Свет 2019. године

26/12/2019

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

 

Познати филозоф Пјер Бурдије је још седамдесетих година 20. века уочавао „крах француског модела социјалне државе“ који се и у оно време одвијао под изговором процеса глобализације, што је у Европу почео да све агресивније пристиже „с оне стране Атлантика“. У чувеном огледу Сигнална светла писао је о „медијатизацији“ као особеном начину управљања једним друштвом у којем је установљена економска једначина према којој „богати треба да буду још богатији а сиромашни све сиромашнији“. Свестан да се стварни центри одлучивања налазе „иза кулиса“ званичне политике, Бурдије је указивао на то да се „моћ политичара данас једино испољава у домену симболичког“.

Нема сумње да ћемо у „домену симболичког“ ову 2019. годину памтити по констатацијама француског председника Макрона о „крају западне хегемоније“ и почетку нове ере у међународним односима чија ће обележја, по свему судећи, у будућности креирати евроазијски џинови Кина, Индија и Русија, али и чињеници да је ова изјава дата баш на тридесету годишњицу од пада Берлинског зида (1989), која је обележена без велике помпе.

О узроцима „краја западне хегемоније“ озбиљно се дебатује у европским интелектуалним круговима од 2008. године, када је отпочела „светска економска криза“ која је у својој бити криза „неолиберализма“ као еминентно западнистичке идеолошке платформе. Тамошња друштвена стварност потврдила је ризичност логике о „тржишном уређењу друштва“ где је интерес уских друштвених група успео да створи незапамћену конфузију око артикулације нечега што се колоквијално означавало као јавни интерес. Претпостављам да је председник Макрон ово имао у виду када је о Кини и Русији говорио као о победницима светске економске и политичке транзиције.

О регресији „историјског Запада“ сведоче и други, ништа мање битни, симболички знаци попут „хапшења идеје слободе“ која све више уступа место механизмима отворене репресије. Овде није реч само о вишегодишњем прогону Џулијана Асанжа или Едварда Сноудена – као симбола отпора глобалној империји, него и једном све отворенијем настојању да се, под разним изговорима, редефинише комплетна друштвена стварност и свакодневни живот људи. У вези с овом темом свакако су најинтригантније поруке које нам шаље „глобални покрет за заштиту климе“ – који по свом тоталитарном карактеру и бескрупулозној манипулацији децом представља „плишану верзију“ некадашње злоупотребе омладине из доба „кинеске културне револуције“.

Проф. др Бранислав Ристивојевић је у изванредном тексту под насловом Нови светски климатски поредак  упозорио на низ скривених циљева пропагатора „зелене револуције“ који се крећу у широком спектру: од напада на постојеће индустријске структуре у државама са експанзивним економијама, попут Кине или Индије, преко наметања нових пореских оптерећења на емисију угљен-диоксида, све до ограничавања права на рађање и урушавања традиционалне породице „као заједнице мушкарца и жене“.  Ова врста претензије „зелених комуниста“ наилази на све озбиљније отпоре у подручјима „традиционалистичког Запада“ чији су главни експоненти амерички председник Доналд Трамп и недавни победник британских избора Борис Џонсон.

За Србију и српске земље ово је била година великих отрежњења. После става званичног Париза о заустављању ширења ЕУ на западни Балкан свима је јасно да се „евроазијске интеграције“ намећу као једина реална економска и политичка алтернатива, која ствара претпоставке за другачији третман овог дела европског континента на политичкој мапи света. У прилог овој тези свакако истичемо и радост коју нам је приредио Нобелов комитет за књижевност додељујући ову престижну награду „нашем“ Петеру Хандкеу.

ЛИТЕРАТУРА: Пјер Бурдије, Сигнална светла: прилози за отпор неолибералној инвазији, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1999; Милорад Вукашиновић, Рат за душе људи, ауторско издање, Нови Сад 2010; Бранислав Ристивојевић, Нови светски климатски поредак, Нови стандард, новембар 2019.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања