event_note Izložba
04.05.2022 - 16.05.2022 access_time 19.00

Izložba mozaika Ljiljane Rivić „NEBO BOJE MORA“ 4. maja u Likovnom salonu KCNS

location_on Likovni salon KCNS
event_note Izložba
04.05.2022 - 16.05.2022 access_time 19.00

Izložba mozaika Ljiljane Rivić „NEBO BOJE MORA“ 4. maja u Likovnom salonu KCNS

location_on Likovni salon KCNS

Izložba mozaika Ljiljane Rivić „NEBO BOJE MORA“ biće otvorena u sredu 4. maja u 19.oo časova i uz propisane mere zaštite moći će da se pogleda do 16. maja.

„Koja će slika i u glavama kojih ljudi izazvati bar mali potres u tajnoj riznici njihovog sećanja“, izgovara Lili Rivić glasno, dok korača sama, sigurnim korakom, kroz šumu.
Uverena je da će joj neko drvo ili bar žbun nagovestiti odgovor. Odgovora, međutim, zasada nema. Samo se pečurkice tajanstveno pomaljaju iz zemlje. I to bešumno. Čak ni lišće ne šušti.
„A šta ako neko ne može da vidi? Kakva će onda slika pokrenuti njegova sećanja?“ kaže, takoreći bez daha, i trči do velikog Drveta. Grli ga žmureći. Napipava koru i čini joj se da se njena sećanja ipak pokreću. Slike joj se ustalasavaju u glavi. I to doslovno. Jer ubrzo čuje šum talasa, mirišu joj more, lavanda i brodovi, pod prstima oseća kamen. Rukama više ne dodiruje koru šumskog Drveta, već tople kamene kućice koje niže poput maramica na konopcu za veš. Ruke su joj pune kamenčića.
Pa da! Sećanja podstiču slike koje je moguće videti svim čulima. Dodirom što priziva i boje, i oblike, i mirise. A zatim sve što se ikada desilo.
„Ah, sve vreme ja to znam!“ Lili naslanja čelo na Drvo i grleno se smeje. Saopštava mu:
„Oni koji žive u oblacima već imaju kolut za spasavanje! I ne mogu nikada da propadnu. Niti da potonu.“
Budući da Drvo i dalje ćuti, čini se da je raspoloženo da sluša. I dalje je u njenom zagrljaju. Neočekivano možda, dobija na poklon priču:
„Pre mnogo godina, veliko jato zvezda sijalo je na nebu. Bile su to male, ali verovatno najsjajnije zvezde u celom kosmosu. Zvale su se Engrauline, i svake noći, s vrha neba, ogledale su se u morskom prostranstvu.
„Pogledajte naše odraze! Vidite kako jasno sijamo i izgledamo kao čisto srebro u moru“, hvalile su se Mlečnom putu. „I koliko nam se ljudi samo dive! Svi su podigli glave.“
Ostale zvezde su se složile. Svetlost im je zaista bila srebrnkasta. Mračne vode zato su izgledale kao žive. Čini se da su zvezdice ipak bile malo uobražene. Nastavile su da se hvale. U stvari, nisu ni prestajale. Jedino im je bilo žao što i danju ne mogu da svetlucaju. Šteta! Ljudi bi mogli bez prestanka da im se dive. A ne da se tokom dana dosađuju.
Međutim, jedne večeri zasijao je pun Mesec. Delovao je nadmoćno. Kao veliki dijamantski disk. Zvezdice Engrauline brbljale su još više, ali sada s neskrivenom pakošću. Tvrdile su da je Mesečev izraz lica glup: da namerno sija jačim svetlom kako bi ih zasenio (jer su najlepše); da je ružan jer je veliki; da je nem i da ne ume da govori; da se ne smeje; da se zapravo pravi važan.
Nije im ni palo na pamet da je Mesec vrlo osetljiv i nežan. Kada je čuo šta pričaju, rastužio se i počeo da plače. Tiho, u sebi, bez suza.
Bezobrazluk se ponekad isplati, ali retko na duže staze. Sve je to gledao s nevericom sam Tvorac i naposletku se razbesneo. Spustio se do Engraulina i rekao glasom koji je nemoguće zaboraviti:
„Slušam vas godinama. Svake noći. Slušam i vaše pritužbe danju. Vi se previše žalite. Kao da vaš život nije uzvišen! I uspele ste da rasplačete Mesec. To ne mogu da dozvolim.“
I Tvorac je jednim pokretom zgrabio zvezdice Engrauline i bacio ih u more.
„Ovde, s druge strane ogledala ljudi će uživati u vašoj srebrnoj boji. Bićete ribe. I kao sve ribe, vi ćete zaćutati. A oni koji su vas posmatrali na nebeskom svodu, zvaće vas jednostavno inćunima.“
„I onaj neobični dasa s polucilindrom i lulom ima nekakve veze s inćunima? Ili je nekada bio redovni posmatrač i divio se zvezdicama Engraulinama“, odjednom pita Drvo.
„Ah, ne“, odgovara Lili i još jače ga steže.
„On je iz Bretanje. Došao je tu da ispriča bajku o Mesecu i moru. O tome kako je i zašto Mesec počeo da zapoveda moru. Međutim, to će ispričati na izložbi. Sada samo gleda i puši.“

Mirjana Ognjanović

 

 

 

Ljiljana Rivić rođena u Beogradu 1976. godine. Diplomirala na Akademiji SPC za umetnost i konservaciju u klasi profesora Zorana Mihailovića 2005. godine na Zidnom slikarstvu. Master studije završila 2012. godine na istom fakultetu u klasi Zorana Mihailovića. Njeni mozaici se mogu videti na mnogim sakralnim objektima Srbije i Crne Gore. Prvih sto kvadrata mozaika u Kripti Hrama Svetog Save izvela je sa svojom ekipom mozaičara. Pored sakralnih mozaika, izražava se i kroz svoju poetiku sveta od izmišljene jave, gde kamen približava boji i slika s njim. Član je ULUPUDS-a od 2009.godne. Živi i radi u Beogradu i Novom Sadu.

SAMOSTALNE IZLOŽBE

2019, Moderna galerija Budva, izložba Ni na nebu ni na zemlji, Ljiljana Rivić i Slavko Krunić
2017, Galerija Singidunum Beograd, Neusidreni san, Ljiljana Rivić i Zoren Krulj
2015, Galerija Singidunum Beograd, Svet od izmišljene jave
2014, Galerija Kulturnog centra Novog Sada
2012, Galerija SKC Novi Beograd, Trag u vremenu
2011, Rančićeva kuća, galerija Grocka
2008, Kulturni centar Mladenovac

GRUPNE IZLOŽBE

Učestvovala je na preko 60 grupnih izložbi u zemlji: Beograd, Novi Sad, Zaječar, Smederevska Palanka, Gornji Milanovac i mnogi drugi gradovi. Učesnik je većih broja kolonija: Herceg Novi, Banja Luka, Buljarice, Gamzigradska Banja, Trebinje.

NAGRADE
2012, Nagrada udruženja ULUPUD-a , slikarsko-grafičke sekcije
2017, Nagrada udruženja ULUPUD-a ,slikarsko-grafičke sekcije na oktobarskoj izložbi.

OSTALE AKTIVNOSTI

Od 2005. godine drži radionice mozaika za odrasle u Beogradu.
Od 2010. godine stručno vođenje dečjih radionica mozaika u Beogradu i Novom Sadu, u Kulturnom centru od 2015. godine.
Od 2019. godine radinonice mozaika uvrštene u redovan program Dana Jelene Anzujske u manastiru Gradac (Raška).
Od 2021. godine radionice mozaika redovno uvrštene u Raške duhovne večeri.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja