Vojvoda Vojislav Tankosić

10/02/2018

Vojvoda Vojislav Tankosić

 

Autor: Msr Ognjen Karanović, istoričar

 

Nomen est omen! U istoriji srpskih tragedija i pobeda sa početka prethodnog stoleća, koje se poput niti ispredenih od strane „antičkih suđenica“ večito prepliću u sudbinama pojedinaca u našem etničkom kolektivitetu, veoma retko smo nailazili na primer gde se navedena izreka iz latinskog jezika savršeno uklopila sa biografijom nesvakidašnje ličnosti na koju se odnosi i tema ovog rada. Dakle, već u imenu Vojislava-Voje Tankosića prepoznajemo predznak njegove važne karakterne osobine. Zaista, Voja Tankosić pripadao je onom serklu uglednih srpskih ratnika čije je i ime obeležilo slavu srpske vojske, a sa druge strane opredelilo njegov život u smeru apsolutne predanosti misiji koju je pred njega postavilo Otačastvo i ljubav prema Otadžbini. Nažalost, tegobna prošlost srpskog etnosa često je od zatočnika svog postojanja zahtevala da se ljubav prema Otadžbini iskazuje putem „svijetlog oružja“, ne i iz razloga nekakve „ratoborne“ ili „remetilačke“ prirode njegovog ens, već zbog suštastvene potrebe srpskog kolektiviteta da živi u zasluženoj, a večno osporavanoj slobodi, ravnopravno sa svim ostalim narodima na ovom svetu. Sloboda nije bila samo ideal mladog komitskog ratnika, koju je on, gonjen prirodom svog neobuzdanog karaktera, odlučio da dostigne uz pomoć „puške i kame“, niti je „neutaživa glad za prolivanjem sopstvene i tuđe krvi“ uslovila da Voja Slobodu upotrebi kao izgovor za večno-obavezujuću službu Tanatosu, nego je upravo ljubav prema Otadžbini navela njegovu čast i čestitost da i svoje srce prinesu na oltar Pobede večne Pravde nad Molohom sveprisutne Krivde. Pomenutu ljubav prema slobodi Otadžbine i naroda nije bilo moguće odbraniti bez „vojni“ i „oružja“, ali ni bez pojedinaca koji su za otelotvorenje ciljeva te misije bili spremni da svoj život poistovete sa postojanjem plamtećih nebeskih tela u vasioni, koji u „treptaju vremena“ zasijaju najsnažnijom svetlošću, a čija sudbina se sastoji u činjenici da ne mogu izbeći neumitno gašenje tog plamtećeg sjaja. Jedino negovanje sećanja na njihovo postojanje i besmrtna dela pružaju mogućnost da se plamen poštovanja prema toplini te svetlosti održava u večnosti. Upravo, pomenuta svetlost otkriva nam neprolaznost slave imena Vojislava Tankosića i duga kolektiviteta prema njegovom antičkom junaštvu.

Budući četnički gerilac, oficir srpske vojske, poverljivi saradnik i rukovodilac konspirativnih organizacija srpskih tajnih obaveštajnih službi, „demon rata“ iz javno proklamovanih dokumenata i ciljeva austrougarske agresorske i ratne platforme, neustrašivi junak Merdara iz 1912. godine, „osvetnik Kosova“, oslobodilac Prištine… Svi ovi „naslovi“ i epiteti ukazuju na mogućnost da je na prelomu pretprošlog i prošlog stoleća u Srbiji živela neka mitska ličnost, poput kralja Artura iz srednjovekovnih poetski uobličenih engleskih hronika ili u krajnjoj liniji legendarni junak iz prošlosti antičke civilizacije. Slično razmišljanje iskazali su i članovi Mesnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije iz Tankosićevog rodnog mesta Ruklade 1967. godine, kada su se zvanično obratili Vojnoistorijskom institutu u Beogradu sa pitanjem: „Da li je Vojislav Tankosić postojao ili je u pitanju izvesna legendarna ličnost?“ Odgovoreno im je da se svakako radi o istorijskoj ličnosti iz srpske junačke prošlosti, odnosno o oficiru srpske vojske i komiti sa početka XX veka, koji je svojim delima zadužio srpski narod, ali i sve druge južnoslovenske etničke zajednice.[1] Dakle, biografija Voje Tankosića nesumnjivo zaslužuje ocenu koju bismo kategorizacijski opisali kao „legendarnu u širem smislu reči“, ali sasvim je jasno da ni u jednoj svojoj pojedinosti ista ne može biti okarakterisana kao „iskrivljena“ ili „lažna“, što za navedeni primer istoriografski i kulturološki „obrađene“ mitološke biografije kralja Artura predstavlja nesporni zaključak. Postavljamo pitanje, na koji način su široki slojevi javnosti u Velikoj Britaniji (ili čak Srbiji) dospeli u priliku da o mitskom kralju Arturu razmišljaju u kontekstu nesporne istorijsko-faktografski potvrđene ličnosti, dok i danas postoje, blago izraženo, dileme o ulozi i delatnosti vojvode Vojislava Tankosića u najznačajnim istorijskim zbivanjima u Srbiji i oko nje u prvih deceniju i po prethodnog stoleća. Ne zaboravimo da i danas postoje sumnje čak i u činjenicu da je Tankosić uopšte i bio istorijska ličnost. Odgovornost za opisanu i nezavidnu sliku odnosa prema zatočnicima slobode srpskog naroda, poput Voje Tankosića, možda možemo da pronađemo u propustima naučne i akademske zajednice, kao i institucija za zaštitu i afirmisanje vrednosti „visoke kulture“, koje su prećutno i neformalno „izvršile procenu“ da bi analizu života i delatnosti čuvenog komite isključivo trebalo prepustiti vrednosnim postulatima koje baštini sociološki fenomen „masovne kulture“.

Vojislav Tankosić rođen je u tamnavskom selu Ruklada, smeštenom u blizini Uba i Lajkovca, 29. septembra 1880. godine ili 1881. godine. Svet je ugledao u porodici slabo situiranog i uglednog kazandžije Pavla Jovanovića i Milje, koja je bila znatno mlađa od Vojinog oca. Postoji pretpostavka da su Milja i Pavle imali trinaestoro dece, ali da je zrelo životno doba dočekalo samo njih četvoro. Nakon završene osnovne škole, Voja i njegova porodica preselili su se u Beograd (živeli su u Ulici Kralja Milutina na broju 19), gde su uskoro promenili i porodično ime. Naime, porodica Pavla Jovanovića promenila je prezime u Tankosić, najverovatnije u čast imena Pavlove majke Tankosave. Sasvim sigurno, do opisane promene nije došlo iz „bezbednosnih razloga“. U Drugoj beogradskoj gimnaziji, koju je upisao odmah po dolasku u Beograd, Voja nije pokazao neke zapažene rezultate, makar ne iz korpusa tzv. predmeta koji su se odnosili na delatnost „prirodnih nauka“. Gimnaziju je napustio u šestom razredu 1898. godine, odnosno iste godine kada je školovanje prekinuo i njegov školski drug i ispisnik Nikodije Lunjevica, mlađi brat buduće srpske kraljice i supruge kralja Aleksandra Obrenovića, Drage Mašin. Nakon ispisivanja iz Gimnazije, Voja se, na kratko vreme, posvetio porodičnom kazandžijskom zanatu u kome bi sigurno pokazao veliki uspeh, ali njegove životne i profesionalne strasti od najranijeg životnog doba bile su u tesnoj vezi sa „vojničkim pozivom“. U najširim slojevima srpskog društva na kraju XIX i u prvim decenijama XX veka, vojska i „vojnički život“ uživali su veliki ugled i predstavljali su profesionalni san znatnog broja mladih muškaraca, posebno onih koji su poticali iz nešto skromnije situiranih porodica. Voja Tankosić upisao je Nižu školu Vojne akademije u Beogradu 1898. godine, da bi istu, kao jedan od najboljih studenata završio 1901. godine u okviru 32. klase, a kao vodnik bio je raspoređen u Šesti pešadijski puk. U pomenutom puku službovao je do septembra 1905. godine (sa prekidima 1904. i prve polovine 1905. godine, kada je u statusu gerilca četovao na prostoru Južne Srbije), a u okviru 15. klase završio je i Višu školu Vojne akademije. U večno komplikovanim regionalnim političkim odnosima i međunarodnom položaju u kome se Srbija nalazila u datom periodu, „najakutnije“ i najaktuelnije pitanje iz domena opštenacionalne politike nalazilo se u vezi sa strahovito lošim stanjem u kome se srpski etnos zatekao na prostorima Južne Srbije ili današnje Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, kao i Stare Srbije (Kosova i Metohije i Raške oblasti), posebno u relacijama istog prema otomanskim vlastima i lokalnom arbanaškom i muslimanskom stanovništvu na pomenutim prostorima. Navedeni period i položaj srpskog naroda na ovim prostorima bio je obeležen maksimom „jauk sa Juga“.

Represivni odnos i zulumi turskih vlasti i arnautskih bandi u odnosu na hrišćansko, posebno srpsko pravoslavno stanovništvo bili su svakodnevna pojava. Od nastanka Prizrenske lige posle završetka Istočne krize 1875-1878. godine, srpske vlasti su više stihijski i diskretno, podržavale i podsticale aktivnosti gerilskog otpora pomenutog pravoslavnog stanovništva, organizovanjem i finansiranjem formacija paravojnih jedinica, popularnih „četa“, koje su u potpunosti sastavljane na osnovu dobrovoljnog učešća njihovih pripadnika u istim. Sve do početka XX veka, aktivnosti pomenutih četa i njihovih „četnika“ odvijale su se sporadično, nesistematski i uglavnom tajnovito. Vlada Kraljevine Srbije nastojala je da vodi opreznu spoljnu i regionalnu politiku, kako ne bi dodatno komplikovala ionako složene odnose sa Austrougarskom, Bugarskom i Osmanlijskim carstvom. Nekoliko meseci nakon Majskog prevrata 1903. godine, drastično je promenjen odnos zvaničnih srpskih vlasti prema politici gerilskog otpora srpskog naroda u Staroj i Južnoj Srbiji, kao i prema aktivnostima dobrovoljaca iz Četničkog pokreta. Srpska vlada uložila je veliku podršku radu komitskih organizacija finansiranjem dobrovoljaca iz poverljivih kredita Narodne skupštine, kao i putem dobrovoljnih priloga. Delovanje komitskih odreda, odnosno četničke organizacije bilo je posebno izraženo u palanačkoj, skopskoj, kumanovskoj, kratovskoj i kičevskoj okolini. Bio je to period intenziviranja strahovitih oružanih i konspirativno-političkih sukoba između srpskih i bugarskih komitskih organizacija na terenu, koji su često dovodili i do teških političkih razmimoilaženja između vlada ove dve slovenske i balkanske zemlje. Sukobi u vezi sa težnjama za ostvarivanjem dominacije nad pomenutim teritorijama pretili su da prevaziđu okvire lokalnih obračuna komitskih odreda i pretvore se u istinski rat između Srbije i Bugarske. Tačnije, u navedenom periodu, srpski komitski odredi ponekad su se više sukobljavali sa bugarskim komitama, nego sa arnautskim bandama ili turskim vlastima. Četnička dobrovoljačka organizacija svoje konačno ustrojstvo dobila je 1903. godine kada su formirani Vrhovni i Glavni odbor Četničke akcije, kao i dva pododbora u Vranju. Tada je u Južnoj Srbiji bilo ukupno 62 četnika, a u Vranju 55. Među osnivačima centralnih organa Četničke organizacije ili Srpskog komiteta u Beogradu bili su dr Milorad Gođevac i general Živojin Rafajlović, a među najistaknutijim komitama nalazio se i Voja Tankosić.

Međutim, pre Vojinog angažovanja u četničkim odredima na prostorima Južne i Stare Srbije, odnosno pre „ulaska Tankosićevog junačkog imena u spisak najznamenitijih zatočnika slobode vaskolikog srpstva“, budući srpski komita dospeo je u vrtlog političkih previranja u kojima će njegovo ime biti trajno obeleženo učešćem u čuvenom Majskom prevratu, odnosno Majski prevrat je izvršio nemerljivi uticaj na njegovu dalju karijeru. Naime, od najranijih dana formiranja velike „oficirske“ i političke zavere, kao vodnik u Šestom pešadijskom puku, bio je aktivni učesnik u događajima koji će na kraju dovesti do zločinačkog umorstva poslednjih vladara iz dinastije Obrenović, kralja Aleksandra i kraljice Drage. Upravo, u datom periodu formirana je snažna prijateljsko-saradnička veza između Voje Tankosića i vođe „zavereničkog klana“ iz maja 1903. godine, Dragutina Dimitrijevića Apisa. U martovskim demonstracijama u Beogradu 1903. godine, Voja je pružio zaštitu nekim od njihovih vođa, pomogavši im da se na vreme „sklone“ u Austrougarsku. Sami demonstranti su u večernjim satima, slaveći sopstveno izbavljenje iz represalija koje su usledile nakon slamanja demonstracija, Voju Tankosića na rukama dopratili do njegove kuće. U noći Majskog prevrata, Voja Tankosić je uhapsio Nikolu i Nikodija Lunjevicu, da bi ih potom streljao u krugu kasarne Dunavske divizije. Pojedini savremenici ovih sudbonosnih zbivanja tvrdili su da je Voja, nošen neobuzdanošću sopstvenog karaktera, ovaj čin preduzeo na sopstvenu odgovornost, ali istoriografija, datu mogućnost, ozbiljno i argumentovano dovodi u sumnju. Pomenute godine Voja je dobio i svoje prvo priznanje, Plaketu Kralja Petra. Već, krajem 1903. godine Voja, po zadatku Srpskog komiteta, napušta aktivnu vojnu službu i odlazi na prostor Stare i Južne Srbije  gde, sve do sredine 1905. godine, predvodi ili učestvuje u najsloženijim gerilskim operacijama srpske četničke organizacije protiv bugarskih komita, arnautskih bandi i turskih vlasti. Stanislav Krakov, jedan od hroničara istorije četništva, u svojevrsnoj spomenici Četničke akcije, pod naslovom Plamen četništva ovako je opisao Voju Tankosića iz vremena njegove prve misije: „…Mali, neugledan, velike grgurave kose, u kratkom tesnom kaputu sa pasošem i izgledom trgovačkog pomoćnika koji je došao da sazna cene žita, Tankosić nije mogao da sakrije čelični bljesak iz nemirnih očiju. Negdašnji seoski dečak iz Ruklada u Tamnavi, najogorčeniji zaverenik, preki sudija braće Lunjevica, poverenik đenerala Atanackovića i doktora Gođevca, potporučnik Tankosić je u svom malom stasu nosio džinovsku snagu rušenja i stvaranja. Neobuzdan, nezdržan, smeo, nepoznajući strah i prepreke, Tankosić je širio oko sebe plamen četništva…“.

Pod lažnim identitetom trgovačkog pomoćnika boravio je u Skoplju, Solunu, Bitolju i drugim manjim mestima, gde je proučavao tamošnje političke i svakodnevne prilike, sklapao poznanstva i prikupljao niz važnih obaveštajno-logističkih podataka koji su bili od velike koristi Srpskom komitetu i vlastima u Srbiji za pripremanje daljih akcija na navedenom terenu. Prva četa je organizovana u Manastiru Svete Prečiste u Poreču, gde je Voja formirao i prvi Pododbor za ovu oblast u januaru 1904. godine. Kao što smo naglasili, u ovom periodu, srpske komitske čete više su se sukobljavale sa bugarskim gerilcima, nego sa tursko-arnautskim bašibozukom. Istoriografski podaci beleže da je (sa činom pešadijskog poručnika) svoj prvi okršaj u gerilskom ratu na datom području Voja doživeo u borbama na Čelopeku kod Kumanova između 16. i 19. aprila 1905. godine, te da je nešto kasnije i komandovao jednom četom u borbi kod Velike Hoče. Upravo, pomenute 1904. i 1905. godina bile su posebno teške za srpsko pravoslavno stanovništvo u današnjoj Makedoniji i na Kosovu i Metohiji i upamćene su po nečuvenim zločinima nad tamošnjom hrišćanskom populacijom. Stalne protestne note srpske vlade nisu nailazile na razumevanje i reagovanje Porte. Prištinski konzul Miroslav Spalajković javljao je da „nema dana, a da se ne desi po jedno ili dva ubistva nad Srbima“. U nasiljima su prednjačili Fande, Arbanasi-katolici, koji su bili pod direktnim uticajem austrougarske propagande i kontrolom carsko-kraljevske obaveštajne i vojnoobaveštajne službe. Žestoki oružani sukobi u kojima su učestvovale i jedinice pod komandom Voje Tankosića, stvorili su snažan utisak kod lokalnog stanovništva. Sa jedne strane, srpsko pravoslavno stanovništvo u ličnosti Voje Tankosića prepoznalo je svog prvoratnika i zaštitnika, prenoseći o njemu reči dostojne legendarne slave antičkih junaka, dok je srpska štampa iz tog vremena brižljivo beležila i popularisala te iste glasove, čime je ovaj hrabri četnik postao simbol „nacionalne nade“ i otpora srpstva na „mučeničkom Jugu“. Sa druge strane, zvanična politika srpske vlade i drugih državnih organa nastojala je da ovakve glasove svede na razmere prihvatljivosti za pomenute političke okolnosti iz razloga neprestanog opreza pred nepredviđenim i potencijalno neprijateljskim reakcijama velikih sila i balkanskih zemalja. Izuzetno teško stanje na ovim prostorima potvrđuju i istorijski izvori prema kojima je za osam meseci 1905. godine na prostoru današnje Makedonije ubijeno 785 osoba, uništene 74 kuće i četiri manastira. Teško je ustanoviti koliko je puta Tankosić u ovom periodu prelazio granicu (samostalno ili u društvu sa četama nad kojima je imao efektivnu komandu) i u kojim je sve sukobima učestvovao. Nije bilo nimalo jednostavno realizovati prelazak dobro čuvane granice, umaći svim poterama i doći do odredišta. Međutim, njegova delatnost ostavila je vidnog traga, već nakon prvih izvedenih akcija na pomenutom prostoru, kako u organizaciji komitskih četa, tako i u pogledu stvaranja sopstvenog ugleda. Iz datog perioda Tankosićevo ime još uvek nije zabeleženo u poverljivim izveštajima austrougarskih obaveštajaca, niti je ostalo dokumentovano u arhivskoj građi nastaloj u delatnostima srpske diplomatije. U dokumentima se pominju vojvode: Gligor Sokolović, Jovan Babunski, Micko Krstić, Đorđe Skopljanče, Vojin Popović, Kosta Milovanović i drugi.

Nakon sklapanja carisnke unije između Bugarske i Srbije u junu 1905. godine, aktivnosti komitskih četa znatno su umanjene, čime je i Tankosićev angažman u pomenutom smislu postao suvišan, makar u nekom doglednom periodu. Nakon povratka u Beograd, Tankosić je odlikovan Karađorđevom zvezdom IV reda i ponovo se našao u aktivnoj službi. Takođe, završio je i Višu školu Vojne akademije 1907. godine, a u navedenom periodu njegovih „beogradskih godina“ razvijeno je i Vojino snažno prijateljstvo sa prestolonaslednikom princom Đorđem Karađorđevićem. Istovremeno, veze između Tankosića i Apisa bile su, i te kako, sadržajne i čvrste i o istima su „širene“ najrazličitije informacije. Postavljalo se čak i pitanje, koji od dva pomenuta „konspirativna agenta“ imaju snažnijeg uticaja na politiku „zavereničkog klana“ iz 1903. godine. Navedeno, „zavereničko pitanje“ predstavljalo je najakutniji politički problem za unutrašnji i međunarodni položaj Kraljevine Srbije od 1903. godine, pa sve do Solunskog procesa iz 1917. godine. Dato „pitanje“ i uloga Tankosića u istom, bili su tema i poslaničkih rasprava u srpskom parlamentu. Tih godina govorilo se da je ponašanje Voje Tankosića „ravno sprovođenju terora“ u odnosu na istaknute političare, ministre, narodne poslanike, novinare, pa čak i u odnosu prema princu Đorđu. Navodno su i prijateljski odnosi između njih dvojice zahladili nakon što je srpskog princa Tankosić javno išamarao. Pomenute navode demantovao je sam princ Đorđe, a i savremenici tadašnjih zbivanja, kao i njihovi poznanici tvrdili su da su odnosi između nekadašnjih prijatelja zahladili nakon što je najstariji sin kralja Petra javno zapretio „Apisovim zaverenicima da će ih, kada postane kralj sve satrti, jer su obične džukele“. Takođe, pre Bitke na Bregalnici 1913. godine, došlo je do susreta između princa Đorđa i Voje Tankosića, kada su se oni i srdačno i prijateljski pozdravili. Međutim, odnos Voje Tankosića i „zaverenika“ prema državnim organima Srbije, zaista je bio komplikovan i opterećen nezakonskom, dakle neformalnom ulogom i nesrazmerno velikim uticajem Apisovih sledbenika na politički život i prilike u državi. Mnogi političari, čak i premijeri nalazili su se pod strahovitim pritiskom „zaverenika“ u donošenju različitih odluka ili utvrđivanju politke značajne za položaj Kraljevine Srbije i srpskog naroda u celini. Dešavali su se različiti incidenti, posebno oni u kojima je učestvovao Voja Tankosić. U Beogradu su prepričavane, ponekad fantastične informacije (nekima od istih možemo pokloniti svoje poverenje) o incidentima u kojima bi Tankosić „uskakao“ u kočije ministara i diplomata, koje bi potom šamarao ili tukao revolverom, sve dok isti ne bi pristali na neki od Vojnih zahteva ili interesa drugih zaverenika. Pomenute glasine postale su učestale, posebno nakon Aneksione krize 1908. i 1909. godine, kada je došlo do prvih beležaka Vojinog imena u poverljivim depešama stranih diplomata, naročito u onim koji su nastajali u poslanstvima Nemačke i Austrougarske u Beogradu.

Aneksiona kriza iz 1908. i 1909. godine, kada je Austrougarska neposredno pripojila Bosnu i Hercegovinu Dvojnoj monarhiji, izazvala je snažne potrese na političkoj sceni i u širim slojevima javnosti u Srbiji. U novembru 1908. godine u Beogradu je osnovana organizacija Narodna odbrana, čija se zvanično proklamovana delatnost sastojala u „jačanju viteškog duha i fizičke regeneracije srpskog naroda, osnivanjem i pomaganjem streljačkih družina i gimnastičkih organizacija“. U stvarnosti, Narodna odbrana usmerila je svoju delatnost u pravcu prikupljanja obaveštajnih podataka sa područja Bosne i Hercegovine u cilju pripremanja gerilske borbe, a u slučaju da dođe do ratnog stanja između Srbije i Austrougarske. Od osnivanja, Tankosić je bio član i jedan od ključnih rukovodilaca u ovoj organizaciji. Centar pripremanja i regrutovanja potencijalnih agenata i dobrovoljaca za gerilske i špijunske aktivnosti u Austrougarskoj bila je upravo Tankosićeva porodična kuća u Ulici Kralja Milutina na broju 19. Kuriozitet predstavlja i činjenica da se data kuća nalazila preko puta Poslanstva Nemačkog rajha u Kraljevini Srbiji, te su nemački obaveštajci i diplomate bili dobro upoznati sa svim aktivnostima konspirativnog, ali i javnog karaktera koje su se dešavale u Vojinom domu. Iz njegove kuće često su se čule patriotske pesme i bučni razgovori regruta, tako da je Vojino ime postalo „stalna tema“ poverljive obaveštajno-diplomatske pošte nemačkih i austrougarskih diplomata u Beogradu. U martu 1909. godine Tankosić je dobio čin pešadijskog kapetana, a nakon izjave Vlade Kraljevine Srbije da „aneksijom Bosne i Hercegovine, prava i interesi Kraljevine Srbije nisu povređeni“, došlo je do velikog razočarenja u krugovima Narodne odbrane i „majskih zaverenika“. Voja Tankosić ponovo napušta aktivnu vojnu službu i nastavlja sa svojim gerilskim aktivnostima u Južnoj i Staroj Srbiji, zbog čega je iste godine dobio Medalju za vojničke vrline. Podaci o Vojinom životu i profesionalnim delatnostima u periodu od 1909. do 1912. godine prilično su oskudni i poznati su samo u fragmentarnoj formi. Često je menjao formacijske jedinice i zaduženja, a nisu ga zaobišla ni burna politička previranja na uvek nemirnoj „javnoj sceni“ u Srbiji.

Početkom 1911. godine uključio se u oštar sukob između staroradikalskih krugova i „majskih zaverenika“ predvođenih Apisom, kao jedan od najpoverljivijih operativaca grupe oficira koja će uskoro formirati čuvenu Crnu ruku. Razočarani rezultatima delatnosti Narodne odbrane, grupa oficira na čelu sa Apisom, u maju 1911. godine formirala je tajnu organizaciju „Ujedinjenje ili smrt“, uskoro poznatiju pod imenom Crna ruka. Cilj rada organizacije bio je oslobođenje i ujedinjenje srpskih zemalja, kao i svih južnoslovenskih naroda. Uz Ljubu Jovanovića Čupu i Bogdana Radenkovića, Tankosić je učestvovao u izradi ustava organizacije, koja je „pretpostavljala revolucionarnu borbu kulturnoj“ i zbog čega je trebalo da zadrži svoj konspirativni karakter. Postoji mogućnost da je Voja Tankosić učestvovao u pripremi atentata na barona Slavka Cuvaja, hrvatskog bana, u junu 1912. godine, iz razloga što su u opsežnoj istrazi nakon Sarajevskog atentata austrougarske vlasti utvrdile da je atentator na Cuvaja, Luka Jukić, „viđan u Beogradu 1912. godine u društvu Tankosića“. Sam Tankosić govorio je da je lično uručio nekoliko desetina „ubojitih sredstava“ različitim agentima Crne ruke, koji su mu obećavali da će iste upotrebiti u atentatima na cara i kralja Franca Jozefa ili na prestolonaslednika Dvojne monarhije, ali, kako je pomalo razočarano utvrdio, „jedino su Čabrinovićeva bomba i Principov metak opalili“. Međutim, sve do završetka Balkanskih ratova, u fokusu aktivnosti Crne ruke bile su namere da ova organizacija ubrza pripreme za izbijanje rata između Srbije i Turske, uz nadu da će na taj način okončati patnje srpskog stanovništva u Južnoj i Staroj Srbiji i ove zemlje bez odlaganja pridružiti matičnoj državi. Prema navedenom pitanju, Voji i crnorukcima posebno su bili neprihvatljivi „oprezni potezi“ srpskih zvaničnih vlasti u Beogradu, pa su autoritetom sopstvene „vaninstitucionalne“ političke snage i primenom golog nasilja pokušavali da utiču na tok dešavanja i odluke zvaničnih organa države Srbije i njenih predstavnika. Pomenuti pritisci na zvaničnike najbolje se otkrivaju u svedočenjima o incidentu sa predsednikom Vlade Kraljevine Srbije Milovanom Milovanovićem, kada je u cilju sprečavanja mogućih ustupaka srpske vlade bugarskim nacionalnim i državnim interesima, Tankosić jednom prilikom „uskočio“ u fijaker srpskog premijera i oštro mu zapretio (možda i fizičkim nasiljem) da postupci svih ministara i zvanične politike moraju da se povinuju stavovima Crne ruke. Naime, crnorukci su strahovali da će politikom „popuštanja“ Bugarskoj, interesi Srbije na „Jugu“ biti dovedeni u pitanje, a uostalom izražavali su ozbiljne sumnje u politički profil Milovana Milovanovića koga su putem njihovog zvaničnog organa „Pijemont“ optuživali da je agent bugarskih tajnih i obaveštajnih službi. Takođe, Tankosićev preki karakter otkrivamo i u čuvenoj epizodi sa kupovinom municije iz Francuske za potrebe srpske vojske. U periodu od septembra 1910. godine do februara 1911. godine, prema nalogu srpske vlade, Vojislav Tankosić boravio je u Francuskoj gde je radio na prijemu i kontroli kupljene pešadijske municije. Uskoro je, netaktično i javno, putem štampe, u tri navrata optužio francuske vojne vlasti da su Srbiji prodali nekvalitetnu municiju, čime je izazvao veliki diplomatski skandal, pa čak i ugrozio prijateljske odnose između dve države. Nisu pomogla ni upozorenja njegovih pretpostavljenih da bi zbog „nacionalnih interesa“ bilo potrebno da pomenuto pitanje ne iznosi pre sud javnosti, pa je uskoro smenjen sa dužnosti, posle čega se vratio u Srbiju. Kada ga je zbog pomenute afere javno oklevetao radikalski poslanik Petar Mišić, Tankosić ga je izazvao na dvoboj, do koga, ipak nije došlo.

Neizmerno vojno iskustvo stečeno u decenijskim gerilskim operacijama „na Jugu“, poznavanje prilika, stanovništva, terena, strategije, učinili su Voju Tankosića neophodnim za predstojeće istorijske dane u kojima je srpski narod dočekao toliko žuđenu slobodu i ujedinjenje. Tankosić je svojim komitama govorio o Arnautima, njihovim običajima, navikama, načinu ratovanja, a koliko su njegovi saborci poštovali svog zapovednika govori i sledeći zapis: „Prosto, moraš da ga voliš i poštuješ… Zbog bistrine shvatanja stvari, volje, odlučnosti i hrabrosti, poštovan je među komitama kao niko… Nije bilo nijednog njegovog četnika koji ne bi položio život za njega… On je strateg i organizator garibaldijevskog kalibra[2]. Sa druge strane, dr Robert Siton-Votson okarakterisao ga je kao čoveka „sirove duše, spremnog na svako zlo… koji je, kao takav, idealan drug i zgodno sredstvo u Apisovim rukama… zbog čega su ga njegove pustolovine po Staroj Srbiji i Makedoniji načinile popularnim, naročito među razbarušenim delom velikoškolske omladine u Beogradu“.[3] Bilo kao „Apisovo sredstvo“ ili njegov „agent od najvećeg poverenja“, tek naredbom ministra vojnog u martu 1912. godine, Tankosić je prekomandovan u štab pograničnih trupa. Njegov zadatak sastojao se u regrutovanju dobrovoljaca i obuci četnika za predstojeći rat sa Osmanlijskim carstvom. Dobrovoljce je okupljao u regrutnom centru u Prokuplju i to prema veoma strogim kriterijumima u koje se nije uklopio ni Gavrilo Princip. Naime, ovom nacionalnom novoomladincu iz Bosne, Voja je uskratio mogućnost da se bori u redovima njegovih četničkih dobrovoljaca, a do početka Prvog balkanskog rata bilo je formirano ukupno 30 četa sa oko 4.000 ratnika, dok je 2.000 boraca odbijeno. U letnjim mesecima 1912. godine, kada je već postalo jasno da će doći do sukoba između balkanskih zemalja i Turske, srpska vlada nastojala je da stupi u savezničke odnose sa arnautskim snagama, te da iste iskoristi u borbi protiv osmanlijske uprave. U date svrhe i Voja Tankosić je boravio na Kosovu i Metohiji gde je uspostavio vezu sa Isom Boljetincem i drugim arnautskim starešinama, kojima je dostavljao naoružanje, a postoje tvrdnje da se sa Boljetincem i pobratimio. Postoji velika verovatnoća da je Boljetinac pristao na saradnju sa Vojom Tankosićem iz razloga što je komitski komandant, kao „zalog“ uspeha ovog savezništva, u zatočeništvu čuvao Isine sinove. Takođe, dostupni su i izveštaji diplomatskih predstavnika iz Stare Srbije, kao i turskih vojnih starešina da se u borbama sa arnautskim paravojnim formacijama u okolini Mitrovice u julu 1912. godine, uz Boljetinca borio i izvesni srpski oficir sa svojim četnicima. Moguće je da se tu radilo upravo o Tankosiću, ali pomenuti sporazum nije imao nikakvih posledica, jer su se arnautske snage u jačini od 40 hiljada ljudi listom svrstale na tursku stranu na početku Prvog balkanskog rata.

Vojin Lapski (Kuršumlijski) četnički odred, verovatno samoinicijativno, ali i po Tankosićevom naređenju, prvi je pokrenuo ratne operacije protiv Turske u oktobru 1912. godine, čime je izbio Prvi balkanski rat. Prvobitni plan Vrhovne komande bio je da Voja na frontu Moravske divizije drugog poziva zaobiđe turske karaule i da udari na pozadinu turskih trupa kada regularne srpske snage počnu sa operativnim dejstvima. Sasvim je izvesno da se Voja na samoinicijativni korak i uprkos izričitim naređenjima Vrhovne komande srpske vojske odlučio na nagovor crnorukaških krugova koji su želeli hitno pokretanje ratnih operacija kako bi sprečile eventualni mirovni sporazum između balkanskih saveznika i Turske, iskoristivši pri tom neuspešni napad turskih jedinica na pogranične karaule 1. oktobra. U noći 1. na 2. oktobar, Voja i njegovi četnici napali su turske karaule „Reponju“ i „Mirovce“ kod Merdara. „Reponja“ je brzo osvojena, dok su se u borbama za „Mirovce“ razvili žestoki sukobi, koji su trajali tri dana i tri noći. Potom su počela i dejstva Moravske divizije, a „Mirovci“ su osvojeni. Komandant Moravske divizije pukovnik Milovan Nedić zahtevao je Tankosićevu odgovornost, ali je usled uticaja brojnih crnorukaških elemenata u vojsci i njenoj komandi (posebno kod Radomira Putnika), Voja izbegao kaznu. Nakon Bitke kod Merdara, Voja i preostale komite pridružene su levom krilu Šumadijske divizije Prve armije, te je u datoj formaciji oslobodio Prištinu i Kosovo. Tankosićev odred prvi je ušao u oslobođenu Prištinu, gde je uveče prisustvovao večeri koja je bila priređena u Srpskom konzulatu. Teško možemo pratiti dalje kretanje Voje Tankosića u Balkanskim ratovima, a u Spomenici XXXII klase Vojne akademije navodi se da je učestvovao u bitkama za Skoplje, Kičevo i Bitolj. Najverovatnije je vreme provodio na Kosovu i Metohiji, gde su četničke jedinice vršile asanaciju terena, uz izvesno odavanje različitim oblicima nezakonitog ponašanja i nasilja, zbog čega je reagovao i prestolonaslednik Aleksandar, zahtevajući od Vrhovne komande da ili rasformira četničke jedinice ili da ih „upute u borbe u Arnautluk“. U Drugom balkanskom ratu Voja je učestvovao u Bregalničkoj bici, a potom je u septembru 1913. godine bio angažovan u gušenju arnautske pobune u oslobođenim krajevima Srbije. U januaru 1913. godine Tankosić je unapređen u čin majora.

U veoma kratkom razdoblju od završetka Balkanskih ratova, pa do Sarajevskog atentata, Vojislav Tankosić učestvovao je u teškim političkim sukobima između tzv. „staroradikalske homogene vlade“ i Crne ruke, odnosno imeđu civilnih i vojnih vlasti u Srbiji. Bilo je nekoliko uzroka ovog sukoba koji je pretio da preraste u pravi građanski rat, a moramo da ukažemo i na tvrdnje o postojanju planova Apisa i Crne ruke za izvođenjem državnog udara, koji na kraju nisu ostvareni, verovatno iz razloga što „zaverenici“ nisu dobili širu podršku „viših“ vojnih oficira i političke opozicije. Takođe, određenu ulogu u sprečavanju udara imao je i vladika Nikolaj Velimirović koji je preduzimao korake u cilju umiravanja tenzija. Najveći sukobi između vlade i opozicije, na čijoj strani je bio i deo oficirskog kora (npr. vojvoda Radomir Putnik koji je posebno bio naklonjen Apisu), naročito crnorukaški elementi, odnosili su se na pitanje organizacije vlasti u oslobođenim oblastima Stare i Južne Srbije. Crnorukci su bili za uvođenje petogodišnje vojne uprave, dok je vlada smatrala da je u tim krajevima neophodno postepeno uspostavljanje pravno-političkog sistema Kraljevine Srbije. Takođe, žestoki obračuni „dva politička tabora“ u Srbiji izbili su i zbog tzv. Uredbe o prioritetu, najzad jedne trivijalnosti u vezi sa prvenstvom predstavljanja reprezenata civilnih i vojnih vlasti na državnim svečanostima, ali dati sukobi otkrivali su svu složenost nerešenih sistemskih struktura organizacije vlasti u Srbiji od Majskog prevrata, pa sve do Solunskog procesa. Zajedno sa vojvodom Vukom i Milanom Pavlovićem Džilom, Voja je izazvao incident kada je pred kućom Stojana Protića istom „u lice“ zapretio „teškim posledicama“, ukoliko radikalski prvak prihvati mesto ministra vojnog. U danima tog sukoba, Tankosić je jednom prilikom ošamario Živojina Balugdžića, poslanika u Atini koji je trebalo da posreduje u pomenutim sukobima, nazivajući ga „nitkovom, koji nitkovske poslove svršava“. Vlada je uspela da neke od crnorukaških oficira penzioniše ili rasporedi u komandna mesta izvan Beograda, ali kralj je odbio da penzioniše Apisa i Voju. Sa jedne strane, radikali i vlada optuživali su Crnu ruku da je špijunski eksponent nemačkih interesa u Srbiji, dok su crnorukaši teretili vladu i Pašićevu stranku da su okoreli kriminalci, ratni profiteri, izdajnici i saradnici bugarske vlade.

Početak Prvog svetskog rata označio je i „otvaranje poslednjeg poglavlja“ života Vojislava Tankosića, o kome će uskoro pisati i štampa u svetu, nazivajući ga „čuvarem Srbije, ali i demonom rata“. Na vrhuncu Julske krize 1914. godine, uz ime Milana Ciganovića, u čuvenom ultimatumu Austrougarske upućenom Srbiji, gde je Dvojna monarhija neposredno optužila srpske vlasti za organizovanje i pomaganje atentatora na Franca Ferdinanda, pominje se i ime Voje Tankosića. Voja je bio optužen da je učestvovao u obučavanju atentatora i njihovom prebacivanju u Austrougarsku. Sve te optužbe na račun Voje bile su uglavnom istinite. Posrednik između njega i atentatora bio je njegov četnički dobrovoljački saborac Đuro Šarac, inače bogoslov iz Bosanske Krupe. Voja je njemu predao oružje, odnosno četiri pištolja, šest bombi i cijankalijum, za potrebe atentatora i to uz reči: „… Slične molbe odbio bih svakom drugom, tebi ne mogu… Za slične svrhe ja sam dao do danas mnogo oružja, pa ne samo da nije ništa učinjeno, nego se nijedan pucanj nije čuo. Kad ti tvrdiš da je stvar na sigurnom putu, tada ne samo da ću dati oružje, već i samog sebe…“. U intervjuu jednom italijanskom novinaru 1915. godine, Tankosić je odlučno demantovao tezu da su u organizaciji Sarajevskog atentata učestvovali predstavnici srpskih državnih organa ili Narodne odbrane, pa je kazao:  „…Narodna odbrana nema ništa s tim, vlada nema ništa s tim, ali drugi odlučni čuvari sudbine Srbije znali su i dali svoje odobrenje…“. Na pitanje da li pri tome misli na Crnu ruku, Tankosić se samo zagonetno nasmejao, ali nije ni potvrdio ni demantovao datu mogućnost. Atentatori su uspostavili relacije sa Tankosićem putem davno utvrđenih odnosa između njega i mladobosanaca iz perioda Aneksione krize. Takođe, mladobosanske atentatore obučavao je u blizini Vajfertove pivare na beogradskom Topčideru. Nakon iznesenih optužbi od strane austrougarskih vlasti, srpska vlada uhapsila je Tankosića i držala ga u zatvoru do 26. jula 1914. godine. Zanimljivost predstavlja i saznanje da je prilikom hapšenja Voja zamolio pukovnika Anđelkovića, komandanta Dunavske divizije (takođe, crnorukca), da mu isti omogući sat do dva slobodnog vremena do pritvaranja, kako bi bio u prilici da poseti svoj dom, gde je morao da uništi važnu arhivu, koja bi po svoj prilici mogla ozbiljno da inkriminiše organizaciju „Ujedinjenje ili smrt“. Istovremeno, značajno je napomenuo da se pozivu za pritvaranje sigurno ne bi odazvao da je isto želeo da sprovede neki drugi srpski oficir. Sve vreme Tankosićevog boravka u zatvoru njegove komite nisu želele da se odvoje od svog vojvode, već su se ulogorile ispred objekta gde je Voja bio pritvoren. Komandant Dunavske divizije žalio se svojoj komandi: „…Vojinu četu nije moguće ni upotrebiti bez njega, niti je raspustiti bez oružja…“[4]. U vreme Tankosićevog tamnovanja, u više navrata posetio ga je Apis. Navodno, Apis mu je saopštio da će „ludi Rusi objaviti rat Austriji“, na šta mu je četnički vojvoda odgovorio: „Kada su ludi, neka ratuju, ali nemaju za koga!“.[5] Vojin pritvor i eventualno suđenje prekinula je austrougarska objava rata Srbiji.

Prve napade austrougarske artiljerije i pešadije na Beograd hrabro su odbili Vojini četnici. Mobilizacija i regrutacija dobrovoljaca odvijala se u nekoliko beogradskih kafana i krčmi („Moruna“, „Top“, „Zeleni venac“) i to velikom brzinom, a završena je sa neverovatnim uspehom. Na taj način formiran je Savski četnički odred u prvobitnom broju od 370 dobrovoljaca, među kojima je bila i čuvena Milunka Savić. Odred je bio raspoređen na položaje na Torlaku, potom na potezu Vidin kapija – Savski most, a zatim su premešteni na Banovo brdo. Četnici su tri dana i tri noći vodili ogorčenu bitku za odbranu Beograda, kada su u vazduh podigli i most na Savi. U gotovo napuštenom Beogradu, četničke formacije obavljale su i zadatke iz domena zaštite bezbednosti civila i njihove imovine, pa su neretko i nemilosrdno intervenisali protiv svih prestupnika ili nasilnika na ulicama srpske prestonice, koji su za potrebe pljačke i protivzakonitog bogaćenja želeli da iskoriste nimalo zavidno stanje u kome su se našli stanovnici glavnog grada Srbije. Srpska vlada zauzela je veoma negativan stav prema opisanom angažovanju četničkih jedinica Voje Tankosića. Upravnik Varoši Beograda ukazivao je na mogućnost da je ponašanje četničkih jedinica van borbe krajnje neprimereno, te da su skloni činjenju različitih krivičnih dela. U toku Solunskog procesa Tankosića su za navodnu pljačku i nasilje u Beogradu iz jula i avgusta 1914. godine optužili i njegovi najbliži saradnici Milan Ciganović i Đuro Šarac, te ga je Vojni sud tada okaraktersiao kao drumskog razbojnika. Međutim, sasvim je moguće da su ove optužbe bile iznuđene, jer ne postoje nikakvi materijalni dokazi da je Voja činio takva nedela, niti da je ista odobravao. Naprotiv! Postoje brojni dokazi da je pomenuto nedolično ponašanje „legalnih“ i „navodnih“ četničkih dobrovoljaca izričito sankcionisao. Američki novinar Džon Rid na sledeći način je opisao Tankosićeve četničke dobrovoljce: „Dvadesetina čupavnih, krupnih ljudi, u šubarama, sa redenicima ukrštenim preko grudi i ručnim granatama izvešenim o pojasu…“.[6] Ostao je zabeležen jedan junački podvig Vojinih četnika izveden noću, kada su isti izvršili diverziju na austrougarskoj strani granice i fronta, pri čemu su hrabre komite upale u neprijateljsku stražarnicu, zatečene vojnike onesposobili, potom im oduzeli odeću, koju su zatim sami obukli, na stražarnici istakli srpski barjak, da bi se uskoro preko granice vratili u Beograd. Narednog dana, pred začuđenim građanima Beograda i stranim novinskim izveštačima, komite su mirno i sa osmehom na licu, sedele u svojim omiljenim kafanama, gde su ispijali jutarnju kafu i svim zainteresovanim ponosno se prikazivali obučeni u zarobljene neprijateljske uniforme. Sa druge strane, ništa manje gordo, vijorila se srpska trobojka na zgradi austrougarske stražarnice.

Naredbom Vrhovne komande od 4. avgusta 1914. godine formirana su četiri komitska odreda: Zlatiborski, pod komandom majora Koste Todorovića, Jadarski, pod komandom majora Vojina Popovića, odnosno vojvode Vuka, Rudnički, pod komandom majora Vojislava Voje Tankosića i Gornjački, pod komandom majora Velimira Vemića. Navedeni komandanti bili su uticajne ličnosti i rukovodioci u organizaciji „Ujedinjenje ili smrt“ i niko od njih nije doživeo završetak rata. Četničke jedinice Voje Tankosića podnose nezabeležene napore i udare neprijateljskih snaga u krvavim okršajima u toku Cerske bitke, Bitke na Drini i Kolubarske bitke. Nakon operacija u Jadru, jako je teško ustanoviti kretanje Voje Tankosića i njegovih jedinica, koje su ponovo često menjale formacijsku pripadnost i nadležnosti. U ovim borbama Vojine jedinice ostale su desetkovane, jer je preko pedeset procenata njihovih pripadnika izbačeno iz stroja. Nakon završetka vojnih operacija krajem prve ratne godine, Srbiju je pokosio novi neprijatelj – epidemija pegavog tifusa. Preko sedamdeset Vojnih četnika obelelo je već u prvih mesec dana širenja navedene pošasti. U januaru 1915. godine došlo je do reorganizacije dobrovoljačkih jedinica. Uz uključivanje novoprijavljenih, od starih odreda formiran je Prvi dobrovoljački bataljon koji je stavljen pod komandu vojvode Vuka, što je nesumnjivo dovelo do narušavanja odnosa između njega i Tankosića. U jesenjoj opštoj neprijateljskoj ofanzivi Centralnih sila protiv nepokorne Srbije 1915. godine, Tankosić se na čelu jednog bataljona Četvrtog pešadijskog puka agresoru suprotstavio na Dunavu. Sedište njegovog štaba nalazilo se u Zabeli, odakle je branio odstupnicu vojsci i narodu koji su se povlačili prema Jugu. Svoju poslednju borbu vodio je kod Igrišta, nedaleko od Velikog Popovića u blizini Despotovca 31. oktobra 1915. godine. Suočen sa nadmoćnijim neprijateljskim snagama, Tankosić je pozvao svoje saborce u juriš uz poklič: „Junaci, za mnom ko hoće da pogine!“. U tom trenutku, jedan nemački šrapnel na mestu je ubio dvojicu dobrovoljaca, a osmoricu ranio. Među ranjenima nalazio se i Voja Tankosić, kome je deo šrapnela sa leđa probio grudni koš. Uspeo je da uzvikne: „Ujedoše me, ali ne bojim se od vražijeg okota, neka ga je k’o na gori lista!“. Ranjenog komandanta u šatorskom krilu nosili su njegovi četnici dva do tri kilometra, sve do obližnje železničke stanice, da bi potom čuveni vojvoda bio transportovan u Trstenik. Međutim, nije mu bilo spasa. Umro je 2. novembra 1915. godine u privremenoj bolnici, u zgradi Osnovne narodne škole „Sveti Sava“ u Trsteniku. Upravo, njegova smrt omogućila je nastanak poslednjeg obrta u nesvakidašnjoj biografiji ovog komitskog vojvode. Naime, Vojine posmrtne ostatke sahranio je Đuro Šarac. Prema nekim izvorima, prvobitno su sahranjeni u dvorištu privremene bolnice-škole, dok druga svedočanstva ukazuju na mogućnost da je sahranjen na trsteničkom groblju. U nameri da osujeti opasnost da neprijatelj otkrije Vojine posmrtne ostatke, Šarac je potom vojvodin leš preselio na drugu lokaciju, koju je obeležio simbolima koji su bili poznati njemu i nekolicini Tankosićevih saradnika.

Nakon okupacije Srbije, austrougarske vlasti preduzele su temeljnu istragu u pokušaju da rasvetle sudbinu četničkog vojvode. Ispitivanjem lokalnih vlasti u Trsteniku, došli su do saznanja o lokaciji grobnog mesta gde je počivao Voja Tankosić. Leš su ekshumirali, da bi ga potom fotografisali, a pomenute fotografije objavili u bečkim, peštanskim i berlinskim štampanim medijima, gde su javnosti pružili dokaze o smrti „demona rata“, kako su okarakterisali ovog srpskog div-junaka. Uz pomenute fotografije objavile su i sledeći tekst: „Kraj Voji Tankosiću. Demon svetskog rata, podstrekač ubistva prestolonaslednika, Voja Tankosić, major srpske vojske, čije je izručenje u ultimatumu tražila naša vlada od Srbije. Majora Tankosića sustigla je kazna. U našoj balkanskoj ofanzivi on je poginuo. Srbi su proneli vest da je on živ. Da bi razbile srpsku legendu naše vojne vlasti naredile su ekshumaciju Vojina Tankosića i ustanovile njegov identitet. Prva slika predstavlja Tankosićev grob, a druga ekshumirani leš“. Nakon završetka rata i oslobođenja zemlje, u rubrici „Stub srama“ lista „Tribun“, u njegovom broju od 29. juna 1919. godine, objavljen je članak Radovana Perovića Nevesinjskog u kome je isti optužio uglednog trsteničkog apotekara Svetolika Trajkovića da je lično austrougarskim vlastima odao lokaciju groba Voje Tankosića, zbog čega je datom apotekaru, od strane okupacione uprave, navodno bilo dopušteno da neometano obavlja svoje preduzetničke poslove u uslovima rata i okupacije Srbije. U narednim danima, nakon publikovanja pomenutog članka, redakciji navedenog lista dostavljeno je na desetine oštrih, pisanih osuda od strane trsteničke javnosti, posebno iz krugova uglednih preduzetničko-trgovačkih porodica, u kojima su sa velikim negodovanjem zbog objavljenog članka iznesene argumentovane tvrdnje da Trajković nikako nije mogao da počini takvo nedelo, te da je isti uzoran građanin, koji je za svoje sugrađane učinio brojna dobra dela uz apsolutno primereno ponašanje prema okupacionim vlastima. Nakon ovih osuda, list „Tribun“ je demantovao Perovićeve tvrdnje i uputio izvinjenje Svetoliku Trajkoviću i građanima Trstenika. Postojale su i tvrdnje da neprijateljske vlasti nikada nisu otkrile Vojin grob, te da je okupacionoj upravi bio „podmetnut lažni grob i leš nepoznatog vojnika koji je bio obučen u Tankosićevu uniformu“, a da je stvarna lokacija vojvodinog groba ostala neotkrivena, kao i „tajna arhiva“ Crne ruke, koja je navodna bila sahranjena sa hrabrim komitom. Bez obzira na sve ove nedoumice i senzacionalističke „misterije“ nastale nakon Vojine smrti, Udruženje srpskih četnika i Tankosićeva majka Milja, preneli su posmrtne ostatke vojvode Vojislava Tankosića iz Trstenika u Beograd, gde je svečano i uz državne počasti sahranjen 8. oktobra 1922. godine na Novom groblju, u drugom redu, Četvrte parcele, na grobnom mestu broj 6, u blizini večnog počivališta njegovog oca, koji je umro pred kraj Velikog rata. Sve do smrti 1932. godine, majka Milja održavala je pomen svom stradalnom sinu i srpskom junaku u Vaznesenskoj crkvi u Beogradu i to svake godine na dan pogibije Vojislava Tankosića. Nama, generacijama koje su danas žive zahvaljujući podvizima i besmrtnosti dela titana naše slobode, kakav je bio čuveni Šilja (kako su ga, zbog njegove slabije fizičke konstitucije i „sitnog rasta“, zvali rođaci i prijatelji), odnosno vojvoda Vojislav Tankosić, ostaje da opominjemo svoju savest da joj nije dopušteno da u tminama sopstvenog nemara ispusti pamćenje na čoveka koji je, za nas i naše potomke stradao, kako bi mi imali pravo na život. Slava mu!

 

[1]Naime, sredinom šezdesetih godina prethodnog stoleća izvršena je građevinska rekonstrukcija osnovne škole u Rukladi, koja i danas nosi ime „Vojislav Tankosić“. Usled pomenutih radova, jedna od spomen-ploča podignutih u čast Vojislava Tankosića, bila je uklonjena sa mesta gde se do tada nalazila. „Revnosni“ rukladski partijski „aparatčici“ zauzeli su stav da nije prikladno, niti poželjno vraćanje spomen-ploče na mesto gde je bila postavljena 1942. godine od strane Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Bez obzira što su brojne ustanove u Srbiji nadležne za zaštitu istorijskog i kulturnog nasleđa iskazale svoje pozitivno mišljenje prema mogućnosti obnove pomenute ploče na mestu gde je i bila postavljena u Drugom svetskom ratu, lokalne vlasti u Rukladi nisu „želele da rizikuju“, pa sporno obeležje nije vraćeno, već je uklonjeno i devastirano. Nakon restauracije pomenutog obeležja isto je vraćeno na adekvatno mesto u junu 2002. godine. Pored navedenog obeležja na fasadi školske zagrade nalazi se i druga spomen-ploča posvećena Voji Tankosiću, a ista je podignuta nekoliko decenija pre 1942. godine, vidi: Milorad Belić, Komitski vojvoda Vojislav Tankosić, Međuopštinski istorijski arhiv, Valjevo, 2005., str. 111-113.

[2]Balkanski rat u slici i reči, 7, 3. mart 1913., str. 108

[3]Dr Robert Siton-Votson, Sarajevo – studija o uzrocima svetskog rata, Zagreb, 1926., str. 94-95.

[4]Arhiv Vojnoistorijskog instituta, p-3, k-88, f-1, d. 2/1

[5]Takođe, važno je da napomenemo da je Apis šest meseci pre Sarajevskog atentata iz ruskog poslanstva u Beogradu dobio informacije da je Nemačka dala saglasnost Austrougarskoj da Dvojna monarhija napadne Srbiju.

[6]Džon Rid, Rat u Srbiji 1915, Cetinje, 1975., str. 46-47.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja