Аутор: др Милош Савин, историчар
Почетком нововековног периода Банат је био потпуно другачији од онога какав данас познајемо. У том периоду Банат није подразумевао питому равницу већ мочварно подручје пуно бара, језера, река, рукаваца. Налазио се између Тисе, Дунава и Карпата. Тек након мира из 1718. године, када је Османско царство званично и дефинитивно изгубило право на њега, Банат постаје више него пригодан предео за насељавање и даљи развој. Након ових догађаја и губитка турског права на Банат, Аустријско царство отпочело је велике и значајне радове како би Банат учинили, може се рећи, највећим пределом пољопривреде. Бројни српски историчари наводе да Срби у Банату нису били довољно друштвено и културно развијени, те су из тог разлога, не размишљајући о последицама, подигли устанак 1594. године. Ове наводе одлучно морамо одбацити с обзиром на то да је, управо насупрот наводима, српско друштво имало дуг и континуиран како друштвени, тако и културни развој. Српске цркве и манастири који сведоче о развоју српског друштвеног и културног друштва у Банату грађени су још у дванаестом, тринаестом и четрнаестом веку. За разлику од Срема, чију је већинску популацију чинило српско становништво, или Бачке, у којој су османски освајачи тек након 1542. године почели да насељавају Србе из неразвијених планинских крајева, како би од њих могли да сакупљају већи и значајнији харач, Банат је тек за време угарског краља Матије Корвина (1443–1490) био озбиљније насељен српским становништвом. Краљ Матија населио је око сто двадесет до сто педесет хиљада Срба у пределима Баната.
Након овога, због пропасти српске деспотовине током наредног века у Банат се преселило још око две стотине хиљада Срба. Након Мохачке битке 1526. године дошло је до династичких борби за угарски престол између хабзбуршке династије и ердељског војводе Јована Запоље. Позната је и улога утицајног српског војсковође Банаћанина Јована Ненада у овим дешавањима, која нам сведочи о потенцијалима српског фактора. Банат је гравитирао Ердељу, а Срби су махом стали на Запољину страну, због чега су били награђени бројним привилегијама и поседима. Циљ Запоље, али и другог угарског племства, свакако је био да насељавањем што већег броја Срба у Банат створе одређену врсту бране могућим османским нападима. Чак и у тренуцима доминације Фердинанда Хабзбуршког, банатски Срби су флексибилно прихватали његову власт, не желећи да се конфронтирају ниједном хришћанском претенденту. Бројни српски племићи и војне војводе су добијале повлашћени статус како би се досељавали у Банат и водили народ са собом. За разлику од угарских магната који су били заступљени на сталешком сабору, ситни племићи су управљали жупанијама, па су банатске жупаније биле стециште српског племства. Као појединачно најбројнија етничка група у Банату, Срби су живели складно са Мађарима и Румунима. Значајан доказ међуетничкој синергији представљају имена битних првака приликом устанка Ђорђа Доже (Дожа Ђерђ) 1514. године. Срби су заједно са Мађарима и Румунима учествовали на обе стране и као властелини и као Дожини побуњеници. Инкорпорираност Срба у жупанијске и локалне органе у Банату значајно је утицала на формирање посебног и специфичог српског друштва. Највише жеље за успостављањем хришћанске државе и отпора османизму и исламу долазило је најчешће и међу Србима који су се сећали како је живот функционисао пре османских освајња, а и међу њиховом децом. Банат, на првом месту јужнији и средњи делови Баната, били је војно устројен. Постојали су тзв. влашки дистрикти (користила се реч диштрикт) који су временом највећим делом били попуњени Србима. Ови дистрикти су имали посебну организацију и институције, нешто налик каснијој војној граници. У њима је у пракси постојала нека врста српске народне аутономије, а сама територија границе је била прилично флексибилна. Граница између османског и хабзбуршког царства је била веома пропусна. Са обе стране су постојали гранични појасеви, изузети од званичног административног система, у којима је лако долазило до различитих договора, нагодби и комуникације, без икаквог обавештавања централних власти са једне или друге стране границе. Поред позитивних ефеката ове флуидности постојали су и они лоши, попут хајдучије која је оперисала са обе стране, и турских упада у Банат ради отимања робља. Османлије почињу у Банат да навиру после 1550. године, што значи да 1594. још увек живе људи који се сећају слободе и постоји јасан осећај о неминовности борбе за ослобођење. До доласка османских освајача у Банату готово два века постоји изграђено српско друштво, чији су вредносни судови базирани на митовима о обнови средњовековне српске државе, васкрсу Душановог царства и ослобођењу Цариграда од неверника. Најзначајнији утицај у османској најезди имао је јаничар српског порекла Мехмед-паша Соколовић који је тада био гувернер Румелије. Соколовић је желео да избегне озбиљније сукобе са Србима, па им је оставио готово идентично устројство, какво је постојало и у оквирима Угарске. У центрима угарске државне администрације успостављени су османски центри. Темишвар и Чанад су постали седишта Пашалука, а Бечкерек и Нови Бечеј седишта администрације. Нови систем је попут старог инкорпорирао Србе. Они су наставили да функционишу као војничко-сељачка заједница. Срби су попуњавали пандурске јединице и посаде градова. Суштински тешко је навести неки конкретан разлог и непосредни повод за избијање устанка 1594. За разлику од Србије, више од два века касније у Банату није постојао никакав дахијски терор који би натерао српски народ да се бори за голи опстанак. Устанак Срба у Банату представља једну фазу у процесу познатом као Дуги рат између Аустрије и Турске, а који се састојао од читавог низа ратних догађаја налик поменутом устанку, а трајао је до 1606. године. Рудолф II, цар Светог римског царства немачке народности, аустријски цар и мађарски краљ, видео је у ослонцу на Ватикан своју шансу да истера Турке из значајних делова Угарске који су попут Баната били под њиховом контролом, или су пак попут Ердеља били ван хабзбуршког домета. У то време значајну улогу има и ердељски кнез Сигисмунд (Жигмунд) Батори, племић велике политичке и дипломатске способности. Са једне стране, он је прилично помирљив према Хабзбурговцима, пошто му је за ослобађање од турског данка и сталне претње неопходан ослонац на једну хришћанску силу, а са друге стране, он је веома опрезан и одлаже било какав формални разлаз са османском државом у односу на коју је у вазалном статусу. Батори настоји да избегне ситуацију у којој би Мађари, али и други народи, попут Срба, ратовали против својих сународника под хабзбуршком влашћу. Између Жигмунда Баторија и ердељских сталежа дошло је до извесне дискрепанце, с обзиром на то да су сталежи колико год да су мрзели Турке били инертни и конзервативни, сматрајући да је боље очувати статус кво него се излагати ризику. За разлику од феудалаца, Батори је био чврст у идеји да је конфронтација са османским освајачима неминовна, као и приближавање хабзбуршкој круни. Битно је напоменути да се банатски Срби нису осећали као османски поданици, већ су препознавали свог владара управо у Жигмунду Баторију. Према хабзбуршком двору, који је још раније у складу са својим опортунитетом покушавао да Србе из Баната увуче у сукоб, Срби нису гајили поверење. Временом Ердељ је постао уточиште за бројне српске наоружане групе које су са његове територије почеле да врше нападе и преузимања стратешких тачака османског царства у Банату. Ове српске јединице су отимале арсенале оружја и транспорте жита и соли, склањајући се потом у Ердељ под Баторијеву заштиту. Како су српске групе постале масовније, а напади чешћи, Жигмунд Батори је за комуникацију и координацију са српским побуњеницима поставио извесног војводу Михајла, Србина, војног команданта, који је уживао велико поверење међу Србима. О војводи Михајлу историјска наука не зна ништа сем наведеног. Чињеница да опада османска моћ, да долази до зближавања са хабзбуршким двором, те постојање савезништва са Ердељем, код Срба у Банату масовно ствара осећање да је њихова историјска мисија обнова старе српске државности и ослобођење српских крајева. Срби од Жигмунда Баторија очекују да сузбије утицај ердељских феудалних сталежа, те да заједно са банатским Србима покрене ослободилачки рат против османске окупације. Чим је почео устанак Срби су Баторија прогласили за свог краља, са титулом Краљ Ердеља и Рашке и Кнез Молдавије и Влашке. Пошто је већ трајао хабзбуршко-османски Дуги рат, аустријанци су покушали да заузму Острогон и Хатван који се налазе северно од Баната, рачунајући на помоћ банатских Срба. Како сам цар Рудолф II није имао војничког талента и знања, ову акцију је спроводио његов рођени брат, а кључна личност за дејства у Банату био је царски генерал Тојфенбах који је био лично задужен за комуникацију са Србима. Изузетно је тешко проценити када су спорадични српски напади прерасли у организовани устанак. Српски пандури и посаде градова постепено почињу да пружају отпор српским нападачима и такође постепено им се придружују. Можемо рећи да је до потпуног преласка на страну устаника дошло током марта 1594. године. Устаници убрзо заузимају цела места, а на самом почетку и Вршац који постаје седиште овог покрета. Устаници без већих проблема стижу и пред сам Бечкерек. Турци из Бечкерека према устаницима истерују целу српску популацију као неку врсту тампон-зоне. Срби се придружују устаницима, а ускоро долази до компромиса. Наиме турци који су се нечовечно понашали према бечкеречким Србима су побијени, а осталима је дозвољено да несметано живе под српском и ердељском влашћу. Поуздано је утврђено да су банатски Срби тада имали преко петнаест хиљада наоружаних људи. За период о ком пишемо ово је представљало огроман број. Пред сам пад српске деспотовине, целокупна српска властела која је располагала великим ресурсима, поседима и популацијом, није успела да сакупи више од седамнаест хиљада наоружаних људи. Такође, претпоставља се да је 1804. године у Првом српском устанку и током целог његовог трајања било укупно тридесет хиљада наоружаних устаника. Османска сила је на њих послала јединицу од једанаест хиљада добро обучених елитних војника. Међутим, приликом првог сукоба Срби Банаћани су успели да убију десет хиљада османских војника. Преосталих хиљаду су пустили да се врате назад, што је имало огромну пропагандну улогу, јер се пронео глас о огромним српским успесима у Банату. Банатски Срби су били вични коришћењу шајки, којима су оперисали и по Сави и Дунаву, стижући лако до Срема. Маневришући шајкама банатски Срби су заробили тринаест турских лађа које су превозиле муницију и оружје према Острогону и Хатвану Тисом. На овај начин је драстично побољшана позиција Хабзбурговаца у борби око ових градова, а Срби су се додатно наоружали. Видевши српске успехе, ердељски кнез Батори је отпочео да их отворено подржава и наоружава, због чега је ушао у сукоб са својим феудалним сталежима. До битне промене ситуације дошло је почетком лета 1594. године, када Турци шаљу огромну војну машинерију од тридесет хиљада војника ради гушења покрета банатских Срба. Османској држави је било у почетку готово немогуће да концентрише толики број војске, пошто је ратовала на више фронтова. До озбиљног сукоба је дошло код Бечкерека када је џиновска османска војска ушла у борбу против седам српских устаника. Упркос изузетно великим турским губицима бројност је превагнула, па су сви српски устаници изгинули на бојном пољу, једино је њих тристотинак преживело. Тих симболичних триста српских војника поименце ће се касније појављивати као окаљени професионални ратници, што у Ердељу, што на хабзбуршком двору. Жигмунд Батори је победио своје феудлне сталеже, те кренуо у директни рат против Турака у договору са хабзбуршком круном. Батори је позвао у помоћ 1595. године и банатске Србе, који су се одазвали.
Након поновног успостављања турске власти која се није превише разликовала од претходног периода, током аустријско-турског рата 1718. године, Аустрија је заузела Банат, али га није вратила у састав Угарске, већ га је задржала под својом управом. Овај чин је драстично утицао на унапређење привредног развоја, а створио је и етничку разноликост на овом простору. Финансијски саветници аустријског цара су сматрали да би економском експанзијом Баната могли значајно да попуне државну касу, а такође и да држе у послушности угарске сталеже који су у Банату планирали да успоставе феудалне поседе.
У доба хабзбуршког владара Леополда, престолонаследника Јосифа II, дошло је до значајних неслагања, као и великих побуна и акција против аустријске владавине од стране Мађара. Цар Леополд као излаз из ове непогодне ситуације види у оснивању Државног сабора. Позив за Сабор издат је 25. маја, док је Сабор отворен у Будиму 6. јуна. Охрабрени француском револуцијом, Срби су тада увидели прилику да од мађарских власти захтевају и потражују једнакост као и пуноправност свог народа. Упутили су молбу Леополду у којој наводе да уколико би представницима српског народа било дозвољено присуство на Темишварском сабору, они би искључиво инсистирали на мађарској власти и добробити како личног, тако и свеопштег бољитка. Представник српског народа у том периоду био је митрополит Мојсије Путник. Гроф Палфи, у име Мађарске дворске канцеларије, шаље одговор на поднесак митрополиту, у ком наводи да ће узети у разматрање српски правни положај, али под условом да се Срби одрекну својих привилегија и да се придржавају државних закона. Државни сабор на први поднесак одговара у истом смислу, самим тим митрополит и епископи добијају позив на Државни сабор. Преговори између Срба и Мађара били су у значајном успону, и уливали су велику наду. Мађарски сабор сматрао је да је противуставном владом цара Јосифа II прекинут државно-правни однос између Мађарске и владара. Сабор потом износи предлог постављања услова владару Леополду, под којима ће он бити признат. Овим предлогом однос Мађара и двора постаје незамислив положај. Двор, сада у тешком положају у односу на Мађаре, савезника проналази у Србима. Иако су српски епископи осигурали учешће на Државном сабору, двор сматра да ову одлуку треба да онемогући. Као решење ове, за двор непогодне ситуације, одлучили су да сазову Српски народни сабор истовремено. Срби су имали јасно дефинисан план и жељу, али ипак доносе одлуку да саслушају предлог који двор има за њих. Претпоставља се да је посланицима у Бечу обећано да ће Срби добити своју посебну област уколико не пристану на преговоре са Мађарима. Растрзани између своје првобитне жеље и новонастале, од двора омогућене ситуације, епископат је под таквим притиском попустио. Обустава планова о споразуму између Срба и Мађара била је од велике важности за двор. По жељи царске власти, Сабор је имао јасно одређен план који су морали да испуне. У том плану дефинисано је да Срби на Сабору захтевају засебну територију и посебну власт. Сабор је почео са радом 15. августа, а седнице Сабора називале су се ,,Генерална сесијаˮ. Краљев комесар, иако није био присутан, морао је бити обавештен о свим дешавањима на Сабору. Приликом једног заседања Сабора, администратор епископ Петровић позвао је све присутне посланике на јединство одлуке за српски народ. Након исцрпљујуће дебате, донета је одлука да се захтева обећана територија за српски народ, као и одвојени закони под управом засебног магистрата. Такође, у захтеву стоји да део народа који нема могућност доласка на нову, захтевом добијену територију, неометано обележава своје верске обичаје. Њихов последњи захтев био је оснивање Илирске дворске канцеларије. Ова нова територија коју су Срби за себе захтевали био је управо Банат. Унутар Сабора постојала су одређена неслагања. Један део чланова Сабора остао је при мишљену да Банат треба припојити Мађарској, док је други део сматрао да је за српски народ једина прихватљива опција да Банат постане њихова независна територија. Владар је путем комесара упутио обавештење Сабору да с обзиром на то да још увек не припада Мађарској, Банат може бити њихова жељена територија. Овај предлог био је неприхватљив мањини Сабора, и из тог разлога послали су молбу за поновно одржавање Сабора, на ком су остали при мишљењу да је прихватање Баната недопустиво. Упркос упозорењима мањине, Сабор је остао при својој одлуци и прихватио Банат. Сада се сматрало да су сва главна питања Сабора решена и његов даљи рад базирао се на стање фондова, издржавање митрополита, отварање школа, итд. За просветне и културне новонастале идеје свој допринос у виду новца приложило је неколико чланова Сабора. Атмосфера и односи међу посланицима на Сабору били су осетно мирнији. Првобитна идеја Срба о постанку пуноправних грађана и припајање Баната Мађарској као да је била заборављена. Њихово залагање те године било је неоспориво. Заиста су се десиле промене, али не у корист већ на штету српског народа. Захваљујући вештом сналажењу двора у политици, Мађари и двор остварили су мир. Устав се заиста променио, али не како се Сабор залагао за српски народ, већ у корист Мађарске. Сада им је било дозвољено да државом управљају по сопственом уставу, а не по начину аустријских земаља. Може се рећи да су Срби у овом политичком рату, били искоришћени и изманипулисани од стране двора и њихових симпатизера унутар Сабора. Превелика жеља за добробит свог народа одвела их је на пут који нису замислили. Сви напори и залагања митрополита Мојсија, Стратимировића, Саве Текелије и свих других горе поменутих српских посланика, епископа, племића, нису били узалудни. Утемељили су даљи напредак и оставили за собом велику лекцију која ће умногоме помоћи у борби и залагању за добробит српског народа.
Остави коментар