„Сви ми умиремо само једном, а велики људи по два пута:
једном кад их нестане са земље,
а други пут кад пропадне њихова задужбина“
Иво Андрић
Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар
Задужбина, у ширем смислу речи, означава све оно што је неко даривао цркви, манастиру, свом народу, држави или родном крају за остваривање друштвено корисних циљева, онако како их је сагледао и вредновао сам задужбинар. Циљ сваке задужбине, нарочито оних које имају просветитељски карактер јесте, с једне стране, да се правилним коришћењем и управљањем њеном имовином остварују циљеви и жеље задужбинара, а, с друге стране, да се дугорочно очува материјална супстанца, односно вредност завештане имовине како би се створили услови за њен плодотворан рад дуже време. За сваког појединца учешће у раду задужбинског одбора представља велику част. Суштина задужбинарства огледа се у трајном даривању приватне имовине за остваривање друштвено корисних циљева. Овде се успоставља специфичан вид грађанско правних односа.
Преко задужбинарства у континуитету се одржава духовна веза са нашим средњим веком и непрестано се прилагођава новонасталим друштвеним и политичким приликама. Између два светска рата задужбинарство је добило посебан замах, да би после Другог светског рата потпуно замрло. Имовина задужбина, као и имовина фондова потпала је под удар закона о експропријацији и национализацији. Ови законски акти одједном су прекинули традицију задужбинарства код Срба, дугу осам векова. Процењује се да је Србија кроз историју имала неколико стотина задужбинара, док се у Архиву Србије чува грађа о више од 400 задужбинара.
Крајем 18. и почетком 19. века у градовима у Србији обликује се грађански слој, који се све више богати, превасходно се бавећи трговином и као такав чини окосницу економске снаге. Многи од њих су уочили да њихова материјална добра, некретнине и остало богатство најбоље могу да послуже народу ако се завештају за сасвим конкретне намене, пре свега за просветне, културне и хуманитарне циљеве.
У Војводини су задужбинари оставили трајне и дубоке корене. На Фрушкој гори, Српском Атосу, наставила се немањићка традиција грађења задужбина. Потомци деспота Ђурђа Бранковића, дошавши у Срем крајем 15. века, подижу већи број задужбина – Крушедол, Јазак, Фенек, Хопово, обнова Привине главе, уређење цркве Св. Луке у Купинову где су биле мошти њиховог оца и мужа Стефана Слепог. У фрушкогорским манастирима похрањено је све што се могло склонити од Турака и понети са собом: свете књиге, иконе, повеље, србуље, летописи, делови средњовековне одеће, црквене сасуде и многи други вредни предмети. У Фрушку гору склањани су вредни предмети из манастира Студенице, Жиче, Милешеве , Раче, Винче… Дејан Медаковић у монографији Света гора фрушкогорска о томе детаљно пише, а посебно истиче следеће: „Те велике сеобе највећих драгоцености из старог завичаја најузбудљивије потврђује повест о преносу моштију св. мученика књаза Лазара… За време Аустро-турског рата, са Лазаревим моштима крећу се монаси манастира Раваница (код Ћуприје), носећи их све до Сент Андреје, где су почивале четири године у дрвеној црквици близу Дунава, а на истом месту склоњене су и из Крушедола мошти св. Бранковића. Лазареве мошти обреле су се 1697. у манастиру Раваници у Фрушкој гори, која постаје први расадник његовог култа. За време револуције 1848. године мошти св. кнеза Лазара склоњене су у манастир Фенек, одакле су враћене у Раваницу. Године 1941. архимандрит Лонгин преноси их у манастир Бешеново, одакле их је, по одобрењу немачких окупационих власти, пренела посебна комисија у Београд, на челу са проф. Радославом М. Грујићем. Коначно, решењем св. Синода Српске православне цркве тело св. кнеза Лазара враћено је 1989. године у његову задужбину манастир Раваницу код Ћуприје“.
Једна од значајних српских задужбина у Војводини је Карловачка гимназија. Почела је са радом 1. новембра 1791. године и најстарија је гимназија код Срба. Њено оснивање веже се за име угледног грађанина Сремских Карловаца – Димитрија Анастасијевића Сабова. Он је дао митрополиту Стефану Стратимировићу близу 20.000 форинти за оснивање српске гимназије, на корист и добробит српског народа. Сабов је и касније даривао Карловачкој гимназији значајна финансијска средства, као што је учинио 1803. године, уплативши јој још додатних 20.000 форинти. Уз велико ангажовање митрополита Стратимировића, још 87 угледних грађана Сремских Карловаца приложило је више од 30.000 форинти за оснивање Гимназије. Гимназија је првих сто година радила у старој згради Латинске школе, коју је подигао митрополит Павле Ненадовић. Она је била неугледна и скромних могућности за квалитетно извођење наставе. Међутим, и поред тога, кроз учионице ове школе прошло је више од 18.000 ученика. Од 1907. године наставу у Гимназији могле су да прате и девојке, у почетку само оне које су живеле у Карловцима, како би увек могле да буду на оку својих родитеља. Нова репрезентативна зграда је изграђена 1891. године, према пројекту мађарског архитекте Ђуле Партоша, а захваљујући средствима патријарха Германа и његовог брата Стевана Анђелића, проте сремскомитровачког. Они се стога и сматрају задужбинарима Карловачке гимназије.
Српска учитељска школа у Сомбору је такође задужбина. У Сомбору је 1. маја 1778. године почела да ради Норма, прва образовна институција за припремање учитеља код Срба и других јужнословенских народа. Њен оснивач, управитељ и главни предавач био је познати грађанин Сомбора, Аврам Мразовић, који је истовремено био директор свих српских школа у Бачкој, Барањској и Торонталској жупанији. Мразовићева Норма радила је у Српској православној црквеној општини у Сомбору и била је једно време највиши ниво образовања код Срба, све док нису почеле са радом Гимназија (1791.) и Богословија (1794.) у Сремским Карловцима. Ова школа је радила више од 30 година у црквеној општини у Сомбору, све до 1811. године. Наредне 1812. године у Сентандреји је основана прва Српска учитељска школа, као одговор на нове и нарасле потребе Срба за образовним учитељским кадром. Оснивач и директор ове школе био је Урош Несторовић, Србин из Будима, који је у то време обављао и функцију врховног надзорника свих православних школа (укључујући грчке и румунске) у Аустроугарској монархији. Након четири године рада у Сентандреји, Српска учитељска школа је 1816. године поново пресељена у Сомбор и то поново у зграду Српске православне црквене општине. Велики допринос развоју Учитељске школе дао је њен управитељ, а потом и патријарх српски – Георгије Бранковић. Он је о свом трошку 1895. године подигао нову зграду Препарандије у Сомбору, у којој је Учитељска школа радила све до 1948. године. Георгије Бранковић је јасно уочавао да само школовани људи могу успешно да се боре за верска, национална, културна, образовна и политичка права српског народа и зато је годинама радио на унапређивању народне просвете и културе. Помагао је многе школе, а неке је и сам градио, као на пример у Даљу, Купинову, Белом Брду, Сантову. Учитељска школа у Сомбору је готово један век била једина школа за припремање српских учитеља и стекла је велики углед. Сомборска препарандија је 1973. године прерасла у Педагошку академију, а 1. јула 1993. године у Учитељски факултет који је радио све до 31. јануара 2006. године. Тада је Савет Универзитета у Новом Саду донео одлуку да се трансформише у Педагошки факултет.
Прекретницу доброчинства у српском народу представља поступак Саве Текелије, аустријског грофа и првог Србина са титулом доктора правних наука. Текелија је први Србин који је своје богатство завештао институцији. На тај начин дао је пример другим имућним Србима, како у Хабзбуршкој монархији, тако и у Кнежевини Србији, како и коме треба усмеравати задужбине. До тог доба имућни Срби су имовину, по принципу меценства, остављали појединцима.
Текелијанум је задужбина коју је основао Сава Текелија 1838. године у Пешти, са циљем да се у њој школују сиромашни и најбољи српски ђаци и студенти из свих крајева где су живели Срби. Почетни фонд Текелијанума био је изузетан – састојао се од 100.000 форинти, две куће у Пешти, три дворца у Араду и 28 јутара земље. Чинили су је Дом српских студената и Фонд за издржавање Текелијанума. Намера Саве Текелије је била да се у овој културно-образовној установи српским ђацима омогући школовање и универзитетско образовање. Задужбина им је обезбеђивала смештај, исхрану и стипендију. Текелијанум је временом постао главно стециште интелектуалних снага српског народа, које су доприносиле његовом културном и цивилизацијском напретку. У згради Текелијанума била је смештена Матица српска све до пресељења у Нови Сад 1864. године. Матица српска је и управљала Текелијанумом од његовог оснивања до 1878. године, када су је власти приморале да управу уступи Српској православној црквеној општини у Пешти. После Другог светског рата, 1952. године зграда Текелијанума је национализована и задужбина је привремено престала да постоји. После 65 година мађарске државне власти су 1996. године вратиле половину зграде Будимској епархији Српске православне цркве. Уз помоћ владе АП Војводине делимично је обновљено здање које је деценијама пропадало услед небриге станара и мађарских власти. То је омогућило да задужбина Саве Текелије, чувени Текелијанум, обнови свој рад. Данас се основна идеја Саве Текелије реализује кроз боравак српске деце у ученичком дому, где је смештено 60 ученика српске националности који уче у српској гимназији Никола Тесла у Будимпешти. Гимназија данас има 180 ученика, ради по мађарском наставном програму и налази се под управом Епархије будимске. Текелијанум је био бастион српске културе у Угарској, јер је обликовао српску елиту што је била непроцењива вредност коју је Текелија визионарски предвидео јер је образовање било и остало покретач развоја српског друштва.
Мало је познато да је Сава Текелија основао фонд за образовање српске деце у Војној инжењерској академији у Бечу. За ту установу одредио је 108.000 форинти и још 8.000 за одевање српских питомаца. Било је предвиђено да питомци буду четири Србина из Војне Крајине, који су бирани од стране владике карловачког. Управљање овим фондом било је поверено управи народних фондова у Сремским Карловцима. Текелија је, заједно са имућним суграђанима, помагао школовање српске деце у Араду, учинио је доброчинства гиманзијама у Сремским Карловцима и Новом Саду, био ктитор манастира и цркава и много тога другог.
Сава Текелија је био један од првих добротвора Матице српске од њеног оснивања 1826. године у Пешти. За издржавање Матице сваке године издвајао је 100 форинти у сребру и 100 форинти у бечкој валути. Због свог залагања, Текелија, који је био не само донатор већ и активни учесник у раду Матице, 1838. године изабран је за доживотног председника ове угледне институције. За њега се везује и почетак штампарске делатности Матице српске, јер је управо он купио прву штампарију и почео са објављивањем књига. Значајна је и књижевна збирка Текелијанума, која је формирана захваљујући томе што је, за потребе питомаца, Сава поклонио своју личну библиотеку од 4.000 књига, а у наредним деценијама проширивана је из прихода фонда. Више пута пресељавана, ова збирка је напокон 1848. године пренета у Библиотеку Матице српске и у том тренутку бројала је преко 10.000 свезака. Породични портрети породице Поповић – Текелија донирани су за потребе Музеја Матице српске.
Захваљујући задужбинарству створена је најважнија и најстарија књижевна, културна и научна институција код Срба – Матица српска. Седморица српских грађана Будима и Пеште 16. фебруара 1826. године ставили су своје потписе на оснивачки акт. Били су то трговци (или ћифте): Гаврило Бозитовац, Јован Деметровић, Јосиф Миловук (који је покренуо акцију), Петар Рајић, Андрија Розмировић, Георгије Станковић и адвокат Јован Хаџић, који је био и први председник новооснованог друштва. Кнез Милош Обреновић се може сматрати и првим великим добротвором Матице српске, јер је уплатио петоструко већи улог од свих осталих. После кнеза Милоша и првог дара Саве Текелије из 1833. године, међу значајним задужбинарима нашао се Јован Нако – велепоседник и племић, који оснива Фонд за популарисање српске књижевности. Годину дана после Накиног дара, почиње права Текелијина ера у Матици српској. 1838. године он предаје под надзор Матице своју задужбину Текелијанум. Поред горе наведених, истакнути добротвори Матице српске били су: Петар Петровић Његош, Ђорђе Радак, Марија и Јован Трандафил, Софија Пасковић, Милош и Марија Димитријевић, Нестор Димитријевић, Сима Ђорђевић, кнез Александар Карађорђевић, Софија и Новак Голубски, Петар Костић, Петар Класановић, Богдан Дунђерски, Михајло Пупин и многи други. Матица српска налазила се у згради Текелијанума у Пешти све до 1864. године када је пресељена у зграду Платонеума у Нови Сад. Матицу је у Нови Сад, о свом трошку, преселио трговац из Бечкерека Јован Форовић. У пароброду „Напредак“ у шездесет и један сандук стала је комплетна наша прва јавна научна библиотека. Седиште Матице српске налази се у задужбинском здању велике добротворкеМарије Трандафил. Изградња овог објекта финансирана је средствима фонда Марије Трандафил, под називом Задужбина Марије Трандафил за српску православну сирочад у Новом Саду. Радови су почели у јулу 1910, по пројекту Момчила Тепавице, и у целости су завршени до краја 1912. године. У почетку се у овој згради налазио Завод за српску православну сирочад и Градска читаоница. Матица српска се у ово здање уселила 1926. године и оно је, временом, постало симбол седишта српске културе. Једно време Матица српска била је најбогатија задужбинска установа у Угарској. Из њених фондова финансирани су капитални пројекти од значаја за српски језик и за развој различитих научних дисциплина.
Марија Трандафил је остала упамћена као велики добротвор. Значајан део њене хуманитарне делатности био је усмерен на бригу о новосадској сиротињи, посебно о сиромашним брачним паровима, удовицама и болесницима. За време Првог српско-турског рата 1876. године била је председница одбора за прикупљање помоћи српским рањеницима. Основала је фонд за стипендирање сиромашних талентованих ђака Новосадске српске гимназије, као и Фонд за материјалну помоћ Николајевске и Успенске цркве. Ипак, њено највеће завештање било је оснивање Завода за српску православну сирочад, чију је управу поверила Матици српској. Одредила је новчани износ за подизање зграде у којој ће Завод бити смештен и од које ће се издржавати његови питомци. Прописала је и правила по којима се у Заводу радило и њиме управљало. Због свега овога Марија је одликована Орденом Црвеног крста.
Задужбина бачког владике Платона Атанацковића – Платонеум налази се и данас у Новом Саду, у улици Пашићева бр. 6. Владика је купио ову кућу 1861. године и од тог времена зграда се по њему назива Платонеум. Он је оставио завештање да овде буде Српски академски институт са Правним и Филозофским факултетом, што ће се доста касније заиста обистинити. Владика је на овој кући подигао још један спрат и дуго ће овде бити седиште Бачке епархије, Матице српске, Српске читаонице и Друге мушке гимназије, а за време окупације српско одељење Мађарске државне гимназије. После Другог светског рата ту се налазила Виша педагошка школа, катедра Филозофског и Природно-математичког факултета, све до оснивања Војвођанске академије наука 1979. године.
На дан св. Саве, 27. јануара 1810. године, родила се Српска православна велика гимназија у Новом Саду. Угледни новосадски трговац Сава Вуковић, спахија од Беркасова, даровним писмом приложио је 20.000 форинти за оснивање гимназије. То своје писмо је, иако слеп, својеручно потписао пред пет сведока. Својим завештањем, израженим у документу од седам тачака, Сава Вуковић је углавном одредио циљ, задатак, структуру и смер развоја Новосадске гимназије. Он је јасно поставио захтев да се она уреди по угледу на Карловачку гимназију (по началам карловачкога гимназиума). По основном писму гимназија је својина српске православне општине новосадске, а уместо ње гимназијом управља врховни Патронат. Кад се у Новом Саду и околини чуло за овај његов гест, многи родољуби почели су да дају своје прилоге у исту сврху. Тако је првобитна свота убрзо порасла на 108.750 форинти. Они који су основали првобитни капитал гимназије и који су потписали молбу за краља ради потврде основног писма, названи су основатељи или фундатори гимназије. Каснији дародавци названи су приложници. Поред гимназијског фонда, Гимназија се издржавала од школских активности и завештања бројних народних добротвора и задужбина. Ту треба поменути задужбину Атанасија Гереског – Атанасеум, др Николу Крстића из Београда, Гедеона Дунђерског, брачни пар Пајевић из Новог Сада, Васу Јовановића Чичу (који је гимназијском фонду поклонио преко 125 јутара обрадиве земље у тителском атару), задужбину Ђорђа Сервијског и многе друге. Крајем седамдесетих година XIX века зграда Гимназије више није одговарала својим потребама. Формиран је Одбор који је почео скупљане прилога за зидање нове гимназијске зграде. Новац је споро притицао. Све дилеме и неизвесности прекратио је барон Милош Бајић (унук кнеза Милоша Обреновића), прилогом од 100.000 форинти, неколико месеци пре своје смрти. Нова ренесансна гимназијска зграда подигнута је на месту старе, само је градилиште проширено, и то по нацрту Владимира Николића. Градња је започета 22. септембра 1899, а завршена је 1. јула 1900. године. Завештањем барона Бајића, али и осталих српских добротвора чије донације су биле далеко мање, саграђена је нова гимназијска зграда која је послужила многобројним потребама српског друштва. Гимназијску дворану је користило гимнастичко друштво „Српски новосадски Соко“, ученице Више девојачке школе, занатлијско певачко друштво „Невен“, музичка школа „Исидора Бајића“ и вечерња школа „Новосадске трговачке омладине“. Новосадска гимназија је подржављена 1920. године и добила назив Државна мушка гимназија, а 1931. године мења име у Државна мушка реална гимназија краља Александра I. После Другог светског рата Законом о национализацији одузета је имовина православне новосадске општине, укинути фондови Патроната и његова управа над Гимназијом. Од 1959. године Гимназија носи име једног од њених бивших ђака, чувеног песника и лекара из XIX века, Јована Јовановића Змаја.
Атанасеум је први стипендијски фонд за ученике Српске православне велике гимназије. Ова задужбина је названа по свом оснивачу Атанасију Петрову Гереском, богатом трговцу из Одесе. Фонд „Атанасеум“ је основан 1878. године са капиталом од 21.000 руских рубаља. Атанасије је завештао и своју кућу за помоћ сиротињи, а остало имање, у вредности више од 30.000 форинти, дао је Српској девојачкој школи и Матици српској у Новом Саду.
Задужбина Наума и Јелене Бозда основана је 1870. године и помагала је младе српске трговце, занатлије и машинисте у Будиму, Пешти и Сентандреји.
„Ангелинум“ је задужбина Лазара и Софије Дунђерски. Почела је с радом школске 1904/1905. године, као Српско православно девојачко васпиталиште. Задужбина је помагала образовање девојака у средњим, вишим и стручним школама у Будимпешти и за време студија обезбеђивала им смештај у васпитном заводу. У власништву је имала троспратну кућу у центру Будимпеште, у Вацкој улици бр. 63. Фасаду ове куће краси мозаик мајке Ангелине, који је урађен према цртежу сликара Паје Јовановића. „Ангелинум“ је радио до Првог светског рата. После тога, од прихода зграде задужбина је исплаћивала стипендије српским ученицама у Будимпешти. Зграда „Ангелинеума“ подржављена је 1952. године и тада престаје са радом.
Говорећи о задужбинарима, као специфичном соју људи, Славко Вејиновић закључује: „Радити мукотрпно читавог живота и стицати богатство и све то одједном и великодушно оставити своме роду, а не својим наследницима – могли су да ураде само људи дубоких патриотских осећања, свесни националних интереса, циљева, стремљења и, надасве, интереса и потреба свог народа“.
Данашњи задужбинари су углавном политичари, а некада је то био грађански слој, богати појединци, па и писци и књижевници. Значи ли то да су задужбинари који су сами стварали своју имовину и дела данас само део историје?
Коментари
sa zadovoljstvom sam pročitala vaš esej o zadužbinarstvu i proširila svoje znanje,Čestitam.
Остави коментар