Одржана трибина „Либан, пут до амбиса и назад“ аутора Немање Старовића

10/03/2017

Одржана трибина „Либан, пут до амбиса и назад“ аутора  Немање Старовића

Као наставак серије разговора о Блиском истоку, у петак 10. марта, одржано је предавање „Либан, пут до амбиса и назад“ историчара Немање Старовића.

   Блиски исток у 20. веку јесте област којом се Старовић претежно бави, а назив трибине истоветан је као и поглавље његове књиге о Либану. Лично сматра да је овај назив превише оптимистичан са данашње тачке гледишта, будући да је Либан и даље у кризи.

   Уводни део предавања пропраћен је географским мапама на којима се виде основне географске поставке Либана смештеног око истоимене планине, захватајући  и узак приобални појас који насељава већина становништва. Што се тиче етничке композиције, присутна је екстремна конфесионална измешаност која у први мах делује као предност али чињеница је да временом доноси и доста проблема. Ова изразито измешана заједница једна је од две државе на свету у којој је немогуће спровести попис становништва. Друга је Босна и Херцеговина. Либан има занимљиву историју, почевши од Феничана, исламских освајања, преко Крсташких ратова крајем 11. века вођених под плаштом хришћанства. Занимљиво је да је Либан као планинска област, била уточиште за прогоњене хришћане и друге религијске заједнице, које су се тамо дуго одржале. Ствара се Грофовија Триполи и Јерусалимска краљевина у 12. веку. Маронити, следбеници калуђера Марона Сиријског, добијају заштиту од Француске и везују се за католичку цркву, постајући тако интегрални део католичког света. Француска је имала за циљ да заштити католике као што је Русија то чинила са православцима. Споразумом из 1916. две велике силе „повлаче линију по песку“ и ово наслеђе колонијализма опстаје до дана данашњег. Француска, која на Либан гледа као на државу која ће јој бити најоданија, добија право да њом мандатно управља. 1946. Либан стиче независност, а Бејрут се назива Паризом Блиског истока. Грађански рат који је трајао од 1975. до 1990. године јесте разлог који доводи Либан до амбиса. Мултиконфесионалност је на овај начин показала оне најгоре особине и ситуација је ескалирала на најбруталнији начин. Старовић истиче да је немогуће описати све узроке рата јер их је било превише. У рату се нашло двадесетак различитих, озбиљних војних формација. Поред конфесионалне подељености велики је био и утицај страних интервенција на Либан – Сирије, Израела, САД-а, Велике Британије и Француске. Жртве рата броје око 150 000 људи. Овај рат није само одлучујуће утицао на Либан, већ и на цео Блиски исток. Окидач за пораст тензија седамдесетих година био је долазак великог броја палестинских избеглица из Јордана и већ осетљиво стање је померено, а заједница се додатно антагонизује. 1990. склопљен је мир, али стране трупе остају још дуго на подручју Либана – израелске десет година, а сиријске чак петнаест. Последице овог рата осликавају се у дуготрајној окупацији и формирању покрета Хезболах. Ова организација покреће стратегију самоубилачких напада, међу којима је први одигран осамдесетих година у самом Либану. Реафирмисан је веома компликовани конфесионални систем – број странака једнак је броју посланика. Од 128 столица у парламенту за сваку се зна религијска и географска припадност.  Овај систем се не огледа само у одабиру посланика. Све позиције су унапред описане и одређене, стриктно и прецизно. Занимљиво да избори у Либану нису одржани од 2009. године, али су планирани за јун ове године.

   Нажалост, Либан и даље чини део ратног театра и сиријске ратне операције се преливају на његову територију. Ипак, хибридни  покрет Хезболах представља најјачу политичку снагу, која поседује своје социјалне, добротворне, образовне и друге институције. Либан и даље има здраву, добру и стабилну економију базирану на рудном богатству, богатој индустрији, сектору услуга,..А мање на нафти, што је углавном специфично за арапски свет. Најзад, веома  је тешко успоставити стабилност у држави окруженој јаким Сиријским утицајем.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања