VIDOVDANSKI ZAGRLJAJ NJEGOŠA SA SVETOSAVSKIM KOSOVOM – KOSOVSKA ISTINA BUDUĆNOSTI SRPSKOG ETNICITETA

21/04/2017

VIDOVDANSKI ZAGRLJAJ NJEGOŠA SA SVETOSAVSKIM KOSOVOMKOSOVSKA ISTINA BUDUĆNOSTI SRPSKOG ETNICITETA

Autor: msr Ognjen Karanović, istoričar

“…Pa ti udari odozgo, a ja odovud pa da se na Kosovu sastanemo…”. Besmrtne reči, besmrtnog pesnika. U istom tekstu, na još jednom mestu, vladika vapi i priziva ime Božje da se neprijatelji junačke srpske Crne Gore u samrtnom času sa Obilićem sretnu, a i sam sebe kori i preispituje, pa do nebesa razvija svetački usklik: “Su čim ćemo izaći pred Miloša”. Prođe evo i vek i po, a mi i dalje ne znamo su čim ćemo pred Obilića ” i pred druge srpske vitezove, koji žive dokle Sunca grije…”. S ovim moramo, s nečim drugim ne smemo. Nije jednostavno objasniti koji su parametri duge istorije stradanja etnosa uslovili zadate filosofske okvire svetosavskog i kosovskog „Otkrovenja po Njegošu“. Prečasni vladika je dobro razumeo te postavke da bi ih u amanet preporučio budućnosti, proročki shvativši da će pravedno prolivena i pravedna krv Aveljina obasjati pobedu zemaljskog uspona božanskog Dobra nad zločinstvom Kainovim. Nigde se paradoksi neba i zemlje nisu tako srdačno zagrlili kao u istoriji srpskoga etnosa. Zagrlili vidovdanskim zagrljajem. Pre šest vekova naša narodna duša se kroz kosovski podvig venčala sa nebeskom pravdom. U ime celog naroda čestiti Knez se privoleo Carstvu Nebeskom, a i mi sa njim smo, jednom za svagda, izabrali nebesku pravdu za nacionalni ideal i ideju, čime smo postali njena dragovoljna (Aveljina) žrtva. Od tada, duša srpstva prepoznavala je samo jednu vrlinu, kao svojevrsno strukturalno rešenje stare etičke dileme koju je potom artikulisala u nepromenljivu filosofsku doktrinu: stradati za nebesku pravdu i presto Oca koji treba svetlošću da uputi one koji su zalutali prema oltaru plamtećeg puta prečistog i presvetlog avramovskog žrtvovanja. Kosovski mučenici sa čestitim knezom Lazarom, svojim svetim mučeničkim stradanjem, poveli su naš narod na put pobede, ne za nebesku pravdu, već za zemaljsku istinu te nebeske pravde, ali i prirodnog prava na opstanak i uspon. Zavet zasnovan na borbi za pobedu Istine bio je višestolećna vodilja srpskog etničkog kolektiviteta kroz njegovu tmurnu i turbulentnu povesnicu. Vladikina vizija pobede, trijumfalno je ostvarena pedesetak godina posle smrti državnika i pesnika, kada su se na Kosovu i radi Kosova sastavile bratske vojske, jedne nacije i vere, a dva istovetna, rodbinskim vezama i slavom ovenčana srpska vladara, dve jedinorodne države: sa jedne strane Petra I Karađorđevića, sina onog Karađorđevića kome je vladika Rade upućivao poziv za sudbonosni i osvetnički susret svesrpstva na svetorodnom i od Boga blagoslovenom, a krvlju mučenika pričešćenom Kosovu, a s druge Nikole, isto I, samo Petrovića Njegoša, unuka pesnikovog i samog poete i svetovnog mitropolita. Veličanstveni susret dve jedinorodne države uskoro je bio okrunjen svetosavskim vencem prisajedinjenja Crne Gore Kraljevini Srbiji pod žezlom junačke dinastije Karađorđevića. Pod objedinjujućom vidovdanskom krunom osveštanom i vidovdanskim zavetom iz 1921. godine, srpski narod opravdano je očekivao ispunjenje svetosavske misije ujedinjenja svesrpstva i svejugoslovenstva, odnosno mislio je da je Njegoševa svetosavska i kosovska vizija ostvarena. Međutim, nešto se dogodilo. Hladni vetrovi sa Lovćena, kao da su sa ogoljenih razvalina grobne kapele velikoga Vladike, koju razoriše sledbenici Ada, oštrim fijukom u srpske zemlje pronosili krik blaženopočivšeg zemaljskog sveca, sablasnu poruku da je Nebo opet pozvano na izazov, da Srbima sledi nešto gore, strašnije, da je petstogodišnje vavilonsko robovanje samo “predgovor knjige” usuda srpskog naroda koja će od sada biti ispisivana isključivo “krvavim mastilom”.

Šta nam je usnuli vladika želeo da poruči? Kakvo saznanje ga je i na onom svetu mučilo? Istorijsku nauku, sociološke studije, političku scenu, religijsku zajednicu i generalno intelektualno-akademsku elitu našeg društva u XX i XXI veku, neprestano progoni nedoumica koja se sastoji u jednom kompleksnom pitanju – kako je bilo moguće da u kvantitativnom smislu na regionalnom i evropskom nivou, relativno mali narod (u planetarnim razmerama čak i sa nemerljivim vrednostima), doživi, ali i fizički i biološki preživi tako užasnu kolektivnu sudbinu i to četiri puta za samo stotinu godina. Pitanje možda i jeste kompleksno, ali odgovor na njega je dijametralno suprotan. Pažljivom analizom zakonomernosti evolutivnih procesa u razvoju mentalnih karakteristika različitih etničkih grupa za koje je zajedničko da uslove za afirmaciju svog etniciteta pronalaze u eshatološkim okvirima duhovnog izbavljenja (gde socijalni segment pojave i pojma mesijanstva ima veoma značajan udeo), kod navedenih grupa možemo da uočimo visok stepen postojanja integrisanih kulturološko-etnološkihpostulativnih elemenata i subelemenata “svesti”, koji su neminovno predstavljali osnovu geneze nacionalnih korpusa, kao nukleusa stvaranja nacija. Različite etnološke i istorijske studije potvrdile su navedenu tezu i istovremeno pokušale iskustvenom komparativnom analizom da generišu saznanja u procesima stvaranja nacija kod onih etničkih skupina koje mentalne i duhovne osnove svog postojanja ne zasnivaju na principima pomenutih eshatoloških okvira duhovnog izbavljenja. Posebno kod istih koji svoja iskustva temelje na fundamentima apokaliptičnih filosofskih postavki razvoja čovečanstva, što je dominantan pristup u sociološkim analizama, religijskim idejama i političkim ideologijama zapadnoevropske i severnoameričke kulturološke svesti. Esencijalni elemenat geneze struktuiranja i afirmacije srpske nacije kao sociološkog fenomena i dostignuća čovečanstva u XIX veku, Njegoš pronalazi u duhovnom aspektu okupljanja nacionalnih snaga oko ideje Vidovdanskog zaveta sa Bogom. Sopstveni stav vladika ispravno zasniva na tezi da je opredeljenjem za bitku i stradanje na Kosovu, kao nebeskom mestu otelotvorenja srpske duhovnosti, sveti Knez Lazar, zapravo ispunio zavet Svetoga Save sa Sinom Božijim, prema kome srpstvo može da opstane u Carstvu zemaljskom samo kao pravoslovno-hrišćanski izazov nečastivom. Filosofiju i svetlost života zasnovane na svetosavlju, svojim činom odbijanja sataninih prevara, u zlatne okvire postavio je sveti Lazar sa kosovskim stradalnicima, čime su obnovili blagodeti Hristovog iskušeničkog posta, a za potonje generacije potomaka srpskog etnosa otvorili put Vaskrsenja tela nakon svakog stradanja.Kosovo, mesto gde je začet svetosavski put ljudskog iskupljenja za praroditeljski greh oplemenjeno je i deifikovano vidovdanskim savezom Žrtve, čime je uzdignuto na pijedestal izbavljenja, poput uspona Časnog krsta Pobede večnog ovozemaljskog života nad adskom smrću. Time je ovo izvorište vaskrslog Hrista postalo i ishodište radosti života. Iz navedenog razloga, put srpstva od Kosova do Kosova nikada nije trebalo posmatrati kao usud kolektiviteta, već kao snažnu bujicu mirskih sokova njegove životne niti.Presvetli vladika veoma dobro je uočio značaj vidovdanskog susreta čoveka sa Bogom i Lazara sa Svetim Savom. Bio je to susret srpstva sa Kosovom, susret etnosa sa sopstvenim izvorištem i ishodištem, istorijski trenutak kada je knez Lazar, vođen rukom svetitelja venčao Srbe sa Istinom, na isti način kao što je i sam Sveti Sava stavivši kraljevsku krunu na glavu svoga brata, venčao srpstvo sa Hristovim proviđenjem. U stolećima koji su usledili, Vidovdanski zavet Kosovske bitke, kao zalog za hiperborejsku budućnost, postao je središte svekolikog života naroda sa svojom Crkvom. Kosovska Istina o izbavljenju postala je bitka za postojanje, pa je i susret Boga i čoveka na Gazimestanu bio utkan u genetski kod formirane nacije u prvoj polovini XIX veka. Među prvima, snagu njegove Istine prepoznao je vladika Petar II Petrović Njegoš. Mitropolitovu spoznaju najbolje otkriva glotologija njegove filosofske i književne misli.

Sve dok Srbi ne odustaju od Kosovske bitke (u bratskoj ljubavi i sa onima koji Kosovo ne poznaju), svetosavski put izbavljenja vodiće srpstvo prema ishodištu božanske svetlosti ovozemaljskog života. Svetosavski put vaskrsenja izmučenog tela i krotke duše, ako je potrebno, ponavljaće se i u beskonačnost, ali ne i bez Vidovdanskog saveza oplemenjenog Hristovom krvlju pravedno prolivenom na polju Kosovu. Nije slučajno vladika odabrao Kosovo za novi susret svesrpstva, kao puta izbavljenja. Znao je presvetli pesnik da je to mesto susreta Neba i Zemlje, ali je i bogobojažljivo upozoravao da bi odbacivanjem kosovske Istine, istovremeno došlo do tragičnog prekida tradicionalne veze između srpstva i Pravde. A svako odbacivanje pravde predstavlja prihvatanje nepravde kao opšte vrednosti i ljudskog ideala. Za razumevanje pomenutog vladikinog upozorenja, prethodno bi bilo potrebno da svaki misleći čovek prihvati nespornu činjenicu da i u ovom globalnom svetu, ma koliko postajao minijaturan sa aspekta posmatranja prosečnog pojedinca, taj prosečni čovek nikada nije ni bio u prilici da samostalno „upravlja“ sopstvenom sudbinom ili sudbinom države, odnosno društva u kome živi, već su to u njegovo ime činile i čine izabrane ili neizabrane društvene elite. Naravno, jedno društvo uvek sa zebnjom mora da posmatra kompetentnost svojih elita u pitanjima koja se odnose na ključne probleme sa kojima isto dolazi u dodir. Od kompetentnosti elita u mnogome zavisi i povoljno rešenje uvek komplikovanih problema datog društva. Uzmemo li u obzir prethodno navedene teze, shvatićemo da je srpski narod bio dosledan sledbenik svojih društvenih elita u kontinuitetu trajanja Kosovske bitke od 1389. godine do danas. Upravo, taj vidovdanski put istrajnosti nagona srpskog etnosa ka erosu, bio je omogućen revnošću i doslednošću duhovnih i svetovnih elita srpstva koje su i bez preciznog metodološkog, pa i terminološkog determinisanja pojma Vidovdanskog zaveta sklopljenog na svetosavskom Kosovu, sledile put svetlosti izbavljenja i uspona. Pre stotinu godina, u do tada najvećem nacionalnom pregnuću narod je, predvođen elitama, u određenom smislu ostvario vidovdansku kosovsku nadu prečasnog vladike.U zanosu pobede Svetlosti nad Tamom, u momentu prikazanja vaskrslog Hrista nad umorenom Smrću, ljudsko srce donelo je presudu prema kojoj je srpstvo dospelo do vidovdanskog zavetnog cilja, čime je bio ostvaren i svetosavski put izbavljenja. Pored svih upozorenja „najvećeg tragičara“ ili bolje reći zatočnika kosovske misli, na trenutak vaskrslog Njegoša, Srbi su lagano, ali i veoma odlučno izašli iz „vidovdanskog zagrljaja“. Elite su odlučile da se vidovdanski zavet misije nacionalnog izbavljenja može i zaobići, samo ako se ljudi međusobno dobro razumeju i čvrsto povežu (integrišu). One su to nazvale jugoslovenstvom, ujedinjenjem (danas bi rekli integracijom) južnoslovenskih naroda, istog jezika i… ničeg više. Vidovdanski savez sa Svetim Savom, sklopljen na Kosovu, postao je izlišan iz razloga što elite drugih južnoslovenskih naroda nisu ni učestvovale u njegovom nastanku. Naprotiv! Tokom duge i tragične istorije, mnogi od tih bratskih naroda krvoločno su jurišali protiv kosovske istine Vidovdanskog zaveta, do tada, poslednji put, upravo te godine kada se i dogodila „jugoslovenska integracija“. U ime materijalnih ideala i ideja, vođeni željom za većim i bogatijim, Srbi su posegli za zaboravom. U nameri da „operu svoju smrtnu dušu“, odlučili su se na najteži put Judine izdaje, na duhovni zaborav. Pesnik je postao nerazumljivi vladika, Sveti Sava samo krsna i školska slava, a Kosovo mit. Čak, ne ni istorijska legenda, već mit! U mitifikaciji kosovske istine i „Otkrovenja po Njegošu“, svoj najveći doprinos dala je srpska intelektualna i akademska elita. Nisu imali hrabrosti ni da se ugledaju na one koje su u svojim racionalističkim vizurama kontinuirano deifikovali. U vremenu kada se britanska inteligencija i istorijska struka trudila da pribavi nepostojeće istorijske činjenice o tzv. legendarnom, a zaista mitskom kralju Arturu i njegovim kamelotskim vitezovima, čestiti knez Lazar, Miloš Obilić i drugi kosovski vitezovi postali su mitske ličnosti, a kosovsko predanje mitološka prošlost. Mitifikacijom kosovske Reči, trudili su se da je izbrišu, a zapisujući mit uspeli su i da je kompromituju. Mit je postao pretpostavljen Istini, a zagrljaj jedinstva bez Hrista nejedinstvenih, vidovdanskom zagrljaju. Istina je zaboravljena, a sa njom i Njegoš. Pesnikove mošti, ogoljene i kišom isprane na nebeskom Lovćenu, koje su tako zlosutno naricale za zabludom krvave neslovesnosti, ostale su nezaštićene od zverinja neljudskih, a vidljive samo za suzu Božju i večnost njegove spoznaje. Usnulog vladiku na Lovćenu, poput raspetog Gospoda na Golgoti, Božijim očima videlo je samo zaboravljeno Kosovo.

Paradoksalno, jugoslovenstvo je bila postidejna misao Njegoševa, ali ne bez blagoslova kosovske Pravde i zagrljaja sa Vidovdanskim zavetom. Vidovdanskim savezom okrepljeno srpstvo nikada nije smelo zaboraviti Kosovo i mesijansku misao prečistog vladike, jer je na taj način zaboravilo da gleda u sadašnjost, zarad spoznaje uvek nesigurne budućnosti. Pakleni oganj teške Judine zablude koji je prekrio srpski nacion, zapečaćen je starozavetnom pošasti upamćenom kao komunizam. Totalitaran u svojoj slabosti pred Rečju Gospodovom, u pedesetogodišnjem poricanju svega humanog i iskonskog, odlučilo se i na zatiranje same Reči. Jednom stvoreni mit o Kosovskoj reči, koji onomad postade predanje, proglašeno je opterećenjem i kao takvo smrvljeno je Antihristovom rukom kao iz proročanstva svetog Jovana Kronštatskog. Mirotočive mošti pesnikove, sakupljene su i nad njima je sazidan mauzolej, kao monumentalni pandan i postament bedi ljudskog bezumlja i najavljenog Antihristovog dolaska, a sve u nameri da otrgnu Reč iz njegovog srca pred očima Božanske Promisli. Time su pokušali da istrgnu vladiku iz pesnikove duše i dela, a pesnika i njegovo delo da oglase za zločinstvo. Srušena kapela i uzdignuti mauzolej, dva su stuba razvalina Kosovske istine o postanju i izbavljenju. A šta je bilo sa Kosovom? Isto što i sa Vidovdanskim zavetom i pesnikovim večnim počivalištem. Mit o Kosovskoj bici i mitifikacija tragičnog kraja Srpskog carstva, pretočena je u laž o potrebi zbacivanja Hrista sa prestola Časnog krsta. Kosovo, mesto susreta čoveka sa Bogom, proglašeno je za problem i pitanje, a da bi ono bilo rešeno, Srbi su uvedeni u svesnu zabludu o potrebi okončanja Kosovske bitke i vidovdanskog puta Pobede. Zbog toga je i mit o Kosovskoj bici uskoro pretvoren u laž o navodnoj istoriji nepotrebne tragedije. Odbacivanjem Reči, srpstvo je prezrelo vaskrsenje i kosovsko okrepljenje duše. Jednom poništena Reč i mitifikovana Pobeda postali su otvorena rana golgotskog stradanja, a odbijanjem duhovnog aspekta i kontinuiteta Kosovske bitke, odbacili smo i Sina Božijeg. Kosovska pravica Svetog Save preobražena je u istorijsku krivicu Svetog Vida. Laž je uzeta za fundament nove duhovnosti, koja zapravo nije duhovnost, već bojazan ljudskog htenja. Kako je htenje zasnovano na laži, ne postoji ni malo sumnje da se radi o nečastivim namerama. Mala je razlika između bojazni htenja i sataninog iskušavanja Isusa Hrista, jer kao i htenje i pali anđeo je svoje ponude zasnivao na lažima. Posle propasti komunizma kod Srba i njegove pobede nad njihovim kolektivnim razumom, počelo je i danas traje novo doba, globalna pošast, u kojoj se odvija bitka za duše ljudi, pošto je njihovo telo odavno poraženo. U bojazni htenja, lažima zaplašene srpske elite, navedene su na zadatak konačnog obračuna sa Kosovom i svojom dušom. Time su kao poklonici laži i sledbenici nečastivog zaveli i svekoliko srpstvo. Pošast komunizma je od duhovnog zaborava kontinuitet Kosovske bitke preobrazila u slabašno sećanje kolektiviteta, prethodno mu ponudivši nove antiduhovne i antiherojske izazove. Širenje straha od preporoda Njegoševe svetosavske misli donelo je prezir prema Vidovdanskom zavetu večne Kosovske bitke i to u vremenu otpočinjanja novog Boja na Kosovu, ali ovog puta ne za dušu (jer ona im i nije potrebna) i opstanak srpskog roda, već za pobedu totalitarizma straha apokaliptične (ne eshatološke) svesti kojoj su se na osnovu Laži priklonili pojedini delovi srpske duhovne i intelektualne elite. Paktom sa jahačima apokalipse, Vidovdanski zavet čoveka sa Bogomi Svetog Save sa Lazarem konačno je poništen, a svetosavski put sa pesnikom kao predvoditeljem na njemu, posut je trnjem i ostao neprohodan. Dva veka posle rođenja genija svetosavskog puta i zatočnika kosovske misli, Srbija se trudi da i poslednje sećanje na njega izbriše i stidljivo ga otkriva samo u školskim knjigama, a i to je neka nadežda. Sagoreo je pesnik u vihorima ratova protiv Bitke na Kosovu, a za pobedu beslovesnih u apokaliptičnom krstaškom pohodu bez krsta, na dušu i telo srpstva. Usled toga je i sećanje na mit o Kosovskoj bici zaboravljen. U Srbiji je pesnik proglašen za Crnogorca, a u rodnoj mu Crnoj Gori niko ga ni ne spominje. U samo nekoliko decenija orlovi sa krune Nemanjića ostali su prvo bez krila, kao i srpstvo bez krajina, potom bez junačkih grudi, a srce… Srce smo sami spalili, da bi dokazali da nam ni do glave nije stalo. Pesnikova duša srpstva nastavila je da vapi i zaziva Ime Božije, ali zalud. Oni koji su među nama učeni da je čuju, odlučili su da je ubiju i mrtvu sakriju u tminama protutnjalih stoleća. Ti isti hodočasnici straha i bojazni htenja nam objasniše da se može lepo živeti i bez krila i bez glave, a na posletku i bez duše mitološkog srca, pa i bez samog mita. Vladika bi rekao: „Ođe ljudsko prestaje poznanje…“

Poslednji koji biju Kosovsku bitku danas su živi mučenici našeg raspetog Kosova i Metohije. Narod! Obični narod! Čini se da bi i mrtvi na straži ostali, sami i usmaljeni, sa Bogom, svojom Crkvom i državom, ali i s Njegošem na usnama i srcu. A su kim drugim? Možda sa braćom u drugim delovima Srbije?! Kletva usuda iz vladikinog Vijenca i danas progoni dušu svekolikog srpstva, onog s dušom, kada usnuli pesnik iz dubina misterije vremena kroz Hrista progovara:

„Moje pleme snom mrtvijem spava,
suza moja nema roditelja,
nada mnom je nebo zatvoreno,
ne prima mi ni plača ni molitve;
u ad mi se svijet pretvorio,
a svi ljudi pakleni duhovi.
Crni dane, a crna sudbino!
O kukavno Srpstvo ugašeno,
zla nadživjeh tvoja svakolika,
a s najgorim hoću da se borim!
Da, kad glavu razdrobiš tijelu,
u mučenju izdišu členovi…“

            Ako je svaka Krajina, od Dalmatinskog Kosova i Knina do Veljkovog Negotina, Srbiji krilo bila, Kosovo nam je srce bez koga nam ni krilo ni glava ne vrede mnogo. Jer šta je glava bez srca, šta je razum bez duše, ko je Njegoš bez Svetog Save i Karađorđe bez Lazara, gde je Srbija ako ne na Kosovu, na mestu gde je vidovdanskim proročanstvom vladika vapio za susretom čoveka s Bogom i ljudi s Istinom bez koje nema ni Boga. A gde je Bog danas, ako ne u Reči koja je milenijumska Istina i u svetlosti svekolikog Kosmosa. Međutim, nad srpstvom se nadvila tama, opor miris epohe mračnih vremena, gde imamo utisak da nas je i Gospod napustio. Ali, nije nas napustio raspeti Bog koga smo mi u ime čovečanstva prezreli i odbacili, već nas je osudio onaj koga neprestano prizivamo, a to je nesavršeni i nedostojni Razum ljudski. Budućnosti, su čim ćemo pred Njegoša!

 

Vladiko, džaba si pisao, ali si dobro znao ono što je i drugi velikan pera mudrački naslutio: „…Ova je drama počela na Kosovu“ (Ivo Andrić). Na Kosovu će se i završiti.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja