Темишварски сабор: идеја Српске Војводине

01/04/2022

Аутор: др Милош Савин, историчар 

Година 1790. била је од великог значаја за Србе у Хабзбуршкој монархији. Значајну прекретницу у монархији за српски народ представљају смрт цара Јосифа II, као и ситуација у Хабзбуршкој монархији након његове смрти 1790. године. Те године дошло је до велике Француске револуције која је дотадашње, како друштвене тако и политичке односе, променила и пореметила из корена. Цар Јосиф II рођен је 13. марта 1741. године у Шенбруну (дворац у Бечу). Свето римско царство наследио је по очевој смрти 1765. године, којим је владао заједно са својом мајком. Обављао је основне државничке дужности и био на челу војске. Након мајчиној смрти, 1780. године наследио је аустријске земље, Угарску и Чешку. Иако се сматра да је владао Угарском, правно гледано исправност те владавине је упитна с обзиром да никада није крунисан круном Светог Стевана (Иштвана). Током своје владавине спроводио је реформе које су често наилазиле на негодовање народа. Непосредно пред смрт, цар Јосиф II који је сматран за добронамерног и племенитог владара, морао је да опозове и укине готово све своје уредбе, законе и институције. Његов наследник цар Леополд II, примио је државу у тешким условима, дочекао га је рат са Турском и Пруском, док је Мађарска била пред револуцијом. Са Пруском закључује мир који је био врло неповољан, у нади да ће спасити државу од потпуног расула. На одлуку о миру такође је утицао и страх од побуне мађарских сталежа. Нетрпељивост између Мађара и двора била је све већа. Мађари су протерали све царске комесаре, немачки језик потпуно је избачен из администрације, а жупаније су почеле оснивати сопствену војску. Цару Леополду II најважније је било да смири немирне духове у земљи, пре свега у Мађарској. Први корак ка томе била је објава Мађарима о сазивању државног Сабора, који ће се побринути за сва питања и проблеме земље. Позив за Сабор издат је 25. маја, а 6. јуна Сабор је отворен у Будиму. Сви претходни догађаји и тежња за слободом француског народа, утицали су на Србе у Мађарској који су тежили томе да среде свој положај у држави и остваре жељу да постану пуноправни грађани. У овом периоду, Мађари су у извесном смислу били у тешком и незгодном положају, па су Срби овај моменат сматрали погодним за остварење својих жеља. Писани поднесак са жељом да на Мађарском Сабору присуствују српски епископи, цару Леополду II поднео је митрополит Мојсије Путник. Царев одговор да је позивање српских архијереја искључиво надлежност Државног Сабора, пробудио је сумњу да владар не жели присуство српских епископа на Сабору. Како би обезбедио наклоност и заштиту цара, у случају неуспелих преговора са Мађарима, митрополит одлучује да отпутује за Беч. У Бечу су га дочекала два значајна епископа, бачки епископ Јован Јовановић и будимски епископ Стефан Стратимировић. Грофа Палфија, канцелара дворске канцеларије, заједно су посетили 25. маја, а потом и кнеза Каунића. Врло је важно напоменути да су митрополит и епископи били одлучни и своју аудијенцију код Цара заказали су већ за сутрадан, односно 26. маја, иако је испред њих аудијенцију очекивало преко 17 лица. Приликом аудијенције, по савету Владара, митрополит саставља нови писани поднесак у којем наглашава да се Срби залажу и признају искључиво редовне мађарске власти и Мађарску дворску канцеларију, те самим тим заслужују једнако јавно признање. Такође наглашава, да уколико би Срби учествовали у Сабору заједно са осталим сталежима, били предани залагању за општи и сопствени бољитак. Гроф Палфи, у име Мађарске дворске канцеларије, шаље одговор на поднесак митрополиту, у којем наводи да ће узети у разматрање српски правни положај, али под условом да се Срби одрекну својих привилегија и да се придржавају државних закона. Државни сабор на први поднесак одговара у истом смислу, самим тим митрополит и епископи добијају позив на Државни Сабор. Преговори између Срба и Мађара били су у значајном успону и уливали су велику наду. Док су српски митрополит и епископи разматрали и договарали нове повољне услове за Србе у Мађарској, ситуација се из корена променила. Мађарски Сабор сматрао је да је противуставном владом цара Јосифа II прекинут државно-правни однос између Мађарске и владара. Сабор потом износи предлог постављања услова владару Леополду под којима ће он бити признат. Овим предлогом однос Мађара и двора стављен је у незамислив положај. Двор, сада у тешкој ситуацији у односу на Мађаре, проналази у Србима своје савезнике. Иако су српски епископи осигурали учешће на Државном Сабору, двор је сматрао да ову одлуку треба онемогући. Као решење ове, за двор непогодне ситуације, одлучили су да истовремено сазову Српски народни сабор. Срби су имали јасно дефинисан план и жељу, али ипак доносе одлуку да саслушају предлог који двор има за њих. У Бечу је настало прво српско посланство. Иако је по Деклараторији било забрањено посланичко посећивање Бечу без одобрења највиших власти, српски посланици упутили су се у Беч. Претпоставља се да је посланицима у Бечу обећано да ће Срби добити своју посебну територијалну област, Војводину, уколико не пристану на преговоре са Мађарима. Растрзани између своје првобитне жеље и новонастале, од двора омогућене ситуације, епископат је под таквим притиском попустио. Српске владике имале су тешке одлуке пред собом. Не замерити се већу, прилагодити се мађарским државним законима, те омогућити остварење жеља свом народу, биле су најважније владикама, али и најтеже да се постигне. Епископат је сматрао да је одлазак у Будим на Државни сабор круцијалан. Велику сумњу гајили су према добијању српске територијалне области, односно Војводине, с обзиром да то није учињено након Велике сеобе. Митрополит предаје молбу цару да се Српски народни сабор одржи у Темишвару у нади да се тим поступком неће замерити већу. Обустава планова о споразуму између Срба и Мађара била је од велике важности за двор. Гроф Палфи упозорио је владара да су сталежи спремни да српским представницима дају право места и гласа, и да Српски сабор не може имати нити једну функцију, осим избора митрополита. Гроф Јозеф Баћањи, мађарски примас и кардинал, у исто време упозорава митрополита да Срби у Мађарској још увек нису пуноправни грађани, већ су заједно са својим митрополитима странци у земљи, сва њихова права још увек су била основана на привилегијама, а не на законима државе. Митрополит Мојсије Путник имао је жељу да се одржи сабор у Темишвару, али и да се присуствује Државном сабору у Будиму. У каквом је тада положају митрополит био, те које су га емоције преплавиле, описао је у белешкама његов најближи саветник, епископ Стефан Стратимировић.

Митрополит Мојсије Путник био је од велике важности за српски народ у периоду захтевања засебне територије. Рођен је од оца Албула и мајке Милице у Новом Саду 25. марта 1728. године. Богословску школу основао је 1765. године у Новом Саду, у њој је предавао архимандрит Јован Рајић. За време његове управе Митрополијом, цар Јосиф II издао је „Патент о толеранцијиˮ православне и римокатоличке цркве. Његов учинак остао је запамћен.

Планове за српски народ у Мађарској у многоме је пореметила изненадна и неочекивана смрт митрополита. У народу, постојало је веровање да је митрополит отрован од стране Мађара, како би спречили да до Сабора дође. Одмах након смрти митрополита, владар је именовао темишварског епископа Петра Петровића за администратора митрополије. Петровић, сада нови администратор, послао је обавештење епископима да се на сазваном сабору све тужбе и жеље народа могу и морају предложити. Сабор је сазван за 15. август 1790. године, а барон Јосиф Шмидфелд био је одређен за комесара. Срби су сматрали да је најбитније изабрати митрополита, па након тога приступити решавању осталих питања и проблема. Намере двора биле су другачије. Двор је учинио доста да наруши углед епископа код народа. Укинувши слављење српских верских празника, важност привилегија, забраном одржавања саборских седница, двор је у тој намери успео. Бирање митрополита није било од значајне важности за двор, њихов план био је да се првенствено реше други проблеми. С обзиром да нису имали митрополита, сви епископи били су кандидати, самим тим њихов положај био је још тежи и њихов утицај на сабору био је минималан. По жељи царске власти, сабор је имао јасно одређен план који су морали да испуне. У том плану дефинисано је да Срби на сабору захтевају засебну територију и посебну власт у таквој Војводини. Верификацијом мандата, чланови одбора били су Стефан Стратимировић, епископ будимски, Мојсеј Васиљевић, архимандрит месићки и Пантелејмон Терзић, као и капетани Татомировић и Иђидовић, Сава Текелија и Марко Сервиски, Симеон Гавански и Павле Марковић. Након верификације одбора, неколико посланика који су се сматрали сувишним добили су отпуст. У раду Сабора учествовали су епископи Павле Авакумовић, Јован Јовановић, Стефан Стратимировић, Јосиф Јовановић Шакабента, Генадије Димовић, Кирил Живковић и Петар Петровић. У раду Сабора, поред епископа, учествовало је још 75 посланика. Посланици су били распоређени по црквеним областима. Карловачка архиепископија бројала је 11 посланика, Бачка епископија 7, Темишварска 7, Вршачка 8, Пакрачка 14, Горњокарловачка 14, а Будимска 5. Представници наших најугледнијих породица, од Лазара Чарнојевића, преко Петра Текелије, Марка Сервиског и Јована Николића, све до Пешти Адама и многих других, били су изасланици на Сабору. Одобрење војним лицима да могу да буду посланици, издавао је Дворски ратни савет. Међу посланицима су се налазили и угледни провинцијалисти и одређени интелектуалци. Тадашњи највећи српски интелектуалци Јован Рајић и Доситеј Обрадовић нису учествовали на Сабору.

Сабор је почео са радом 15. августа, а седнице Сабора називале су се ,,Генерална сесијаˮ. Сви записници вођени су на српском и немачком језику. Павле Марковић изабран је за писара, био је задужен за вођење дневника, додељена су му два канцелара како би му помогли у обављању своје дужности. Делегација са епископом Стратимировићем, послата је комесару са питањем о датуму почетка званичног рада Сабора. Одређено је да буде одмах сутрадан. За чланове сабора, накнадно је примљено и 25 племића. На свечаности отварања Сабора, комесар је затражио да све своје захтеве и жеље изнесу јасно и са великим поштовањем, а он ће их веродостојно пренети владару. Седницама сабора управљао је комесар, иако неретко одсутан, комесар је морао бити упућен у целокупан рад Сабора. На једном од таквих Сабора, на којем комесар није присуствовао, администратор епископ Петровић позвао је све присутне посланике на јединство одлуке за српски народ. Након исцрпљујуће дебате, донесена је одлука да се захтева обећана територија за српски народ, као и одвојени закони под управом засебног магистрата. Такође у захтеву стоји, да део народа који нема могућност доласка на нову, захтевом добијену територију, неометано обележава своје верске обичаје. Њихов последњи захтев био је оснивање Илирске дворске канцеларије. Након седнице оформила се нова делегација на челу са генералом Папилом и још 32 члана. „Операционом депутацијомˮ названа је владина странка, чији је задатак био да владареве жеље оствари за свега 3 дана. Незадовољство међу посланицима поводом именовања Папиле за председника било је очигледно. На новој седници, молбе и жалбе могли су да поднесу сви посланици. На истој седници донета је одлука да ниједан посланик не може добити отпуст из Темишвара без дозволе. Предлог су поднели и племићи, који се базирао на молби владару да се привилегије озаконе. Против овог предлога устао је само нови председник.

Сви претходни догађаји довели су до формирања две странке на Сабору. Владина већина, која је за циљ имала да се положај Срба базира на привилегијама и наклоностима двора, те мањина чија је главна жеља била да Срби постану пуноправни грађани Мађарске. Сава Текелија сматрао је да његов предлог испуњава све жеље Сабора, а то су добробит српском народу и свештенству, као и поштовање владара. Текелија је Сабор упозорио да је Србима обећана територија, али не део у Мађарској, већ Србија, уколико буде ослобођена. Текелија је сматрао да су Срби у Мађарској од братског, постали „трпљениˮ народ. Такође упозорава Србе, да уколико би добили засебну територију, сасвим сигурно законодавство неће бити потпуно и само под њиховом управом. Залагао се за идеју да Срби добију грађанска права и да се Банат припоји Мађарској. Упркос свим напорима, залагањима и упозорењима, његов говор на Сабору остао је игнорисан и без икаквог значајног ефекта. Сабор је упутио нову молбу владару, у којој изражавају жељу да за новог деспота Војводине именује свог сина, надвојводу Александра. Убрзо, Сабору је пристигло ново упозорење од комесара, у којем је наглашено да обећана територија може бити само и искључиво Банат, објашњавајући у упозорењу да је то могуће с обзиром да Банат још увек, након ослобађања од Османлија, није припојен Мађарској. Сабор се сложио са овим предлогом, а задужење писања протокола са свим потребним потписима, поверили су Сечанцу. На новој седници Сабора, на којој је овога пута присуствовао и комесар, поред захтева за територију, појавила се и идеја освајања територија које су биле под Турцима од стране Срба и аустријске војске. Овим ново донесеним одлукама, мањина није била задовољна. Сматрали су да је њихова дужност да устану, да се њихов глас и мишљење чује, а решење њихове ситуације и неслагања са одлукама Сабора, видели су у подношењу жалбе. Како је комесар био упућен у целокупан рад Сабора, жалба коју су припадници мањине упутили Сабору, покренула је позив и молбу комесару да поново присуствује заседању, како би на жалбе могли да одговоре уз његово одобрење. Комесар се овој молби одазвао, иако видно гневан због неслагања унутар Сабора и нових приложених жалби. Одлучан да се овај проблем реши, захтева од опозиције, предвођене Текелијом, да се изјасни поводом прихватања Баната као нове српске територије. Текелија, упркос притиску од стране Сабора, заједно са својом опозицијом остаје при одлуци да је за српски народ и његову добробит прихватање Баната недопустиво. Још увек сматрају да је једина права одлука да се Банат припоји Мађарској. Иако одлучно и упозоравајуће презентовање Саве Текелије тог дана пред Сабором, његови истомишљеници још увек су били мањина, а самим тим и чврсто донесена одлука Сабора остала је непромењена. Комесар на Саборима није пропуштао прилику да упозори посланике, тако је и овај пут упозорио да Сабор мора да пожури са својим радом, с обзиром на трошкове које њихова заседања доносе. Недуго затим, посланици појединих крајева приложили су своје жалбе. Све жалбе двору подносио је лично комесар. Нова петиција поднета је 7. септембра, у петицији се захтевало законско признање вере, као и да Војна граница остане под надлежношћу Ратног савета. Царев одговор донео је велику радост Сабору, односно оној већини која се залагала за преговоре са двором. Сабор је израдио елаборат у којем су изложене све жеље и захтеви упућени владару. Сада се сматрало да су сва главна питања Сабора решена, те се његов даљи рад базирао на стање фондова, издржавање митрополита, отварање школа, итд. За просветне и културне новонастале идеје, свој допринос у виду новца, приложило је неколико чланова Сабора. Атмосфера и односи међу посланицима на Сабору били су осетно опуштенији.

Како је расправни део Сабора био завршен, комесар је послао обавештење да је сада време да се изабере митрополит, на дан уочи Светих Духова, 27. октобра. Пред сам избор митрополита, комесар уноси нове немире и разилажења у Сабор. На заседању изнео је своју забринутост за одређене чланове Сабора. У свом излагању именовао је Татомировића и оптужио га да је покушао да на место митрополита дође неправедно, путем мита и корупције. Ове директне оптужбе, Татомировића су послале у затвор. Овај комесаров поступак огорчио је посланике. Епископи су се поново нашли у незавидној ситуацији. Нова делегација од стране посланика, послата је комесару са молбом да се Татомировић ослободи из затвора. Комесар је у Сабору имао своје најверније сараднике који су га тајно обавештавали о свим дешавањима на Сабору, па је тако за ову молбу унапред знао. Наведена молба била је повољна по комесара, он је увидео да је поступак према Татомировићу пренагљен, а делегација је била прилика да се све то исправи. Наредио је да се Татомировић из затвора моментално ослободи. С обзиром на претходна дешавања и нагле поступке, комесар доноси одлуку да обавести Сабор да је избор митрополита искључиво њихова одлука. Сабор је коначно и неометано приступио дугоочекиваном избору митрополита. Изгласана су три кандидата: епископ темишварски Петар Петровић, вршачки епископ Јосиф Шакабента и епископ будимски Стефан Стратимировић, док је кандидат двора био администратор Петровић. Предложена су два начина гласања. Први начин, предложен од стране генерала Папиле, подразумевао је да сваки посланик засебно изађе и изговори за кога гласа, а да секретар те гласове забележи. Други начин, по Сечанчевом предлогу, подразумевао је истовремено гласање посланика дељењем на три групе. Сечанчев начин гласања, на изглед једноставнији, био је усвојен. Више од половине посланика стало је у групу са Стратомировићем, на Сабору се гласно чуло узвикивање: Живео Стратимировић! Генерал Папила, главни представник интереса двора, увидевши исход гласања, покушава да промени одлуку Сабора. Као главни аргумент против Стратимировића наводи како је исувише млад да би му се поверио положај митрополита. Као разумнији избор, наводи дворског кандидата Петровића. Захваљујући свом положају, наредио је поновно гласање, а начин на који се гласање одвијало било је појединачно и то писањем имена на хартију. Упркос напорима генерала да обезбеди себи одговарајућег митрополита, Стратимировић поново добија већински део гласова. Свештенство већину својих гласова додељују Петровићу. Тако је Петровић добио 29 гласова, Шакабента 12, а Стратимировић чак 54 гласа. Комесар, обавештен о резултатима гласања, доноси одлуку да посети Сабор и затражи поновне изборе. Приликом нових избора, комесар покушава да постигне оно што генерал Папила није успео, а то је да промени одлуку Сабора о избору митрополита и на ту позицију доведе свог кандидата Петровића. Пољуљани излагањем комесара, Сабор је поново стављен пред тешку одлуку, међутим на саборску одлуку ни сам комесар није могао да утиче. У многоме им је помогао управо Петровић, који је замолио Сабор да не гласају за њега и да своје гласове дају Стратимировићу. Увидевши да је по овом питању Сабор чврст у својој одлуци, комесар налаже генералу и његовим истомишљеницима да се са избором митрополита сложе. Иако упућен у дешавања на изборима од стране својих посланика, о резултату избора комесар је био званично обавештен. Након што је примио ово обавештење упутио се у Сабор, а тамо су га дочекали и епископи пред којима је прихватио и поздравио Стратимировића као митрополита. Предочио је посланицима да протокол налаже да ниједан посланик не сме да напусти Темишвар све док не стигне потврда избора са двора. Оно што је сада забрињавало Сабор, била је чињеница да је извештај о избору митрополита двору послат обичном, а не штафетном поштом. Веровало се да су такви поступци предузети у циљу наношења штете посланицима и народу, такође се причало да ће двор покушати да одлуку оспори. Услед дугог чекања одговара са двора, неким епископима био је одобрен одлазак из Темишвара како би могли да обаве своје дужности. Стрпљење Сабора било је на измаку. Након дугог ишчекивања, Сабор прима штафетну потврду са двора, у којој се наводи да је Стратимировић сада признати митрополит. Поносни својим успехом, Сабор сазива нови састанак који је отворио комесар, читајући царску потврду. Стратомировић се захвалио, те замолио комесара да његову захвалност пренесе и владару. У име новог митрополита одржана је свечаност његовог устоличења. Сматрајући да су сва своја питања и проблеме разрешили, последња саборска седница одржана је 22. новембра. Првобитна идеја Срба о постанку пуноправних грађана и прихватање припајања Баната Мађарској, као да је била заборављена, међутим њихово залагање те године било је непобитно. Заиста су се десиле промене, али не у корист, већ на штету српског народа. Захваљујући вештом сналажењу двора у политици, Мађари и двор остварили су мир. Устав се заиста променио, али не како се Сабор залагао за српски народ, већ у корист Мађарске. Сада им је било дозвољено да државом управљају по сопственом уставу, а не по начину аустријских земаља. За службеника је изабран царев син, несуђени „деспот Војводинеˮ.

Може се рећи да су Срби у овом политичком рату, били искоришћени и изманипулисани од стране двора и њихових симпатизера унутар Сабора. Превелика жеља за добробит свог народа, одвела их је на пут који нису замислили. Сви напори и залагања митрополита Мојсија, Стратимировића, Саве Текелије, као и свих других горе поменутих српских посланика, епископа, племића, нису била узалудна. Утемељили су даљи напредак, али за собом су својим примером оставили јасан путоказ који ће у многоме помоћи у борби и залагању за добробит српског народа.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања