Овај документарац се и после његових пет деценија сматра једним од најбољих документованих сведочења о злогласној рацији, али и о томе како су преживели у годинама после живели са сећањима на овај трагичан догађај. У време снимања филма, није било државних и црквених комеморација и помена, а Новосађани су самоиницијативно одлазили на обалу реке и палили свеће. На Кеју жртава рације споменик је постављен 1971. године, а плоче са именима преко 1.200 убијених почетком 1992. године.