Аутор: доц. др Борис Стојковски
Пад Јерусалима 1077. године изазвао је потрес у целом хришћанском свету. Светим градом завладали су муслимани. Као реакција на овај догађај сазван је црквени сабор у Клермону 1095. године, када је папа Урбан II позвао западноевропске витезове да крену у поход за ослобађање Јерусалима из исламске руке. Како су многи витезови ушивали на своје одоре крст и како је на самом сабору у Клермону подигнут велики дрвени крст, ови походи добили су назив крсташки ратови. Први крсташки рат започет је 1096. године, а тада су надахнути верским заносом и ентузијазмом, масе крсташа кренуле ка Јерусалиму. Помоћ је тражила и Византија, и тако је започет јединствен процес у светској историји. Формирање крсташких држава у Светој Земљи, односно западноевроспких феудалних поседа један је од поседа овог похода, уз освајање Јерусалима 1099. године, које се претворило у немилосрдан покољ муслимана, јевреја, али и православних хришћана.
Света Земља постала је подручје на коме су крсташи долазили у директне конфликте због својих феудалних лена. Сукоби међу феудалцима неретко су били прави међусобни ратови у којима су учешће узимали и локални муслимански владари, па и Византија. Муслимани и хришћани у Светој земљи имали су врло комплексне односе, будући да је за обе религије, једнако као и за јудаизам, Јерусалим био свети град. Ходочашће у Палестину био је за средњовековног човека један од највећих подухвата, изузетно скуп и опасан пут. На њега није могао у то време свако да се одважи.
Иг де Пајен са другим витезовима, а то су били Годфроа де Сент-Омер; Пајен од Мондидијеа; Аршамбо од Сент Амана; Андре од Монбара; Жофроа Бизо/Босоа; Росал; Гондамер су 1118-1119. године предузели оснивање реда зарад чувања пута за ходочаснике, и њихову заштиту. Заправо, речени Пајен се придружује Сент-Омеру и његовој militia Christi у намерама да се оснује витешки ред који би, како је напред поменуто, заштитио хаџије на њиховом несигурном и каткад суровом путовању до највећих хришћанских светиња.
Током 1127-1129. године речени витезови су спровели и сакупљање подршке за своју накану, привлачећи нове чланове овог новооснованог витешког реда. Концил у Троа 1129. године, довео је до званичног оснивања Реда, и што је посебно интересантан куриозитет јесте да је патрон овог новог реда постао оснивач цистерцитског реда, велики интелектуалац и ватрени проповедник Бернар од Клервоа. Он је сматрао да нови витешки ред мора да се одликује посебном храброшћу и снагом, те да то имају да буду беспрекорни витезови, али и монаси са свим хришћанским врлинама.
Ред је добио име Pauperes commilitones Christi Templique Salomonici,а у историји и историографији познати су као Ред Соломоновог храма, Храмовници, или под својим најславнијим називом витезови Темплари. Була Omne Datum Optimum коју је папа донео 1139. године, узима се као стварни почетак и формалног деловања темпларског реда. Овом булом је санкционисано да су темплари као ред изузети од закона, омогућено им је слободно кретање кроз границе, били су такође изузети од свих власти сем папске, а није занемарљиво да су били ослобођени од пореза.
Темплари су, као и хоспиталци, јовановци, затим редови Сантјаго, Алкантара и Калатрава, били монашко-витешки ред. Дакле, сви су морали бити заређени, бити редовници (монаси), али су истовремено имали дозволу да носе оружје, те да се боре против непријатеља, посебно муслимана, који су мстрани неверницима који су заузели Свету земљу од хришћана. Витезови редовници били су највиши степен темпларског реда, носили су беле одоре, на којима је био изображен њихов чувени црвени крст, и они су били ударна војна снага темплара, њихова тешка коњица. Оружници (штитоноше) неплеменитог порекла, као и други чланови реда задужени за испомоћ, као што су занатлије, били су истовремено лаки коњаници (црна или смеђа одећа, црвени крст), а ове трупе су служиле и за снабдевање витезова. Реалан број самих витезова је био изузетно мали, док је већина управо припадала овим разним помоћним одредима. Идеал Светог Бернара је била мала војска која уз праву тактику и повољне околности може да савлада и много јачег непријатеља.
Коначно, постојао је и један чисто црквени ниво у хијерархији унутар Реда. Капелани којима је било поверено духовно старање о реду, и које је одликовао зелени плашт, били су бројни и имали су задужење да буду заиста прави редовници. Постулати које су темплари следили називају се често као Латинско правило и испрва је имао 72 члана који предвиђају да су витезови монаси темплари имали јести у тишини, месо до три пута недељно, било им је заповеђено савршено витешко понашање које је подразумевало да као монаси немају апсолутно никакав контакт са женама. Њихов познати знак црвени крст био је заправо, симбол мучеништва, а према правилима темпларска застава у боју не сме да падне и нема предаје.
Брада је постала такође једна од темпларских карактеристика, те се они често називају и Ред брадате браће, како сведочи један средњовековни спис састављен око 1240. године. Иницијација у темпларски ред до данас за многе представља мистерију. Духовна, свечана церемонија је заправо носила овај тренутак када се неко иницира у темпларски ред. Битно је рећи да је у темпларе могао ући само неко ко је већ произведен за витеза и тек онда постаје заређен за редовника. Забрањено присуство странаца овим церемонијама појачавало је мистични ореол око овог реда и послужило каснијим непријатељима реда да износе оптужбе против њих.
Завети римокатоличких редовника су овде полагани, то су сиромаштво, целибат и послушност (исти као код свих монаха, укључив и оне у православном свету). Борба за веру је био посебан нови завет и постулат који су сви монашко-витешки редови, па тако и темплари, морали да испуњавају. Сву имовину потенцијални темплари морали су преписати Реду, док су ожењени могли уз пристанак супруге да се придруже темпларском реду.
На челу темплара био је Велики мајстор. Он је без сумње најбитнија личност у реду. Заповедник, истовремено старатељ о свему, који све надгледа, командује. Ово је била доживотна функција. Старање о финансијском пословању реда је исто било значајно. Велики мајстор је био истовремени заповедник својих витезова и за Европу и Свету земљу. Сви сем двојице великих мајстора реда погинули у борбама или на положајима. Велики мајстор Бернар Тремеле је свој крај доживео у бици за Аскалон 1153. године. Други велики мајстор по имену Жерар од Ридфора је био изузетно неспособан стратег који је срљао у неколико озбиљних неуспеха. Свакако најзначајнији његов подухват је био 1187. године, када је доживео тежак пораз код Хатина, до чега је довела његова лоша тактика. Затим, две године доцније 1189. је уследила и опсада Акре, Жерар од Ридфора је поражен, и убио га Саладин.
Темплари су имали гесло Non nobis, Domine, non nobis, sed Nomini tuo da gloriam. Под тим мотом краљ Балдуин II Јерусалимски додељује Храмовну гору као седиште 1119. године, или на Наблуском сабору 1120. године. Код џамије ал-Акса (Купола на стени) и недалеко од Соломоновог храма налазило се седиште овог реда. Заштита ходочасника и чување њихове имовине био је главни задатак због кога су темплари настали. Као витезови учествовали су у низу битака, од којих су неке споменуте. Борбе у Светој земљи су биле најбројније, те су се темплари борили против Саладина још од 1177. године и битке код Монжисара, а већ је описано њихово учешће у бици код Хатина.
Темплари су били присутни и у војскама француског, односно енглеског краља Луја VII и Ричарда Лавље Срце са којим су се посебно истакли. Темплари су дали замах и хришћанском освајању Шпаније од муслимана, која је позната као реконкиста, штавише, имали су значајно учешће у Лас Навас де Толоси 1212. године. Ову битку поред одлучне победе хришћана над муслиманима одликује, за ову тему важна, храбра погибија Гомеша Рамиреша мајстора Португала, Леона и Кастиље за темпларски ред. Учешће темплара је документовано и у бици на Лигници 1241. године, односно великом пољско-монголском сукобу, али и у опсади Акре 1291. године. Акра је, да подсетимо, била последње крсташко упориште на тлу Свете земље.
Тактика брзог напада оклопне јединице која би се, иако малобројна, галопом сјатила на противника, била је само једна од стратегијских потеза којим су се темплари служили. Заваравање противника мањом јединицом затим придруживање већој војсци је још једна тактика темплара, ношена идејама Бернара из Клервоа.
Но, свакако један од најпознатијих аспеката темплара јесте њихово бављење банкарским пословима. Сакупљање блага са Истока довели су до њиховог енормног богаћења. Зеленашење је постало такође један од њихових послова, поглавито када су крсташки ратови почели да губе на значају и темплари почели да губе свој примарни задатак. Код темплара су се задуживали бројни европски владари, као што је Јован Без Земље, затим краљ Алфонсо El Batallador од Наваре који је чак темпларима и другим витезовима завештао краљевину, сицилијански краљ Карло Анжујски, док је Едвард I заложио краљевски накит, а међу њиховим дужницима био је и француски краљ Филип IV Лепи.
Зајмови су такође били међу пословима којима су се темплари бавили, као и менице које су издавали. Вредносни папири који су се могли уновчити било где у темпларским самостанима били су заправо претече мењачница. Мрежа темпларских банака постојала је диљем Европе и Свете земље. Камата коју су зарачунавали била је 11-15% што је доводило до значајних прихода Реда.
Темплари су били присутни и у Угарској, и то понајвише у Славонији и Хрватској. До 1169. године темплари су добили посед у Врани, да би потом темпларски посед постала и тврђава у Клису. Били су присутни у свим великим центрима средњовековне Угарске. Острогон, Будим, Секешфехервар, Ђер, Пожун били су не само најбитнији градови државе већ и места где су били темпларски самостани, односно домови ових редовника, али истовремено и места јавне вере. Ова установа (из које се развио данашњи нотаријат) била је карактеристична за средњовековну Угарску и у њој су се издавала и потврђивала документа. Велики број конвената је имао то право, међу њима и темпларски. Пратили су краља Андрију II y V крсташки рат 1217-1218. године, а темплари су учествовали у бици на реци Шајо 1241. године, односно на пољу Мухи против Татара. Били су уплетени и у династичке сукобе након изумирања династије Арпада. Подржавали су у почетку Андрију III, а потом са хрватским племићким породицама Шубићима и Бабонићима Анжујце.
Међутим, крај темплара био је све ближе. Порази у биткама, као и опадање значаја идеје крсташког рата били су окидач. Француски краљ Филип IV Лепи и његово задужење такође је убрзало уништење темпларског рада. Авињонско ропство папа представљало је први корак у процесу уништавања овог реда. Коначно, у петак 13. октобра 1307. године, започето је систематско хапшење темплара. Универзитет у Паризу спровео је једну истрагу и саслушање Жала де Молеа, последњег великог мајстора темпларског реда. Хапшења, прогони, заплена имовине вршени су на целом подручју Француске. Међутим, другде у Европи ситуација није била тако једноставна. Иако је на тлу Француске прогон и оптужбе нашао плодно тло, у немалом броју земаља Европе темплари су осуђивани тек након поновљених судских поступака. Суђење у Енглеској, Ирској и Шкотској, и на Кипру, била је зацело осуда невиних, будући да током истрага није утврђено ништа од оптужби, чак напротив.
Саслушање у Шинону, иза којег су остале две различите верзије документа, један је изузетно занимљив и контроверзан документ, чију је једну верзију недавно открила Барбара Фрале. Ту се уочава да је сукоб папе и краља око јурисдикције током прогона темплара имао озбиљне размере. Була Faciens misericordiam датована у август 1308. године била је један од покушаја да се темплари подведу искључиво под папску надлежности и ничију другу. Зато многи историчари постављају питање јесу ли ови потези папе били заправо покушај да се спроведе помирење темплара са црквом? Папски покушај спасавања односно подвођења под искључиву јурисдикцију Свете Столице на крају нису дали очигледне резултате. Световна и црквена комисија су постојале и имале деловати заједно, али инквизиција није увек савесно радила свој посао, те у Шинону, изгледа, нису били присутни краљевски адвокати.
Због значаја темплара за реконкисту и свеукупне политичке ситуације, Португал, Валенсија и Арагон су на миран начин, преко транзиције имовине и људи у руке нових власника, било хоспиталаца и јовановаца, или као у Португалу Реда Христа, решили проблем темплара. Владари ових иберијских краљевина су стриктно били става да темплари нису криви ни за једну од оптужби које су им стављане на терет.
Сабор у Вијени 1310. године, довео је до тога да дође до одбијања де Молеа да потврди оптужбе, да се покаје и призна јерес, али је дошло и признање других темплара што је било довољно да се овај ред осуди. Коначно, уследио је 22. март 1312. године, и потпуно укидање темпларског реда. Имовина је раздељена хоспиталцима и другим редовима. Најновија истраживања Барбаре Фрале и других научника међутим дају једно ново светло на овај процес, будући да је нађено и тајно извињење 1314. године Климента V темпларима. Али, овог реда након скоро два столећа више није било.
Шта је заправо садржала оптужница против темплара?
- Одрицање од Христа
- Пљување на Часни Крст, гажење Крста
- Непоштовање Богородице и светитеља
- Непоштовање реликвија и моштију
- Неприлични пољупци, хомосексуални односи
- Обожавање Бафомета
- Обожавање Сотоне
То су само најзначајније оптужбе, довољне да се темплари прогласе јеретицима. Неки научници међутим, уз помоћ новооткривене архивске грађе, долазе до закључка да се радило о нечему другом. Појединци сматрају да су неке од речених оптужби заправо биле вежбе у случају пада у сараценско заробљеништво. Одрицање јавно, али у себи верност, односно чување Христа у срцу, сматра се заправо битнијим. Симулација мучења и лажних признања, како појединци наводе, заправо се односи на неке од тих бројних оптужби које је француски краљ и темпларски дужник саставио уз помоћ својих легиста, пре свих Гијома де Ногареа и Сорбоне.
Историјски гледано, ово је био крај постојања овог реда. Али, заправо тек су тада почеле легенде и мистерије везане за њих. Темплари су, претпоставља се, преживели у Шкотској и Португалу, а неки сматрају да су географска открића, уз Хенрика Морепловца, предводили и некадашњи темплари. Иако је циљ Филипа Лепог била ризница темпларског реда, по легенди темпларски трезор однет је на 17 галија у непознато. Шкотски краљ (иначе од раније екскомунициран) Роберт Брус и темплари су наводно учествовали у неким биткама, али то нема историјске позадине.
Настанак модерне масонерије (слободни зидари) се такође повезују, симболички, ритуално, са темпларима који су у Шкотској у новом веку формирали масонску ложу. Уз темпларе се везују и хришћанске реликвије као што је Свети Грал, који су темплари октрили и однели у Шкотску, као и Заветни ковчег. Откриће Америке пре Колумба се такође понегде приписује темпларима, а у популарној култури они су присутни од Умберта Ека и његовог Фукоовог клатна, па све до Индијане Џонса.
Остави коментар