ŽIVOT KRALJICE MARIJE STJUART FRANCUSKE ZLATNE GODINE

22/01/2019

ŽIVOT KRALJICE MARIJE STJUART FRANCUSKE ZLATNE GODINE

 

Autor: Msr Ognjen Karanović, istoričar

Ljubazna i bezbrižna devojčica, uskoro je stekla naklonost francuskog dvora, ali i najvećeg dela političke, kulturne i intelektualne elite zemlje u kojoj je rođena njena majka, a gde je ona sama trebala da postane kraljica. Prema naredbi kralja Anrija II na putu ka Sen-Žermenu, gde će upoznati svog verenika, trogodišnjeg Fransoa II, Mariji su ukazivane sve dužne počasti i pažnja, kakva se i ukazuje suverenu jedne države. U Sen-Žermenu, mlada kraljica je upoznala svog budućeg muža, bolešljivog i slabašnog prestolonaslednika francuske krune. Zaštitu i brigu o obrazovanju i vaspitanju škotske kraljice su preuzeli članovi porodice Giz, u prvom redu roditelji njene majke kraljice-regentkinje Marije, Klod i Antoaneta, vojvoda i vojvotkinja od Giza. Tokom narednih godina Marija Stjuart je stekla izvanredno obrazovanje i manire, ali i divljenje, odnosno pažnju najviših duhovnih i svetovnih krugova iz svih sfera i slojeva društvene delatnosti. Ipak, značaj njene ličnosti i uvažavanje koje je dobijala, u prvom redu od članova kraljevske porodice ili najbližih rođaka, nije bilo bezuslovno ili oslobođeno od svih oblika pritvornosti. S jedne strane, njena najbliža okolina, uključujući najuže članove francuske kraljevske porodice, bila je svesna značaja njenog visokog položaja suverena Škotske i u vezi s njim velikih političkih „dobitaka“ za Francusko kraljevstvo kada Marija postane supruga vladara Francuske. S druge strane, znali su dobro da je Škotska jedna siromašna i u vojno-političkom pogledu relativno slaba zemlja u kojoj su vladari, pa i Marija možda i najsiromašniji feudalci i da eventualne političke koristi za uticaj francuske države u mnogome zavise od karaktera budućih englesko-škotskih odnosa. Pored svega, godine su prolazile i Marija je odrastala u „zaklonu“ francuskog dvora i pod budnim okom porodice Giz.[1]

Slično drugim damama visokog porekla, posebno vladarskog i Marija Stjuart je dobila klasično obrazovanje i vaspitanje u duhu renesansnih ideja i ideologije doba u kome je živela. Zahvaljujući svom bistrom umu, talentu i gracioznosti ženstvenih manira koje je stekla, Marija je već sa trinaest godina savršeno vladala klasičnim jezicima, odnosno grčkim i latinskim, a do petnaeste je govorila engleski, španski i italijanski, a posebno francuski koji joj je postao svojevsrni drugi maternji jezik. Recitovala je ekloge i poeme na latinskom jeziku i to tekstove koje je sama sastavljala. Pokazala je da ima veliki književni talenat u sferi pesništva, slično Elizabeti Tjudor, njenoj potonjoj velikoj suparnici. Takođe, u svim drugim oblicima umetnosti ona je pokazivala izvanredan ukus i dar. Ljupko je pevala uz liru, čarobno je plesala, njeni vezovi postali su nadaleko čuveni po stilu i dizajnu, a razne sportske discipline, jahanje i lov bile su njene mladalačke strasti. Ličnost Marije Stjuart postala je predmet divljenja i zavidnog ogovaranja, ali i veliki izvor motivacionog nadahnuća za brojne pesnike, poput Brantona, Ronsara ili Di Bela koji su u čast njenog imena pisali brojne slavopojke, uzdižući na pijedestal njene raznovrsne veštine i iznad svega lepotu. U tom periodu kraljica Marija održava veoma slabašnu vezu sa zemljom u kojoj je rođena i gde je nominalno bila vladar. Tokom boravka i odrastanja u Francuskoj majku je videla samo jednom i pokazaće se poslednji put 1550. godine kada je Marija Giz bila u poseti kod svojih rođaka i prijatelja. Možemo slobodno zaključiti da je period Marijinog života, zapravo odrastanja u Francuskoj, bilo poslednje doba u kome se škotska kraljica, uz sve političke zaplete i intrige, ipak osećala sigurno, pa i bezbrižno. Međutim, dani dečje bezbrižnosti će uskoro biti okončani, a Marijino detinjstvo će na najgrublji način biti istrgnuto iz njenih ruku.[2]

Marijini ujaci, Gizovi (Fransoa i Šarl) gledali su na bolešljivog dečaka, kraljevića Fransou sa velikim interesovanjem i stalno su vršili agitaciju kod francuske kraljevske porodice u cilju finalizovanja ugovora o braku između škotske kraljice i francuskog prestolonaslednika. Smatrali su da Fransoa neće dugo poživeti i da pre nego što umre Marija treba da postane kraljica Francuske, tako što će se napokon realizovati bračni savez između dofena i škotske suverenke. Katarina Mediči (1519-1589), supruga Anrija II i francuska kraljica, kao inteligentna i mudra žena, videla je vrlo malo stvarne koristi od pomenutog saveza, osim što bi u ruke Gizovih prešlo još više uticaja i političke moći. Takođe, Fransoa je još bio dečak od samo četrnaest godina, a njegova ljubav prema verenici nije bila ništa drugačija od ljubavi brata prema sestri. Međutim, kardinal od Orleana Šarl Giz, nadbiskup Remsa i Marijin ujak, želeo je da učvrsti savez između Škotske i Francuske kako bi mogao da se okrene svom primarnom cilju, a to je bilo slamanje starog neprijatelja – Engleske i to u korist francuskih državnih interesa. Pored toga, „plime protestantske revolucije u kalvinističkom ruhu“, predvođene strašnim Džonom Noksom i Marijinim polubratom Džejmsom Stjuartom, već su zapljuskivale obale Škotske, a to je bila situacija koju katolička Francuska, i sama u problemu zbog rasta uticaja hugenota, nije mogla da dopusti. U toj situaciji Anri II je dao svoju saglasnost i ugovor o braku je javno potpisan 19. aprila 1558. godine. Posle pomenutih nedoumica i izvesnog odlaganja, zajedno sa izaslanicima škotskog parlamenta, formalizovan je konačni bračni ugovor. Prema odredbama ugovora, francuski dofen je dobio „matrimonial crown“, odnosno status škotskog savladara. Nekoliko dana pre ozvaničenja ugovora o braku, sama Marija Stjuart, vođena lukavstvom svojih ujaka koje je bezgranično poštovala, stavila je svoj potpis na tri tajna i kontraverzna dokumenta o kojima škotska javnost i njene političke i klanovske elite nisu smele da budu obaveštene. Dokumentima je na nedvosmislen način određeno, a Marija se unapred obavezala da u slučaju njene prerane smrti, odnosno smrti bez naslednika prestola, Škotska kao kraljevski posed i nasledna prava koja je polagala na Englesku i Irsku, pripadnu francuskoj kruni. Obaveze koje je preuzela trebalo je da potvrdi svojim testamentom, odnosno da njena vladarska prava budu prenesena na francusku krunu putem testamentarnog zaveštanja.[3] Potom je usledilo pompezno ceremonijalno venčanje dofena i kraljice Marije u katedrali Notr-Dam u Parizu, 24. aprila 1558. godine.[4]

Dva stoleća su prošla od kada je poslednji put bilo priređeno venčanje za francuskog prestolonaslednika na tlu njegove otadžbine. Grandiozan ceremonijal i raskošne priredbe u vezi sa venčanjem dofena Kraljevine Francuske i kraljice Škotske, osmislili su italijanski umetnici prema uputstvima kraljice Katarine Mediči. Na osnovu uvida u arhivsku građu koja nam pruža dragocene podatke o pojedinostima u vezi sa ceremonijom venčanja između dofena Fransoe i kraljice Marije, možemo da zaključimo da je maestralno organizovano svadbeno veselje i te kako uticalo da Pariz tih dana bude mesto bleštave demonstracije moći i raskoši. Pred katedralom Notr-Dam bio je podignut otvoren paviljon sa kraljevskim baldahinom od modre kiparske svile izvezen zlatnim ljiljanima. Ispred paviljona nalazio se jedan modri sag, takođe izvezen ljiljanima. Na početku svadbene povorke nalazili su se muzikanti sa različitim muzičkim instrumentima koji su davali posebnu draž svadbenom veselju. Iza njih, ulicama Pariza dostojanstveno su koračali pripadnici kraljevske porodice Valoa. Frenetičnim klicanjem i burnim odobravanjem od strane stanovnika francuske prestonice posebno su pozdravljeni mladenci, suvonjavi i već vidno oboleli Fransoa i njegova verenica, potom supruga, nasmešena i na očigled svih zadivljena Marija Stjuart. U društvu visokih zvanica i naočigled okupljenih građana Pariza, obavljen je i čin venčanja. Tokom večeri, tog svadbenog dana, u palati je priređena svečana gozba s brojnim pratećim manifestacijama. Kasnije su dvorski pesnici, poput Brantona, glorifikovali lepotu i gracioznost Marije Stjuart uzdižući njenu lepotu „iznad savršenosti nebeskih boginja“[5]. Pored toga što danas nemamo uvid u lična razmišljanja, osećanja i sećanja neveste francuskog dofena i škotske kraljice na taj dan, na osnovu kazivanja savremenika, svedoka tog pompeznog događaja, pa i na osnovu poetski kitnjastih laskanja pomenutih dvorskih pesnika i pripovedača, možemo da zaključimo da su ovo bili dani „pozlaćenog“ osećaja sreće kod Marije Stjuart, što mnogo govori i o karakteru njene ličnosti. Zaista, taj čudesno dražesni devojčurak sa estetski prijatnom, vitkom figurom i visinom[6] o kome su s toliko hvalospeva „brujali“ čuveni umetnici, književnici i evropski dvorovi, kao da nije bio svestan svog značaja na političkoj pozornici ljudi i događaja svoga vremena. Nismo u prilici da na bilo koji način protumačimo, o čemu je razmišljala mlada Marija kada je stavljala svoj potpis na, od strane beskrupuloznih ujaka „potureni“ dokument o nasledstvu kraljevske krune Škotske i drugih poseda, a na koje je dinastija Stjuart polagala pravo. Da li je već tada mogla da pretpostavi koliko leševa uvelog cveta škotske budućnosti će krvavim mastilom ispisivati nama danas poznate stranice istorije Škotske i njenih večno komplikovanih odnosa sa „južnim susedom“?[7]

Ukoliko želimo na najbolji način da razumemo položaj šesnaestogodišnje Marije Stjuart na francuskom dvoru ili odnosa istog s njenom „zavičajnom domovinom“ sredinom XVI veka, možda bi bilo najcelishodnije da analizu navedenih istorijskih stanja i procesa započnemo odgovorom na jedno krucijalno pitanje. Sa stanovišta savremenika Marije Stjuart, ali i s aspekta istorijske nauke, upitajmo se kolika je mogućnost da mentalna svest šesnaestogodišnje devojke na ispravan način donosi odluke od izuzetne važnosti po interese jedne zemlje ili u njenom slučaju dinastije i države, pa i sopstvenog života. Posmatrajući s aspekta istorijske nauke, odgovor, verovatno, ne bi mogao da se kreće u određenom pozitivnom pravcu. Međutim, sa stanovišta kraljicinih savremenika postavlja se i drugo pitanje; da li je njena mladalačka zanesenost i apsolutno političko neiskustvo u zakulisnim međudržavnim poslovima oslobađaju bilo koje etičke, odnosno istorijsko-etičke odgovornosti za potonje događaje i procese. Svakako, ne! Složićemo se da se većina „lirski nadahnutih“ divljenja i izraza najlepših emocija prema kraljici Mariji od strane čuvenih evropskih književnika, uglavnom odnosila na njene telesne, fizičke estetske prednosti. Bez obzira na sjajno klasično obrazovanje koje je usvojila, Marija Stjuart je ipak bila vaspitavana u duhu renesansne katoličko-filozofske doktrine, što je najvažnije crte njenog karaktera trajno oblikovalo u „portret“ jedne izuzetne francuske dame filigranski istančanih veština i ukusa. Ostaje nepobitna činjenica da klasično obrazovanje za dame iz doba renesanse u Francuskoj (kao uostalom i za žene iz visokih aristokratskih slojeva društava u bilo kojoj drugoj hrišćanskoj, posebno katoličkoj zemlji u Evropi), svakako nije podrazumevalo i studije iz oblasti političkih veština, gde spadaju i procesi upoznavanja sa brojnim metafizičkim političkim i državničkim doktrinama. Uzmemo li u obzir navedena saznanja, nije teško da zaključimo da se Marija Stjuart u narednim političkim zakulisnim dešavanjima u najmanju ruku nije snalazila.[8] Jedan naizgled bezazlen detalj koji se odigrao nakon Marijine bleštavilom „okupane“ svadbe zauvek će odrediti dalji tok njenog života, ali i života podanika škotske krune. Sasvim nesvesna posledica i gotovo sigurno bez sopstvene inicijative, a možda i volje, kraljica Škota je krajem 1558. godine uputila svoj naivni „pogled“ prema upražnjenom prestolu Engleskog kraljevstva. Nije sporno da je njen „pogled“ bio naivan, ali je potpuno izvesno da je „pogled“ njenog svekra, kralja Francuske Anrija II bio i te kako čeznutljiv.[9]

Naime, vladajuće dinastije Tjudora u Engleskoj i Stjuarta u Škotskoj bile su u viševekovnim rodbinskim odnosima. U kritično vreme sredine XVI veka pomenuta veza imala je znatno očigledniji, odnosno čvršći karakter. Otac Marije Stjuart, prethodni škotski vladar, Džejms V bio je sin kralja Džejmsa IV Stjuarta (1473-1513) i kraljice Margarete (1489-1541), kćerke engleskog kralja Henrija VII (1457-1509) i starije sestre kralja Henrija VIII (1491-1547), nesuđenog svekra mlade kraljice Škotske. Nakon smrti Henrija VIII, engleski presto je nasledio njegov jedini zakoniti sin Edvard VI (1537-1553), a posle Edvardove rane smrti tron je pripao njegovoj najstarijoj sestri Mariji I Tjudor (1516-1558), koju je engleska, pa i svetska istoriografija upamtila po neslavnom nadimku „Bloody Mary (Krvava Marija)“.[10] Marija I rođena je u braku Henrija VIII i kraljice Katarine Aragonske iz kuće Trastamara (1485-1536). Bio je to prvi brak Henrija VIII čija legitimnost i legalnost nije dovođena u pitanje od strane nijedne dinastije ili države u Evropi (posebno ne od strane Svete stolice). Međutim, Henrijev drugi brak bio je osporovan u Evropi i na kraju osporen u samoj Engleskoj, kao što nije bila priznavana zakonitost jedinog deteta koje je „ostalo“ iza njega – kćerke Elizabete Tjudor (1534-1603), potonje engleske kraljice. Majka Elizabete Tjudor, Ana Bolejn bila je osuđena za izdaju i pogubljena, a njena kćerka proglašena kopiletom. Posle smrti kraljice Marije I Tjudor za novog suverena Engleske krunisana je i miropomazana njena polusestra Elizabeta, jedino preživelo dete kralja Henrija VIII.[11] Bez obzira na činjenicu da je Elizabetu (kao uostalom i njenu polusestru Mariju) nekoliko godina pre smrti Henrija VIII engleski parlament proglasio zakonitom i uveo je u red za nasleđivanje prestola, brojni evropski dvorovi, u prvom redu katolički, nisu priznavali ovu kraljicu za zakonito dete engleskog suverena, niti su joj priznavali legitimitet vladara države.[12] Shodno tim uverenjima, francuski dvorski i politički krugovi smatrali su da je jedini zakoniti naslednik engleskog prestola kraljica Marija Stjuart, praunuka Henrija VIII i najbliži rođak dinastije koju je ovaj monarh zasnovao. Nesumnjivo, kruna Kraljevine Škotske koju je francuska reine dauphine (prestolonaslednica) svojom udajom za roi dauphin (prestolonaslednika) Fransou „zaveštala“ dinastiji Valoa nije ni približno bila veliki dobitak za Anrija II, kao što je to bio tron bogatije i u svakom pogledu, a posebno u političkom moćnije i značajnije Engleske.[13]

Bez mnogo promišljanja, a po nalogu oca i svekra, od momenta saznanja za smrt Marije I Tjudor, prestolonaslednički par Francuske u svoj grb unosi i zvanični državni i dinastički heraldički simbol Engleske. Takođe, od jula naredne 1559. godine Marija Stjuart dosledno se pridržavala novog kraljevskog naslova koji je glasio: „…Regina Franciae, Stotiae, Angliae et Hiberiae“[14]. Nije nikada lako izmaći izazovima, a u ovom slučaju to je bilo daleko teže, čak i za državnike ili vladare sa mnogo većim i sadržajnijim političkim i životnim iskustvom. Svakako, razdragana i na prvi pogled lakomislena Marija Stjuart nije posedovala ni jedno od njih. Međutim, „večito nepredvidljiva druga mojra Lahesa“ uskoro je u „Marijino lice bacila“ novi izazov. Od smrtonosne rane koju je zadobio na viteškom turniru kralj Anri II je umro 10. jula 1559. godine. Kraljica Škota sada je postala i kraljica Francuske. Brakom Fransoe II i Marije Stjuart budućnost Škotske posmatrana je u čvrstoj vezi sa Francuskim kraljevstvom. Navedena pretpostavka nikako nije bila po volji škotskom plemstvu protestantske provenijencije. Usled sve očiglednijeg francuskog uplitanja u unutrašnje interese Kraljevstva, protestantska Kongregacija škotskih lordova organizovala je oružani ustanak, što je primoralo regentkinju Mariju Giz i njene francuske savetnike da u maju 1559. godine napuste Edinburg i potraže utočište u tvrđavi Danbar. Uskoro, Marija Giz je zatražila pomoć od Francuske, a njena kćerka i zet su izašli u susret tim zahtevima i ubrzo poslali vojne snage radi zaustavljanja ustanka i povratka državnog poretka pre izbijanja istog. Krajem 1559. godine, zajedno sa francuskim trupama, Marija Giz je vratila kontrolu nad Škotskom. Na trenutak je izgledalo da više ništa ne predstavlja „kamen spoticanja“ na putu ostvarenja zamisli političkih elita Francuske u smislu kontrole nad zavičajnom zemljom njihove kraljice Marije Stjuart. Međutim, ne zadugo. Kraljica Elizabeta I shvativši Marijino polaganje prava na engleski presto veoma ozbiljno, a koje je kraljica Škotske i Francuske izrazila svojim novim kraljevskim naslovom i unošenjem engleskog grba u svoj, u januaru 1560. godine poslala je svoju flotu u blokadu luke Lit, što je francuske trupe primoralo na povlačenje u tvrđavu i preduzimanje fortifikacijskih odbrambenih mera. Opsada Lita uskoro je bila pomognuta od strane 6000 pripadnika pešadije i 3000 konjanika koje je poslala kraljica Elizabeta. Loša finansijska situacija i nemiri izazvani sukobima katolika i protestanata u samoj zemlji, doprinelo odsustvu pojačanja iz Francuske. Smrću regentkinje Marije Giz juna 1560. godine, položaj francuskih trupa je dospeo u još teže stanje. Dalji vojni angažman francuskih vojna snaga postao je neodrživ i dvor Fransoe II i Marije Stjuart se odlučio na mirovne pregovore. Sporazum je i sklopljen 6. jula 1560. godine u Edinburgu i prema njegovim odredbama Francuska je morala da povuče svoje trupe iz Škotske, a takođe Marija Stjuart i njen suprug bili su obavezani da više ne prikazuju engleske heraldičke simbole u svom grbu.[15] Nekoliko nedelja posle potpisivanja ugovora, parlament Škotske ratifikovao je Edinburški sporazum i ustanovio (priznao) protestantizam kao zvaničnu državnu religiju. Kada je sporazum bio predstavljen na francuskom dvoru, kralj Fransoa II i kraljica Marija Stjuart ogorčeno su odbili da potpišu ugovor, što je svakako predstavljalo i osporavanje već donesene odluke o njegovoj ratifikaciji od strane škotskog parlamenta.[16]

Nevolje koje su u dato vreme zadesile Mariju Stjuart nisu bile samo političke prirode. Oduvek nestabilno zdravstveno stanje Marijinog mladog supruga neprestano se pogoršavalo. Uprkos odsustvu neposrednih izvora o svakodnevnim odnosima i međusobnom ponašanju supružnika, ne postoji nijedan razlog zbog koga kraljica Marija ne bi bila zabrinuta za zdravlje kralja Fransoe II. Potpuno je sigurno da njhov brak nije bio konzumiran u intimnom smislu reči, ali je nepobitna činjenica da je između njih postojalo iskreno prijateljstvo i jedan odnos koji je istorijska nauka okarakterisala kao rođačku vezu brata i sestre. Zdravlje francuskog kralja naglo se pogoršalo u novembru 1560. godine, a eksperti iz oblasti istorije medicine ni do današnjeg vremena nisu sa potpunom sigurnošću uspeli da utvrde karakter mladićeve bolesti.[17] Šesnaestogodišnji Fransoa II, umro je godinu dana i šest meseci posle oca, tačnije 5. decembra 1560. godine. Pre nego što je u devetnaestoj godini postala udovica, niz događaja je označio kraj Marijinih „francuskih zlatnih godina“ i potpuno nespremnu je suočio sa stvarnošću pozornice političkih intriga i vladarskih obaveza. U junu 1560. godine, lord Džejms Hepbern, četvrti erl od Botvela, čovek koji će kasnije postati treći muž Marije Stjuart, doneo je kraljici tužnu vest iz Škotske. Njena majka regentkinja Marija Giz je umrla nakon duže bolesti. Marija je bila ophrvana bolom i to u trenutku dok se zdravstveno stanje njenog muža Fransoe II rapidno pogoršavalo. Uz gubitak supruga, Marija je izgubila i status kraljice, a njena svekrva, hladnokrvna Katarina Mediči, pobrinula se da Gizovi izgube neprikosnoveni status u kraljevskom domu koji su do tada držali. Takođe, osujetila je i sve planove braće Šarla i Fransoe Giza koji su nameravali da ponovo udaju svoju nećaku i to za novog francuskog kralja Šarla IX (1550-1574) ili Don Karlosa od Španije. Uskoro, dobila nove nepovoljne vesti iz Škotske od svog polubrata Džejmsa Stjuarta, kasnijeg erla od Marea. Njen polubrat obavestio je kraljicu da je konflikt između protestanata i katolika uzeo velikog maha te da je Marijin povratak u Škotsku u cilju smirivanja sukoba apsolutno neophodan. Voljom Katarine Mediči, potpuno potisnuta s francuskog dvora i izopštena iz javnog života, Mariji nije mnogo preostalo osim da se vrati u otadžbinu. Pored činjenice da se nevoljno odlučila na taj čin i dugo ga odlagala, s tugom u srcu se oprostila od Francuske i 14. avgusta 1561. godine iz luke Kale je zaplovila prema otadžbini.[18]

 

[1] Džordž Makoli Treveljan, Povijest Engleske, Kultura, Zagreb, 1956, str. 351.

[2] Stefan Cvajg, nav. delo, str. 24-28. Uporedi i: Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Mary Stuart: the Story, Scotland, The Early Years, <http://www.marie-stuart.co.uk/> (9. III 2013).

[3] Isto, str. 25-26. Uporedi i: Lady Antonia Fraser, Mary, byname Mary, Queen of Scots u: Encyclopaedia Britannica, <http://www.britannica.com/EBchecked/topic/367467/Mary> (6. I 2013).

[4] Isto, str. 25-28. Uporedi i:  Mary Queen of Scosts, The Official Site of the Marie Stuart Society of Scotland, Mary Stuart: the Story, Scotland, The Early Years, <http://www.marie-stuart.co.uk/> (18. III 2013).

[5] Stefan Cvajg, nav. delo, str. 27.

[6] Za tadašnje antropološke kriterijume, Marija Stjuart je već u šesnaestoj godini života, dakle u vreme sklapanja braka sa francuskim dofenom, imala impozantnu (iznad proseka) telesnu visinu u vrednosti od 180,34 cm ili prema mernom sistemu koji se i danas koristi u anglosaksonskom govornom području pet stopa i jedanaest inča, vidi: Lady Antonia Fraser, Mary, byname Mary, Queen of Scots u: Encyclopaedia Britannica, <http://www.britannica.com/EBchecked/topic/367467/Mary> (6. I 2013).

[7] Stefan Cvajg, nav. delo, str. 26-28.

[8] Jenny Wormald, Mary, Queen of Scots: Politics, Passion and a Kingdom Lost, Revised edition by Tauris Parke Paperbacks an imprint of I. B. Tauris and Co Ltd, London, New York, 2001, 86-91.

[9] Isto, str. 92-95.

[10] Godina u kojoj je došlo do istorijske smene na engleskom prestolu označila je i kraj pokušaja restauracije rimokatoličke doktrine u Engleskoj, koje je revnosno sprovodila vatrena katolkinja Marija Tjudor. Na presto je došla briljantna i oštroumna vladarka, kraljica Elizabeta I Tjudor (1533-1603), čiji period vladavine je ostao upamćen kao „elizabetanska epoha“, a ona sama po tituli Gloriana, vidi: Džordž Makoli Treveljan, nav. delo, str. 354-355.

[11] Džordž Makoli Treveljan, nav. delo, str. 340-346. Niko od vladara Engleske iz dinastije Tjudor posle smrti Henrija VIII nije imao dece.

[12] Džordž Makoli Treveljan, nav. delo, str. 340-346. Pored pomenutih, dodatne teškoće u priznavanju legitimiteta Elizabete I Tjudor poticale su iz okolnosti da je ona bila protestantkinja, kćerka protestantkinje, kao i od činjenice da se početak reformacije u Engleskoj i te kako dovodio u vezu sa sklapanjem braka između njenih roditelja Henrija VIII i Ane Bolejn.

[13] Stefan Cvajg, nav. delo, str. 28-29.

[14] „Kraljica Francuske, Škotske, Engleske i Iberije“, vidi: Stefan Cvajg, nav. delo, str. 29-30.

[15] Džordž Makoli Treveljan, nav. delo, str. 352. Predstavnici Francuske na pregovorima bili su Žan de Monlak, biskup Valensa i Šarla de Randan, dok su englesku stranu predstavljali Vilijam Sesil i diplomata Nikolas Voton. Predstavnici Škotske kongregacije bili su nadbiskup od Sent Endruza ser Džon Belendon od Aknola i Brotona i Vilijam Mejtland. Francuski predstavnici na pregovorima u Edinburgu tretirani su gotovo kao zatočenici, pa iako su imali sasvim druga uputstva, pritisnuti nepodnošljivom i po njihov život opasnom situacijom, pristali su na potpisivanje sporazuma. Edinburškim sporazumom okončana je francuska okupacija Škotske, a Marija Stjuart i Fransoa II prestali su da prikazuju engleske simbole u svom grbu. Međutim, deo sporazuma sklopljenog na štetu francuskih političkih interesa, koji se odnosio na priznavanje Elizabete I za legitimnog monarha Engleske, Marija Stjuart nije nikada ratifikovala niti priznala. Sporazum iz Edinburga biće prihvaćen od strane Škotske tek 1583. godine. Uporedi i: Life in Elizabethan England, 9. III 2010, <http://www.elizabethan.org/compendium/82.html> (7. I 2013).

[16] Džordž Makoli Treveljan, nav. delo, str. 352.

[17] Džordž Makoli Treveljan, nav. delo, str. 352. Lekari koji su lečili Fransou II nisu bili sigurni u ispravnu dijagnozu. Još tada su predlagali nekoliko obolenja kao razlog kraljevog nezavidnog zdravstvenog stanja, kao što su: mastoiditis (upala dela slepoočne kosti lobanje neposredno iza uva), što je bio vodeći razlog smrti kod dece u prošlosti, zatim meningitis i otitis (infekcija uva). Verovatno, upala uva prouzrokovala je dalje zdravstvene komplikacije i dovela do masivnog zapaljenja moždane ovojnice. Ostalo je zabeleženo da je kralj Fransoa II doživeo sinkopu (gubitak svesti) 16. novembra 1560. godine.

[18] Džordž Makoli Treveljan, nav. delo, str. 351-352.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja