Убити птицу ругалицу: Роман који пола века не престаје да буде актуелан

22/11/2018

Убити птицу ругалицу: Роман који пола века не престаје да буде актуелан

 

Аутор: Дајана Грубишић

 

Убити птицу ругалицу је више од 50 година био једини роман америчке списатељице Харпер Ли. Објављен је 1960. године, а већ наредне године награђен Пулицеровом наградом и убрзо је добио и своју филмску верзију. Ова књига је свих ових година једно од најважнијих штива у америчкој књижевности и препоручује се за читање у сваком узрасту. Може се рећи да је тако и у свим другим земљама до којих је стигла.

Пола века касније, роман је једнако актуелан и интересантан као када је написан. Прича о породици, правди, детињству и прихватању другог и другачијег је универзална тема, која чини средиште човекових размишљања. Због тога читалац лако проналази сопствене борбе у ономе са чим се суочавају јунаци романа и откривајући њих, сазнаје нешто и о себи самом.

Радња романа се одвија у градићу  Мејком у Алабами, тридесетих година прошлог века. Ауторка описује догађаје из перспективе шестогодишње девојчице Скаут Финч. Скаут живи са оцем и старијим братом. Црнкиња Калпурнија је њихова кућна помоћница, која је попут равноправног члана породице. Атикус Финч, отац Скаут и Џема, је самохрани отац и адвокат. У њиховој кући многе ствари се разликују од обичаја које прописује мала средина и  време у којем живе. Атикус је брижан отац, посвећен својој деци и њиховом васпитавању. Није строг и Џем и Скаут имају слободу у игри, учењу и откривању света који их окружује. Он је увек ту да их усмери и да им да објашњење. У то време црнци су обично третирани као робови и слуге, док је њихова помоћница уживала поштовање у кући Финчових. Никада није понижавана, нити дискриминисана. Са друге стране, од девојчица које су Скаутине вршњакиње се очекује већ да носе хаљине и сукње, да се мање играју са дечацима и да се понашају женственије. Атикус оставља Скаут потпуну слободу да дане проводи у игри  са својим братом, а касније и њиховим другаром Дилом који долази у посету код тетке и спријатељава се са децом. Увек у панталонама и забављена играма којих се друге девојчице не играју, Скаут одраста срећно.

Пажњу деце непрекидно привлачи кућа која се налази преко пута њихове. Све везано за њу и породицу која у њој живи за децу је тајанствено. У дечијој глави тајне и нејасноће увек разбуктавају машту, па је тако и овај пут. Они су начули нешто о томе да је њихов комшија Бо Редли  „необичан, болестан, опасан“ . Он постаје дечија опсесија, нарочито због тога што више од двадесет година није изашао из куће. Они смишљају планове и игре, који воде ка томе да боље осмотре свог комшију, сазнају нешто о њему и забаве се. Често су у тим играма и престрашени, а кључ свега је у недовољном знању и предрасудама и страховима, који се из незнања лако рађају.

Живот породице Финч мења се из корена када Атикус пристаје да брани Тома Робинсона, младића који је оптужен за силовање. Том је црнац, а девојка је белкиња, што тридесетих година у малој средини значи да је крив и пре пресуде. Атикус, међутим, верује у невиност Тома Робинсона и не жели да одустане. Свестан реакција околине, он покушава да заштити децу од свега што ће уследити. Међутим, Џем и Скаут су изложени ругању и непријатностима. Читав Мејком осуђује Атикуса „јер брани црње“.

Том Робинсон је двадесетпетогодишњи мушкарац, ожењен је и има троје деце. Као и већина црнаца, ради на пољима памука и помаже у домаћинству. Сваког дана на путу до посла пролазио је поред куће Евелових. Ова многочлана породица белаца живи у лошим условима, у кући на сметлишту. Деца су необразована, отац је агресиван и често пијан. Најстарија од деце, Мајела, готово сваког дана позива Тома Робинсона у двориште како би обавио неке послове. Он је никада не одбија, пре свега јер се у то време сматрало да је дужност црнца да уради оно што белац од њега тражи, без икакве надокнаде. Поред тога, Тому је било жао девојке која живи у таквим условима. Касније на суду он и говори да му се увек чинило да јој нико не помаже, колико год деце да живи у тој кући. Сваки пут Том је без поговора цепао дрва, растављао намештај, доносио канте воде и слично. Једног дана Мајела га је оптужила да је ушао у њихово двориште и силовао је. Тада креће заплет романа и пред очима читаоца одвија се прича о правди и неправди, о дискриминацији и нетрпељивости и законима који нису једнаки за све.

Девојка је заправо позвала Тома да јој помогне, као и много пута пре тога и он је ушао у двориште. Међутим, она му је рекла да би требало нешто у кући да се поправи. Када је ушао она га је изненада загрлила и пољубила у образ. У покушајима да се одбрани, а да је не повреди јер би то свакако била смртна пресуда коју би сам себи приписао, Том није успевао да се отараси девојке. У следећем тренутку појавио се њен отац, што је Том искористио да побегне. Отац је претукао девојку и онда су оптужили Робинсона.

Прича Тома Робинсона, сведочења у судници и Атикусово држање описани су тако да вас стављају у кожу сваког од њих. Управо о томе Атикус увек и говори својој деци- да човек никада не може упознати другог човека, док се не нађе у његовој кожи и ципелама и не прошета тако. Читајући не можете поднети неправду, као да је вама нанета. Тешко вам је да истрпите да се очигледно побија и захтева доказивања.

Деца посматрају суђење, као и сви грађани Мејкома. За црнце, ово је нада да ће правда победити и да боја коже више неће бити једини доказ и пресуда. За белце, недопустиво је да Том Робинсон буде ослобођен. Због тога сви они помно прате сваку реч која је изговорена, навијају за своја уверења и наде у препуној судници.

Као што је Атикус и рекао у свом завршном говору, ово је био један случај који је јасан као црно и бело и никада није ни морао доћи на суд. Било је јасно да Том Робинсон није починио никакав злочин. Нису постојали медицински докази који би то потврдили, прича девојке била је пуна противречности, а највећи доказ у Томову корист био је очигледан чим га човек погледа. Наиме, Том Робинсон је имао потпуно нефункционалну леву руку. Још у детињству је повређен када му је машина ухватила ту руку и од последица је скоро умро. Начин на који је девојка описивала догађај, као и повреде за које је тврдила да је задобила морала би да нанесе особа која не само да има обе фукционалне руке, већ је и леворука. Атикус је упорно указивао на то, а доказао је и да је управо њен отац леворук.

Међутим, без обзира на све очигледне доказе, Том Робинсон је проглашен кривим. Скаут и Џем су се сусрели са неправдом очи у очи и доживели је плачно и љутито, као што обично раде деца.  Том Робинсон није дочекао улагање жалбе нити ново суђење. Покушао је да побегне из затвора, пењући се уз ограду пред очима стражара. Како је описано, успео би да су му обе руке биле здраве. Убијен је у тренутку када је већ прешао ограду. У њега је испаљено седамнаест метака.

За Мејком је Томова смрт била типична. Типично је за црнца да једноставно почне да бежи. Типично је да црнац нема план, не мисли на будућност, само почне да бежи чим му се пружи прилика. Ето, Атикус Финч би можда успео да га ослободи, али он није могао да чека. Знате какви су они. Како дошло, прошло. Ето, Робинсон је имао закониту жену, кажу да је био уредан, одлазио у цркву и све то, али на крају се ипак видела његова права природа. Црнац је увек само црнац- овако је у књизи описано оно што се мислило и говорило међу становницима овог малог града у Алабами. У недељним новинама изашао је текст о Тому Робинсону, у којима је уредник његову смрт упоредио са убиством птице ругалице, односно певачице. Написао је да је грех било пуцати у Тома, исто као што је грех убити птицу која ником не чини зло.

Мотив птице ругалице провлачи се непрекидно кроз роман, као поука и као опомена. Ова птица је симбол неправди које људи свакодневно чине, нарочито према онима који ничим нису изазвали нити заслужили нешто лоше. Још на почетку Атикус поклања деци за Божић ваздушну пушку и упозорава их да не пуцају на птице, које само својом песмом увесељавају. Не чине никакву штету, чак и ако је њихово певање понекад досадно и бучно.

Птица ругалица је у овом роману Том Робинсон, чија добронамерност је исмејана тиме што је осуђен за нешто што није починио. Желео је да помогне, али његова искреност и самилост довели су  га  пред суд на којем је унапред био осуђен.  На крају, птица је био и Бо Редли, необични комшија који је током читавог романа држао пажњу деце и у њима изазивао различита осећања – од страха и радозналости, до сажаљења.

Роман се завршава управо упознавањем деце са Боом, али на начин на који никада нису очекивали. Док су се Џем и Скаут враћали са школске представе, у мраку их је напао Боб Евел отац девојке која је сведочила против Тома. Желео је да уплаши децу и тако се освети Атикусу. Повредио би их да га управо Бо није спречио. Скаут је коначно упознала свог комшију, који ју је толико занимао. Схватила је оно што је рекла и Атикусу, да је Бо Редли сасвим драг, да није учинио ништа од онога што су људи причали и деца измишљала. Атикус јој је рекао  да је већина људи таква, када их заправо видиш и упознаш.

Прича испричана једноставним језиком, баш као што би испричало једно дете, питка је и лака за разумевање. Колико год да су тешке теме о којима ауторка пише, додајући им призвук мисли шестогодишње девојчице, оне постају понекад и духовите, понекад емотивније него што јесу. Овом књигом, Харпер Ли је успела да прикаже однос раса, снага и предрасуде које су укорењене толико дубоко, да њихове последице и данас осећамо као да смо у 1930. години.

Судница у којој је невин човек осуђен, симбол је страдања свих птица ругалица које су пале због различитих политичких и друштвених система. На почетку, пре самог читања, овај наслов “Убити птицу ругалицу” навео ме је да помислим како књига говори о томе како треба ућуткати оне који се ругају. Међутим, потпуно супротно. Књига осветљава оне који се својом искреношћу и поштењем ругају ономе што друштво сматра исправним. Узвраћено им је, много оштрије и делотворније, али они настављају да певају ту своју ругалицу и да воде своју борбу за мир, право и праведност. Настављају да бране, да сами себе побеђују и надигравају. Грех је убити недужног и одсећи му крила, утишати му глас, то је оно што Атикус учи своју децу и читаоце. Грех је судити неком док га не упознате и не станете на место на којем он стоји. Тад се обично посрамимо пред својим претходним мислима и поступцима.

“Убити птицу ругалицу” је све до 2015. године био једини роман америчке књижевнице, која је за себе рекла да је желела да буде Џејн Остин јужне Алабаме. Пре три године, годину дана пре њене смрти, објављен је роман под називом “Иди постави стражара”. Ово је наставак “Ругалице” и говори о ономе што се међу ликовима одиграва десет година касније. Стражар је у овом роману човекова савест, што сада остарели Атикус поручује Скаут.

Сматра се да први роман има много аутобиографских детаља, међутим ауторка је више пута рекла да то није аутобиографија, већ пример како би аутор требао писати о ономе што зна. Неки детаљи из њеног живота заиста се могу протумачити као инспирација за ликове и догађаје. Отац Харпер Ли је био адвокат, баш као и Атикус. Два пута је бранио црнце који су оптужени за убиство и осуђени на смрт. Њен отац није био удовац као Атикус, али је мајка због психичких проблема била одсутна из њихових живота. Харпер Ли је имала старијег брата, баш као што је Џем старији од Скаут. Када је у питању лик Тома Робинсона, ауторка је једном приликом изјавила да је била делимично инспирисана случајем убиства црнопутог тинејџера који је флертовао са белкињом.

Харпер Ли се повукла из јавног живота и није желела никакав публицитет. Због тога су око овог романа често вођене дискусије, на које никада није добијен прави одговор. Можда је управо и та доза тајанствености допринела да роман никада не изађе из фокуса читалачке публике.

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања