Аутор: Данило Копривица, политиколог
Живимо у времену у коме значајан део међународне јавности очекује од Србије и од српског друштва да се искреније суочи са недавном прошлошћу, сматрајући тај процес готово елиминационим тестом демократије. Свесни неминовности суочавања, у потрази за могућим решењима, посегли смо за историјским примерима из двадесетог века на основу којих ћемо покушати да се подсетимо али и да научимо како су се са властитом прошлошћу суочила друштва која себе сматрају демократијама.
РАТ ЗА НАГОРНО-КАРАБАХ
Карабах је руска верзија азерске речи, која значи црни врт, док је Нагорно руска реч која значи горски. Етнички Јермени област зову Арцах, што је древни јерменски назив. Нагорно-Карабах је формално у саставу Азербејџана али је, фактички, већим делом територије под контролом јерменске већине. Нагорно-Карабашка република или од скора Република Арцах је територија од 11.500 км2 са око 150.000 становника од којих око 95% чине Јермени.
У време СССР-а, била је аутономна област у саставу Азербејџана. И тада је било говора о иницијативама за издвајање али прва која се званично бележи је покренута тек 1988. г. уочи распада совјетске заједнице. Аутономне области су, према тада важећем уставу СССР, имале право издвајања из федералне јединице у којој су се налазиле. У фебруару 1988. г. Веће народних посланика Нагорно-Карабаха усваја иницијативу за издвајање области из Азербејџана и за присаједињење Јерменији. Управо захтев за присаједињење другој републици је оцењиван као уставно неприхватљив. У међувремену, догађаји су претекли полемику и могуће обнављање захтева за издвајањем области. Долази до немира и до жртава, углавном међу Азерима. Непосредно пре сукоба, у области је живело око 25% Азера и око 75% Јермена. Током 19. века ту је живело око 95% Јермена, дакле баш као и данас. Убрзо почиње масовно исељавање Азера и Јермена, који се крећу према матицама. Део Азера влада насељава у девастирани индустријски град Сумгајит у чијој околини је тада живело око 15.000 Јермена. 1988. г. у Сумгајиту, отпочиње терор уличних банди над Јерменима. Убијено је више од 200 људи, иако су тадашње централне власти СССР-а потврдиле тек 32 убијена. Неки су живи спаљени. Сви Јермени напуштају град и околину.
- г. избија рат који је довео до егзодуса 300.000 Јермена из Азербејџана и око 700.00 Азера из Јерменије и Нагорно-Карабаха. У том изразито прљавом рату, било је око 25.000 погинулих а обе стране су оптуживане да су чиниле многобројне злочине над цивилима али су и узвраћале оптужбе, тврдећи да су то инсценирани догађаји, почињени или измишљени ради придобијања подршке шире јавности. Тако се памти да је 1992. г. у селу Хоџали, јерменска војска убила 613 азерских цивила. Од 1994. г. и успостављања мира, постоји Минска група ОЕБС, која се бави решавањем конфликта, а чине је Русија, САД и Француска. До данас, група се у више наврата састајала али без опипљивих резултата.
Обе стране се позивају на историјска права. Јермени на касно-античка времена и царство у 12. в. а Азери на државу у 18. в. Азери су масовно насељавани на јерменске просторе током трајања Османске империје. Једни се позивају на право народа на самоопредељење а други на принцип територијалног интегритета.
И где смо данас. Опет на терену замршених и мрачних јерменско-азерских односа, који су оптерећени низом погрома и сукоба током 20. века, као и експерименталним волунтаризмом совјетских власти али и комплексним историјским наслеђем.
—————————————————————————————–
Кавкаска Албанија је историјска област на источном Кавказу која се простирала на тлу данашњег Азербејџана и Дагестана, управо негде на месту данашњег града Бакуа. Сматра се да је постојала од 2. века п. н. е. па до 7. или 8. века н. е. Након 387. г. на уштрб Јермена је удвостручила територију (46.000 км2) и у литератури се може срести под називом Велика Албанија. У 5. в. је изгубила самосталност. Њено становништво, Албани, је кроз векове мењало религијску припадност од политеизма, преко хришћанства, све до ислама. Неки научници тврде да је језик њених становника заправо прајезик данашњих Азера.
Иако је „Велика Албанија“ створена управо на овим просторима, сасвим мали број друштвених истраживача, сматра да је Кавкаска Албанија, права прапостојбина данашњих Албанаца.
Данас, као једини историјски проверен податак о наслеђу кавкаских Албана, наводи се постојање расе паса кавкаски овчар, који се спомиње у списима везаним за боравак Александра Македонског међу Албанима.
———————————————————————————————
О Великом злочину како Јермени називају њихово страдање из 1915. г. говорили смо у претходној причи под насловом „Досије Јермени“. Током геноцида над Јерменима, како ове догађаје види велика већина западних земаља, долазило је и уз учешће Азера. И то ће надаље значајно оптеретити укупне односе два народа.
Потом следи Јерменско–азербејџански рат, који је почео након Октобарске револуције, а представљао је низ сукоба током 1918. г., а затим од 1920–1922. г. који су се догодили током кратке независности Јерменије и Азербејџана. Јермени су ушли у сукобе са намером да успоставе контролу над областима Нахчиван и Нагорно Карабах. У пролеће 1918. г. током Дана марша у Бакуу у сукобима припадника Јерменске револуционаре федерације, подржане од стране бољшевика и Азера, убијено око 12.000 Азера. 15. 09. 1918. г. Османска исламска армија је ушла у Баку и побила око 15.000 Јермена као одмазду за Дане марша. 20. 07. 1919. г. у Нахчивану извршен је покољ над око 10.000 јерменских цивила а западни хуманитарци су протерани. Марта 1920. г. у Шуши која је место и актуелног спорења, масакрирано око 30.000 Јермена и у потпуности је разорена јерменска четврт града.
Насиље у Закавказју је окончано споразумом о пријатељству између Турске и Совјетског Савеза у Карсу 1921. г. Тим споразумом Јерменији је враћен тадашњи Александропољ, данашњи Гјумри, који је други град по величини у овој земљи.
Иако је присаједињењем Азербејџана и Јерменије Совјетском Савезу дошло до затишја и до окончања отворених сукоба, тензије би расле с времена на време. Каткад, побуђене експерименталним волунтаризмом централних власти. Најбољи пример за то је формирање административне области Црвени Курдистан, која је постојала од 1923. до 1929. г. у саставу совјетског Азербејџана. Област је укинута 1929. г., али је већ следеће године обновљена са проширеним границама и званично је названа Курдистански округ. Исте 1930. г., област је поново и дефинитивно укинута. По попису из 1926. г., Курди су чинили 72,3% становништва ове регије. После укидања ове области, већина локалног курдског становништва је депортована у Казахстан. Данас се ово подручје налази у саставу јерменске државе Нагорно-Карабах.
Курди су народ који се у многоме огрешио према Јерменима током 1915. г. али и током јерменских погрома нешто касније. Врло вероватно је намера совјетских централних власти била да приликом експерименталног формирања курдске области у делу земље који традиционално насељава јерменска већина, заправо игра на карту етно-локалних нетрпељивости, све са циљем директнијег уплива у закавкаски регион.
Споменутим споразумом из Карса, Нахчивану је додељен статус аутономне покрајине под протекторатом Азербејџана, под условом да права на протекторат никада неће бити пренесена на трећу државу. Турска и ондашњи Совјетски Савез а данас Русија, гаранти су тог статуса. И то је заправо разлог зашто се питање Нахчивана никада више није озбиљније покретало.
——————————————————————————————————————-
Нахчиван је аутономна република у саставу Азербејџана. Представља енклаву, дакле окружена је другим земљама и са матицом Азербејџаном нема физичке границе. На територији површине од око 5.500 km2, живи око 460.000 становника.
У 19. веку већински народ на простору Нахчивана су били Јермени али током турске окупације и турског геноцида над Јерменима, етничка структура се значајно изменила у корист Азера који данас чине 99% популације Нахчивана.
После распада СССР 1991. г. Хејдар Алијев постаје председник врховног совјета и претвара Нахчиван у скоро потпуно независан териториј од власти у Бакуу, која излази из СССР-а и проглашава независност 1991. г. Током рата у 1992. г. избили су спорадични оружани сукоби Нахчивана са Јерменијом. Парламент Азербејџана 1993. г. позива Алијева да стане на чело државе, тако да он постаје председник земље и на тој функцији остаје све до 2003.г., када га наслеђује његов син Илхам Алијев, актуелни председник државе.
———————————————————————————-
Јерменија, Азербејџан и свет
Републику Арцах није признала нити једна суверена држава, па ни сама Јерменија. А Азерима је стигла недвосмислена подршка од Турске, од Израела и од Ирана. Не треба никог да изненади таква подршка јер свака од наведених земаља има своје мотиве.
Азери су друга највећа група међу Туркијским народима. Говоре азерским језиком који се служи са три писма: латиница, ћирилица и арапски. Исламске су вероисповести али су шити, за разлику од муслимана из Турске који су сунити. То управо Ердоган покушава да амортизује у јавности недавним позвањем на јединство а све са циљем позиционирања Турске као прве земље исламског света.
Чињеница да у Азербејџану живи тек мањи део укупне популације Азера је заправо разлог да су се Израел и Иран одлучили на подршку Бакуу. Поред 10 милиона Азера који живе у Азербејџану, њих још око 12-18 милиона живи у Ирану и то већим делом уз границу са Нахчиваном. Да се подсетимо, према Ђулистанском (1813) и Туркменхајском (1828) споразуму Русије и Персије (Иран), историјски Азербејџан се дели. Територија данашњег Азербејџана постаје део Царске Русије, док јужни Азербејџан постаје део тадашње Персије. Двадесет година касније, јужно од Бакуа настаје прва нафтна бушотина на свету. И док Техеран с посебном пажњом гледа све амбициозније међународно позиционирање све богатијег Азербејџана, Израел управо прижељкује да такав богат и амбициозан Азербејџан буде место окупљања свих Азера у једну државу.
Да ли су Јермени опет сами на свету?
Русија се за сад не оглашава, иако на територији Јерменије има војну базу са 3.000 војника и са доста озбиљним ракетним арсеналом (С300, Бук). Иако је Јерменија у саставу ОДКБ до 2044. г., питање Нагорно-Карабаха није питање и јерменске територије. Делимична суздржаност Русијe потиче и због противречне спољне политике актуелне владе Никола Пашинијана. Али без икакве сумње, стварна безбедност Јерменије је готово у потпуности у руским рукама. А судбина Нагорно-Карабаха је пре у јерменској вештини преговарања и међународног позиционирања, него ли на војном плану, на коме се чини да је јасна и садашња и будућа премоћ међународно подржаног Бакуа.
Била је ово прича о једној младој држави којој су подарена многа природна богатства и која је данас можда и превише охрабрена у окружењу тренутних савезника. Прича о праву једног другог, старог и замало несталог народа на голи живот, опстанак и на пуну истину. Прича о обавези одбране властитог идентитета и о важности прошлости у доношењу преломних политичких одлука.
Нити је предалеко колективно сећање једина гаранција опстанка, нити је материјално изобиље једини предуслов за сигурну будућност.
Остави коментар