Аутор: проф. др Љубиша Деспотовић
Успон Европе као континента са краја деветнаестог и почетка двадесетог века, грађен је на неколико значајних и често паралелних и међусобно испреплетених процеса. Један је свакако изградња модерних нација и њихових држава, успон индустријализације и масовне машинске прозиводње, развој политичких институција и даља демократизација властитих друштава, демографска обнова, јачање образаца масовне културе, урбанизација, економске миграције и сл. У бази као темељу свега наведеног лежао је хришћански културолошки и цивилизацијски систем вредности који је у својим најбољим и најслободнијим интерпретацијама омогућавао слободан развој друштва и појединца заснованог на патенту религијско-конфесионалне толеранције. Верско-конфесионални ратови који су у претходним вековима мучили Европу, и довели је до руба демографског слома, превладани су патентом толеранције, и верске сношљивости, као базичним каменог изградње новог поретка мира. Без тог „проналаска“, Европа би и даље таворила у сукобима који би све више тањили и урушавали и онако оскудне потенцијале њеног могућег развоја. Европи је очајно био потребан мир, и зато је успон европских нација кренуо још почетком деветнаестог века, али ће тек на његовом крају достићи респектабилне размере, па ће у сам почетак новог двадесетог века пренети, не само своју континенталну силу и надмоћ, већ и јасно издиференциран однос новонасталих нација које су јачале капацитете своје државности и привреде. Управо на њима оне су градиле нови поредак политичке моћи како на самом континенту, тако још и више у сусрету и судару са земљама остатка света, још увек неспремног да се са њом упусти у какву такву равноправну борбу.
Почетак двадесетог века на западу Европе дочекао је нове већ конституисане нације и њихове државе. Холандију и Белгију на пример, које су настале на остацима старог Холандског краљевства, али сада као нове нације, идентитетски обликоване око фламанског и валонског идентитетског супстрата који им је претходио. Иако по многим габаритима и капацитетима мале нације, оне су заузеле своје место у новој конфигурацији европских односа суштински дефинисаној још у прошлом веку. У овом контексту нарочито је занимљив пример Немачке, која је своје државно конституисање као царство (Рајх), остварила тек 1871. године под пруском доминацијом и средњевековну државну и етничку аутархичност превладала националним уједињењем. Иако богата националним мањинама, на пример само Пољака у њеном саставу било је преко 2,5 милиона, затим респектабилна заједница Француза, Данаца, Литванаца и др. Ипак, ни та чињеница није могла битно да оспори назначене процесе националног и државног конституисања.
Слична прича понавља се и са Италијом као новонасталом државом италијанске нације. Није стога згорег на овом месту подсетити на чувену Мацинијеву мисао, када је рекао: створили смо Италију, тек сада треба да стварамо Италијане. У овој кондезованој поруци, садржана је битна истина тога времена, да су нације идентитетски производ модерности, чију ће праву консолидацију и стандардизацију довршити новонастале националне државе као финални резултат деловања протонационалних покрета пре тога. И то управо, преко свога снажног и значајног институционалног апарата власти, превладавајући претходно стање идентитетског плурализма и анархије које се вукло још из времена средњега века, када је аутархичност трансцедирана једино споља наметнутим ауторитетом Западне цркве.
Пример Руског царства пак, у великом смислу деловао је другачије. Овај државни колос европске и азијске политике истовремено (касније названим у геополитичком коду Евроазија), постојано је каскао за убрзаним процесима националног, политичког и привредног напредовања западне Европе и њених пробуђених националних држава. Русија се дуго носила са сопственим ограничењима, лутајући за својим геополитичким и привредним одређењем. Иако већински доминантно словенско-православна царевина, у свом непрегледном територијалном пространству она је обремењена, како етничком, тако и верско-конфесионалном различитошћу, која није била ни мало за занемаривање. У свом огромном просторном и државном обухвату она је имала знатан број националних и верски мањина. Само Пољака унутар њених граница било је више од 4,5 милиона, па 4,5 милиона Финаца, 2,75 милиона Литванаца, преко 750.000 Немаца, 5 милиона Јевреја, вишемилионска заједница муслимана и сл. Дакле, бројна и разнолика национална и верско-конфесионална издељеност. У Русији тога времена, изузев царског самодржавља, није било другачијег и другог институционалног фактора који би то мноштво на колико толико прихватљив начин национално уобличавао и држао на окупу. Када се томе додају, прилично привредно заостајање, неразвијеност демократских институција, ригидност власти и политичка стега, комплетира се слика унутрашњих напетости које су водиле еруптивном сценарију револуционарних сукоба које су потресале Русију почетком двадесетог века и током Првог светског рата.
Нама географски ближа Аустроугарска монархија била је посебна прича у том времену. Вероватно ниједна држава тога времена није имала више националних мањина у државном оквиру ни по броју ни по врсти. Пуна апсурда, од којих је вероватно највећи био тај да ни Аустријанци, ни Мађари, узети понаособ, нису били већина у својој државној творевини. „У обе њене половине доминантан народ је и сам представљао мањину. У Аустрији Немци су чинили мање од 36,8 процената становништва. На историјском простору Угарске Мађари су чинили 41,2 процента укупног становништва…“. [1] Упркос томе не могу се похвалити да је већински део њеног грађанства у тој држави остваривао минимум националних права које је остатак развијеног и демократског западног света Европе у то време конзумирао. Особито тегобно то је подносио словенски корпус нација заробљен у њеним државним стегама, а православни Срби, нарочито тешко. Чињеница да је негде у то време дошло и до насилног припајања Босне и Херцеговине, чинило је националну ситуацију за Србе неподношљивом. Трагични догађаји антентата Гаврила Принципа припадника организације „Млада Босна“ на престолонаследника Франца Фердинанда и његову супругу, који ће касније послужити као формални повод за отпочињање сурове и безпримерне одмазде према Србији, само су још једном показали злоћудност те монархије према словенском живљу, и нужност њене државне и политичке кончине, што се и десило у финалу Првог светског рата. Потпуно у складу са духом свога времена (тираноубиство) Младобосанци су мислили да ће убиством владара решити субину политичког поробљавања српског народа и окупације БиХ.
Сличну судбину нестанка, доживеће и отоманска Турска, начета још у Балканским ратовима, а коначно државно докусурена у Првом светском рату, као насилна, недемократска, заостала и оријентална творевина која се на бруталан начин обрачунавала са својим поданицима хришћанске провенијенције, а међу њима нарочито бестијално према Србима.
Оно што је омогућило темељни успон Европе, а поготово њених западних нација, превасходно је била њена привредна, и технолошка основа која је чинила базичну подлогу политичке и међународне моћи. Бити велика сила у то време значило је „поседовати способност да се води велики рат“. А за то је поред демографског фактора, привредни и војни био одлучујући. Од тада, обрадивог земљишта у свету, око једне трећине од 2500 милиона јутара, налазило се у Европи. Најнапреднија у оно време, пољопривредна проиводња је обезбеђивала све веће количине хране за квалитетну прехрану властитог становништва, али упркос свему није могла да обзбеди довољне количе због све већег пораста становништва. Са друге стране тај пораст није био последица само природног прираштаја иако је он за те услове био прилично висок, већ и убрзаног досељавања становништва јер је узнапредовала индустријска производња просто гутала новопридошлу радну снагу. „Упркос великом напретку у европској пољопривреди, Европи је превласт у свету донела индустрија, као што ће касније то бити случај и са Сједињеним државама. Индустрија је била највећи појединачни стратешки чинилац који је обликовао економски и друштвени живот Европе, а преко ње и света.“[2]
Основни енергент за покретање све развијеније индустрије био је угаљ. До 1945. године он је био неприкосновено најзначајнији енергент упркос све већој употреби нафте и њених деривата. Главна привредна производња заснивала се углавном на парној машини и њеним разним технолошким применама, али и све већа производња гвожђа и челика почивала је на угљу као енергенту. То је време, такође, и убрзане електрификације континента, али ће озбиљније размере достићи тек након Другог светског рата. Богата налазишта угља су осим Велике Британије биле и у Немачкој, нарочито у области Шлезије и сл. То је подстицало све већу експлоатацију рудног богатсва, јер се акцелирани привредни развој, како онај везан за мирнодопску тако и за војну индустрију, убрзано ширио. Отпочела је масовна производња пловећих средстава, тако да су се флоте и флотиле увећавале чак за неколико пута у веома кратком временском периоду. Морски и речни саобраћај био је неколико пута јефтинији од железничког, поготово када је у питању све масовнији транспорт рудног богатства који је ишао у правцу западне Европе са њене полупериферије. „Бродоградња је била велики потрошач челика; целокупна тонажа парних бродова 1914. године само у Великој Британији била је једнака тонажи коју је имала цела Европа 1880, а Велика Британија је и даље спуштала у море нових два милиона тона годишње.“[3]
Било је то време развијених тржишних односа, почетака истинске глобализације и масовне индустријске производње. Државе тога времена нити су желеле нити су могле да праве препреке слободном протоку капитала, а са њим и предузетништва, инвестирања и широко распрострањене урбанизације и кретања људи који су трагајући за послом у окриљима нових индустријских центара по градовима тражили своју животну срећу и посао. Оно што је посебно обећавало у времену које је долазило, била је вера у чињеницу отпочињања снажних процеса глобализације у међународним економским односима. Том оптимизму није могао да одоли ни највећи светски економиста двадесетог века Џон Мејнард Кејнз, који се са дивљењем сећао тих година „као ере неконтролисане размене новца и робе без царинских препрека“. „У много врећем степену него данас, то је било време слободног протока капитала, људи и добара. Једна одлична студија света из 2000. године показује да је пре рата 1914, степен глобализације био већи него данас.“[4] То је значило да тадашњи свет слободне трговине није трпео данашње препреке и ограничења. Капитал се могао износити, уносити и инвестирати без контроле државе или међународних банкарских и економских организација, извоз и увоз су били слободни и лимитирани углавном само проценом степена ризика од куповне моћи тржишта. „Капитал се могао слободно кретати у потрази за улагањем, а радна снага се могла селити у потрази за послом. Имовина и лица уживали су готово потпуну сигурност у читавој Европи.“[5] Лично осећање грађана да могу слободно путовати и трговати по Европи и остатку света била је, такође, значајан индикатор те слободе. Чињеница је да су многи европски грађани пропутовали пола света не само без пасоша, већ и без било какве личне исправе, осим ако се у њих не рачунају обичне визит карте. „Припадници британских средњих и виших класа су себе видели како живе у идиличном свету у коме ће економске реалности спречити европске велике силе да започну међусобни рат.“[6] Ипак, како ћемо видети касније, та вера била је у великој основи једноставно заснована, и није уважавала друге важне факторе који су били у темљу припрема првог глобалног сукоба човечаства чија ће главна арена свеколике деструкције бити управо Европа и њене сукобљене нације.
Улога модерне либералне државе још је у то време била сведена на онај базични идеал класичног либерализма који је државу видео као „ноћног чувара“ која се има старати за гаранције поштовања власништва и закона, све остало требало је препустити деловању тржишта. Стога не чуди став А. Џ. П. Тејлора, који сведочи да је Енглезу који поштује законе свога времена цео живот скоро могао проћи, а да и не примети да постоји држава. „Могли сте живети где сте хтели и како сте хтели. Могли сте да одете практично у било који део света, не тражећи било чију дозволу. У највећем броју случајева, није вам био потребан ни пасош, а многи га нису ни имали.“[7]
Све наведено допринело је огромном привредном развоју Европе, какву модерни свет пре тога није видео. Но, нису се све државе старог континента једнако развијале, због различитих друштвених, економских и политичких прилика, све израженија је била подела на неколико група земаља различитог степена развијености. У прву групу спадају земље чији је индустријски развој достигао респектабилне размере и које су своју „судбину поистоветиле са судбином своје индустрије.“ И у ту групу бу могли сврстати Велику Британију, Немачку и Белгију. У другу групу индустријских земаља могли бисмо сврстати Француску, Шведску и Холандију, које су имале карактеристику мешовите привреде и у којој су пољопривредна производња и традиционални начини привређивања још увек имали значајно место. У трећу групу спадале су све остале европске земље у којима је пољопривреда била доминантна, индустријска произоводња у зачетку, а аграрни, то јест рурални стил живота, и даље био преовлађујући код већине њених грађана.
[1] Џ. М. Робертс (2002) Европа 1880-1945, Клио, Београд, стр.28.
[2] исто,стр.35.
[3] исто, стр.41.
[4] Фромкин Д. (2006) Последње лето Европе, Жагор, Београд, стр. 19.
[5] Џ. М. Робертс (2002) Европа 1880-1945, Клио, Београд, стр.49.
[6] Фромкин Д. стр. 19.
[7] исто, стр.19.
Остави коментар