Аутор: Ђорђо Сладоје
Прије преласка на основну тему, требало би нешто више рећи о појму регион – шта значи а шта изоставља, и како је и одакле пуштен у јавни и политички говор. Регион је, како рјечници кажу, подручје, област, окружење, регија, рејон… Овим превасходно географским појмом означава се простор данашњих државица, насталих након распада Југославије, али тенденциозно изоставља историјске, политичке, државноправне и културолошке садржаје. Тако сведен на географску одредницу сугерише да ту, у региону, на овим просторима постоје неке недовршене државне творевине у којима живи аморфна маса. Неутрални и уопштени регион прећуткује бившу Југославију и предупређује питање ко је и како ту земљу учинио бившом. Ни Балкан, свеједно да ли западни или централни, није најподеснији термин, јер асоцира на дивљаштво, сукобе и крваве ратове које су овдашњи народи водили током историје, углавном за туђе интересе. Није случајно у новинама једном писало како је у неком афричком региону дошло до балканизације односа међу тамошњим племенима. Регион је довољно неутралан и безболан појам који обухвата једно подручје, односно ове просторе (што је још фриволнији жаргонски синомим за регион) а које би тек требало уредити и довести у склад са европским стандардима, односно интересима. Неизбјежан је, мада ироничан, закључак да се житељи региона и ових простора зову регионалци и овопросторци, а не Срби, Бошњаци, Хрвати… Чудно је, ако уопште има мјеста чуђењу кад је ријеч о „стварима овдашњим“, да су готово сви на овим просторима пристали на тај цинични и готово увредљиви термин, који у крајњем случају тачно одређује положај и значај постјугословенских државица у европском и свјетском контексту. Регион се уз то пише малим почетним словом, што је граматички исправно, али и политички индикативно.
А шта раде Срби у региону, на овим просторима, како опстају и колико им у томе помажу култура и културно повезивање? И овдје треба застати и рећи да је и појам културе у традиционалном, класичном смислу озбиљно доведен у питање. Неолиберализам,односно корпоративни капитализам и мондијалистичка идеологија који су, након краха утопистичких пројеката, провалили и у регион, немилосрдно разграђују и уклањају све што се појављује као препрека слободном протоку капитала. Другачије речено, све што не доноси брзи профит и лаке политичке поене постаје другоразредно, маргинализовано и у крајњем случају излишно. Тако је и традиционална култура, као скуп вриједности које чине везивно ткиво сваке духовне заједнице, озбиљно уздрмана. Промјена културне парадигме јесте, у суштини, посљедица разарања концепта националних држава, као анахроних и нефункционалних творевина са становишта крупног међународног капитала. Отуда национални и културни идентитет није лако сачувати ни народима који живе у привидно сувереним држава, камоли националним мањинама, уситњеним и расутим по свијету, негостољубивом и често непријатељски настројеном према свему другом и другачијем. Овдје такође ваља рећи да је након грађанског рата у Југославији који је вођен у интересу великих сила, а уз обилату несхватљиво сурову подршку домаћих снага, настављена борба за идентитет сваког од народа у новоствореним државама. То је неријетко праћено митоманским тлапњама о сопственом поријеклу и историјском значају, присвајању туђег културног и споменичког насљеђа, поткрадањем и фалсификовањем српског језика и томе слично, што само повећава и продубљује „трагику малих разлика“ због којих су овдје вођени крвави и страшни ратови.
Срби који живе ван Србије нашли су се у веома тешкој и незавидној ситуацији након распада Југославије. У Хрватској су сведени на занемарљив проценат и изгубили статус народа, али су и као статистичка грешка остали највећа опасност по тамошњу власт. У Словенији су, преко ноћи, многи од њих изгубили држављанство и право да га стекну, о чему је потресан роман написао један словеначки писац. Не знам како је то ријешено, али је лијепа вијест и срећна околност да је недавно основан Савез Срба у Словенији који ће, без сумње, помоћи у очувању српске заједнице у овој земљи. Ни овдје не треба занемарити улогу и значај Српске православне цркве која је увијек и свуда током историје била уз свој народ.
Оно мало преосталих Срба у Хрватској налази се у драматично тешком положају. Они су готово свакодневно изложени разним облицима притисака и насиља – од оног суптилног државног, преко медијског застрашивања до отвореног, све чешће бруталног, уличног и естрадног злостављања. Свако помињање елементарних права на сопствени језик и писмо, његовање сопствене културне традиције, историјске и културолошке свијести, дочекује се све гласнијим, хорским усташким покличима. И у тако тешким и неповољним условима Срби не одустају од борбе за одбрану културног идентитета и духовног насљеђа које су њихови преци сачували у још тежим приликама.
Од важнијих културних институција треба поменути Просвјетно-културно друштво „Просвјета“ која се, у складу са дугом традицијом, бави објављивањем књижевних и научних дјела, периодично издаје и истоимени часопис, бави се проучавањем и његовањем културне традиције – фолклорне, музичке, ликовне, књижевне, и другим важним облицима стваралаштва. У складу са финансијским и организационим могућностима, „Просвјета“ приређује разне манифестације – од промоција књига, изложби, концерата до научних скупова, и сарађује са сличним институцијама у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, односно Републици Српској. У Вуковару дјелује Српски културни центар, а нарочито је активан Културно-научни центар „Милутин Миланковић“ у Даљу који је, прије десетак година, основан уз обилату помоћ Републике Србије. Овај центар је постао главни носилац културног живота Срба у источној Славонији и успјешно сарађује са другим институцијама културе у Србији, посебно са Матицом српском и Српском академијом наука и уметности.
Ситуација у коју су доспјели Срби у Црној Гори је готово невјероватна, толико драматична и трагична да се граничи са историјском и политичком фантастиком. Трећина становништва Црне Горе изјашњава се као Срби, натполовична већина говори српским језиком а, према слободним процјенама, двије трећине су православни вјерници. Али све то није довољно црногорској власти да тим својим поданицима призна статус народа, па чак ни националне мањине, јер би у том случају Црна Гора била држава са најбројнијом мањинском заједницом. У Црној Гори траје истинска идентитетска драма у којој власт, по сваку цијену, жели да успостави црногорски национални, историјски и културни идентитет очишћен од српских „натруха“, односно сопствених културних и историјских садржаја. Без обзира на својеврсни државни терор који се проводи на свим нивоима, Срби у Црној Гори покушавају на све начине да сачувају основне идентитетске чиниоце. Српско национално вијеће је кључна културна институција чија је активност интензивна и вишеструка. Вијеће објављује књижевна и научна дјела из разних области, издаје часопис и новине, емитује радијски и телевизијски програм на српском језику и у сарадњи са другим културним и умјетничким удружењима приређује разноврсне програме. Посебно је плодна сарадња са Српском православном црквом која се такође нашла под бруталним притисцима власти. Додатна невоља је у томе што се промјена националног и културног идентитета одвија међу ближњима – рођацима и братственицима – па би се , уз мало претјеривања, могло рећи да се „истрага предака“ у Црној Гори обавља по кућама. Тешко је предвидјети докле ће стићи и како ће се завршити овај бизарни, аутодеструктивни процес. Историја говори, ако то неко још слуша, да српски идентитет у Црној Гори нису могле разорити ни много веће силе од ове оличене у тамошњој актуелној власти.
Малобројна српска мањина у Сјеверној Македонији налази се у сивој зони, на опасној граници асимилације. О томе најрјечитије говори чињеница да је епископ охридски Јован или у затвору или на условној слободи. Културни живот се одвија кроз дјеловање културно-умјетничких друштава, фолклорне и сличне приредбе у свечаним приликама. Фолклор је важан градивни елемент сваке културе, огледало народног духа и душе, али кад се култура сведе само на фолклорну димензију, то је већ знак озбиљне кризе. Тако исељенички потомци у Америци и Канади играју српска кола и пјевају српске пјесме чије ријечи више не разумију.
Према одредбама Дејтонског споразума, култура је једна од области које се налазе у надлежности ентитета. Срби су у Федерацији БиХ остали у драстичној мањини (као и Бошњаци и Хрвати на другој страни), па се тако и третирају и осјећају, иако имају статус конститутивног народа. У Сарајеву и Мостару дјелују одбори Просвјетно-културног друштва „Просвјета“ који успјешно сарађују. Сарајевска „Просвјета“, уз остало, објављује часопис Босанска вила, у којем сарађују и бошњачки и хрватски писци, а мостарски одбор успјешно организује Шантићеве вечери поезије и објављује вриједне књиге о културној и књижевној историји Мостара и Херцеговине. Сарадња ових институција са сличним институцијама у Републици Српској далеко је од добре и пожељне из типично српских разлога.
У самој Републици Српској култура, као озбиљно заснован систем, дјелује у пуном капацитету – програмски, организационо, финансијски, инфраструктурно… Готово у сваком мјесту постоје библиотека, одбор „Просвјете“, културно-умјетничко друштво, а у многима и културни центар, галерија и књижара. У великим градовима, попут Бањалуке, ИсточногСарајева, Добоја, Требиња… постоје позоришта, музеји, издавачке и новинске куће и разна умјетничка удружења, те бројне и разноврсне манифестације и фестивали. У Републици Српској одвија се, дакле, богат и разуђен културни живот, а културна политика настоји да афирмише оне институције које се баве пословима важним за очување националног идентитета. Културна сарадња Републике Српске са Србијом је интензивна и разноврсна и одвија се на разним нивоима. Дефинисана је многим споразумима, договорима и декларацијама које те везе учвршћују у напору да се очувају заједнички културни и духовни простор и темељне националне вриједности. Иако се на те и друге „специјалне везе“ из центара моћи не гледа са одобравањем, све говори да ће оне у будућности јачати. Република Српска могла би, због свог специфичног положаја, постати чворна тачка у процесу културног повезивања Срба у региону и чврст ослонац онима који су у појединим државама угрожени. Културна сарадња и повезивање на свим нивоима и у разним формама имају пресудан значај у очувању заједничке националне и и историјске свијести, културне традиције, језика и писма, умјетничког насљеђа и сакралних грађевина и других идентитетских обиљежја, нарочито тамо гдје су те вриједности угрожене, а угрожене су готово свуда. То је истовремено и брана произвођачима и лиферантима масовних културних сурогата који су одлично повезани, добро сарађују и још боље зарађују. Они не знају и не маре за границе – ни државне, ни моралне, ни естетичке.
Остави коментар