Sveti Luka među Srbima

27/12/2021

Autor: dr Miroslav M Jovičin, istoričar

Sveti evangelist Luka kod pravoslavnih Srba predstavlja svetitelja visokog ranga, zaštitnika doma, čitavih bratstava, zdravstvenih ustanova i slavi se kao porodična slava. Međutim, svojom slojevitom ulogom u verskom životu, svetitelj je kod pravoslavnih naroda dosegao kultnu ulogu i veličinu. Bio je jedan od četvorice prvih hrišćanskih lekara (Sveti vračevi) i prema  predanju tvorac prvih ikona sa likovima Isusa Hrista, Bogorodice i apostola Petra i Pavla, te se smatra osnivačem hrišćanske ikonografije. Propovedao je jevanđelje po svim zemljama Levanta na Sredozemlju, u balkanskim pokrajinama, Egiptu i Grčkoj. Svetitelj je pored medicine i ikonografije ostavio traga i u hrišćanskom bogoslovlju. Hrišćanska tradicija Luku određuje kao tvorca Svetog jevanđelja, trećeg po redu i knjige Dela Apostolska. Ova dela pisana su na grčkom i sastavni su deo kanonizovanih novozavetnih spisa.

Žitije Svetog Luke

Sveti Luka je rođen početkom Hristove ere u grčkoj porodici, u tada sirijskom gradu Antiohiji (danas Antakija, Turska). Rastao je uz obrazovane roditelje pa se u mladosti posvetio proučavanju klasičnih nauke. Posebno je izučavao grčku filosofiju, antičku medicinu iz spisa najvećih autoriteta i slikarstvo. Pored maternjeg grčkog, govorio je i egipatski jezik (jezik egipatskih Kopta). Odlazak u Jerusalim i slučajan susret ,,licem u lice sa Gospodom Isusom Hristom“ bio je presudan događaj u njegovom životu, koji ga je duhovno odredio. Podstaknut Hristovom duhovnom snagom i mudrošću Luka je ostao u Jerusalimu kao njegov učenik i sledbenik među sedamdesetoricom apostola, koji su bili slati širom vaseljene da šire hrišćanstvo. Jedini lekar među apostolima, važio je za najobrazovanijeg među njima.

Žitije Svetog apostola Luke Srpske pravoslavne crkve, pisane na osnovu Jevanđelju po Luki, o njegovom životu dalje kazuju:

,,Izabra Gospod i drugih Sedamdesetoricu, i posla ih dva po dva pred licem svojim u svaki grad i mesto kuda šćaše sam doći. I Sveti Luka, naoružan od Gospoda silom i vlašću da propoveda Evanđelje i čini čudesa, hođaše pred licem Gospoda Isusa Hrista, svetom propoveđu pripremajući put Gospodu i ubeđujući ljude da je na svet došao očekivani Mesija… U poslednje dane zemaljskog života Spasiteljevog, kada Božanski pastir bude udaren i ovce se njegove od straha razbežaše, Sveti Luka se nalazaše u Jerusalimu tugujući i plačući za Gospodom svojim, koji je blagoizvoleo dobrovoljno postradati za spasenje naše. Ali se njegova žalost ubrzo okrenu na radost: jer vaskrsli Gospod, u sami dan Vaskrsenja svog javi se njemu kada je s Kleopom išao u Emaus, i s večnom radošću ispuni srce njegovo…“

Iz Jevanđelja po Luki doznajemo da je Sv. Luka po silasku Svetog Duha na apostole, neko vreme ostao u Jerusalimu, da bi se nošen nostalgijom zaputio u rodnu Antiohiju, gde je već bilo dosta hrišćana. Na putu je zastao u Sevastiji gde su počivale mošti Sv. Jovana Preteče, od koga Luka, po dogovoru sa tamošnjim vernicima, uze desnu ruku koja je krstila Hrista i odnese je kao relikviju u svoj zavičaj. U vreme drugog putovanja Sv. Pavla Luka postade njegov saradnik i saputnik, te zajedno otputovaše u Grčku da propovedaju veru i uče narod Jevanđelju. Putovali su u ,,večni grad“ da bi tamo obraćali u veru Hristovu rimske Jevreje i druge neznabošce. Prema  predanju, koje je crkva prihvatila kao egzaktnu činjenicu, Luka je oko svoje šezdesete godine napisao Jevanđelje, treće po redu u Novom zavetu.

Mučenička smrt apostola Pavla je dala Luki dodatnu snagu i motiv, pa je nastavio da širi veru hrišćansku po Italiji, Dalmaciji, Makedoniji. Pod starost je posetio Liviju i Gornji Misir (sredozemna obala Egipta), gde je revnosno, bez obzira na duboku starost, s velikom ljubavlju obavljao svoju hrišćansku zadaću. Svoju poslednju misiju Luka je obavio u Beotiji, u gradu Tebi, gde je bilo mnogo paganskih neznabožaca, neprijateljski raspoloženih prema Luki i njegovom apostolskom radu. I pored izvesne opasnosti Luka se sa velikom akribijom posvetio prevođenju Tebljana u hrišćanstvo, ali ga rulja idolopolonika uhvati, preda teškim mukama i obesi o granu masline. Svetitelj je živeo 84 godine, nije se ženio, niti je imao dece. U doba vladavine cara Konstancija II (sin Konstantina Velikog) njegove čudotvorne kosti prenete su u Carigrad.

Sveti Luka kao jevanđelist, Jevanđelje po Luki

Jevanđelje po Luki, Κατὰ Λουκᾶν εὐαγγέλιον, je prema hrišćanskoj tradiciji nastalo oko 60. godine Hristove ere, dok istorijska nauka, koristeći najsavremenije naučne metode, tvrdi da je ovo hrišćansko delo napisano oko 85. godine. Ono je jedno od četiri kanonska jevanđelja i treća knjiga Novog zaveta. Jevanđelje je hrišćanski religijski spis koji opisuje život i učenje Isusa Hrista, nastalo u ranoj epohi hrišćanstva, i sama reč se prevodi kao ,,dobra vest“. Tada je nastalo na desetine jevanđelja koja su nazivana po imenima Hristovih sledbenika i poslanika vere, apostola. U Novom zavetu opstala su četiri jevanđelja: po Mateju, po Marku, po Luki i po Jovanu.

Kao osnov i inspiracija ovog jevanđelja poslužilo je Jevanđelje po Marku i neki drugi izvori, prvenstveno tzv ,,Q dokument“. Prema stilu pisanja i ostalim elementima tekstova smatra se da je ovaj hipotetički pisani izvor korišćen i prilikom pisanja Jevanđelja po Marku. Kao pojam u analitičku istoriju uveli su ga pripadnici nemačke škole koja proučava život i delovanje istorijskog Isusa, njegovo kodiranje izvršili slovom Q, od nemačkog Quelle, izvor. Pretpostavlja se da je ovaj drevni tekst bio zbirka Isusovih citata. Q dokument nije odoleo vekovima i o njemu se saznalo posredno, analizom pomenuta dva jevanđelja. Prema njemu Isus Hristos je predstavljen kao čovek koji voli prirodu i koji propoveda Božju volju i prikazuje božansku moć kroz svoja čudotvorenja. On je beskućnik, slobodan kao ptica, ali je i Božji sin koji otkriva svetu svoga Boga Oca, čije carstvo stiže kroz bezbroj čudesno konsekventnih epizoda stradanja i isceljenja. Idejni stožer učenja je da je novi početak, iskupljenje, uz iskreno pokajanje bez obzira na počinjeni greh, dostupno svakom grešniku. Iskupljenje se postiže plemenitim stanjem duha – potpunom verom u Boga, a niske strasti kao što su oklevanje, duhovna teskoba, mržnja i zavist moraju biti ostavljene u prošlosti.

Jevanđelje po Luki poseduje jedinstven sadržaj u odnosu na druga jevanđelja, bavi se zaštitničkim odnosom Hrista i njegovim saosećanjem prema tada ugroženim socijalnim kategorijama: ženama, strancima, prognanima i siromašnima. Uza sve, ističe se nova, neodoljiva snaga koju krotkima, iskrenim vernicima donosi Sveti duh. Ovo jevanđelje je karakteristično po Hristovim pričama, parabolama, kojima se služio da bi se poznatim razložio nepoznato i dosegao dublje značenje. Tu se nalaze priče o bludnom sinu i dobrom Samarićaninu, ali je najupečatljivija i posebno jasna u svojoj poduci priča o pastiru koji je izgubio jednu ovcu, i kreće na put da je traži ostavljajući ostalih 99 bez nadzora. Primer iz koga se sugeriše apostolima koliko je jedan, sam vernik važan za stado hrišćansko. Luka je svoje jevanđelje pisao na molbu novohrišćana, tek preobraćenih, kojima je trebalo jednostavno i razumljivo štivo koje će ih napajati verom, ali i čvrsto stanovište duhovnog i fizičkog opstanka među neprijateljski raspoloženim paganima.

Jevanđelje po Luki sastoji se od sedam delova, poglavlja:

Krstiteljevo i Isusovo rođenje i tajni život

Premda se građa od obično naziva „izveštajem o detinjstvu“, takvo označavanje nije u potpunosti odgovarajuće temi. Samo jedan njegov deo govori o Isusovom detinjstvu, a glavna poruka nije prozni izveštaj nego izjave Marije, anđela koji se ukazao pastirima i dvanaestogodišnjeg Isusa. Zato je građu  bolje gledati kao predigru ili uvod u ovo jevanđelje. U njoj vladaju Lukine glavne teološke teme, posebno ona o Božjoj vernosti datim obećanjima.

Priprema Isusovog delovanja

Na početku ovog dela jevanđelja stoji odlomak o Jovanu Krstitelju u kojem Luka pokazuje da su odgovori ljudima na propovedi Jovana slični kasnijim odgovorima na Isusove propovedi. Zatim slede tri odlomka o poreklu i ličnosti Isusa koji deluje u Galileji, na putu u Jerusalim i u samom Jerusalimu. On je ljubljeni Sin Boga Oca i zastupnik Duha Svetog, vrhunac Božjeg plana o stvorenom svetu i verni sin koji pobjeđuje sile zla.

Isusovo delovanje u Galileji

Isusov propovedanje u Galileji (regija u severnom Izraelu) Isus je najavljivao Božje kraljevstvo i svojim rečima i svojim delima, što dolazi od stvaralačkog Duha. Za Luku, teološko značenje ima ne samo Jerusalim kao grad Božjeg obećanja i ispunjenja, nego i Galileja. Na području Galileje počinje Luka prikaz značenja Božjeg kraljevstva. Galileja je područje na kojem učenici ne razumeju Isusovu osobu i poslanje, ali se dive njegovim silnim delima, te se međusobno prepiru ko je najveći. Kad im Isus na putu prema krstu i Golgoti, te nakon svoje smrti i uskrsnuća otvori oči, razumeće Isusovu ulogu u Božjem planu, pa se neće više vraćati u Galileju.

Isusov put u Jerusalim

Luka u ovom delu otpočinje novi deo svog izlaganja. Pokoravajući se volji Božjoj, Isus ide u Jerusalim kao grad koji je simbol kontinuiteta između starog i novog Božjeg plana. Isus će u Jerusalimu završiti svoj izlazak ka Bogu, a od Jerusalima će započeti put hrišćanskih misionara prema svim krajevima zemlje. Isus je na putu u Jerusalim vrhovni učitelj svojih učenika koji su mu svedoci, te kasniji pokretači njegovog Puta. On upućuje učenike u misionarska putovanja, u ispravnu upotrebu materijalnih dobara, u molitvu, te iznosi izazovne poređenja kao što su: priča o dobrom Samarićaninu i priča o bludnom sinu. Od nevolja nije pošteđeno ni putovanje Isusa, ni putovanje hrišćana: Samarićani odbacuju Isusa a verski poglavari suprotstavljaju se njegovom učenju i načinu života. Luka u izveštaju o putovanju donosi zadivljujući portret Isusa koji je verni i odlučni Sin svoga Oca i koji rečima i delima uči put koji vodi življenju s Bogom.

Isusovi poslednji dani u Jerusalimu

Isus je svakog dana učio narod u hramu, a verski poglavari su mu se suprotstavljali, preteći mu. Isus deluje kao mesija koji donosi mir i kojega odbacuju verski poglavari, preuzima jerusalimski hram i poistovećuje se sa hramom. Sve što Isus uči odvija se u hramu, te osvetljava ko je Isus, zatim šta je pravo poštovanje Boga, te ko punopravno pripada u ponovno uspostavljeni Izrael. Ovo se učenje odvija u polemičkoj raspravi, te najavljuje suprotstavljanje članovima ponovno uspostavljenog Izraela, dok je odbačeni Isus kamen međaš tog Izraela.

Iskušenje i razapinjanje na krst

Lukin prikaz Isusove poslednje večere i druženje s grešnicima na Maslinovoj gori treba gledati kao teološku dramu koja naglašava spasotvornu moć Isusa, pravednika koji će nevin da strada. Luka ističe Božju velikodušnost u proslavljanju tog pravednika i Sina kojeg izbavlja od moći tame. Prikazuje Isusa kako poslušno i svojevoljno polazi u smrt, te podstiče učenike da slušaju njegove poslednje reči i slede njegov primer. Kad je Isus bio na ulasku u Jerusalim pozvao je stanovnike Jerusalima na obraćenje u njegovo učenje. Kada napušta Jerusalim da bude raspet i dalje poziva na obraćenje. Raspet na krstu, Isus zove svoga Oca i moli ga da oprosti ljudima, jer ne znaju što čine.

Nakon vaskrsnuća, Isusova proslava, obećanje Sv. Duha

Luka završava svoje delo događajima koji su se događili među vernicima. Pomoću prikaza vaskrslog Hrista u Jerusalimu učenici prelaze iz žalosti u radost, iz upitnosti u razumevanje, iz nevere u veru, te im se konačno otvaraju oči da u uskrslom Gospodu vide šta Bog sprema svim stvorenjima.

***

Jevanđelje po Luki je jedino jevanđelje sa uvodom, u kojoj autor objašnjava svoju metodologiju i svrhu. On navodi da „mnogi počeše opisivati događaje koji se ispuniše među nama, kao što nam predaše koji prvobitno sami videše i sluge reči biše“. Autor dodaje da previše želi da sastavi pregledan izveštaj za Teofila, tako da Teofil može da „pozna temelj onih reči kojima se naučio“.

Kao i Matej, i Luka navodi kraljevski rodoslov i Isusovo rođenje od device. Za razliku od Mateja, koji prati Isusov rodoslov preko Davidove linije sve do Avrama, kako bi se obratio jevrejskim čitaocima, Luka prati Isusovu lozu sve do Adama, ukazujući na univerzalni osećaj spasenja. Lukino pripovedanje o Isusovom rođenju uključuje Marijino i Josifovo putovanje u Vitlejem zbog popisa stanovništva koje je naredio rimski guverner Kvirinije, Isusvo polaganje u jasle, anđeosku objavu da je Isus spasitelj svih ljudi i dolazak pastira da vide novomladenca Isusa. Takođe, Jevanđelje po Luki je jedino jevanđelje koje pominje priču o rođenju Jovana Krstitelja i Isusovo detinjstvo.

Luka ističe Isusova čuda, nabrajavši ih 20, od kojih su četiri koja se nalaze samo u Jevanđelju po Luki. Kao i Jevanđelje po Mateju, i Jevanđelje po Luki obuhvata važna kazivanja za koje se misli da potiču iz hipotetičkog Q dokumenta, kao što su kazivanja o blaženstvima. Lukina verzija Blaženstava se razlikuje od Matejevih i čini se da je Luka bliže Q dokumentu. Više od desetak najpoznatijih Isusovih priča se mogu pronaći samo u ovom jevanđelju, uključujući i one o dobrom Samarićaninu, nepravednom upravniku i bludnom sinu. Više nego druga, Jevanđelje po Luki se fokusira na žene koje igraju veliku ulogu među Isusovim sledbenicima, poput Marije Magdalene, Marte i Marije iz Betanije. Jevanđelje po Luki je jedino jevanđelje u kojoj se nalazi priča o najavi da će Marija roditi Isusa. Jevanđelje po Luki ima više ženskih likove, ima ženu proroka i detaljne navode o trudnoći. Deo jevanđenja je vezi između Jelisavete, majke Jovana Krstitelja, i Marije, Isusove majke.

Jevanđelje po Luki je jedino jevanđelje koje tretira Tajnu večeru na isti način kao i Pavle, kao uvođenje liturgije koje će ponavljati njegovi sledbenici. Po Gezi Vermesu, smatra se da je Pavle primarni izvor za ovu interpretaciju jer kaže da je došao do ovog zaključka direktnim otkrovenjem, a ne od drugih apostola. Ovi stihovi se ne nalaze u nekim starijim rukopisima, a Bart Erman je zaključio da su dodati u cilju podrške temi Isusovom umirujućom smrću. Ovaj detalj se nalazi u Jevanđelju po Marku, ali ne i u Jevanđelja po Luki, jer ih je pisac izbacio iz originalnog teksta.

Luka naglašava da Isus nije počinio nikakav zločin protiv Rima, što su potvrdili Irod Antipa, Pontije Pilat i razbojnik razapet sa Isusom. Moguće je da je autor ovog jevanđelja pokušao da stekne poštovanje rimske vlasti u korist crkve naglašavajući Isusovu nevinost. Pored toga, takođe je primetno da Luka umanjuje rimski učešće u Isusovom razapinjanju i odgovornost prebacuje više na Jevreje. U delu posvećenu Isusovom stradanju, Isus moli da Bog oprostiti onima koji ga razapinju i garantuje razapetom razbojniku da će biti zajedno u raju.

Dela apostolska, Πράξεις των `Αποστόλων

U kanon Novog zaveta spadaju i spisi Dela apostolska, u kome se prenosi kako su se Isusove poruke prenosile Rimskim carstvom. Danas su ti spisi bogoslužbeni i koriste ih sve pomesne pravoslavne crkve, takođe u rimokatoličkoj crkvi i u većini reformatorskih crkava. Istraživanja savremene nauke sa velikom sigurnošću pripisuju ove spise autoru Jevanđelju po Luki, koje se tradicionalno smatra Lukinim delom. Dela apostolska su nastala kao pisma što ih je autor pisao izvesnom Teofilu, za koga se pouzdano ne zna ko je ustvari bio. Postoji verzija da je bio rimski velikodostojnik, dok drugi smatraju da je bio jedan od sudija koji je trebalo da sudi Sv. apostolu Pavlu.

Prema grčkom profesoru Joanisu Karavidopulosu, cilj kojem pisac teži ,,jeste da pokaže kako svetlost jevanđelja, zajedno sa Delima apostolskim, osvetljava gradove jedan za drugim i tako iz majke crkve u Jerusalimu kroz mnogobožački svet prolazi celim carstvom, da bi napokon dospeo do samog srca Carstva, do Rima. To širenje hrišćanskog jevanđelja izvršio je Sveti Duh, koji je u celokupnim Delu apostolskom snažno i delotvorno prisutan.“ Knjiga se završava pokazujući da je cilj koji je njen pisac sebi postavio ispunjen. Reč Božja pošla je od Jerusalima i stigla do kraja Zemlje.

Na osnovu tematske srodnosti valjalo bi Dela smatrati nastavkom i dopunom trećeg jevanđelja, takođe delom istog autora. Jedan irski dominikanski sveštenik i teolog, Vilfrid Džon Harington, ukratko smatra da ,,Dela apostolska pokazuju sveopšte širenje hrišćanske religije, kako je otpočelo i uznapredovlo uz pomoć Svetog Duha. Božje vođstvo i promisao može se veoma lepo uočiti i u samoj knjizi, pogotovu o tome kako je Sveti apostol Pavle sa očiglednom namerom samog Gospoda bio pozvan da bude apostol i da propoveda Reč njegovu, da je to mesto sam Gospod apostolu Pavlu namenio, te da ga je neprestano na tom zadatku vodio (…) Knjiga Dela apostolska nije ni svetovna, ni crkvena istorija. Ona donosi jednu stranicu spasenja“.

***

Po pitanju autora Jevanđelja po Luki i Dela apostolska, nauka i crkva nemaju istovetan stav. Crkva, naime, na osnovu predanja bez rezerve drži do činjenice da je autor nedvosmisleno Luka. Taj stav nije bez uporišta među ranohrišćanskim crkvenim ocima: patrističko predanje ima karakter dogmatske sinteze na kojoj su radili apostoli, apologete, crkveni pisci i oci crkvenog učenja. Ranohrišćanski episkop i teolog Markion iz Sinope, uvrstio je ovo delo kao Lukino, u svoj kanon biblijskih knjiga za koje se tvrdilo da sačinjavaju Novi zavet. U njegovom prologu Jevanđelju po Luki kaže se da je njegov autor Luka, rođen u Antiohiji, po profesiji lekar, da je svoje jevanđelje napisao u Ahaji, da je umro u svojoj 84. godini, neženjen i bez dece. Današnja istorijska nauka glasno ne spori crkveno predanje, ali zadržava izvesne rezerve u pogledu pitanja ko je autor Jevanđelja po Luki. Naučni zaključak je prilično oprezan, kaže da se može zaključiti kako je pisac očigledno bio hrišćanin, gotovo izvesno paganskog porekla, da je dobro vladao grčkim jezikom i odlično poznavao Stari zavet.

Sveti Luka kao lekar

Crkva je tokom minulih vekova hranila kolektivno sećanje na svoje pripadnike, obrazovane lekare iz ranohrišćanskog perioda, proglasivši ih za svece. U narodu i u naučno – medicinskim krugovima ovi svetitelji su poznati pod skupnim nazivom Sveti vrači. Naziv je arhaičan jer je reč ,,vrači“ pozajmljenica iz crkvenoslovenskog jezika i njeno izvorno značenje je ,,lekar“ koji je nužno školovan. Ova reč identičnog značenja zadržala se u savremenom ruskom jeziku. Ovde treba razlikovati srpski homonim koji podrazumeva vračara, maga volšebnika. Sveti vrači su tokom prvih hrišćanskih vekova bili stručnjaci koji su postavljali dijagnozu, lečili bolesne i spravljali lekove. Školovali su se na najprestižnijim univerzitetima toga vremena, učili na temeljima iskustava i dostignuća helenskih i drugih antičkih medicina. Zbog svojih velikih zasluga za čitav tadašnji hrišćanski svet, crkva ih je kanonizovala i proglasila duhovnim zaštitnicima medicine i farmacije, lekara i bolesnika. U srpskom narodu posebno poštovanje kao Sveti vrači uživaju Sv. Kozma i Damjan, Sv. Pantelejmon i Sv. Luka.

Osnovni uslov koje Pravoslavna crkva postavlja za uspostavljanja kulta svetitelja jesu verodostojni dokazi o njegovoj, ili njenoj svetosti. Dokazi se uzimaju iz savremanih bogoslužbenih spisa (stihara) posvećenih kandidatu, pisanih rukom proverenih i nesunjivih autoriteta iz prvih vekova hrišćanstva. Ti elementi ujedno služe za obrazovanje liturgijske službe. U stiharima posvećenim Sv. Luki on se pominje i veliča kao jedan od svetih lekara. Apostol Pavle u Poslanici Kološanima pominje Sv. Luku kao lekara rečima ,,Pozdravlja vas Luka, lekar ljubljeni“. U večernjim stiharima Sv. Luka se veliča kao ,,sigurna riznica nebeskih darova“ i kao „pouzdani lekar duša i tela“. U jutarnjem stiharu ovaj se iskaz potvrđuje rečima: ,,Božjom mudrošću nadahnut, njome lečeći duše i tela, Luka sveblaženi ti prizivaš k poznanju“. Dalje piše: ,,Veštini lečenja duše, još više tela, naučio si se, mudri, i u obe stvari pokazao se valjanim“. Bio je on dokazani i ,,istinski lekar ljudskih nemoći, telesnih bolesti i duševnih rana“. Pojmovi odrednici ,,pouzdani“ i ,,istinski“ ukazuju na onovremeno prisustvo mnoštva nadrilekara, lažnih lečnika i magijskih čudotvoraca, kao i neophodnost njihovog jasnog odvajanja i razlikovanja od pravih, za ono vreme školovanih lekara. Pseudolekarstvo, bazirano na magiji, astrologiji, sujeverju i drugim metafizičkim metodima, u potpunosti su suprotni sa stavom Pravoslavne crkve.

Srpska srednjovekovna medicina je bila u tesnoj vezi sa pravoslavnom bogoslužbenom praksom, stečenom u prvim vekovima hrišćanstva. Prve obrise naučna medicina dobija delovanjem svoga osnivača, Sv. Save, podizanjem prvih manastirskih kompleksa. U njihovom sklopu nalazila su se specijalizovana zdanja koja su služila kao prve bolnice sa školovanim kadrom, sa uredno vođenim stručnim beleškama, prepiskom stručnih medicinskih rukopisa i razmenom iskustava sa sličnim ustanovama.

Sveti Luka kao ikonopisac

Drevni crkveni pisci izveštavaju da je sveti Luka prvi upotrebio boju da napravi ikonu Presvete Bogorodice koja u svom naručju drži Bogomladenca. Posle toga naslikao je još dve ikone Prečiste Djeve i dao joj obe. Ugledavši apostolova dela, Bogorodica je rekla: „Neka blagodat rođenog od mene i milost moja bude na ovim ikonama“. Kasnije je jevanđelist, takođe na daskama, prikazivao svete apostole Petra i Pavla, time položio temelje za oslikavanje svetih ikona u slavu Boga, Njegove Prečiste Majke i svih Svetih.

Odsustvo bilo kakvog pomena ikona Svetog Luke od strane otaca na Sedmom Vaseljenskom saboru (787. godine u Nikeji) smatra se ozbiljnim argumentom protiv njihovog stvarnog postojanja. Tačan razlog za to je nepoznat, ali postoje dve moguće verzije. Prema jednom, sabor je održan u vreme oštrih ikonoklastičkih borbi, kada ikona apostola Luke više nije bila u Carigradu. To je onemogućavalo njenu prezentaciju i pozivanje na nju kao na evidentan dokaz poštovanja ikona na početku hrišćanske ere. Suprotno tome, druga verzija pretpostavlja da su oci Nikejskog sabora bili i suviše dobro upoznati sa ovom slikom, zbog čega je nisu pominjali kao nekakav novi dokaz.

Najraniji sačuvani istorijski dokument u kojem se sveti apostol Luka pominje kao ikonopisac datira s početka 6. veka. U ovom dokumentu istoričar Teodor Lektor (Anagnost) izveštava da je carica Atenaida Evdokija poslala „najveću relikviju“, sliku Majke Božije, koju je naslikao jevanđelist Luka, iz Palestine svojoj sestri Pulheriji, supruzi cara Markijana u Carigradu. Dva veka kasnije ovu činjenicu pominje teolog sveti Andrej Kritski. Sveti Andrej kaže da je sveti Luka „svojom rukom prikazivao i ovaploćenog Hrista i Njegovu neporočnu Majku“, kao i da su se ove slike, poznate u Rimu, nalazile u Jerusalimu.

Sledeća referenca može se naći u životu svetog Stefana Novog (sa gore Sv. Aksentija). U VIII veku carigradski patrijarh German I, braneći poštovanje ikona i pozivajući cara Lava III Isavrijanca da napusti ikonoborstvo, pozivao se na Spasiteljevu ikonu i ikonu Presvete Bogorodice koju je naslikao apostol Luka. Početkom X veka crkveni istoričar sveti Simeon Metafrast, sastavljač 132 žitija svetaca, poznat po svojoj pažnji prema tačnosti činjenica, napisao je: „Najzahvalnije je to što je Luka Jevanđelist oslikao voskom i bojama ljudski lik mog Hrista i lik One koja ga je rodila i očovečila ga, prenoseći ga na taj način da se poštuje i dan danas“.

U narednim vekovima podaci o apostolu Luki kao ikonopiscu nastavili su da se pojavljuju u spisima uglednih bogoslova na Zapadu (arhiepiskop Taorminski Teofan Keramej u svojim razgovorima, Nikiforos Kalistos u svojoj crkvenoj istoriji), a kasnije i u Rusiji (Sv. Dimitrije Rostovski u žitiju jevanđelista). Najraniji ruski tekst koji apostola pominje kao ikonopisca pronađen je u Moskovskom letopisu s početka XIII veka. Pod 1204. godinom se kaže da je Luka naslikao ikonu Bogorodice Putovoditeljice, a pod 1395. godinom navodi da je Lukinom rukom naslikan lik Vladimirske Bogorodice.

Ikone Svetog Luke, kao i drugih jevanđelista, već su dugo vremena rasprostranjene. Međutim, prikazivanje apostola kao ikonopisca, bilo na freskama, minijaturama ili ikonama, događalo se mnogo kasnije (oko XIV veka, na osnovu sačuvanih uzoraka). Grčki vodič za ikonopis pod nazivom „Herminija“ (početak XVIII veka, verovatno zasnovan na ranijim tekstovima) daje kratak opis svetog apostola: „Jevanđelist Luka nije star, kovrdžave kose, malo brade“, predstavljen je ikonopišući Presvetu Bogorodice. Najstarija takva predstava je zidna slika smeštena u crkvi Rođenja Bogorodice u manastiru Matejče u Makedoniji, iz XIV veka. Vek kasnije takve slike apostola Luke pojavljuju se i u ruskim rukopisima Jevanđelja, kao i u Legendi o  ikoni Bogorodice Putovoditeljice.

Gore navedene činjenice pokazuju kako je pravoslavna crkva sačuvala svedočanstvo Svetog predanja o Svetom Luki kao prvom ikonopiscu. Ovo nasleđe je značajno poraslo, razvilo se i obogatilo. Pobožno ikonopisno delo svetog apostola nastavlja se skoro dva milenijuma kroz brojne kopije njegovih ikona, prenoseći istu blagodat koju je Bogorodica ukazala Njenim prototipovima. Poštovanje Svetog Luke, kao priznatog osnivača i umetnika  „Jevanđelja u slikama“, pronalazi izraz u pravoslavnom ikonopisu i himnografiji do danas.

Korišćen tekst sa vjeronauka.net, prevela Sanja Simić de Graf.

Srpsko razdoblje Sv Luke

Prvih dana poslednje godine postojanja Vizantije opstanak krhke srpske srednjovekovne države bio je sve neizvesniji. U njenoj prestonici, tvrdom gradu Smederevu, ostareli despot Đurađ Branković (1427–1456), bio je svestan sve prisutnije opasnosti. Grozničavo je tražio rešenje, ali nije mogao da ga nađe. Da li u snu, ili pod nečijim uticajem, njemu se javila spasonosna ideja, jedina nada za Srbiju, Smederevo, srpsko gospodstvo i njega samog. Rešio je despot da otkupi mošti svetitelja, jevanđeliste Luke i sredi njihov prenos do Smedereva. Svete mošti su ostaci tela svetih, prvenstveno kosti, čvrsti netruležni delovi tela. Isticanje mira iz njih i čudesa koja se od moštiju događaju znak su svetosti pokojnika. Mošti Sv. Luke slovile su za izuzetno snažne u svom čudotvorenju. U svečevoj biografiji, između ostalog, navodi se primer neizlečivo bolesnog evnuha Anatolija, koji je dotakao mošti i tog trena postao savršeno zdrav.

Srpska despotovina je sve do sredine pete decenije XV veka tavorila između dve tadašnje sile, Turskog carstva i kraljevine Ugarske. Sa više ili nešto manje veštine despot Đurađ je uspevao da održi opstanak svoje države nudeći vazalstvo čas jednima, čas drugima. Vrhunac ove diplomatske klackalice bio je tzv Segedinski mir, koje su potpisali mladi poljsko-ugarski kralj Vladslav III Jagelonac i sultan Murat II. Sultana je uspešna hrišćanska ofanziva u Bugarskoj i ugrožena prestonica Jedrene naterala da preko žene Mare Branković zatraži od tasta da poseduje kod Vladislava za mir. Za uzvrat nudio je despotu Đurđu obnovu porušenih srpskih utvrđenja, uključujući i Smederevo, Golubac i obećanje da će osloboditi zarobljene despotove sinove. Despot je preklinjao Vladislava da ostavi vojsku mesec dana u Srbiji, nudeći mu dodatno 4000 dukata. Dve delegacije pravnika sastale su se u Segedinu, gde su na način koji danas zovemo šatl diplomatija, dogovorile uslove mira. Mesto ovog radnog sastanka daće mirovnom sporazumu ime. Mir je uspešnim despotovim posredovanjem potpisan 1. avgusta 1444. godine, tako što je svoj primerak ugovora Vladislav potpisao u Varadinu (danas Oradea, Rumunija), a sultan u Jedrenu.

Despot Đurađ je odahnuo, dobiće svoje sinove natrag žive i zdrave. Očekivao je da će, kako je Segedinski mir nalagao, barem deset godina imati mir i mogućnost oporavka države koju su Turci srušili 18. avgusta 1439. godine. Međutim, događaji koji su sledili nagovestili su tragični završetak srpske srednjovekovne države. Četri dana pošto se nad Biblijom zakleo da će narednih deset godina negovati mir, verolomni Vladislav je na navaljivanje pape Evgenija IV odlučio da nastavi rat. Sam papa je insistirao na ratu sa Osmanlijama, kako bi vizantijskoj strani pokazao da spreman osloboditi ih turske opasnosti i time ih privoleti da masovno prihvate uniju, dogovorenu u Ferari i Firenci.

Iste jeseni kralj Vladislav je sa Janošem Hunjadijem i oko 20.000 krstaša iz Poljske, Litvanije, Vlaške, čeških zemalja, Ugarske i nemačkih najamnika provalio u Bugarsku i započeo drugu fazu Varninskog krstaškog rata. Srpski despot se nije priključio krstašima, smaterajući da je Segedinskim mirom postigao maksimum protiv Osmanlija. U bici kod Varne 10. novembra 1444. godine krstaška vojska je bila ozbiljno poražena, kralj Vladislav u borbi sa janjičarima ubijen i obezglavljen, dok sa Hunjadi jedva izvukao sa nešto vojske. Četiri godine kasnije, oktobra 1448. godine Hunjadi je predvodeći krstaše upao na Kosovo polje i tu je, u Drugoj kosovskoj bici opet bio poražen. Balkanske države ostale su na milost i nemilost Turcima.

Petog februara 1451. godine doneo je tajni glasnik najstarijem sinu sultana Murata, Muhamedu, kojem je tada dvadeset jedna godina, vest da mu je umro otac. Četu probranih konjanika mladi princ vodi u Jedrene gde su ga bez otpora priznali za vladara otomanske države. Da bi osigurao svoj položaj na tronu i uklonio bilo kakvu potencijalnu opasnost i konkurenciju iste krvi, naređuje da se u kupatilu udavi njegov maloletni brat, a za njime u smrt šalje i njegovog ubicu. Vest da je umesto staloženog Murata II turskim padišahom postao mladi, strastveni i slavoljubivi Mehmed, ispunila je jadne patrljke Vizantije i sve polurastrojene države Balkana užasom. Novog sultana savremenici, koji su ga znali i viđali, opisivali da je istovremeno i pobožan i okrutan, strastven i podmukao, učen i prijatelj umetnosti, koji na latinskom čita dela Cezara i drugih učenih Rimljana, a istovremeno je varvarin koji krv proliva. kao vodu. To je čovek s finim, melanholičnim očima i dugim i kukastim nosem, koji je istovremeno neumoran radnik, smeli ratnik i beskrupulozni diplomata. Sve te opasne sile deluju koncentrisano, u jednom pravcu i sa jednim ciljem: da daleko nadmaši svoga dedu Bajzita i oca Murata II, koji su  pokazali Evropi nadmoć nadolazećeg turskog poretka i snagu azijatske rase. Đurađ je predosećao da je nastupio početak kraja njegove Despotovine. Ugarska je za kraće vreme bila izvan ratnih zbivanja za oblasti južno od Save i Dunava, a i odnosi despota Đurđa i Janoša Hunjadija bili su veoma loši. Srbija je ostala sama na vetrometini.

U tom beznađu ugroženoj Despotovini bilo je preko potrebno da obezbedi nečiju zaštitu, makar nekog nebeskog zaštitnika. Na inicijativu Đurđa Brankovića i pod njegovim pokroviteljstvom izbrana je jedna od najvećih hrišćanskih svetinja, mošti Svetog jevanđeliste Luke. Svete mošti tada su počivale u epirskom gradu Rogosu i preduzeti su koraci da se one otkupe i donesu u Srbiju. Kao revnostan pravoslavni vernik, Đurađ je svakako  i ranije poštovao Sv. Luku, obeležavajući njegov dan, a izvori kazuju da se despot dodatno zainteresovao za njegov kult tokom ratnih operacija  u Bosni 1448. godine. Tada se dogodio presudan događaj koji je opredelio despota i on je ravan hrišćanskim čudesima. Neki nepoznati starac, nalik anđelu, stvorio se niotkud i obavestio despota da se mošti svetitelja nalaze u Rogosu, kod Preveze u Epiru, u posedu Turaka. Misteriozni starac posavetovao je Đurđa da bez oklevanja pribavi relikviju, jer ona njega, državu i narod može izbaviti od Božjeg gneva i svih drugih ovozemaljskih iskušenja i opasnosti.

Za pobožnog despota od tog trenutka nije bilo prečeg zadatka od donošenja svetih moštiju u Srbiju. Prvi konkretan potez despotov bio je provera autentičnosti Lukinih moštiju. Provera je bila neophodna, pogotovu što su po krstaškom osvajanju Carigrada mnogi sumnjivi zemni ostaci pod firmom svetosti, postali tražena i skupa roba. Traženi na Zapadu, preplavili su evropske gradove i privatne riznice vladara i visokog plemstva. Budući da se radilo o projektu od najvišeg državnog značaja, veštačenjem verodostojnosti Lukinih ostataka rukovodio je lično despot. Eksperizu je na prvom koraku olakšao svitak, neka vrsta pratećeg dokumenta koji je pratio kovčeg s moštima na plovidbi i za vreme njegovog boravka u Rogosu.

Po ugledu na staru hrišćansku praksu, ali i srpske relikvijarne običaje, prenos je zamišljen kao veličanstvena ceremonija koja će da osnaži uveo duh i digne moral celokupnog stanovništva Despotovine. Planirano je da čitav poduhvat bude izveden uz učešće svih slojeva društva, sa svim predviđenim pojedinostima. Veličanstveni obred je imao neposrednog preteču, iskustvo, barem kada je starija populacija u pitanju: pola veka ranije, 1398. godine obavljen je po nalogu kneginje Milice prenos moštiju Sv. Petke iz Vidina u Srbiju.

Srpsko iskustvo toga doba zna za još neke slične primere prenosa manje uglednih posmrtnih ostataka. Reč je o poduhvatu koji je imao dublje korene u srpskoj tradiciji, ali prenos Lukinih moštiju sadržao je znatne novine. Ovaj događaj je, za razliku od prethodnih sličnih, bio je dokumentovan obiljem pisanih izvora, stoga je ovaj događaj moguće pratiti kako u kultnom, tako i u istorijskom kontekstu. Nama su danas dostupna dva rukopisa: jedan je tzv Pariski rukopis, zbornik koji sadrži šest proznih sastava posvećenih istorijatu Lukinih moštiju, od kojih se na prenos moštiju iz Rogosa odnose četvrti i peti. Ovaj dokument je nastao 1456. godine, po sadržini je konkretniji, a jezički i stilski bliži narodnom govoru; on se od 1881. godine nalazi u vlasništvu Gradske biblioteke u Parizu. Drugi rukopis, poznat kao Beogradski zbornik, obuhvata dva poglavlja, za 18. oktobar i Službu prenosa moštiju za 12. januar (među istraživačima interno nazvan Smederevski). Prepisivač, moguće i autor opisa samog prenosa, u Pariskom rukopisu bio je kir Stefan Ratković, ugledni hroničar i pisac koji je živeo i radio na dvoru Brankovića.

Za našu temu svakako je interesantna povest Lukinih moštiju i njihove istorijske etape. Prvo i najslavnije razdoblje, u kome je začet kultni odnos prema njima, bio je njihov boravak u carigadskoj crkvi Svetih apostola, gde su ih preneli monasi i pridružili ih relikvijama Andreja i Timoteja 357. godine. Tamo su Lukini ostaci mirovali do latinskog osvajanju Carigrada 1204. godine, kada je jedan francuski krstaš poželeo da moštima Sv. Luke obogati svetost svog zavičaja i prenese ih u Francusku. Putovanje Sv Luke na Zapad sprečio je brodolom lađe koja ga je prevozila, kod ostrva Lefkada. Ovaj događaj je u duhu srednjovekovnih verovanja protumačen kao čudesno znamenje, kao jasan iskaz svetitelja o mestu svog daljeg boravka. Karlo II Toko, tadašnji latinski gospodar grada Rogosa, otkupio je mošti za 600 dukata i narednih nešto više od dva veka zemni ostaci svetitelja tamo su ležali, obasipani najvećim poštovanjem domaćeg stanovništva.

Despot Đurađ je temeljno i savesno obavio proveru moštiju, što doznajemo iz pisma njegove unuke Marije, tada udovice poslednjeg bosanskog kralja Stefana Tomaševića. U korespondenciji ona je 1463. godine opovrgavala zlonamerna mletačka osporavanja verodostojnosti Lukinih moštiju. U pismu udova kraljica kaže da se despot najpre obratio poglavaru svoje crkve, patrijarhu srpskom Nikodimu (1446–1453), koji je izrazio čvrsto mišljenje da se radi o pravim moštima Svetog Luke. Kako bi se izbegla i najmanja mogućnost pogreške, patrijarh je despota uputio na svetogorskog prota, najpozvanijeg za obavljanje veštačenja te vrste. Smederevski mitropolit Atanasije je putovao na Svetu Goru i tamo dobio pozitivan odgovor. Sledeće što je despot preduzeo bilo je slanje poslanstva u Jedrene, koje je sa skupocenim darovima išlo da umilostivi ćudljivog i nepredvidivog sultana Mehmeda. Osoba za vezu bila je bivša sultanija – udovica, despotova kći Mara, ali presudni detalj za prijem kod sultana bila je velika svota novca koju je despot spremio za Mehmeda.

U svome pismu kraljica Marija otkriva koliko je njen deda, despot Đurađ, ukupno potrošio novca  da bi došao do željenih moštiju. Ona, verovatno zarad sopstvene kupoprodajne pozicije i podizanje cene moštima, saopštava da je despot traženu cenu od 30.000 dukata uspeo da prepolovi, tako što je uplatio sultanu petnaest hiljada dukata, s time da će mu uz mošti biti vraćena polovina. Ta druga polovina takođe će ući u ukupnu masu novca datih za mošti, kao troškovi poslanstva i prenosa, kao i poklona sultanu, zapovedniku Rogosa, svetogorskom protu i nekim važnim, ovde nevidljivim ličnostima. Mošti svetitelja bile su tražena ,,roba“ na tržištu, njihova cena samo je rasla. Dok je Karlo Toko za njih platio tek 600 dukata, despota su mošti koštale pedeset puta više, a kraljica Marija je od ugarskog kralja Matije Korvina dobila ponudu od 3, ili 4 zamka sa posedima u trajno vlasništvo, ali ova transakcija je propala. Visoka cena relikvije svakako predstavlja garanciju njene autentičnosti.

U Pariskom rukopisu translacija Svetog Luke je opisana sa mnogo detalja, stvarnih pojedinosti, dok se u Beogradskom zborniku stvarni događaji tumače kroz prizmu čudesnog, nadrealnog. Pripreme za prenos moštiju započete su 1452. godine odlaskom srpskog poslanstva u Rogos. Poslanstvo je bilo predvođeno mitropolitom prizrenskim kir Mihajlom, leštijanskim igumanom Venediktom Crepojevićem i despotovim savetnikom, bojarem Stefanom. Međutim, nije sve išlo glatko, po planu: kada su građani Rogosa, inače fanatični vernici, saznali za dolazak Srba i cilj njihove posete, organizovali su se kako bi sprečili odnošenje njihove voljene svetinje. Odneli su kivot sa moštima Sv. Luke u kulu gradskog utvrđenja i platili turskom komandantu da ih čuva. Kako su Srbi platili obilnije, turski zapovednik im je pomogao da noću, u potaji uđu u kulu, uzmu mošti i nestanu iz grada, uspešno izmičući poteri. Ovakvih primere, krađa svetih stvari, moštiju i drugih relikvija u Srednjem veku bilo je na pretek, ona su imala opravdanje ako je motivisana ,,plemenitom namerom“, a ne sticanjem materijalne koristi. Na Zapadu su ovakav čin nazivali furta sacra, „sveta krađa“. Autor Beogradskog rukopisa opravdava postupak srpske misije i ukrašava ga elementima čudesnog, podvlačeći kako je odlazak u Srbiju želja samog svetitelja. Odmah na početku prenosa, usled nastalih okolnosti, odstupilo se od planiranog crkvenog obreda i svečanog ispraćaja iz Rogosa. Ovakav primer srpske ,,svete krađe“ nije nam odranije nepoznat, slično je postupilo i poslanstvo koje je otputovalo u Trnovo da prenese mošti Svetog Save u Srbiju.

Put do Srbije odvijao se dalje bez većih prepreka. Od opisa putovanja iz ,,Brankovićevog letopisa“ doznajemo samo za podatak da je egzaltirana povorka, putujući preko Kosova, zastala u Gračanici da prenoći. Doček moštiju u srpskim pokrajinama organizovan je kao svečana ceremonije najvišeg ranga u kojoj su učešće uzeli svi slojevi društva. Prema Pariskom rukopisu prvi su u susret moštima pošli predstavnici crkve, mošti su na Moravi dočekali ,,patrijarh srpski i pomorski Nikodim sa episkopima, sveštenstvom, popovima, đakonima, svim crkvenim klirom“. Izveštaj puta u Beogradskom zborniku se ne slaže sa prethodnim opisom u meri da je znatno podrobniji i verodostojniji. Tamo se govori da je, uprkos despotovoj izričitoj zapovesti upućenoj vlasteli i crkvenom kliru, patrijarh Nikodim zbog bolesti odsustvovao sa prijemnoj svečanosti.

Središnja svečanost bio je ritualni prijem moštiju u Smederevu 12. januara 1453. godine. Danica Popović u svome radu ,,Pod okriljem svetosti“ (104–106) ovaj događaj opisuje:

,,Bila je to veličanstvena svetkovina koja je, prema sastavljaču Beogradskog zbornika, nadišla antičko ‘olimpijsko pozorište’ (množaje olimpijskago pozorišta). Opis svečanosti, naročito podrobno izložen u tom rukopisu, pokazuje da je ona bila zamišljena i do detalja izvedena po važećim pravilima dočeka svetih moštiju (…) Još dok su mošti putovale prema Smederevu, nošene u svečanoj povorci i uz prigodno pojanje, podstakle su pobožni osećaj stanovništva: mnogi su prekidali poslove ili ustajali od trpeze kako bi im izašli u susret, odali poštu ili se priključili pratnji. Reč je o tradicionalnom, ritualnom načinu ponašanja, koji nalaže da prilikom prolaska relikvija niko ne ostane u svom domu. Ponekad je čak, prilikom važnijih translacija, bila propisana  i razdaljina koju je narod trebao da prevali prateći svetitelja. Kako to običaji nalažu, svetitelju je u sretanje ,,od pet poprišta“ (poprište, ili srpska milja, iznosi 1320–1365 metara) izašao samo vladar praćen porodicom i visokom vlastelom, hodajući oko sat i po. Autor Pariskog rukopisa imenuje ponaosob Đurđevu supružnicu despoticu Jerinu i njihova ‘bogomdarovana čeda’ – sinove Grgura, Stefana i Lazara, kćeri Mariju i Jelenu. Kada je povorka bila na domak grada, u susret joj je krenula velika masa naroda, sa gorućim svećama u rukama. Bili su prisutni svi slojevi stanovništva – sveštenivi i inoci (kaluđeri), bogati i ubogi, žene i deca, objedinjeni u molitvi svetitelju da im podari spasenje. Po despotovom naređenju, kivot s moštima preuzeli su sveštenici koji su usvečanoj povorcinosili pozlaćene svećnjake, kandila, ikone i ripide. Pripovedač svedoči o tome da se oko kovčega stvorila takva gužva da je dalje kretanje bilo onemogućeno. Despot je bio prinuđen da ispred kivota postavi čuvare koji su krčili put. Tek tada, i to jedva, litija je uspela da uđe u grad.“

Kada je litija ušla u grad i unela mošti, počeo je finalni deo ceremonije dolaska svetitelja Luke u Srbiju. Odmah iza masivnih kapija grada tiskalo se mnoštvo ljudi, žena svih uzrasta i dece, koji su sa skrušenim srcem i duhom smerno i tronuto pojali. U spletu mnogih glasova mogla se razaznati molitva ,,Gospode, pomiluj nas i spasi molitvama svojega apostola“. Mošti su pronete kroz gužvu i najpre unete u ,,crkvu palatnu“ (dvorsku crkvu), koja se nalazila u jugozapadnom uglu Velikog grada smederevske tvrđave. Tu je održana liturgija i kada je palo veče mošti su prenete u zamak u Malom gradu i položene u Veliku salu državnog saveta. Uz prisustvo srpskih savladara, Đurđa i sina Lazara, tu je održano bdenije do ranog jutra, kada su organizovane litije. Prisutni, među njima despot Đurađ i njegov savladar, sin Lazar, na rukama su proneli kivot duž gradskih bedema, koristeći biblijski obrazac, nošenja kovčeg zaveta oko Jerihona. Sve vreme litije čuo se galimatijas molitve, izgovorene za spas srpske države i naroda. Kada je povorka u pobožnom poretku, noseći telesne ostatke Sv. Luke, obišla i osveštala gradske bedeme, kule i dvorane, uputila se ka novosagrađenoj Blagoveštenskoj crkvi, zadužbini despota Đurđa i Lazara. Tu, u sabornoj crkvi Smederevske mitropolije, u skladu sa nemanjićkom tradicijom, desno od svetih dveri položen je kivot sa moštima Svetog Luke. U Beogradskom zborniku kaže sa da je despot Đurađ poklonio Svetom Luki novi kivot, a njegova kći Mara Branković felon od plemenite sirijske tkanine.

Neposredno pre polaganja kivota, s pobožnim strahopoštovanjem prisutni su pristupili moštima i obavili presvlačenje moštiju u novi felon. Oba dokumenta potvrđuju istu čudesnu priču: kada su monasi krenuli sa presvlačenjem moštiju, iz kivota su počele da se šire raznolika blagouhanja, miomirisi, čas mira, lavande ili krina, čas različitog cveća ili jabuke. Za tili čas prostrana crkva i porta bili su ispunjeni miomirisom kome je bilo teško odrediti poreklo. Bila je to, prema tradiciji, najcenjenija vrsta relikvije, nedvosmislena potvrda hrišćanskog nauka o budućem vaskrsu tela izabranika Božjih koji nisu podložni truležnosti. Malobrojni skeptici, koji su prisutvovali ovom mirakulu, nisu bili skloni da poveruju u božanstvenu prirodu ovog ,,blagouhanja“, što svedoči o ranoj pojavi kritičkog odnosa prema veri i verskim čudesima kod Srba. Ovo je prva zabeležena pojava skepse i ona svedoči o promenama ustaljenih shvatanja i verovanja među Srbima koji potiču iz urbanog ambijenta kasnog srednjeg veka.

Neuporedivo više bilo je verujućih u čudotvornu moć moštiju Sv. Luke, koji su dolazili na polonjenje svecu i da od njega zatraže pomoć. Mnoštvo izvora svedoče o onima koji su mu pristupali sa neograničenom verom, kojima su svete mošti pružili isceljenje, ili barem olakšanje od telesnih, nervnih i duševnih bolesti. Iz opisa doznajemo da je svetiteljeva ruka bila izložena javnom pogledu i dodiru, dok je Marin felon pokrivao telo Svetog Luke. Svakodnevne posete iz Srbije, ali i iz Ugarske i daljih krajeva, mnoštvo ljudi koji su iskusili dobrotvornu moć Svetog apostola Luke činili su da se kult ovog svetitelja uzdiže i jača. Pod neposrednim uticajem prisustva moštiju, Smederevo je postalo mesto mnogih izlečenja i nova lekovita banja. Snažan podsticaj jačanju kulta Svetog Luke bio je hram koji je Đurađ podigao 1453–1455. godine, pokraj svog zamka u Kupinovu.  Hram je posvećen svetitelju Luki kao zahvalnost što je despota spasao od jedne ugarske čete tokom ratovanja u Sremu.

Smederevsko razdoblje Sv. Luke trajalo je tek nešto duže od šest godina, ali zbog egzistencijalne važnosti njegovog prisustva i snažnog kolektivnog poimanja kao novog čudotvorca, njegov kult se razvijao i uzdizao. Narod je bio uveren u spasonosna, čudotorna i lekovita svojstva njegovih moštiju, ali i kivota u kojem su mošti bile smeštene. Njemu su pripisivana čudotvorne moći, bio je za mnoge ,,raj krasni“ koji odiše miomirisima od različitog cveća. Smatralo se da je ,,časniji od zlata i dragog kamenja“ i ,,istočnik reke čudesa“ koji odgoni besove. Svetog Luku su bogoslovi po svetosti svrstavali odmah uz Mojsija, ali je Luka vremenom nadmašio svoj uzor, smatrali su. Sv. Luka je bio ,,blagoglagoljivi bogovidac“, Mojsije je sa Bogom opštio kroz oblake, a Luka neposredno; Mojsije je preveo Jevreje preko Crvenog mora, dok je Luka mnoge narode izbavio iz mora bezverja i preveo u bogopoznanje. Ovo poređenje išlo je dotle da su se u pogledu relikvijske moći Lukine mošti poredile sa dvema kamenim tablicama i kovčegom zaveta, koje je Bog predao Mojsiju na planini Sinaj.

Snaga koja je podržavala osnovnu ideju kulta Sv. Luke iskazana je u himnama, sastavljanim i pojenim u njegovu čast. Bile su to krotke molitve upućivane svetitelju zarad spasenja živih, njihovih duša i duša njihovih pokojnih bližnjih. Povrh svega, i država se starala da se ovaj kult uznosi što više i da se širi sto jače i dalje. Despot, Lazar, njegov sin i savladar, kao i ostali članovi porodice, crkeni visokodostojnici i čitav klir, vlastela i svi predstavnici svetovnih vlasti verovali su i ponašali se prema Lukinim moštima kao prema pokrovitelju države i zastupniku despotove vlasti. Kako se opasnost bližila i strah od strašnog kraja bio sve veći, tako je i vera u spasenje, u spasonosno dejstvo božaskih sila bila sve izraženija u himnama i bogoslovskim pojanjima. Šestogodišnji boravak Svetog Luke u Srpskoj despotovini bio je bogoslovski u funkciji političke ideje opstanka države i naroda.

Padom Smedereva pod tursku vlast 20. juna 1459. godine i nestanka srpske srednjovekovne države pokazalo se da ,,sila Boga ne moli“, te da u odsudnom času, nažalost, svete mošti nisu imale snagu koja dejstvuje protiv ovozemaljske sile. Tvrdi grad, sa utvrđenjima građenim po ugledu na Carigrad, pao je bez borbe a članovi despotske porodice Branković morali su da napuste Smederevo. Među Brankovićima bila je i ćerka despota Lazara, već pominjana dvanaestogodišnja Marija, koje se dva i po meseca ranije udala za bosanskog prestolonaslednika Stefana Tomaševića, katolika koji je time preuzeo načelstvo nad Despotovinom i postao formalni vladar Srbije. Napuštajući Srbiju Brankovići su uz sultanovu dozvolu poneli najveće svetinje: udovica despota Lazara, Jelena ponela je desnicu Jovana Preteče, svetinju iz žičke riznice, a Marija mošti Sv. Luke kao svoj miraz. Od tada svete mošti nisu više bile opšte dobro države koja više nije postojala, niti njene crkve i naroda, već su postale privatno vlasništvo bosanske princeze i njenog supruga. Da stvar bude još gora, svete mošti će ubrzo postati roba, predmet trgovine i cenjkanja između vlasnice i zainteresovanih kupaca.

Prvo konačište moštiju posla iznošenja iz Smedereva bilo je u crkvi njemu posvećenoj, hramu Svetog Luke u srednjovekovnom gradu Kupinovu. Zatim svete kosti odnose u tvrđavu Teočak, blizu Zvornika, ali ih je pred turskom opasnošću princ Stefan (kralj 1461–1463) preneo 1461. godine u svoju prestonicu Jajce, i pohranio u franjevačku crkvu Sv. Marije. Neposredno pre nego što su početkom leta 1463. godine Turci opseli Jajce, kraljevski par je prebegao u utvrđeni grad Ključ, što su iskoristili franjevci i neovlašćeno preneli Lukine mošti na područje Dubrovačke republike. Kralj Stefan je doživeo izdaju, doveden pred sultana i pogubljen, dok je kraljica Marija, sa šesnaest godina ostala udovica. Posle smrti muža, kraljica je oslobođena i zbog vlasništva nad moštima dolazi u sukob sa franjevcima, zatim ulazi u kupoprodajne pregovore sa dubrovačko opštinom i splitskim knezom Andrijom Venerijom. Kraljičin sukob sa franjevcima oko vlasništva nad svetim moštima je završen kompromisom i relikvija je krajem 1463. godine preneta u Veneciju. U Mlecima su zemni ostaci Svetog Luke dočekani uz veliku svečanost i slavlje i najpre su položeni u crkvu Sv. Nikole na moru, a zatim u hram Sv. Bernandina u kome se i danas čuva. Bila je to peta po redu, i poslednja selidba moštiju Svetog Luke.

Svete čestice, delovi kostiju Svetog Luke nalaze se po hramovima Srpske pravoslavne crkve i Moskovske patrijaršije. U manastiru Kosijerovo, u Zahumsko-hercegovačkoj eparhiji, čuva se najznačajnija relikvija, stopalo Svetog apostola Luke. Ne zna se kada je kako ova sveta čestica  dospela u manastir, ali se daje zaključiti da je tamo sklonjena usled najezde Turaka. Stopalo se čuva u lepo izrađenom relikvijaru (kivotu), koji je restaurisan pred praznik Sv. Luke 1998. godine. Tada je utvrđeno da stopalu nedostaju palac i mali prst, pa su nadoknađeni srebrnim inplantatima. Ostatak stopala je dobro očuvan, prekriveno je osušenom kožom, ispod koje se ocrtavaju tetive i krvni sudovi. Čestica moštiju Svetog Luke nalazi se i u manastiru Rajinovac kraj Beograda. Malu česticu njegovih moštiju, koju vernici iznose na celivanje 31. oktobra, na praznik kada se Sveti Luka proslavlja,poseduje i Podvorje Moskovske patrijaršije u Beogradu.

Crkve i manastiri podignuti u čast Svetog Luke

Od prvih godina postojanja srpske države podizane su mnoge crkve u čast Svetom Luki. Među najstarijim i možda najlepđih sačuvanih hramova posvećena svetitelju podignuta je 1195. godine i nalazi se u Starom gradu u Kotoru. U Risnu, na Smokovcu, podignuta je u XII veku crkva posvećena Svetom Luki. U Vašingtonu 1984. godine, a u Beogradu 2002. godine, podignute su crkve u čast svetog imena i dela Svetog Luke. Već je pominjana crkva posvećena svetitelju koju je sazidao Despot Đurađ kod Kupinika u donjem Sremu. Ona je grobna crkva sremskih despota Stefana i Jovana Brankovića. Obnavljana je dva puta, krajem XVIII i XIX veka. Manstir u njegovu čast nalazi se u selu Bošnjani kod Varvarina. Ovde su pomenute samo neki hramovi koji nose njegovo ime, dok ih je nebrojeno mnogo gdegod žive, ili su živeli pravoslavni Srbi.

Praznik posvećen Svetom jevanđelisti Luki slavi se 31. (18. po starom kalendaru) oktobra. Sveti Luka je zaštitnik i porodična slava porodice Jovičin, bratstva Stanojevih iz Kovilja, čijih članova ima, pored Kovilja i u Novom Sadu, Ogaru, Torontu i na Malti.

Korišćena literatura:

Danica Popović, Pod okriljem svetosti; Kult svetih vladara i relikvija u srednjovekovnoj Srbiji, Mošti sv. Luke, srpska epizoda;

S. Ćirković, R. Mihaljčić, Leksikon srpskog srednjeg veka, Beograd 1999;

Zorica Mitrović, Ljiljana Marković, Maja Nenadović, Sveti Luka i njegov kult svetog vrača u srpskom narodu, elektronsko izdanje;

Vjeronauka.net

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja