Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Пол Видал де ла Блаш (1845 – 1918), историчар и географ, родоначелник је француског посибилизма и један од класика модерне геополитике која се интензивно развијала крајем 19. и у првих неколико деценија 20. века. Његов отац, професор и академик, послао га је на школовање у Париз у којем је завршио учитељску школу, а после тога је у Атини студирао археологију. Готово пуне три године путовао је Медитераном, боравио у Риму и на Балкану (који је још увек био под Турцима) а касније посетио Сирију и Палестину. Био је на отварању Суецког канала 1869. године. Као историчара привлачиле су га књиге појединих немачких географа, природњака, ботаничара и геолога, укључујући радове Хумболта и Рацела. По повратку у Француску 1870. године добио је посао предавача и оженио се Лауром Елизабат Мондонт, с којом је имао петоро деце. Стекао је звање доктора наука 1872. године, кратко предавао на знаменитом универзитету у Анжеу, а потом и у Нансију. На Сорбони је од 1877. године и тамо је написао прву географску публикацију. Затим је прешао на Париски универзитет где је пензионисан 1909. године. Преминуо је у 73. години.
Његов теоријски приступ геополитичким проблемима условљавало је тадашње бескомпромисно ривалство Француске и Немачке, које је имало одговарајући одјек у географским и антрополошким истраживањима. Француски одговор на немачки „физичкогеографски детерминизам“ била је појава „географије човека“ коју је Блаш научно артикулисао. Реч је о тзв. „теорији посибилизма“ која просторно-физичке чиниоце подређује деловању човека који је у стању да их преображава. Овакво становиште проистицало је из сасвим различитог погледа на светску политичку историју која, по француском научнику, има два аспекта: просторни (географски) који је израз природног окружења, и временски (историјски) који је одраз самог човека као „носиоца цивилизације“. Посматрајући оновремену светску политичку картографију, Де ла Блаш је уочавао опасност од немачког империјалног експанзионизма и залагао се за његово обуздавање.
Из његовог богатог стваралачког опуса посебно издвајамо „пејзажни приступ“ у оквиру којег је нагласак на „културном фактору“ и начину живота који са своје стране утиче на географију и уређеност одређеног простора. Разуме се, самим тим, и на политичку културу и организацију једне државе. Управо овим аргументима он је објашњавао „исконску везаност Алзаса и Лорене за Француску“ и тако оспоравао немачке претензије према овим крајевима. Све у свему, захваљујући Блашу и његовим следбеницима геополитика се на неки начин ослободила „детерминистичке опчињености“ која је посебно била изражена у време њене нацистичке злоупотребе, двадесетих и тридесетих година прошлог века.
Географски посибилизам
Процес уједињења Немачке 1871. године је политички догађај који је знатно утицао на тадашње кључне тенденције у међународној политици. Због свега тога Рацелове теоријске интерпретације „закона великих простора“ као први значајнији наговештај артикулације немачких стратешких интереса, природно су изазвале пажњу и реаговање француске политичке и интелектуалне елите.
Де ла Блаш је најпре написао Општи историјски и географски атлас, а затим је 1891. године покренуо и часопис Географски анали. У односу на Рацелово стваралаштво, посебно је важан његов оглед Преглед географије Француске (1903) у којем се на карактеристичан „рацеловски“ начин бавио односом човека и физичкогеографских просторних датости. Пред крај живота у огледу Источна Француска (1917), доказујући припадност Алзаса и Лорене Француској, дошао је до изражаја његов крајње негативан став према идеји ширења „немачког животног простора“, препознајући у овој геополитичкој оријентацији највећу опасност по мир у Европи. За разлику од других колонијалниј сила, попут Француске и Енглеске, које су већ раније колонијалне амбиције оствариле у Африци, Азији и Аустралији, или Русије у Азији и САД у Америци које се тада несметано шире, сматрао је да Немачка у једној таквој констелацији односа снага нема простора за „пражњење енергије“ и своју империјалну експанзију. Отуда је истицао као логично француско сврставање уз табор „поморских сила“ и њихове идеологије либерализма и демократије.
У то време је започео и своје најобимније дело Основи друштвене географије које је објављено постхумно 1922. године, и које је довршио Емануел де Мартон, његов ученик и следбеник. Нема сумње да је временом ово дело постало темељ „географског посибилизма“ као особеног правца у модерној геополитици. У односу на крути физичкогеографски детерминизам, и самим тим другачији поглед на светску политичку историју (која има своје просторно и историјско испољавање – прим. аутора), теорија „географског посибилизма“ полази од „просторне компоненте као могућности“ на коју утичу бројне културноцивилизацијске карактеристике једне популације која насељава одређено подручје. Реч је о традицији, заједничким тежњама, националним институцијама, општенародним интересима, религији, али и посебном нивоу техничког развоја. Нарочито је интересантно Видалово запажање о неким религијама које су отвореније за технички прогрес, али и одређеним религијама које му се супротстављају, а што ће бити основа за неке потоње теорије које су технички развој повезивале с протестантизмом (Макс Вебер) или будизмом као религијом која има знатних предности у савременој економији (Серж Кристоф Колм).
Важан елемент Блашове теорије посибилизма свакако је културни чинилац. Овај став произилази из историјског искуства да исте природне могућности различите људске заједнице, различито користе. Француски геополитичар користио је појам „културни пејзажи“ којим је означавао мање хомогене целине у којима се испољавају везе људског друштва с природним окружењем. У оваквом „пејзажном приступу“ проучавају се и политички чиниоци и њихов утицај на промене географске средине, а што је дијаметрално супротно у односу на Рацелову теорију у оквиру које физичкогеографски фактори пресудно утичу на политичко опредељење. На тај начин посибилизам је осигурао не само место друштвеном елементу у политичкој географији, него је учино и својеврсну услугу савременој геополитици која је данас много више окренута једном постмодернистичком доживљају простора и улози тзв. меких чинилаца моћи.
Француска географија
Ауторски опус Видала де ла Блаша био је непосредна инспирација, првенствено француским геополитичарима. Може се слободно рећи да се до данас сачувао његов уравнотежен однос у разматрању утицаја географских фактора на геополитичке феномене. Једна група теоретичара се задржала на подручју строго антропогеографских истраживања (нпр. Е. Мартон, Ж. Брин, А. Деманжон) избегавајући тзв. уско политичко-географска истраживања. На другој страни појавили су се теоретичари који су на премисама „географског посибилизма“ почели да граде класичну француску геополитику.
Први теоретичар који је почео да користи термин геополитика је Жак Ансел (1882 – 1943) који је основао геополитички семинар и тако знатно допринео афирмацији геополитике у Француској. Његов оглед Геополитика из 1936. године посвећен је француском, немачком и англосаксонском схватању геополитике. Он је чак предлагао да се у писању појма геополитика користи потпуно различит изговор, што би омогућило да се, осим семантичких разлика, праве и суштинске разлике између ове три геополитичке школе мишљења. Непосредно пред почетак Другог светског рата објавио је студију о европским границама у којој је француску концепцију о овом питању – засновану на култури, традици и историји, супроставио немачком концепту који је био претежно утемељен на физичкој географији, језику и расном (етнонационалном) идентитету. Ансел је важио и за једног од најбољих стручњака тога времена за антропогеографска, историјска и геополитичка питања централне Европе и Балкана.
Француски академик Андре Зигфрид (1875 – 1959) такође је дао велики допринос особеном економском, политичком и изборном дискурсу антропогеографије и социологије. Између два рата и за време Другог светског рата објавио је више утицајних дела: Британска криза у 20. веку (1931), Криза Европе (1935), Море и империја (1944). Након Другог светског рата франуски геополитичари су, упркос општем анатемисању геополитике, наставили да објављују врло интересантне радове, уз напомену да је на размеђу биполаризма и постбиполаризма настао широк спектар геополитичких огледа који се крећу од радова теоретичара евроконтиненталиста (А. де Бенуа, Ж. Тиријар) до профилисаних неокласичара (И. Лакост, М. Фуше).
За разлику од Блаша, који је сврставање Француске уз савез „поморских сила“ објашњавао и њеном јакобинском традицијом из доба Француске револуције, у овој земљи постојале су и сасвим супротне геополитичке тежње које је, нарочито после Другог светског рата, осликавала до краја шездесетих година прошлог века личност генерала Де Гола. Овде је реч о својеврсном „континенталистичком импулсу“ који је, упркос свему, опстао све до данас у Француској (добар пример је говор председника Емануела Макрона на маргинама самита у Бијарицу 2019, посебно његове речи о одгуривању Русије као стратешкој грешци – прим. аутора).
Европа стотину застава
Под утицајем хладноратовских прилика на Старом континенту, шездесетих година прошлог века на тлу Француске настао је особен идејни покрет „нове деснице“ чије су геополитичке концепције имале знатан одјек и у другим европским државама.
Оснивач овог покрета био је филозоф и публициста Ален де Беноа. Један од темељних приниципа „нове деснице“ је онај о ослањању на постулате „континенталне геополитике“, уз настојање да се у измењеним међународним околностима изнова афирмишу идеје, пре свега немачких геополитичара – континенталиста (К. Хаусхофер). За разлику од „старе деснице“, Беноа је сматрао да је начело централистичке „државе – нације“ историјски исцрпљено и да је будућност у реализацији концепције „великих простора“, тј. једне врсте „федералне империје“ која је замишљена као стратешки јединствена и етнички издиференцирана творевина. Притом, овако замишљено стратешко јединство мора бити засновано на јединственом културном изворишту. Ален де Беноа је сматрао да је „Европа велики простор“ у оквиру којег народи имају заједничко индоевропско порекло, уз напомену да разлози практичне природе намећу потребу за заједничком будућношћу европских народа (јединствена Европа са стотину застава).
Континенталистичке идеје „нове деснице“ занимљиве су и због тога што се у њима јасно препознаје разлика између појмова Европе и Запада. Наиме, у њиховој интерпретацији, Европа је појам који има изразито традиционалистичко и геополитичко значење, док је запад савремени појам заснован на изразито материјалистичком погледу на свет. Најпотпуније оличење овог појма су Сједињене Америчке Државе „као квинтесенција развоја запада“. Беноа је на конкретном политичком плану заступао становиште о „европској федералној империји“ која само овако организована може да се супротстави атлантизму. Због тога је истицао да „нова десница мора да подстиче регионалистичке тенденције“, пошто су региони и етничке мањине очували више традиционалистичких обележја у односу на метрополисе који су прожети „духом материјалистичког запада“.
Беноа се као теоретичар „нове деснице“ залагао за француско приближавање Немачкој и концепцији средње Европе, строгу стратешку неутралност Европе, за излазак из НАТО и развој самодовољног европског нуклеарног потенцијала. Ова десница је у односу на Совјетски Савез заступала умерене ставове, уз каснију еволуцију у правцу нешто чвршће сарадње са СССР-ом, којем су свакако давали приматум у поређењу с атлантским САД. Из овога није тешко закључити блискост „нове деснице“ са ставовима генерала Де Гола, који су били радикалног антиамеричког и антимондијалистичког усмерења.
Други велики теоретичар континенталистичког усмерења био је Белгијанац Жан Тиријар (1922 – 1992) чије се геополитичке концепције донекле разликују у односу на ставове присталица нове деснице. Његов теоријски пројекат почивао је на начелу „аутархије великих простора“ и ослањао се на чувене економске теорије Ф. Листа. За разлику од нове деснице, Тиријар је заступник идеје о „јединственој европској континенталној држави“, која би била централистички уређена и без подстицаја различитих регионализама. Седамдесетих година прошлог века он је свестан стратешких ограничења тадашње Европе, па се залагао за формирање „евросовјетске империје“ од Владивостока до Даблина, као нужног предуслова за ослобађање од америчког утицаја. Тиријар је изнова актуелизовао Хаусхоферову идеју о стварању осовине Берлин – Москва – Токио, што је било блиско идејама руских евроазијаца. Врло сличне ставове заступао је и аустријски генерал Јордис фон Лохаузен који је наглашавао да је након процеса „обједињавања Немачке“ и „обнове територијалног јединства Прусије“, једина изгледна будућност Европе у њеном стратешком савезу са Русијом, у чијем је истовремено најдубљем интересу једна „савезничка Европа“. Занимљиво је и да су Тиријар и Лохаузен предвиђали „геополитички слом совјетске државе“ много пре завршетка Хладног рата.
Поглед на Балкан
Пол Видал де ла Блаш интересовао се и за Балканско полуострво. Познавао је рад проф. Јована Цвијића и његова антропогеографска проучавања Балкана. Знаменити француски географ позвао је Цвијића у Париз у којем је овај на Сорбони 1917. и почетком 1919. држао предавања о балканским земљама и народима. Цвијић је свакако допринео одређивању политичких граница нове југословенске државе користећи своја научна истраживања као аргумент у преговорима. Његови научни радови из области демографије и антропогеографије прецизно су омеђили етнички простор који насељавају јужнословенски народи. Захваљујући знаменитом српском научнику, али и залагању Михајла Пупина, на Мировној конференцији у Паризу новоствореном Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца припали су Банат, Барања, Славонија и тзв. Бледски троугао (Блед, Бохињ и Триглав). Овоме додајмо да се Балканом врло темељно бавио и Видалов следбеник Ж. Ансел који је написао књигу Становништво и народи Балкана. Политичка географија (1926), а која је објављена поново на почетку југословенске кризе 1992. године.
Нема сумње да је однос оба правца француске геополитике (поморски и континентални) у односу према Балкану био првенствено условљен ширим стратешким тенденцијама на европском континенту. Током 20. века тај однос се мењао у зависности од француске улоге у међународним пословима. Неспорно је да је утицајна струја француске политике имала веома важну улогу приликом формирања југословенске државе 1918. године, која је, подсетимо, била творевина изразито атлантистичког карактера, а чија је суштина била у спречавању немачког продора на исток, али и руског (совјетског) продора ка топлим морима. Међутим, у свему томе, француска геополитичка оријентација према Балкану није била одвећ постојана. За нас с ових простора посебно мистериозан догађај је убиство краља Александра у Марсељу 1934. године за које се са сигурношћу може рећи да је имало изразито геополитички предзнак. Не заборавимо да је тада смртно страдао и француски министар иностраних послова Луј Барту, који је био велики заговорник савеза Француске и Совјетског Савеза (што је до данас један од основних постулата француске континенталне геополитике).
После Другог светског рата влада генерала Де Гола имала је негативан однос према комунистичкој Југославији, а славни генерал је председника СФРЈ Тита третирао као агента атлантских интереса у Европи. Односи између две државе били су на врло ниском нивоу и због отворене подршке СФРЈ тзв. процесима деколонизације Алжира. Након оставке генерала Де Гола међусобни односи су се одвијали по уходаној хладноратовској матрици, али су свакако били далеко испод оног нивоа веза с почетка прошлог века. Не заборавимо да је француски културни модел (онај о којем је писао Де ла Блаш) био веома привлачан за велики број интелектуалаца са ових простора, нарочито из Србије, али та чињеница ипак није значајније утицала на однос званичне француске политике према Србима, посебно за време југословенске кризе (1991 – 1999). Нема сумње да је званична Француска (Митеран, Ширак, Саркози…) у основи подржала планове „атлантске заједнице“ на подручју некадашње СФРЈ који су све до данас имали изразито противсрпски карактер. Врхунац овакве оријентације било је француско учешће у агресији НАТО (1999) и признање лажне државе Косово (2008). Никако не смемо сметнути с ума и последице медијске кампање сатанизације Срба у тзв. француским медијима који су за један дужи временски период створили одговарајуће стереотипе о српском фактору на Балкану.
Ипак, у свему томе било је и изузетака, попут личности генерала Пјер – Мари Галоа (једног од најближих Де Голових сарадника). Он је лично сведочио да је операција растурања СФРЈ била дуго планирана, као и да је реч о логичној последици немачког уједињења. Као први немачки разлог за подршку разбијању Југославије наводио је освету Србима за догађаје из оба светска рата. Други разлог за немачку подршку разбијању СФРЈ посебно је занимљив, а то је тежња да на тај начин награде Хрвате и босанске муслимане за подршку у Другом светском рату и активно учешће у трупама Вермахта. Пјер – Мари је указивао и на економске мотиве немачке политике на Балкану која је увлачењем Хрватске и Словеније у „европски економски простор“ створила претпоставке за продор ка Медитерану, што је био њен циљ још од Светог немачког царства. Галоа је помињао и америчке стратешке интересе на подручју бивше Југославије. Американцима је најпре било веома важно да покажу да је Европа неспремна да се самостално носи са изазовима на безбедносном плану, њихов други циљ је било додатно понижење Русије и Срба као њихових традиционалних савезника, и трећи амерички мотив треба тражити у економској сфери кроз наметање неолибералне транзиције која је била у интересу америчких корпорација. Генерал Галоа је успостављање базе Бондстил на Косову 1999. године, као и догађаје за време рата у Босни, повезивао с интересима нафтних компанија и потребом да се обезбеди контрола над коридором 8 од Каспијског мора до Јадрана.
Последња обраћања француског председника Макрона (2019), посебно изјаве о „крају западне хегемоније у међународној политици“, указују на веома присутан континенталистички импулс у самом врху француске политике, и свест о томе да се у околностима свеобухватне кризе, драстично мења светска геополитичка парадигма. У том смислу француско противљење политици проширења ЕУ на западни Балкан треба схватити као најаву једне другачије оријентације, која подручје Балкана доживљава као простор потенцијалног стратешког повезивања Русије и Кине, с једне стране, и деатлантизоване Европе, с друге стране.
ЛИТЕРАТУРА: Александар Дугин, Основи геополитике, I , Екопрес, Зрењанин 2004; Пјер – Мари Галоа, Порука српском народу, Београдски форум за свет равноправних 2009; Милорад Вукашиновић, Рат за душе људи, Ауторско издање, Нови Сад 2010; Миломир Степић, Геополитика: идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд 2016.
Остави коментар