Oдржана трибина „Стварање Југославије 1918. године-пропаст српског идентитета и државности?“ аутора Огњена Карановића

21/03/2017

Историчар Огњен Карановић одржао је садржајно предавање на тему стварања Југославије и пропасти српског идентитета и државности.

Као увод у причу, аутор јеприказао први број часописа Комунист, који је донедавно био раритет српске периодике недоступан широј јавности. У оквиру овог броја постоји обраћање Комунистичке партије Југославије свакој историјској покрајини понаособ, тј. независним републикама у оквиру краљевине Срба Хрвата и Словенаца. Овим се види став партије у процесима стварања односа судбине културног и националног идентитета у међуратном периоду.

Како је дошло до геноцида међу сународницима, Србима и Хрватима, на који су се чак и Немци саблажњавали?  Узроке, можда, можемо пронаћи у формирању Југославије, прве јужнословенске државе настале на рушевинама Првог светског рата. Након што је свака основа за постојање Хабзбуршке монархије нестала, Народно вијеће (политичко тело Словенаца, Хрвата и Срба у Аустро-Угарској) позива у помоћ српску владу и војску. Средишњи одбор Вијећа крајем новембра шаље своје изасланике у Београд како би се формирао устав, државно и друштвено уређење, као и облик владавине.

Дана 30. новембра састављен је одбор од тројице чланова Вијећа СХС-а и тројице представника српске владе. Уједињење Србије са СХС-ом проглашава се 1. децембра 1918. године, од стране регента Александра I Карађорђевића, што изазива одушевљење и еуфорију. Чинило се да је сан претворен у јаву и да је вечно историјско питање коначно решено.

Какав је карактер имала ова новонастала држава? Што се геополитичког аспекта тиче, територија јој није била јединствена. Када говоримо о историјском положају једино су Србија и Црна Гора биле аутохтоне државе, почивајући на реалним и перспективним основама. Са друге стране имамо Хрватску, Словенију и остале словеначке земље које су биле без народног суверенитета. Стварање јединственог националног идентитета је на самом почетку био веома тежак посао. Југославија настаје револуционарним путем, веома брзо, а не грађанско-еволутивним путем како треба да настаје једна стамена држава. Народ Југославије је био све само не јединствен. Почивао је на националним етничким, верским и многим другим разликама које су базичне идентитетске карактеристике. Основни и највећи проблем, који ће касније узроковати још већи, јесте чињеница да се Срби и Хрвати нису добро познавали. Они јесу територијално близу, али су имали врло мало међусобних контаката којим би спознали природу идентитетске основе и ово је тешко решив проблем. Формирање Југославије, као револуционарне творевине,  јесте комплексна ствар, веома олако схваћена. При стварању ове наднационалне интеграције влада опште неразумевање. Нужни заједнички интерес истоветности националних, културних и духовних квалитета није постојао, као ни свест о заједничкој судбини. „За двадесет година”, истиче Карановић, „Немогуће је створити здраву државну основу и тако се само стварала земља противречности.” До увођења личног режима функционишу различити правни нормативи, законодавство и систем државне управе – различити правни поредак и поред постојања устава. Јавља се неусаглашеност и на пољу економије и образовања. Ученици стичу анахроно образовање из старих уџбеника, а ово посебно представља проблем при изучавању друштвених наука, што резултира мањком свести о националној припадности и идентичности. Из свега наведеног, Карановић је закључио да друге државе Југославије нису осетиле потребе колектива, већ су гледале само сопствени национални интерес који је распадом и остварен.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања