Tribina „Srbija u očima Rudolfa Arčibalda Rajsaˮ

17/01/2017

Tribina „Srbija u očima Rudolfa Arčibalda Rajsaˮ 

Autor: Milovan Balaban

Da biste nekoga shvatili, morate ga prvo zavoleti.

Arčibald Rajs je prema Srbima imao najiskrenije osećanje poštovanja, divljenja i ljubavi koje je stekao tokom Velikog rata izveštavajući sa srpskog ratišta o nedelima Austro-Ugarske vojske. Rajs je pozvan u Srbiju kao neutralan izveštač, na molbu Nikole Pašića. Ostati, međutim, indiferentan na situaciju koju je zatekao, bilo je veoma teško. U vreme kada dolazi na ove prostore Rajs je već svetski slavan naučni fotograf, kriminolog i izveštač sa mesta zločina. Evropa je u to vreme bila otrovana propagandom u kojoj su Srbi predstavljeni kao necivilizovan, gotovo divlji narod.

Svetska situacija, u uslovima najkrvavijeg rata koji je do tada postojao u istoriji, bila je vrlo složena. Srbi su duži period, praktično od trenutka kada su počeli svoju borbu za oslobođenje, bili obeleženi kao remetilački faktor na Balkanu. Od strane Austrije su bili čak i demonizovani jer je pretila opasnost da budu pijemont poslobođenja srpstva na čitavom Balkanu, a značajan deo Srba je živeo u Habzburškoj monarhiji. Otud, a i zbog tradicionalnih veza Srbije i Rusije što je moglo rezultirati jačim uplivom ove pravoslavne carevine na Balkan kao i izlaskom na toplo more, Srbi su od strane Austrije i Britanije bili obeleženi kao faktor koji treba pacifikovati, a njihovu borbu za oslobođenje ove svetske sile su pokušale neutralisati. Propaganda je bila jedno od najubojitijih načina da se ovaj mali narod prikaže u najgorem svetlu a njegova pravedna borba za obnovu države obesmisli.

Propaganda protiv Srba, naročito iz Velike Britanije, dobila je na žestini posle ubistva Kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine Srbija je predstavljana kao zemlja bezakonja, kao zemlja u kojoj vlada hajdučka družina, čiji je monarh Petar Karađorđević, saučesnik ubistva svog predhodnika. U takvoj atmosferi počeo je Veliki rat brutalnom agresijom velike Austro-Ugarske monarhije na malenu Srbiju. Vojnici bečke carevine, i sami zadojeni mržnjom ali i strahom od „varvarskihˮ Srba koju su primili slušajući decenijama bečku štampu, upali su kao kaznena ekspedicija u Srbiju i počinili brojne zločine nad civilima. Međutim, svi srpski vapaji upućeni međunarodnoj javnosti i sve žalbe na ponašanje i način ratovanja bečke monarhije ostajali su besplodni zbog slike koja je o Srbima stvarana prethodnih decenija. Niko nije mogao da poveruje da civilizovane Bečlije čine zločine nad „varvarskim“ Srbima.

Kako bi izdejstvovala da istina prodre u svet srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem pozvala je u Srbiju neutralnog izveštača, već svetski poznatog forenzičara, doktora hemije sa katedrom u Lozani, Arčibalda Rajsa. Naročito je bilo potrebno da izveštač bude iz neutralne zemlje, što je bio slučaj sa svetski poznatim Rajsom. Čak je i Rajs sam bio skeptičan prema žalbama srpske vlade što govori koliko je propaganda odradila svoje i koliko su Srbi bili demonizovani na čitavom zapadu. Stojan Protić, tadašnji ministar spoljnih poslova, dočekao je Rajsa. Sproveo ga je u kabinet Nikole Pašića.

Gospodine Predsedniče, Vi ste me tražili. Evo me kod vas. Šta želite da učinim za vašu zemlju? Zapitao sam ga. On me najpre dugo gledaše i onda… odgovori mi: Trebamo jednog iskrenog prijatelja koji zna posmatrati. Pođite na front. Otvorite oči i uši i kažite onda svetu što ste videli i čuli, prisećao se Rajs prvog susreta sa Nikolom Pašićem.

Rajs se pretežno bavio ispitivanjima austrougarskih zarobljenika, srpskih civila i pregledao je leševe i ranjenike. Zahvaljujući njegovom stručnom i vrednom radu ustanovio je da su se Srbi dosledno pridržavali konvencija međunarodnog humanitarnog prava. Dokazano je i da su se prema svim zarobljenicima ophodili dostojanstveno. Zahvaljujući Rajsu razbijen je u param parčad mit o Srbima kao zločinačkom i divljačkom narodu. Kao retko ko, ili možda niko, ovaj švajcarac je uništio bečku propagandu, a Srbe pokazao u potpuno drugačijem svetlu. Rajs je udario temelje da se o Srbima u Evropi piše kao o narodu punom vrlina, koje crpi iz svog svetosavskog i vidovdanskog temelja zasnovanog na idealima duhovnih neprolaznih vrenosti. Samo inspirisani vidovdanskim etosom Srbi su mogli, kao što piše Rajs da:

dovode zarobljene neprijateljske vojnike iznurene od gladi, i umesto da te ljude, koji su im spalili kuće i masakrirali žene i decu, zlostavljaju, vaši vojnici bi se smilovali nad njihovom sudbinom i davali im poslednje parče hleba iz džepa.

Rajs je došao u Srbiju kao skeptik, a zatekao je zemlju i narod kao iz bajke. Samilostan i požrtvovan narod, koji ceni slobodu više od svega, više od života koji je spreman da žrtvuje za istu. To je Rajsa opčinilo i zauvek vezalo za srpski narod. Naročito su mu ostale u sećanju borbe na Kajmakčalanu, vrhu koji su Srbi uzeli od Bugara 1916.godine, gde je herojstvo srpskih ratnika očaralo Rajsa i ostalo mu u sećanju celoga života. Otud je i njegova poslednja želja bila da mu se srce odnese na ovaj vrh i da počiva zajedno sa junacima koji svoj život ostavili u ovoj krvavoj bici.

Pred zločinima nema neutralnosti govorio je Rajs i otud usked toga, a i nemogućnosti da ostane imun na nedaće koje su zadesile srpski narod, napušta neutralnu poziciju izveštača. Postaje dobrovoljac srpske vojske i saborac srpskog vojnika i seljaka. Prešao je Albaniji zajedno sa srpskom vojskom i narodom i bio u svim ratnim nedaćama do kraja rata. Može se reći da je od srpske golgote do vaskrsa bio je jedan od retkih iskrenih prijatelja našeg naroda.

Učestvovao je u proboju Solunskog fronta i sa oslobodiocima pobedonosno ušao u Beograd 1. novembra 1918. godine. Posle rata je svedočio svoju ljubav prema Srbima napustivši mesto uglednog profesora univerziteta u Lozani, odrekavši se lagodnog života i doselivši se u Srbiju. Živeo je u skromnoj kući na Topčideru, koju je nazvao „Dobro Polje“, po imenu mesta gde je Solunski front probijen.

Posle rata se latio posla i dao ogroman doprinos oporavljanju razorene države. Doprineo je modernizaciji ministarstva unutrašnjih poslova obnovljene Srbije. Njegova misija nastavljena je i po okončanju rata. Nalaze svoje istrage je dostavio je članovima komisija mirovnih konferencija. Ali je postao i kritičar nove vlasti prema ratnim invalidima i nekadašnjim borcima. Pogođen negativnim pojavama u društvenom i političkom životu i nemoralom vladajuće inteligencije, povlači se sa javne scene.

Štaviše, bivao je sve više razočaran intelektualnom i političkom elitom, što je naročito izrazio u svom čuvenom spisu „Čujte Srbiˮ koji je po njegovoj želji mogao da se otvori tek posle njegove smrti. Nailazeći na prepreke za predan rad i razočaran u srpsku elitu, Rajs se sve više okretao narodu u kojem je video smisao svoje žrtve i svog predanog rada tokom i posle Velikog rata. Dok je intelektualna i politička elita padala u njegovim očima, narod je bivao sve veći i otuda mu se nametala obaveza da ga kao prijatelj upozori na ono što ga čeka ukoliko ne promeni svoj odnos prema Evropi, svetu i na kraju prema samom sebi.

Iako je kao prijatelj upozorio narod na njegove mane, vrline srpskog naroda su ostale duboko utisnute u Rajsovu svest. Želja za slobodom, slobodarski i demokratski duh vojnika i običnog sveta jeste ono što je Rajs uvideo kao glavnu vrlinu srpskog naroda. Njegovo shvatanje ove nacije prvenstveno se temeljilo na iskustvu iz Velikog rata, ali i na kasnijem proučavanju i razumevanju duhovno – istorijske vertikale naroda. Iako je njegovo shvatanje specifično i ne korespondira potpuno sa oficijelnim svetosavskim učenjem ipak ovaj stranac uočava čvrstu povezanost Srba sa svojim precima i istorijom. Vidi jedan duhovno – istorijski kontinuitet i shvata da je on izvor energije i snage naroda. Isto tako vidi diskontinuitet elite sa narodnim predanjem i usled toga lakejstvo prema Evropi i svetu što ugrožava autentičnost naroda i preti njegovom propašću, što su naredne decenije pokazale. Žestokim udarom na inteligenciju, naročito je pokušao je da spreči kreiranje omladine koje će prihvatiti društvene stereotipe bazirane na instant zadovoljstvima. Zbog ovoga Rajsovi zaključci deluju savremeno a njegova knjiga „Čujte Srbiˮ kao da je pisana za svaku generaciju Srba, uključujući i savremenu.

Arčibald Rajs je, za razliku od mnogih Srba, posedovao  izvanrednu radnu etiku. Neumorno je prikupljao dokaze i usmerio se na dokumentovanje i objavljivanje istih.I tako, 800 članaka, 100 000 fotografija i dve knjige stoje iza ovog posvećenog forenzičara.

Čovek koji je čitav svoj život poklonio Srbima pristupajući im bez predrasuda, čovek koji je učinio više od čitavog srpskog establišmenta tog doba, koji je žrtvovao profesorsku karijeru na univerzitetu u Lozani, ipak na kraju nailazi na osudu određenih političara, što ga pred kraj života navodi na misao da napusti Srbiju. No, sudbina je htla da ovaj veliki prijatelj Srba umre u državi i narodu kojem je poklonio sav svoj život i umeće. Priređena mu je veličanstvena sahrana.

Rajsa je očarao slobodarski duh Srba, kao i milost koju su pokazali tokom rata. To ovaj znameniti Švajcarac nije video nigde, ni kod jednog naroda. No, svojim odnosom prema njemu, pre svega odnosom tadašnje elite, ostaje pitanje da li smo zaslužili da imamo prijatelja kao što je Rudolf Arčibald Rajs. Jedno je sigurno, srpski narod ga jeste zaslužio.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja