SRPSKA ČITAONICA – GRADSKA BIBLIOTEKA U NOVOM SADU

16/02/2017

SRPSKA ČITAONICA – GRADSKA BIBLIOTEKA U NOVOM SADU

Autor: Ljiljana Dragosavljević Savin

Prve srpske čitaonice (čitališta) Javljaju se krajem XIX veka. Sa kraćim prekidima  one će delovati  i u prvim decenijama  HH veka. Istorijski uslovi kojima se osnivaju  ove značajne društvene  institucije, određeni se političkim ekonomskim  i društvenim  odnosima, koje je u velikoj meri karakterisala borba  za očuvanje srpkog jezika i imena. Čitaonice, kao oblik društvenih institucija, Srbi su preuzeli od evropskih naroda,  kod kojih su one poznate  već polovinom XVIII veka.

U jednom relativno kratkom periodu otvaraju se čitaonice u Irigu (1841/42), Vršcu (1842), Kikindi (1845), Somboru (1845) i Novom Sadu (1845). Osnivači čitaonica bili su dobrovoljna udruženja građana, inteligencija, trgovci, zanatlije, sveštenici, zemljoradnici, vojnici, od čijih je dobrovoljnih priloga ili određene članarine finansirana ukupna delatnost. Tako su udareni temelji ovoj društvenoj instituciji i formirani njeni ciljevi i zadaci u dokumentima zvanim ustav, pravila, statut ili štatut, ustavopoloženije ili osnovopoloženije. Osnovu organizacije čitaonice činilo je društveno ravnopravno članstvo, koje iznad sebe bira upravu od pet, sedam i više članova, od kojih se zatim imenuju predsednik,  potpredsednik,  sekretar, blagajnik i bibliotekar, odnosno hranilac ili knjižničar .

Značajnu ulogu u odbrani srpskog nacionalnog bića u Austrougarskoj monarhiji imala je Srpska čitaonica u Novom Sadu. Organizovanje ove čitaonice omogućeno je dobrovoljnim prilozima građana i uglednih ljudi iz svih srpskih krajeva, prikupljenih na balovima koji za ovu svrhu i organizovani. Ondašnja štampa registrovala je dva “toržestvena bala”. Prvi je bio održan 31. avgusta 1844. godine, u prostorijama Novosadskog gradskog strelišta. Ova zabava je bila čisto srpska i u njoj je veliko učešće uzela tadašnja novosadska srpska omladina, svo srpsko plemstvo Vojvodine, kao i engleski konzul iz Beograda. Drugi bal bio je priređen 6. septembra 1845. godine, u gostionici “Kod fazana” (današnja zgrada muzičke škole “Isidor Bajić ” u Njegoševoj br. 9) u Novom Sadu. Bal je  uveličao svojim prisustvom arhiepiskop Josif Rajačić. Pročitana su imena priložnika i pokrovitelja i utvrđeno da je osnovan fond čitaonice od 2.000 forinti i 1.000 knjiga. Osnivačka skupština Srpske čitaonice održana je u nedelju 23. septembra 1845. godine u zgradi Grčke škole (današnja zgrada u Grčkoškolskoj ulici br. 3).

Tog dana izvršeno je “svečano zavedenije”, ali to ne označava i početak čitaoničke delatnosti. Na ovoj osnivačkoj skupštini pripremljena su pravila Društva i izabrana je uprava. Za prvog predsednika izabran je advokat Jovan Rajić mlađi (za razliku od njegovog slavnog imenjaka, arhimandrita i istoričara), za potpredsednika Platon Jevremović (paroh Saborne crkve) , a za sekretara Radivoje Stratimirović.

Dušan  Popov iznosi  zapažanje da je još  1790. godine  knjižara Emanuila Jankovića, u kući kod “Belog lava” (na uglu Dunavske i današnje Zmaj Jovine) morala biti i prva čitaonica. Drugo mesto gde su se knjige čitale bilo je “gimnazijalno knjigohranilište”, kojem je 1819. godine temelj udaren dolaskom Pavela Jozefa Šafarika za direktora Novosadske gimnazije. Još je nerazjašnjeno treće čitalište. Podatak da je bilo čitaonice 1838. godine potiče od dr Ilije Ognjanovića Abukazema . Kao urednik Javora on je izneo  sećanja na čuveni srpski bal, priređen u korist osnivanja Srpske čitaonice 1844. godine, i pri tom naveo da mu je  poštovana  gospođa Ana Dobrićka (1829-1912, bila je kći Konstantina Popovića Komoraša, koji je s entuzijazmom okupljao diletante u tzv, Leteće pozorišno društvo i s njima priređivao predstavnje, a ona je kao devojčica mogla prisustvovati tim priredbama)   pričala  kako su oko godine  1837-1838.

Današnja Gradska biblioteka koja radi na tradicijama Srpske čitaonice, priklonila se 23. septembru 1845. godine,  kao svom rođendanu,  budući da za  njega  ime izvorne dokumente. Čitaonica kafanskog tipa postojala je 1842. godine u gostionici “Kod zelenog venca” (današnji trg Svetozara Miletića, zgrada Vojvođanske banke). O njoj je govorio dopisnik lista Peštansko-budimski  skoroteča.  Iz Pavlovićevih Serbskuh narodnih novina iz 1842. godine vidimo da je tada postojala  “prekrasna biblioteka koja je, nažalost, bila uvek zatvorena”. Biblioteka eparhije Bačke bila  je    u  to  vreme  jedina   velika novosadska  biblioteka.  Stara  eparhijska biblioteka je izgorela u vladičanskom dvoru 1849. godine, kada je bombardovan srpski deo grada. Lične biblioteke starih Novosađana svedoče da su knjigama poklanjali vrednu pažnju. Naslednici starih Novosađana  delili su knjige u ostavinskim raspravama, ali su knjige i prodavane brzo posle smrti vlasnika. Lične biblioteke u Novom Sadu trajale su koliko i život vlasnika.

Statuti Srpske čitaonice prihvaćeni su na sednici od 5. novembra 1845. godine. Prevedeni su na mađarski jezik i zajedno sa molbenicom podneseni novosadskom Magistratu, s tim da budu prosleđeni nadležnom Namesničkom veću u Pešti. Namesničkom veću se nije žurilo da odobri statute. Očigledno je da se Srpska čitaonica nije uklapala u političko-ideološki koncept svekolike mađarizacije, ali, s druge strane, i odbijanje je moglo da otkrnji ugled pravne države. Odobrenje za rad je stiglo 1846. godine . Jovan Rajić , “privremeni čelnik”, je  na  Đurđevdan  1847. godine  na  mesečnom  zasedanju Srpske čitaonice, podneo ostavku na položaj predsednika. Stalni predsednik ove ustanove postao je nesumljivi autoritet među svojim savremenicima, Jovan Hadžić.

Jovan Hadžić bio je jedan  od osnivača Matice srpske, cenjen književnik (Miloš Svetić), poznat kao zakonodavac u Srbiji, a od mnogih uvažavan i zbog borbe sa Vukom Karadžićem zbog jezika i pravopisa. Uprava  se birala  na  tri  godine, a činili  su je:  predsednik, potpredsednik, blagajnik i bibliotekar . Godišnje su se držale dve redovne skupštine . Usled revolucionarne 1848-49. godine Čitaonica je prestala sa radom . Obnovljena je na skupštini 2. maja 1860. godine kada je donet Ustav za Čitaonicu srbsku. “Čitaonica Srbska u Novom Sadu postojavša, obnovljava se i ustanovljava radi u mnoga razvijanija duha izobraženosti, čovečnosti i družstvenosti među stanovnicima Novosadskim i u okolini. Ovo se namjerava postići međusobnim saobraštajem i čitanjem dobrih knjiga, novina, časopisa i. t. d. koje će Čitaonica sebi nabavljati.”

Šest  godina  kasnije  ove  ideje  su  uobličene  u  odluke  prve  skupštine Ujedinjene omladine srpske, upravo u Novom Sadu. Na čelo Čitaonice marta 1861. godine došli su predstavnici mlade srpske inteligencije. Za predsednika je izabran narodni tribun Svetozar Miletić, a za sekretara njegov politički istomišljenik, mladi pesnik Jovan Jovanović Zmaj. Dolazak ova dva velikana na čelo Srpske čitaonice otvorio je najsvetlije stranice iz njene istorije. Od tada ovo jedino srpsko kulturno društvo u Novom Sadu, proširuje javno delovanje i podstiče osnivanje drugih društava i ustanova od nacionalnog značaja.

Za celo Srpstvo, Novosadska čitaonica ima lepih  zasluga. Zbog svoje ekonomske snage i usvojenih pravila, ona je bila središte kulturnog života i osnivač mnogih ustanova , kao i utočište za književnike . Čitaonica je imala presudan uticaj u osnivanju Srpskog narodnog pozorišta, najstarijeg profesionalnog teatra kod Srba. Glavni agitator i pokretač ove akcije bio je član Čitaonice i urednika Srpskog dnevnika, Jovan Đođević. Prvo srpsko pevačko društvo osnovano je u krilu Srpske čitaonice 1867. godine . Ovo društvo često je imenovano   i  kao  Čitaoničko   pevačko  društvo.  Sa  Ujedinjenom   omladinom srpskom Čitaonica  je  formirala  Društvo  za  radinost  1867-1869.  godine.   U njenim prostorijama osnovano je Novosadsko srpsko kolo 17. oktobra 1873. godine.  U prostorijama Čitaonice održavali su se javni sastanci  Srba  zanatlija, deoničara prve Bačke trgovačke i prometne banke u Novom Sadu, skupštine jahačkog, veslačkog i vatrogasnog društva, nedeljni sastanci Srpskog devojačkog i omladinskog kola. Iako je bila po imenu srpska, Čitaonica je bila otvorena za sve novosadske građane, bez obzira na veru i naciju.

Pod uticajem evropskih gradova, Srpska čitaonica je priređivala balove besede,  koncerte ,  muzičke večeri  i sl. U organizaciji Srpske čitaonice održano je prvo selo 10. januara 1900. godine, u prizemnoj dvorani Majerovog “Grand hotela”. Kako je ova vrsta događaja bila odlično prihvaćena , sela su nastavila da se priređuju i narednih godina. Na njima su se mogle čuti korisne pouke i uživati u čisto srpskoj zabavi. Kasnijih godina u Novom Sadu su se održavale dve vrste sela. Jedna vrsta sela priređivala se pod okriljem Srpske čitaonice u njenim prostorijama. Druga vrsta sela, pod nazivom “Poučne i zabavne večeri”, priređivane su od strane grupe građana u velikoj dvorani hotela “Kod kraljice Elizabete”, za veliki broj građana koji se nekada kretao i do 2.000 ljudi. Na selima su održavana izuzetno korisna predavanja. Možemo izdvojiti predavanja o narodnom zdravlju dr Milana Jovanovića Batuta, profesora Beogradskog univerziteta . On je govorio o uzrocima lošeg zdravstvenog stanja kod Srba, ukazao kakva treba da bude seoska kuća, govorio je o lošem negovanju dece, o lošoj nezi i pažnji trudne žene i kako da se stane na put tom zlu kod Srba. List Ženski svet je objavio “da su Srpske devojke u Novom Sadu obrazovale po zaštitom Srpske čitaonice Devojačko i omladinsko kolo. Nedeljom posle podne od 3-5 sati sastaje se ta mladež u Srpskoj čitaonici i tu se bavi predavanjem, čitanjem, deklamovanje, pevanjem, svirkom i društvenim igrama . Iz tog kola obrazovalo se i mešovito pevačko društvo koje je, pod rukovodstvom ekademika g. Miše Matića, pevalo na čitaoničkoj zabavi uoci Nove godine, a u četvrtak 5. februara o. g. priredilo koncert s igrankom u korist sirote školske dece, koji je bio lepo posećen”.  List Branik izveštava daje 16. januara  1911. godine održana glavna skupština Srpske čitaonice u Novom Sadu, kojom je predsedavao Arkadije Varađanin . Iz pročitanog predsednikovog izveštaja se vidi da je Društvo na svim linijama svojih  zadataka pošlo najbolje. Isti list nas naredne 1912. godine obaveštava   da  je Čitaonica   premeštena   u   novi   stan,  u   sirotište   Marije Trandafil, koji je od ove godine dobio i električno osvetljenje.

Novosadska srpska čitaonica je dala podstreka osnivanju čitaonica u selima oko Novog Sada. Prema podacima iz Peštbudimskih vedomosti, čitaonica u Kisaču je   osnovana   15.novembra   1862.  godine,   u   seoskoj   školi.   Osnovali   su  je evangelisticki  sveštenici  Juraj  Jesenski  i Jan Mičatka.   Srbi  iz Futoga su osnovali svoju čitaonicu  31. marta 1866. godine, ali je ona radila sa prekidima, zbog  nedostatka  novca. Najstariji podaci  o srpskoj čitaonici  u Sremskim Karlovcima objavljeni su u Danici 1867. godine i Zastavi , gde se obaveštavaju čitaoci da je trudom tamošnjeg beležnika g. Belanovića ustanovljena čitaonica, “istina broj članova je malen, ali je naše nadanje veliko…” Pretpostavlja se da je ova čitaonica radila sa prekidima, jer Zastava 1905. godine, ponovo obaveštava da je 24.jula osnovana Srpska čitaonica “da se nedeljom i praznicima imaju ratari gde sastajati”. Verovalo se da  je prva čitaonica u Petrovaradinu osnovana, po pričanju najstarijih stanovnika, 1869. godine i bivšoj gostionici “Kod bele ruže”, u Novom Majuru. Drugačije tvrdnje iznosi list Matica iz 1866. godine, koji kaže da je “13 junija otvorena u Novom Majuru (Rokustalu – podgrađu varadinskom) nastojanjem valjanih rodoljubaca narodna čitaonica svečano”. U kalendaru Štrosmajer za 1909. godinu pominje se postojanje dve čitaonice u Petrovaradinu – Narodne čitaonice i Hrvatske čitaonice. Za obe se navodi da su utemeljene 1902. godine. List Branik obavestio je o osnivanju Srpske čitaonice u Kaću, 1907. godine.

Nakon  šest  decenija   od  osnivanja Srpske čitaonice, na redovnoj skupštini održanoj krajem januara 1905. godine, pokrenuto je pitanje:”Mogu li i ženskinje biti redovni članovi Čitaonice i skupština je Jednoglasno izjavila da se i ženskinje mogu primiti za redovne  članove sa svima pravima , koja i muški uživaju. Ovo je prva ustanova u  nas  Srba  s  ove strane, u kojoj  su u pravima i dužnostima izjednačeni muški  i  ženski  članovi.”

Srpska  ženska  čitaonica  u  Novom  Sadu osnovana  je  na  skupštini  održanoj  3. januara 1910.  godine.   Ovakva  ustanova bila je  preko  potrebna  da okuplja  ženski svet  svih  staleža,  gde  će  zajedno  da  se podučavaju, pomažu  i  zabavljaju. Za predsednicu  je   izabrana  Milica  Tomić, rođena Miletić, za potpredsednicu Ljubica Jerković, za perovođu Evica Pavković, za blagajnicu Sofija Đorđević i za knjižničarku Vukosava Aleksijević . Prvi sastanak članice Ženske čitaonice imale su 10. januara 1910. godine poslepodne u školi kod sv. Nikolajevske crkve, a već polovinom januara  priredile  su poučno­zabavno selo u velikoj dvorani hotela “Rečei”, sa raznovrsnim programom. Pravi motiv za organizovano delovanje žena bio je predlog Ugarskog sabora da se nastava u srpskim narodnim školama pomađari . Obišle su sve srpske kuće u varoši, pisale na   sve  strane   Ugarske   gde  ima  Srpkinja   i   protiv   tog predloga   sakupile   30.000 potpisa  uz  protest zbog pomađarivanja  nastave.  Rezultat  svoga  delovanja predale  su saborskom  poslaniku  dr Jovanu Manojloviću,  koji je  o ovom  pitanju  govorio  na Ugarskom saboru. Dve debele povezane knjige sa ženskim potpisima dr Manojlović je stavio na predsednikov sto. Iako svojom akcijom nisu uspele da pomognu srpskoj školi, izazvale su uzrujanost i čuđenje mađarskih poslanika, koji su se gurali da vide i da zavire u te knjige. Iznenadilo  ih je držanje i organizovanje Srpkinja. Srpska pravoslavna  novosadska  crkvena opština ustupila je  Ženskoj  čitaonici najveći razred  osnovne škole u Nikolajevskoj  porti,  a kasnije i dvoranu sa  150 sedišta, u kojoj  su se održavale skupštine  crkvene  opštine. U srpsku Žensku čitaonicu, februara meseca ]910. godine, upisano je 96 žena i devojaka, a novembra meseca iste godine broj članica se popeo na oko  170. Pravila Ženske čitaonice potvrđena su početkom novembra 1910. godine. Članice su predložile ime “Srpska ženska   čitaonica  u Novom   Sadu”.  Međutim,   stav  Ministarstva   unutrašnjih poslova bio je da se čitonica ne može nazvati srpska. Na drugoj glavnoj skupštini određen je naziv “Ženska čitaonica Posestrima u Novom Sadu”. Prve godine rada Čitaonica  je  prikupila,  uglavnom  darežljivošću   pojedinaca,  oko  300  knjiga. Obaveštenja da je  Srpska novosadska  čitaonica  osnovala  u svojim  prostorijama odeljenje za žene, objavili  su srpski listovi Branik , Zastava , Srpstvo, Ženski svet,  Trgovačke novine.  Za ženske  članice određena je  posebna  dvorana, koja je izmolovana  i  snabdevena  novim  nameštajem . Ženskim  članicama su stajale na raspolaganju  sve novine, književni listovi i biblioteka. Na nedeljnim podnevnim sastancima obično su se čitale pripovetke i razgovaralo se o praktičnim stvarima  (vaspitanju dece, bolestima, rešavanju pitanja posmrtnine , društvenim pokretima …). Članice Ženske čitaonice posećivale su narodna sela. Bilo je u godini 7-8 zabavno-poučnih sela. Svake godine po jedno selo pripremale su, i celokupan program ispunjavale, članice Ženske čitaonice i ženski hor Ratarskog pevačkog društva. Novosađani su ovakvo selo zvali “žensko selo”. Zimi se skupljalo i do 80 članica, a leti oko 40, zbog ratarskih poslova. Već početkom 1910. godine Ženska čitaonica je razmatrala pitanje osnivanja škole za nepismene žene, a marta 1911. godine govori o skorom otvaranju škole za čitaoničke članice koje ne znaju da čitaju i pišu. Dobrotvorno društvo ženske čitaonice “Posestrime” osnovano je krajem februara 1911. godine, s ciljem da svojim članicama pomogne u bolesti i, po mogućnosti, izdaje skromne posmrtnine. Nešto kasnije osnovan je ogranak društva za pomoć porodiljama . Na drugi dan Uskrsa 1911. godine Ženska čitaonica “Posestrima” priredila je zabavu u velikoj sali hotela “Rečei”, sa pozorišnom predstavom i igrankom . Zabavu je otvorio gajdaš srpskim kolom i ona je trajala do posle ponoći . Kneginja Meščerski, spisateljica, koja je živela u Francuskoj i pisala pod imenom Pola Dorian, doznala je iz časopisa Žena za srpsku novosadsku čitaonicu “Posestrima”, čija joj se organizacija veoma dopala. Poslala je na poklon ovoj srpskoj čitaonici sve knjige koje je napisala i propratila taj dar sa nekoliko toplih reči. Za vreme srpsko-turskog i, kasnije, srpsko­ bugarskog rata, Društvo je prikupljalo pomoć u odelu, novcu i ponudama za ranjenike i svake nedelje nosilo prikupljene stvari u Beograd.

Srpska čitaonica, preteča današnje Gradske biblioteke, bila je još jedan bastion nacionalne kulture Srba ovog grada. U okviru svog javnog delovanja ona je podsticala osnivanje drugih ustanova od nacionalnog značaja. Najznačajnija od njih je Srpsko narodno pozorište. Pod njenim okriljem stvoreno je prvo srpsko pevačko društvo, poznatije kao Čitaoničko pevačko društvo i organizovani su mnogobrojni balovi, koncerti, predavanja…

LITERATURA:

Petar Jovanović, Milan Vranić, Dušan Popov, Znameniti knjižničari i izdavači Novog Sada, Novi Sad 1993.

Srpska čitaonica – Gradska biblioteka u Novom Sadu; Spomenica (1845-1995), Novi Sad 1996.

Ustav za čitaonicu srpsku u Novom Sadu, fototipsko izdanje, Novi Sad 1993.

Biljana Šimunović Bešlin, Srpska čitaonica – Gradska biblioteka u Novom Sadu, Zbornik Matice srpske za istoriju, br. 55, Novi Sad 1997.

Zastava, Branik, Ženski svet, Javor, Narodno kolo

 

 

 

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja