Урош Предић

01/12/2022

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар

Урош Предић је био најизразитији представник академског реализма код Срба. Рођен је у војвођанском селу Орловату, код Зрењанина, 7. децембра 1857. год. Био је најмлађе дете свештеника Петра Предића и Марије (рођене Илијевић, из Црепаје). Био је крхког здравља, а као четворогодишњак случајно је остао закључан у цркви, услед чега је добио нервну грозницу. Основну школу је завршио у Орловату, а затим немачку школу у Црепаји. У основној школи спријатељио се са будућим великим научником Михајлом Пупином, и ово пријатељство ће неговати до краја живота. У Панчеву је завршио седморазредну гимназију, која је касније понела његово име. Отац ће покушати да његову жељу за сликарством преусмери ка техници, али безуспешно. Као врло даровит, добио је стипендију Матице српске и 1876. год. отишао на бечку сликарску академију.

Урош Предић завршио је конзервативну Уметничку академију у Бечу 1880. год. Као студент добио је Гунделову награду, за сликање мушког модела у уљу. Завршио је у класи професора Грипенкерла, који ће оставити велики утицај на Предића и његово стваралаштво. Предић је, након студија, радио и у приватном атељеу Грипенкерла, и био је асистент Уметничке академије у Бечу. У то време, по упутству Грипенкерла и архитекте Ханзена, Предић је израдио 13 слика митолошке садржине за фриз Парламента у Бечу.

Због породичних обавеза вратио се у родни крај 1885. год. После смрти оца и брата, он се одлучио да чува болесну мајку. Крај ње проводи готово половину свог животног века. Тада је почео да слика приказе из сеоског живота и слике по поруџбини. Након петнаест година проведених у родном селу, 1909. год. преселио се у Београд, где ће живети до краја живота. Након мајчине смрти писао је свом пријатељу др Милану Савићу:“…изгубио си из вида стање човека који је изгубио све, све! Изгубио сам и самога себе. После смрти материне остао сам без компаса, без главе, без наде, без појма о циљу живота и о начину, како се може даље живети без матере… Нисам одговарао никоме… правом несрећнику је све свеједно. Тако је то ишло месецима… у сну сам имао веселе састанке са матером… Издржах кризу и почех долазити себи…“.

Опус Уроша Предића обухвата укупно 1658 радова. Редовно је водио евиденцију својих радова, када их је започео, довршио и примопредао. Највише су заступљени портрети, потом слике црквене тематике, понека слика митолошке садржине, жанр историјске композиције, ређе предео, само један акт и неколико слика анегдотског садржаја. Највише је остао упамћен по својим раним радовима, у којима је приказао стваран живот обичних људи. Свакој слици је претходило дуго размишљање, читање, тражење, потпуна опседнутост према ономе ште треба да оствари. Дао је велики допринос црквеном сликарству и портретима. Своје слике самостално излаже 1888, 1910, 1920, 1949. год. у Београду, 1890. и 1949. у Новом Саду, 1890. у Сремским Карловцима и 1890. у Панчеву и Вршцу. Учествовао је на више групних изложби у Паризу 1889, Лондону 1907. и 1930, Риму 1911… Предић уопште није волео да излаже своје слике. Овакав став објашњава следећим реченицама, упућеним Илариону Руварцу, архимандриту манастира Гргетек и историчару, 1905. год: “Ја уопште не излажем своје радове. Свега дваред сам се преварио да то учиним, и то у најужем кругу, без конкурената. Свака конкуренција производи међусобну завист међу колегама, мржњу и клевету, и ту наравно тешко баш онима који су мало бољи. Ја као мирољубив човек мрзим омразу и избегавам сваку прилику где би се она могла изродити, па тако и заједничко излагање слика. Не излажући, не само да избегавам мржњу оних који су лоши, него и себи уштедим непријатно понижење испред бољих од мене.“

О интимном животу Уроша Предића не зна се много. Живео је доста једнолично, заинтересован за све што се дешава у домену уметности. Његову појаву красила је уредност и елеганција, кратка стилизована брада, бркови и наочаре. Када би сликао у атељеу, увек би преко одела носио сликарски мантил. Зарад оскудног љубавног живота прогласили су га женомрсцем, на што је Предић изјавио да он изузетно цени и поштује жене. У Орловату је запамћена прича о једној несрећној љубави овог сликара. Кажу да се, након повратка из Беча, средовечни сликар заљубио у шеснаест година млађу Ану Накараду. Међутим, њена мајка била је препрека њиховом заједничком животу. Његов љубавни живот имао је само понеку искру наде да је срећа могућа и ништа више од тога. Када је умрла његова пријатељица Мила Хамдија, Предић је писао др Милану Савићу: “За њено име везан је један кратак сан о срећи у мојем животу. Да се тај сан остварио, колико бих сада био несрећан! Овако, проводивши свој век у бризи и раду, без јачег подстрека, у жабокречини усамљеног аскете, сачувао сам се од среће и несреће…“. Урош Предић се никада није женио.

Цео свој дуговечан живот овај сликар је посветио уметности и одговорном, савесном раду. На питање како настаје слика, Предић је дао следећи одговор:“…кад седнем да видим како постане слика, онда заиста и постане, а кад седнем да пишем, онда ео шта је постало.“ Наиме, Предић није сматрао да као сликар треба и да говори о сликарству. Сматрао је да је то покушај уметника да своје недостатке на сликама доради речима. Ниједна реч уметника неће приморати посматрача да види баш оно што је уметник хтео да прикаже. По Предићевим речима сликар је у пуном смислу сликар када његова набујала машта вуче кист слободно, без икакве помисли на материјална добра и без угађања ичијим захтевима. Права уметничка слика зачиње се у уму и срцу, као дете борави у уметнику и кад сазри рађа се. Иначе, Предић је у три наврата писао своју аутобиографију, и то 1921, 1946. и 1949. год.

Као што је и сам једном рекао:“Главна карактеристика мојих радова је савесност“. Предић је умео да фиксира сваки детаљ, који је понекад у сликању био од пресудног значаја. Посебан квалитет има његов цртеж и јасноћа композиције. Озбиљне и личне теме преплићу се на Предићевим сликама „Косовка девојка“, „Херцеговачки бегунци“, „Девојка на студенцу“, „Под дудом“, „Весела браћа, жалосна им мајка“, „Сироче на мајчином гробу“… На изложби у Паризу 1889. год. Михајло Пупин откупио је слике „Херцеговачки бегунци“ и „Сироче на мајчином гробу“, и поклонио их Народном музеју у Београду, сматрајући да су од капиталног значаја за Србију. Једне вечери ратне 1914. год. на његова врата закуцала је непозната млада жена, тражећи уточиште од ратних страдања. Предић је примио у своју кућу, не тражећи никакву противуслугу. На њен предлог, Предић је овековечио на платну. Акт је назвао „Жена са зеленим велом“. Уз неколико њему најдражих слика, управо ова слика је красила атеље до краја његовог живота. Насликао је велики број портрета по поруџбини, понекад уз помоћ фотографија, тражећи опис боје тена, очију и обрва. На једном портрету могао је да слика само 2 сата, потом би морао прећи на други. У покушају да постигне што уверљивију сличност са ликом наручиоца, Предић је постао хроничар грађанског друштва свога времена. Кад би цртао портрете, волео је да чује мишљење меродавних људи и ако нема потребе ишта поправљати, портрет би прогласио завршеним, а ако би било примедби, слику би дорадио. Чувени су његови портрети председника Академије: Симе Лозанића, Стојана Новаковића, Јована Жујовића, Јована Цвијића, Ђорђа Вајферта, Слободана Јовановића, Богдана Гавриловића и Александра Белића. Ту су још портрети Ксеније Атанасковић, Михајла Петровића Аласа, Бране Петронијевића, Живојина Мишића и других.

Предић се врло често назива последњим значајним српским иконописцем. На позив панчевачког проте Васе Живковића, Предић је још 1882. год. насликао Распеће, за потребе проскимидије Горње цркве у Панчеву. Осликао је иконостас цркве у Орловату, бечејске православне цркве и иконостас у капели бечејског влепоседника Богдана Дунђерског. Православни храм у селу Орловат, посвећен Ваведењу пресвете Богородице, изграђен је по пројекту славног архитекте Драгише Брашована и налази се под заштитом државе. Предић је у овој цркви осликао мали иконостас и по његовим скицама су урађене две импресивне зидне слике Светог Саве и Свете Петке. Ове слике носе аутентичне ликове његових родитеља у природној величини. Слике су рађене масном бојом и потичу из 1927. год, а дело су молера Косте Ванђеловића.

Предић је успео да у црквено сликарство унесе једну дозу животности, која је остала прихваћена кроз друге радове истог домена. Остало је упамћено да му је слика Св. Јована Крститеља враћена, јер су наручиоци оценили да је превише натуралистичка. „Шта могу“ – рекао је Предић – „ја га баш таквим замишљам. Не видим га углађенијег, питомијег или као салонског аскету пустињака.“ Ликовна критика је имала различите, често и међусобно супротне ставове. Критике су се кретале од признавања његовог занатског мајсторства, па до оних према којима је његово дело анахроно и превазиђено. Најстрожији критичар дела Уроша Предића био је он сам. „Позитивна вредност мојих радова лежи у труду који је у њих утрошен и у солидности технике, а уметничка вредност им је неодређена… Линеарне потешкоће: перспективу, анатомију, пропорције, груписање и распоред маса, речју: формалну страну, савлађивао сам лако, док су ми колорит, нарочито тон, задавали доста муке. Композиције су дакле конкретне, али се не уздижу до оних за мене недостижних уметничких квалитета, који гледаоца заносе и одушевљавају, остављајући у његовој души трајни упечатак. Ово преимућство имају само радови генијалних људи…“ У данашњем систему вредности, оваква критика уметника на свој рачун делује нестварно.

Урош Предић био је један од оснивача друштва Лада 1904. год, и његов дугогодишњи почасни председник. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 1909, а потом за редовног члана 1910. год. Један је од оснивача Удружења ликовних уметника у Београду 1919. год. и његов први председник. Присуствовао је међународној изложби у Риму 1911. год, као један од чланова делегације Краљевине Србије.

У писму брату из 1930. год. Урош Предић је изјавио:“Чудим се да има људи који би радо почињали свој живот изнова. Не могу рећи да нисам имао и радости у животу, али по коју цену! Опак сам без роптања отаљао свој кулук, но не бих желео да то понављам. Мени је добро овако и мирно гледам у режисера који ће дати знак да се спусти завеса… Ово расположење је симптом не само старости него и заморености. Можда ће ме пролеће мало охрабрити…“

Неколико месеци пре смрти пао је са столице, док је ређао слике у свом атељеу, и поломио је ногу. Од тога се никада није потпуно опоравио и убрзо је умро. Урош Предић је умро 11. фебруара 1953. год. у Београду, у својој 96. години, као најстарији српски сликар. Према сопственој жељи сахрањен је у Орловату.

Велики део његове заоставштине данас се чува у Народном музеју у Зрењанину. У њиховом депоу налази се легат од 900 Предићевих цртежа, записа и личних ствари, као и богата преписка.

 

 

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања