Одржана трибина „Сутон српског либерално-опозиционог покрета у Војводини 1896-1918. годинеˮ

query_builder

Одржана трибина „Сутон српског либерално-опозиционог покрета у Војводини 1896-1918. годинеˮ

Трибина „Сутон српског либерално-опозиционог покрета у Војводини 1896-1918. годинеˮ одржана је у четвртак 27. јула у Клубу „Трибина младихˮ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је др Милош Савин, историчар.

Српска опозиција се спремала за учешће на парламентарним изборимаза Угарски сабор 1896. године. С oбзиром на велике неправилности у погледу бирачких спискова и притиске угарских власти, усмерене на мађарску опозицију, Српска либерална странка је бојкотовала предстојеће изборе заједно са радикалима. Владина странка Дежеа Банфија је тријумфовала на изборима који су дали моћ Банфију да отпочне са још радикалнијом политиком усмереном против народности.
Увереност клерикалних кругова да ће уз подршку свих расположивих државних структура обезбедити већину на изборима за Сабор, изазвала је велики страх и код српских либерала и код радикала и натерала их да први пут почну да размишљају о предизборној коалицији, односно подели епархија и срезова.

Дошло је до коначног договора коалиције Српске либералне и Српске радикалне странке које су путем својих органа 1. јуна 1897. године на Спасовдан, објавиле заједнички проглас српским бирачима у коме су позвале на јединство. Избори за Српски народно-црквени сабор су довели до велике победе уједињених либерала и радикала.

У политички живот током предизборне вреве, вратио се и Михаило Полит Десанчић, који је испред Српске либералне странке кандидован за посланика за Угарски Сабор. На изборима одржаним почетком октобра 1901. године, међутим, претрпео је пораз.

– Најзначајнији тренутак у предизборним активностима Српске либералне странке је збор у Новом Саду који је одржан 22. априла 1902. године. Та странка је на збору у Новом Саду усвојила свој „Автономниˮ програм – бирачки програм и платформу за политику на Српском народно-црквеном сабору. Аутономни програм није представљао ревизију Бечкеречког програма, већ више манифест везан за специфично питање политике коју треба заступати у органима српске аутономије. Програм је потписао председник Српске либералне странке Илија Вучетић – казао је Савин.

Без обзира на програм, општи пад Српске либералне странке, био је незадржив. Др Вучетић је већ јуна 1902. године поднео оставку на функцију председника и члана средишњег одбора Српске либералне странке, а јануара 1904. године као члан одбора поднео је оставку на преостале јавне функције. Умро је 23. јула 1904. године, а његова смрт је представљала огроман губитак за Српску либералну странку, која је без организованог вођства постала пасивна и дезоријентисана.

У наставку трибине, Савин је нагласио да су избори за Угарски сабор у пролеће 1906. године, имали изузетан значај због поновног активирања и кандидатуре седамдесетрогодишњег др Михаила Полита Десанчића за посланика Великокикиндског округа. Политова кандидатура у Кикинди представљала је суштински облик попустљивости радикала. Иако није потписана никаква званична коалиција, суштински су радикали помогли Политов избор у Кикинди, пошто нису предложили радикалског кандидата. Михајло Полит Десанчић је однео победу на изборима.

У овом периоду дошло је и до формирања једне сасвим нове политичке групације међу Србима Угарске, чије најчвршће упориште је управо била Кикинда, Политова изборна база. Реч је о демократама окупљеним око Српског гласа који је почео да излази крајем априла 1907. године. Демократе су на конференцији у Новом Бечеју, јула 1908. године, усвојиле свој програм који је био једнако усмерен и на решавање српских националних питања, али и на демократизацију, децентрализацију и изградњу социјално праведног друштва на челу са Васом Стајићем, Васом Јакшићем и Милутином Јакшићем.

Опште незадовољство Срба са асимилаторском политиком коју је држава спроводила над њима, непристајање да се одрекну своје српске народности, стварање српско-хрватске коалиције у Хрватској и Славонији, солидарност и сензибилисаност српског мњења према неправедно ухапшеним истакнутим Србима у Хрватској у току Велеиздајничког процеса, развило је изузетну србофобију у политичким круговима Аустроугарске. У тој општој атмосфери србофобије, Франц Јозеф је 25. јула 1912. године донео одлуку да се укине Српска народно-црквена аутономија, која је одавно обесмишљена и сведена на некакво просветно, вероисповедно саветодавно тело.

Ова одлука егзистенцијално је уздрмала Србе у Аустроугарској и довела до већ познатог синдрома одласка старијих либерала у пасивност. Последња активност Српске либералне странке, пре почетка Првог светског рата, била је кандидатура др Михаила Полита Десанчића наупражњено место за посланика на Угарском сабору 1914. године у Великој Кикинди. Полита је подржао читав српски опозициони покрет, али у атмосфери која је владала у Угарској, није више постојала могућност да ниједан српски опозиционар, па ни Полит који је био у веома позним годинама, крочи у парламент.

После рата, присаједињењем Српске Војводине(Срема, Баната, Бачке и Барање) Србији на Великој народној скупштине 25. новембра 1918. године, није више постојао разлог за постојањем Српске либералне странке.

Полит, који је рат провео у пештанској интернацији и под полицијским надзором у Новом Саду, где је морао да прода сву имовину и одсели се што даље од српске границе, српску војску је дочекао у околини Темишвара, где је на предлог Народног већа као истакнути српски првак требало да поздрави ослободиоце. Од силног узбуђења и неконтролисане среће, доживео је лакши мождани удар и преминуо 30. маја 1920. године.

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language