XX век – сенке над Србијом

27/12/2017

СЕНКЕ НАД СРБИЈОМ

Аутор: Милован Балабан

Прва Књига Мојсијева која се зове Постање, глава 11

  1. А беше на целој земљи један језик и једнаке речи.
  2. А кад отидоше од истока, нађоше равницу у земљи сенарској, и населише се онде.
  3. Па рекоше међу собом: Хајде да сазидамо град и кулу, којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име, да се не бисмо расејали по земљи.
  4. А Господ сиђе да види град и кулу, што зидаху синови човечији.
  5. И рече Господ: Гле, народ један, и један језик у свих, и то почеше радити, и неће им сметати ништа да не ураде шта су наумили.
  6. Хајде да сиђемо, и да им пометемо језик, да не разумеју један другог шта говоре
  7. Тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града.
  8. Зато се прозва Вавилон, јер онде помете Господ језик целе земље, и оданде их расу Господ по свој земљи.

У овом библијском тексту видимо сву драму контраста империјалног, односно световног (обездуховљеног) и духовног концепта света. Вазда је у историји духовно било оно што је осветљавало пут народима, духовно искуство и осећај, док је световно без руковођења духовним, бивало стално разлог за странпутицу држава и народа и доводило до пропасти цивилизација, после чега је човечанство морало поново да гради све испочетка. Можемо фигуративно рећи да је сусрет духовног и обездуховљеног световног (јер световно само по себи није негативно) место судара светлости и сенки. При томе што је духовно израженије, сенке су мање видљиве и обрнуто, што је духовно више прогнано из људског друштва сенке су снажније, а странпутице народа озбиљније. Људи удаљени од Бога, заокупљени мишљу да стекну бесмртност и истисну Бога, по неком неписаном закону наивно почињу да верују како тако могу да обезбеде надвремену егзистенцију и обезбеде боговање на земљи.

Каква је разлика између Вавилонско-империјалног, преовлађујуће западног становишта нације и Византијско-источног, а тиме и српског, потребно је објаснити. Такође, треба рећи зашто човечанство не може бити заједница империјална, планетарна заједница, једног царства, заједница јединственог планетарног тржишта? Пре свега зато што је светски језик и уједињење по хоризонтали са фокусом на материјално корисно само за светску трговину, бизнис, размену роба и капитала, што и јесте суштина актуелне глобализације, која има најчешће за резултат (упркос прокламованом прогресу и људским правима) стицање и концентрацију наднационалног капитала у рукама наднационалне елите, превагу овоземаљског, материјалног антидуховног принципа, временског, које искључује надвременско, а самим тим и нације као надвременске заједнице. Управо супротно ономе на шта упућује српско заветно опредељење ка царству небеском. Империјални принцип (а такав је принцип углавном у државама-нацијама у католичко-протестантском цивилизацијском кругу) искључује и човекову личност која је остварива једино у надвремену, која је непоновљива и вредност сама по себи, без мерења њене вредности нечим спољашњим. За дијалог и контакт, што је услов за остварење вечног духовног принципа, као и остварење човекове личности, потребна је различитост, потребан је душевни додир, додир осећања, самоспознаја, смирења и блискост ближњих. Потребно је да се заједнице повезују и прожимају у дијалогу, молитви, поезији, причи, историји, да би био могућ контакт. Духован, богат личном садржином осећања, поезије, вере, блискости нација и грађана при чему свака нација, као и свака личност, по духовној неопходности, али и законитости остаје своја, утемељена на свом идентитету, завету и историји.

Управо је тако у светосавском схватању заједнице. Људска заједница је могућа само као духовна. Само у њој је изражена и поштована тежња да сама личност буде схваћена као суштина човека. Али та духовна заједница је надсветовна, трансцендентална, народ и личности су препознати као аутентични и непоновљиви, што је основа духовног искуства. Нису то искуства мишљења и анализирања народа и личности него препознавање од стране духовног надвременог. За то препознавање је потребно прво доживети своју личност, допринети усмеравању нације на прави, духовни пут кроз катарзу и уподобљавање надвременом, који потом и нацију и личност уводи својим енергијама у вечно.

О надвременој и заветној заједници (која треба да буде део Небеског Јерусалима) Срби у потпуности први пут слушају од Светог Саве, када он говори на два сабора српске господе у Жичи и у Студеници. Та заједница ће касније бити позната, а и данас је позната, као Косовски Завет, као део библијског завета, а нација-народ, у овом случају српски, као део новог  универзалног Израиља. Дакле, по источном принципу нација је заједница завета, независна о световној судбини народа и његове државе, јер њени темељи су у духовном, у мистерији и Литургији, а не у државним законима и установама. Занимљиво је да су српски владари схватали и практиковали такав облик заветне заједнице, а потпуно привољење духовном заветном принципу су показивали одласком у манастир и грађењем цркава и манастира, дакле и одрицањем од престола и власти.

Светосавска животна филизофија препознаје и државу. Држава по светосављу није заједница, него правна установа, институција. Као таква, она је потребна, али само као средство у рукама људи, она је дело способних и слободних људи са циљем да се они тим делом и средством служе на добробит заветне заједнице. Јер свака установа, па и држава је само инструмент, а не нешто сушто што треба и може да прерасте у надвремено. Дакле, нацију не твори, а још мање не спасава држава, него напротив, државу ствара, гради, ако треба и обнавља као свој простор и своју кућу, нација.

Нација се на Западу схвата као нешто неодвојиво од државе. Чак је држава пресудна за формирање нације од стране сродних народа (тако је било) и она је органски везана за нацију и твори је, чува, изграђује и даје улогу у светским међународним односима. Нација је на Западу незамислива без државе. Отуд хоризонтала у историјском кретању западних народа, отуда временска коначност и ход ка апокалипси, али не и есхатологији. Западно схваћене нације су изворно племенске заједнице, агресивне, које мењају свој идентитет (са цивилизацијским и материјално-техничким развојем) временом у државно и империјално, пошто апсорбују све што је другачије одузимајући му идентит и стапајући га у свој вредносни образац, материјални, обездуховљен, те онај који негира народ и личност и од њих ствара поданике и обожаваоце државе и њених институција на челу са њеном елитом и самим државним врхом (нпр. Божанско право краљева у апсолутистичкој монархији). Отуд западно схваћена држава-нација шири свој посед, тежи свим средствима, па и ратно-крсташким да овлада простором (насупрот нацији схваћеној библијски, заветно и хришћански), јер се она не успиње на небо него дуж земље.

Заветни принцип опредељења за небеско царство код Срба је још од Светог Саве уграђен у код српског народа, а на Косову пољу 1389. године је потврђен на најупечатљивији начин, тако што су Срби масовно дали животе за испуњење завета у ком чврсто стоји принцип опредељења за царство небеско. Због тога је и одступање од светосавско-видовданског завета код Срба и одступање од аутентичне српске идеје, без које се не може спасити заједница, али ни задуго очувати држава. Заветни принцип су Срби задржали током турског ропства и без државе су нацију (у светосавском смислу нацију) сачували, али стварањем нововековне српске државе, нарочито у двадесетом веку, почело се одступати од заветних вредности што је и довело до стварања наднационалне државе Југославије, где је покушано да се по западном принципу изгради нација коју ће творити пре свега снажна држава.

На почетку века није изгледало да ће тако бити. Код самог Петра I Карађорђевића, који је ступио на српски престо после мајског преврата 1903. године, видимо, макар делом присутност осећаја за заветну заједницу стварану на духовном искуству. По доласку на власт он почиње, попут Немањића, да гради своју задужбину у Тополи. Такође, краљ Петар, упркос малом политичком упливу на догађаје у Србији, гради харизму у народу, више као отац нације него монарх. Популарни Чика Пера гради харизму тихо и неприметно али читава нација поштује овог старину, који је после 45 година изгнаства дошао у Србију. И по предавању власти регенту Александру он 1914. године, у време Колубарске битке, иде на прве борбене положаје да се обрати војницима, деци његовој драгој како он каже. Тиме им диже морал и показује да служи заједници као фактор њеног обједињавања и интеграције. Но у току Првог светског рата њега болест све више онеспособљава за присутност у нацији те његову улогу преузима тада регент, а будући краљ Југославије Александар.

Александар је постао у току рата прави експонент и извршитељ стратегија и планова доброг дела српске елите. Декларацијом у Нишу децембра 1914. године, Србија се определила за ослобађање не само Србије него и браће Хрвата и Словенаца у овом великом рату. Стварање државе Јужних Словена је постао ратни циљ Србије што је већ било спорно са аспекта заветне заједнице и Видовданског опредељења. Но, протагонисти овакве стратегије су рачунали да ће једино на овај начин бити могуће уједињење свих Срба у исту државу. Наизглед се читав свет опирао прокламованом српском ратном циљу, а нарочито Британија. Чинило се да се Лондонским уговором Србији нуди знатно проширење, да јој се нуде све историјске територије настањене претежно српским народом. Но, ипак овај уговор није једноставан за тумачење. Потребно је истаћи да се Србији нудило нешто што тек треба у неизвесном рату задобити, а заузврат је тражено да се одрекне Вардарске Македоније, и то одмах, како би Бугарска ушла у рат на страни Антанте. Србија је одбила овај уговор, а пројекти које је прокламовао британски Форин офис током 1916., 1917. и 1918. године за Србију говоре о томе да се империја постављала само у складу са својим интересима и да би понуде из Лондонског уговора изиграла ако би јој то одговарало, рецимо да је успела да сепаратним миром очува Аустро-Угарску. Излазак Русије из рата, потпуна дезинтеграција Хабзбуршке монархије на крају рата, као и потреба да се створи геополитички играч који ће бити брана бољшевизму и Русији са истока и новој Германској најезди са северо-запада, условили су стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Интереси великих сила су се на крају рата поклопили са тежњама српске елите те је створена заједничка држава Јужних Словена.

Формирана држава била је осетљива, како споља зато што је била окружена ревизионистичким силама тако и изнутра истрзана националним противречностима. Словенци и Хрвати су је од почетка схватили као транзитну заједницу. Словенци су учествовали у политичком животу, сматрајући да их очигледне разлике од остатка Јужних Словена не могу утопити у југословенску заједницу, док су се Хрвати услед сличности са Србима, а страхујући од стварања чвршћег јединства које би угрозило њихов национални идентитет, одлучили за бојкот државе, бојкот институција, заузимајући такав став безмало током читавог трајања краљевине Југославије.

Са друге стране и Срби су се нашли у компликованој ситуацији, у складу са оним речима које је после стварања државе рекао Никола Пашић: “ми смо створили овај брод, али не знамо и куда ће он да отплови”. Један део елите је прокламовао идеју југословенске нације, сматрајући да ће она за разлику од наводне великосрпске идеје бити прихватљивија за „браћу“ са запада. Но, недовољан утицај, или одбацивање духовног искуства, отуђеност од косовског принципа део српске елите је временом упућивао ка све снажнијој негацији свега што је српско. Циљ је био да Хрвати и Словенци прихвате обесрбљене Србе у заједници које ће легитимна хрватска и словеначка национална становишта временом приволети, упутити и утопити у југословенској заједници. Велика грешка српске елите, јер се то показало као немогуће, а резултат је био поразан по српску националну и заветну идеју, које су се Срби перманетно одрицали у корист некакве недефинисане наднационалне заједнице. Отуд је Југославија покушај стварања нације која произилази из државе, а отуд и негирање српског становишта, што је негирање заветног принципа. Став дела српске елите да једино са Југославијом и југословенском идејом можемо да идемо међу Хрвате, као да посредно прихвата концепт о великосрпском карактеру српских ратова и културолошке борбе за обједињавање свог расутог српског народа. Из овог посредног прихватања бечког виђења суштине српске идеје временом се у срспкој елити рађа осећај кривице, који ће управо она (отуђена елита) развијати током читавог двадесетог века у српском народу.

Исто тако српска елита, или бар њен известан део, прихватањем словеначке и хрватске националне идеје као постојеће, уз негирање српске, а покушајем да буде авангарда југословенства међу западном “браћом” прихвата једну неразумну месијанску улогу, али, као што је горе наведено, и посредно прихвата кривицу српске нације као наводно угњетачке и великосрпске, што су ставови који су у различитим временима долазили из Беча, Лондона, Берлина, данас Америке. Другим речима, српска елита је по речима Владике Николаја све више мислила туђом главом, онако како је научена на западу на који се деценијама угледала.

Као круна југословенског идеализма може да се истакне завођење диктатуре краља Александра и натурање интегралног југословенства чиме су негиране све три нације у држави. Истина, мора се истаћи да се краљ ломио, размишљао је да после убиства у скупштини 1928. године ампутира Хрватску, али пошто није могао то да учини, како због унутрашњег, али пре свега спољњег фактора, одлучио се (практично у том тренутку у безизлазној ситуацији) за овај радикалан потез. Идеологија је трајала колико и његов живот. После убиства краља 1934. године, обнавља се рад странака, а југословенство се растаче обнављањем националних идеја, пре свега Хрвата и Словенаца, што је кулминирало стварањем бановине Хрватске 1939. године. Како би се даље развијао политички живот у краљевини, не знамо услед приближавања рата који је већ беснео Европом, али знамо шта је урадила будућа комунистичка владајућа гарнитура, и током рата али и после, када је преузела власт у Југославији.

Када је у питању КПЈ треба истаћи да је она 30-тих година очишћена од старих кадрова и да је ново руководство са Титом крчило пут ка овладавањем ове организације. Такође, треба истаћи да са новим руководством преовлађује у партији хрватско-словеначки елемент, у значајним везама, како ће се показати, са католичким фактором и у једној врсти супротстављених интереса (истина прикривено) са Коминтерном и Стаљином. Нарочито је приметно реконструисање КПЈ после одбацивања Конкордата од стране Православне цркве 1937. године, када су се основале засебне КП Хрватске и КП Словеније. У ово време се одвија и крчење пута Тита ка врху партије, али почиње и да се назире нови курс организације, проаустријски и прозападни (још увек прикривен и тешко препознатљив).

У превирањима КПЈ после убиства Горкића 1937. године, Тито се представио као вођа који има мандат од Стаљина. Иако није уживао потпуно поверење стицај околности је довео до тога да он уместо старог руководства, разбијеног, чији се један део налазио у Паризу, формира ново, себи лојално. Руководство у Паризу је понудило сарадњу Титу, али је он одбио иако тада није имао мандат од коминтерне да преузме партију (добиће га тек 1940. године, када је постао званично Генерални секретар КПЈ). У том времену он је зналачки само градио услове да овлада организацијом сматрајући да ће Коминтерна признати фактичко стање, што се на крају и десило. Иво Марић је знао да Броз није добио мандат од Коминтерне и почела је акција његовог раскринкавања и кандидатура Петка Милетића за генералног секретара. Потврду да Јосип Броз нема мандат, комунисти у Паризу су добили и од Мустафе Голубића. Но Петар Милетић је после изласка са робије 1939. године завршио мистериозно. Постоје две приче о његовом крају. По једној су га убили припадници КПЈ, док је по другој страдао у Стаљиновим чисткама СССР-у оптужен од Брозовог крила партије. Са друге стране Тито је, иако оптужен од стране париског крила партије, захваљујући структурама у НКВД-у успео да се извуче 1938. године од погубљења, уз помоћ, пре свих, Јосипа Копинича, високо позиционираног у совјетским безбедносним структурама.

Партија под Титом је градила везе са Западом преко Ватикана (нарочито када је почео рат, а самим тим и револуција која је требало да резултира преузимањем власти комуниста) који је природни центар гравитирања Словенаца и Хрвата. Преко веза са Запада, постепено Титов комунизам добија међународну западну подршку, а за то је најбољи сведок Едвар Коцбек. Он је водећи члан Словеначке католичке (народне) странке која даје 1943. године (Доломитске изјаве где ослободилни фронт преузимају комунисти) подршку словеначким комунистима (орочену и привремену) у остваривању плана стварања националне словеначке државе. Сва словеначка политичка и интелектуална елита је била против обнове Версајске Југославије, јер је она увек схватана као транзитна творевина. Савез комуниста са Ослободилном фронтом (која јесте била антифашистичка), коју су чинили већина словеначких странака и истакнутих личности је одиграла велику улогу у отклањању недоумица око Броза као играча у ког се може поуздати запад, односно он ће постати за Западу прихватљив као човек који није, макар потпуно одан Коминтерни, или у најмању руку као човек који се може отргнути од Коминтерне. Ватикан се преко својих веза (пре свега грађанских словеначких структура), на неки начин, приближио комунистима, почео да рачуна на њих као могуће савезнике и временом их везао за себе, чиме им је омогућио продор на Запад и поверење Запада, као и прихватљивост од стране истог.

Везе словеначких комуниста, преко Ослободилног фронта, са Ватиканом утицале су да се сада озбиљни кругови у Католичкој цркви заложе за растурање Версајске Југославије, која је имала легитимну владу у Лондону. Разлог за растурање старе Југославије у појединим католичким круговима (насупрот озбиљних струја у католичкој цркви које су сматрале да Ватикан треба да се огради од усташких злочина) се појачао због могућности суђења Хрватској и њеном руководству, поготово што је после Другог светског рата расположење код савезника било такво да уколико би се рестаурирала стара држава, врх НДХ и Католичке цркве у Хрватској тешко да би избегао јавно суђење. Како су савезници још увек, бар официјелно, били на становишту обнове монархије, изгледа да су словеначки, и комунисти и католици и грађанска елита,  покушавали да преко Ватикана и Ватиканских веза издејствују улазак Црвене армије у Србију како би она успоставила комунизам и спречила рестаурацију монархије.

План је био да Словенија и Хрватска, сада у оквиру федеративне Југославије као неке врсте транзитног провизоријума, треба да обнове независност, а Србија да потпадне под комунисте, чији би командни кадар били углавном Словенци и Хрвати (уз подобне Србе) на челу са Титом, те да се тако спречи обнова монархије, која би свакако судила јавно НДХ и хрватским усташама што би компромитовало Католичку цркву. Како би се то спречило (обнова монархије) формирала се држава, или државе као федералне јединице са јасним хрватским и словеначким националним интегритетом и концептом константног раздруживања спроведеног током трајања друге Југославије постепено, изменама устава и уставних амандмана, што је све било прикривено АВНОЈ-евским, наводним административним, а de fakto стварним државним границама. Ово се најбоље видело при разбијању Југославије 90-тих година када читав Запад није одступао од ових граница као државних. Практично тада је већ извршено разбијање Версајске Југославије, а оно што се током трајања Титове Југославије догађало само је последица већ разрађене стратегије и давне тежње Словенаца и Хрвата да створе своје државе за шта им је послужила транзитна заједница каква је по њима била држава Југославија.

Емигрантска влада, као уосталом готово целокупна српска политичка и интелектуална елита су се показали као наивни и неспособни. Са друге стране и сплет историјских околности и интереса западних сила условили су да положај српског народа у новој (транзитној Југославији) буде још неповољнији него у првој – монархистичкој. Зарад Хладног рата, који је предстојао, савезници су одобрили улазак СССР-а у Србију (али само у Немачку окупациону зону, односно Недићеву Србију) и успостављање комунизма у Србији (ово потврђује да су се интереси Ватикана и савезника поклопили, јер Ватикан наравно не би могао да издејствује улазак Црвене армије у Србију). Уследило је страдање српске грађанске класе и цркве и аболирање НДХ и хрватских злочина, као и отварање пацовских канала за извлачење хрватских злочинаца преко Ватикана. Католичанство је употребило комунисте да овлада простором готово до Дрине, како би своје историјске територије обезбедило и онемогућило српску експанзију, што је и био циљ безмало читавог Запада током претходна два века. Са друге стране Срби су у пројекту прве Југославије ударили темеље, одричући се себе и свог заветног националног и косовског пута, за катастрофу која их је задесила стварањем друге, Титове Југославије.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања