Стратегија српске војске пред Први балкански рат 1912. године

29/06/2020

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

 

Према оперативном плану Врховне команде требало је 23. октобра да 1. армија избије на линију Ваксинце – Табановце – Четирце – Нагоричане, а 3. армија, својим левим крилом, у рејон Прешева. Али је, иницијативом свога команданта, 1. армија отпочела покрет с концентрациске просторије 20. уместо 21. октобра па су се њене дивизије првог ешелона сасредиле на означеној линији већ 22. октобра. Трећа армија је, међутим, тек овога дана заузела Приштину, где је и заноћила с намером да сутрадан остане у том рејону. Тако се ова армија уочи Кумановске битке налазила удаљена од 1. армије за четири дана марша. Што тиче 2. армије, главнина њене деснокрилне дивизије, наступајући преко Криве Паланке, заноћила је 23. октобра увече на Страцину с намером да идућег дана продужи покрет у правцу Кратова, где се већ налазио један пук ове дивизије; у исто време се главнина 7. (Рилске) дивизије налазила на правцу према Кочанима, а једна бригада у рејону Горње Џумаје. Према томе, положај српских армија уочи Кумановске битке био је такав да 3. армија, с обзиром да је 23. октобра требало да се задржи у рејону Приштине, није могла наредних 4 – 5 дана испољити непосредан утицај на развој операција на фронту 1. армије, док је 2. армија могла већ идућег дана после подне непосредно садејствовати 1. армији својом деснокрилном дивизијом, ако би ова са Страцина продужила покрет у правцу Куманова, односно другог дана, дејством у позадину турских снага код Куманова ако би продужила покрет у правцу Кратова. Српска Врховна команда, међутим, није 23. октобра очекивала битку код Куманова. Она 22. октобра увече није имала никаквих података на основу којих би могла закључити да се у рејону Куманова налазе јаче непријатељске снаге, односно претпоставити да се главнина Вардарске армије тога дана прикупила у рејону Куманова и на реци Пчињи. Напротив, њој је било познато да је 1. армија, пошто је 20. октобра одбацила непријатељске делове од Бујановца с Рујна и Старца, 21. и 22. октобра наступала без отпора и чак без додира с непријатељем, као и то да су предњи делови деснокрилне дивизије 2. армије 21. октобра тек у висини Страцина дошли у контакт са слабим непријатељским деловима, који су, уз веома слаб отпор, отступили према Куманову, и да је 3. армија, разбивши непријатељске снаге пред собом, тога дана заузела Приштину.

На основу овакве ситуације на фронту, изгледа да се у Врховној команди сасвим учврстила ранија претпоставка да ће главне непријатељске снаге остати на просторији Скопље – Овче Поље – Велес, а да се пред фронтом 1. армије, у висини Куманова, могу налазити само слабији непријатељски деолови. У складу с таквом оценом ситуације, а пошто јој је тога дана било јасно да ће 3. армија закаснити да се, у духу оперативног плана, својим левим крилом споји са 1. армијом северно од Куманова, Врховна команда је 22. октобра увече наредила команданту 1. армије да идућег дана продужи покрет с циљем да заузме Куманово и да избије на линију Булачане – Ново Село – Биљановце – Слатина (Махала). Истовремено се сагласила с намером команданта 2 армије да, у духу ранијег неређења, идућег дана Тимочка дивизија I продужи покрет са Страцина у правцу Кратова и наредила да 7 дивизија наступа на Кочане са опрезом према Штипу. Како се из ових мера види, Врховна команда не само да идућег дана није очекивала одлучну битку код Куманова, него је сматрала да 1. армија неће ништа ризиковати ако 23. октобра продужи покрет с циљем да избије на одређену линију јужно од Куманова, мада је у свим ранијим директивама доследно истицала потребу да се 1. и 3. армија сједине северно од Куманова. Према томе, битка код Куманова је за српску Врховну команду дошла потпуно неочековано, изненада. У таквој ситуацији 1. армија је морала сама да прими удар главних снага турске Вардарске армије. Међутим, пошто је 22. октобра заузела дефинитиван распоред на одређеној линији, она није била припремљена за одлучну битку коју јој је непријатељ наметнуо 23. октобра, пре свега због тога што њен борбени поредак није био погодан за такав судар. Ноћу 22/23. октобра пошто је увече примио наређење Врховне команде да идућег дана заузме Куманово, комадант армије је одлучио да продужи покрет 24, а не 23. октобра, како је била наредила Врховна команда, јер је сматрао да је за организацију покрета потребно дуже време услед тога што су дивизије првог ешелона биле прилично удаљене од Команде армије. А пошто је, на основу извештаја команданта Коњичке дивизије, закључио да се око Куманова и на правцу Куманово – Мургаш налази известан део турских снага, а да се свакако главне снаге налазе негде у дубини војишта, командант армије је сматрао да ће дивизије првог ешелона, када 24. октобра продуже покрет, без већег напрезања савладати отпор непријатељских делова око Куманова, иако је Моравска дивизија I морала бити ослабљена једним пуком. Због тога, приликом доношења одлуке да се Армија 23. октобра задржи на достигнутој линији, није уочавао потребу да се дивизије другог ешалона у току овога дана примакну ближе дивизијама првог ешелона, како би сутрадан, тј. 24. октобра, у случају потребе, могле пружити помоћ првом ешелону. Тако су се 23. октобра ујутру, када је отпочела Кумановска битка, све дивизије 1. армије нашле у првобитном распореду који јој није пружао потребну оперативну сигурност нити потребне услове за ефикасно дејство.

Положај које су поседале дивизије првог ешелона 1. српске армије протезали су се од Ваксинце на западу преко Табановце и Четирце, до Китке (тт. 534). Од овог виса повлачили су се према северу до Никуљанског виса, а одатле поново на југ до Поповца (тт. 519). Од ове тачке положаји су се протезали у југоисточном правцу преко Жеглиговског Камена (к. 508), Пркиног Рида и Сртевице, силазили на Пчињу и завршавали се на Орловцу на супротној обали Пчиње. Дужина ових положаја у првој линији износила је преко 20 км. Десно крило армиског положаја, од Вакснице до Китке (тт. 534), које је поседала Моравска дивизија I, стајало је управо на правац евентуалног наступања непријатеља од Куманова, ослањајући се: десно на падине Скопске Црне Горе, а лево на Китку (тг. 534). Идући од последњих огранака Језерске Планине и Ваксинце на исток, ови положаји се спуштају у Којнарску Реку, а од ње се поново пењу до Китке (тт. 534). Којнарском Реком су према томе ови положаји подељени на две топографске целине, али тиме није битно слабио њихов тактички значај јер се, добром организацијом ватреног система овај топографски слабији део положаја могао добро бранити косом ватром с падине 572, Трговишта (тт. 388) и југозападних падина 462. Маневарски карактер земљишта на овом делу армиског фронта омогућавао је погодан избор ватрених положаја за артиљерију и солидну везу с позадином, јер је, сем друма Врање – Куманово, постојао низ путева на и иначе пролазном земљишту. На тај начин, гледајући у целини, положај дивизије која је образовала десно крило Армије био је у топографском и тактичком погледу погодан за организацију солидне одбране. Али, услед тога што су ови положаји за око 2 км били истакнути напред у односу на положај армиског центра – Дринске дивизије I, њихово лево крило, иако се наслањало на вис Китку, било је донекле изложено обухвату, што је тактички свакако слабило положај десног армиског крила у целини. Центар армиског положаја – Никуљански вис – поседала је Дринска дивизија I. Иако је претстављао топографски најјачи део армиског фронта, Никуљански вис је био јако увучен у односу на положаје суседних дивизија, а нарочито левокрилне Дунавске дивизије I, чије је десно крило за око 4 км било истакнуто испред левог крила Дринске дивизије I. Оваквим положајем централне дивизије била су ослабљена и изложена обухвату упутрашња крила обеју суседних дивизија. Лево крило армиског фронта, такозвани младонагоричански положаји од Поповца (тт. 519) до Орловца, ка левој обали Пчиње, које је поседала Дунавска дивизија I, пружали су се, у односу на општи правац армиског фронта, косо са северозапада према југоистоку и због тога је ово крило било јако истакнуто.

Овај положај је представљао низ врло стеновитих узвишица од којих су највише: Поповац (тт. 519), Жеглиговски Камен (к. 508), безимени карп, Путин Рид, Прикин Рид и Сртевица. Између ових узвишења налазе се дубока седла, тако да су се за одбрану могле користити само коте. Тактички веома важна у оквиру читавог левог крила била је Сртевица, која уствари претставља развучен плато с правцем протезања север – југ, чије се падине, без камењара и стењака, благо спуштају према западу, југу и истоку. Она је у односу на цео одбранбени положај била истакнута и топографски слабије везана за Пркин Рид, а пошто ју је у односу на ову тачку нешто повучена уназад, са ње се у случају пада у руке непријатеља, могао бочно тући велики део дивизиског положаја, а нарочито његова позадина. На левој обали Пчиње нудили су се у топографском погледу веома погодни положаји у рејону Орловца, односно у рејону Војник – Веља Глава (к. 476), али су они у тактичком погледу могли служити само за бочно осигурање од евентуалног непријатељског дејства левом обалом Пчиње, у позадину младонагоричанских положаја. Земљиште испред ових положаја било је откривено, те је прегледност са читаве линије ових узвишица била добра, а ефекат пешадијске ватре могао се добро искористити. Међутим, како се од положаја пешадије на тим узвишицама земљиште спушта веома стрмо, то су непосредно испред тих положаја постојали велики мртви углови, па су се ти прилази могли тући само добро организованом косом и бочном ватром са суседних положаја. Каменито тле положаја, које је при дејству непријатељске артиљерије знатно повећавало губитке, захтевало је фортификацијско уређење. У том смислу, на десном одсеку били су делимичио изграђени стрељачки ровови за клечећи став, док је на осталим одсецима било врло мало урађено с једне стране због тешког каменитог тла, а с друге и због тога што се није очекивао јачи напад непријатеља. Положаји су били фортификацијски ојачани још једним затвореним турским утврђењем за једну чету на Поповцу (тт. 519) и на преседлини између Пркиног Рида и Сртевице. Због великих камењара и кишом расквашеног тла пролазност на самом положају била је прилично тешка нарочито за возове; у позадини, према Челопек, била је боља, док је према Никуљане, па на север, била опет тежа. Како се види, положај I армије готово на читавој својој ширини надвишавао је предтерен све до Липовске и Кумановске Реке и р. Пчиње, што је омогућавало добру прегледност и организацију солидног ватреног система. Десно крило и бок били су наслоњени на тешко пролазно земљиште Скопске Црне Горе, а лево крило на Пчињу, односно на брдовито земљиште источно од реке. У позадини положаја првог армиског ешелона, на остојању од 4 – 6 км, нудио се врло јак прихватни положај на линији Трновски Рид (тт. 642) – Цер (к. 576) – Сопот – Карабичане (Ланиште) – Никуљане – Старо Нагоричане, а и даље, идући на север, земљиште се стално пење све до врха Рујан Планине (тт. 969), што је омогућавало организацију одбране на великој дубини, а непријатељу давало мале изгледе да почетне успехе брзо прошири и развије по дубини. Везе са позадином биле су добре, јер је, поред друма, постојао и низ сеоских путева на релативно пролазном земљишту.

Али и поред извесних тактичко-топографских преимућстава у односу на предтерен, лево крило армиског положаја било је врло осетљиво. Пошто Сртевица, која је и представљала значајан земљишни објект на крајњем левом крилу, није била поседнута снагама Дунавске дивизије I, него слобим четничким снагама које нису биле под командом команданта ове дивизије, лево крило ове дивизије стојало је сасвим отворвно и изложено обухвату. На друтој страни, услед повлачења армијског центра далеко уназад и десно крило Дунавске дивизије I било је несигурно, изложено опасности да буде одбачено према истоку, утолико пре што су недостајали јединствен план одбране и садејство дивизија првог армијског ешелона. Најзад треба истаћи да је осетљивост положаја ове дивизије била утолико већа што се позади ње није налазила ниједна пешадијска дивизија из другог армијског ешелона која би је у случају потребе могла брзо и ефикасно помоћи јер се Дунавска дивизија II налазила дубоко позади армијског центра. Према томе, лево крило Армије, и поред тога што су положаји које је поседала левокрилна дивизија били топографски јаки, није давало довољно тактичко-оперативне сигурности. Да би се то постигло, било је свакако потребно да се Дунавска дивизија I, која је поседала фронт ширине око 10 км, рокира више према свом левом крилу и чвршће наслони на Пчињу. Усто је била потребна и чвршћа организација садејетва са снагам које су се налазиле на левој обали Пчиње у рејону Орловца (к. 413). Али је такво померање ове дивизије могло уследити само онда ако би се централна, Дринска дивизија I, истакла напред и ако би у свој фронт одбрана укључила и рејон Поповца (тт. 519), јер је иначе фронт ове дивизије износио свега око 2,5 км. Међутим, пошто је то изостало, положај централне дивизије имао је у ствари улогу неког централног прихватног положаја који би могао до дође до изражаја тек пошто буду одбачене крилне дивизије. На тај начин 1. српска армија је уочи битке у првом ешелону уствари имала две пешадијске дивизије уместо три, како су то замишљале Врховна команда и Команда армије, док су се у другом ешелону налазиле три уместо две дивизије. Овом значајном променом у борбеном поретку Армије која је настала у ситуацији када су се на предњем крају могле развити не само три него и четири дивизије, уз осетљивост левог армијског крила од обухвата са истока, била је битно ослабљена тактичко-оперативна сигурност армијског поретка и могућност Армије да испољи своју ударну снагу када су јој Турци 23. октобра изненада наметнули битку.

Покрет главних снага турске Вардарске армије према Куманову предузет је са чврстом намером комаданта армије да по прикупљању снага у рејону Куманова пређе у напад и одвојено туче српске снаге које су се очекивале од Врања и Ћустендила, односно по деловима туче главну српску групацију тј. 1 армију, која се очекивала од Врања. Међутим, пошто је 22. октобра увече био обавештен да су непосредно испред Куманова избиле српске снаге чија се јачина цени на четири дивизије, да је колона од Ћустандила заузела Страцин, а она која наступа косовским правацем Приштину, командант армије је, изгледа, оценио да услови за остварење његове намере нису више онакви како их је он замишљао. Јер да би се одвојено тукле српске снаге од Врања и Ћустендила требало је Вардарској армији времена и простора. А пошто су се ове колоне 22. октобра увече налазиле на таквом растојању да су се већ идућег дана после подне могле сјединити на бојишту, извођење замишљеног маневра 5. и 6. корпуса, којим је требало обухватити крило и бок 1. српске армије у наступању из долине Мораве, било је у оваквој ситуацији скопчано с ризиком да ова два корпуса при покушају таквог манеара буду концентрично нападнута од 1. српске армије која се налазила испред Куманова и од оних српских снага са Страцина. Зато се командант армије 22. октобра увече колебао у својој ранијој одлуци налазећи се у дилеми да ли идућег дана прећи у напад или остајући у одбрани сачекати напад српских снага? Па пошто је, изгледа, као и командант 7. корпуса предвиђао да ће српске колоне идућег дана продужити покрет у циљу напада на Куманово, командант армије се одлучио да своје снаге постави тако како би могао да прими напад обе српске колоне. Али судећи према распореду његових снага ноћу 22/23. октобра и према ономе како су се идућег дана развијали догађаји на бојишту, комадант армије се није сасвим одрекао своје првобитне идеје о нападу. Напротив, распоређујући своје корпусе степеном уназад, како би, по потреби, могао образовати фронт и према североистоку, он је имао намеру да искористи сваку прилику за прелазак у напад управо у духу своје раније замисли изводећи нападни маневар – прво снагама 5. корпуса, па онда и 6. корпуса – према левом крилу и боку српских снага. Према томе, остајући у основи доследан својој ранијој одлуци да нападом реши битку у своју корист, комадант Вардарске армије је у новоствореној ситуацији ноћу 22/23. октобра само привремено одгодио извршење ове одлуке. У духу овакве замисли, 7. корпус је ове ноћи добио задатак да остане на положајима испред Куманова, с тим што му је препоручено да иза левог крила образује јаку резерву од трупа са истурених положаја и источног утврђеног одсека. Шести корпус је имао у току ноћи да доврши пребацивање снага преко реке Пчиње и да до зоре заједно са претходничким пуком 13. низамскедивизије из карпуса поседне утврђене слатинске положаје (што ће рећи: положаје од везе са десним крилом 7. корпуса, преко Зебрњака и Слатине Махале, до Голубице, односно до Пчиње) и на тај начин осигура прелаз реке Пчиње осталим јединицама. Пети корпус је главнином снага требало да остане на левој обали Пчиње, с тим да се 13. дивизија помери удесно ближе и позади претходничког пука, који је имао задатак да поседне положај на Голубици, а Штипска редифска дивизија пребаци из села Кутлибег у Новосељане и образује армијску резерву.

Како се види из борбеног поретка који је у току ноћи 22/23. октобра требало да заузме Вардарска армија, комадант армије је на десном крилу груписао четири пешадијске дивизије, рачунајући и ону која је имала задатак да образује армијску резерву. Свакако да је задржавање 5. корпуса степеном уназад иза 6. корпуса било условљено тежњом да се парира евентуални напад српских снага од правца Страцина, али се из овог распореда види да је командант армије желео да на десном крилу створи јаку ударну групацију која би, према развоју ситуације на бојишту, прешла у противнапад ради обухвата српског крила. Из изложеног се види да је комадант Вардарске армије уочи Кумановске битке располагао приближно тачним подацима о српским снагама пред фронтом и да је чак реално предвиђао намере српске Врховне команде: он је дакле – насупрот комаданту 1. српске армије који није ни слутио да ће идућег дана отпочети одлучујућа битка – плански припремао одбрану, односно напад за 23. октобар. Положај на којим је Вардарска армија требало да остане у одбрани, односно с којих је прешла у напад, протезали су се од села Слупчане, на левом турском крилу, преко Режановачке косе (Страна тт. 371) – Кршла (тт. 431), Зебрњак (тт. 511) – Слатинска коса до Голубице (тт. 375). У тактичко-топографском погледу ова линија је била подређена положају 1. армије, јер се земљиште, у целини, са севера спушта према Куманову и р. Пчињи и у главном је голо и отворено. Услед тога се Вардарској армији са ове линије нису нудили нарочито повољни услови за напад на фронт 1. армије. Будући да је десно крило 1. армије било наслоњено на гребен Скопске Црне Горе и да је маневар с левог турског крила био теже остварљив, напад главних турских снага са овог правца није нудио нарочите резултате, утолико мање што су Турци, с обзиром да су са српске стране на овај правац изводиле главне комуникације, могли очекивати да ће се на овом делу фронта налазити главне српске снаге. Ни правац с центра полазног положаја није нудио услове за напад главних турских снага, јер је директно изводио на топографски најјачи део фронта 1. армије којим се исувише тешко могло овладати без примене маневра било са источне било са западне стране. Према томе, правац који је изводио са десног крила Вардарске армије нудио је без сумње најповољније услове за напад главних турских снага. Наиме, са овог правца се нудило највише могућности за маневар у циљу тактичког обухвата левог крила 1. армије, које је иначе било јако истакнуто. Снаге које би биле ангажоване за извођење оваквог маневра морале би у почетку наступати и левом и десном обалом Пчиње, с циљем да се прво овлада Сртевицом и на тај начин омогући обухват младонагоричанских положаја. Међутим, овакав маневар није нудио веће резултате, јер да би се обухватило лево крило 1. српске армије, у оперативном смислу, маневар би се морао изводити дубље и с јачим снагама. А с обзиром на карактер земљишта источно од Пчиње, нарочито северније од села Војник и друма Крива Паланка – Куманово, такав маневар је био веома отежан, утолико тежи што Вардарска армија и није имала довољно снага за један такав подухват. Према томе, ни напад главних снага Армије са овог десног крила није нудио нарочите изгледе на успех. Ни у погледу одбране, Вардарска армија није имала нарочито повољне теренске услове. Пре свега, ова линија није представљала јаче изражену тактичко-топографску целину. А пошто важнији земљишни објекти нису били фортификацијски довољно ојачани и повезани, ови положаји нису омогућавали, иначе слабој, Вардарској армији да издржи напад надмоћније 1. армије. Утолико мање што је 1. армија у нападу могла да испољи маневар према једном и другом крилу ових положаја. Према томе, земљиште није нудило повољне услове за напад, а још мање за одбрану Вардарске армије.

 

ЛИТЕРАТУРА

Hall, Richard C. (2002). The Balkan Wars 1912–1913: Prelude to the First World War. Routledge. стр. 140. ISBN 978-1-134-58363-8.

Јагодић, Милош (2009). Српско-албански односи у Косовском вилајету (1878—1912). Београд: Завод за уџбенике.

Јагодић, Милош (2010). Уређење ослобођених области Србије 1912—1914: Правни оквир. Београд: Историјски институт.

Јагодић, Милош (2013). Нови крајеви Србије (1912—1915). Београд: Филозофски факултет.

Јагодић, Милош (2015). „Процена демографских губитака Срба у периоду 1910–1921” (PDF). Српске студије (6): 11—65. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 26. 08. 2018. Приступљено 31. 07. 2017.

Пузовић, Предраг (2013). „Улога свештенства у Балканским ратовима” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 72 (1): 93—111.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања