Српска Војводина и политика Светозара Милетића

Српска Војводина и политика Светозара Милетића

Аутор: др Милош Савин

Прва озбиљна политичка активност Светозара Милетића је везана за избијање револуције 1848. године, те проглашење Српске Војводине. Хабзбуршко царство је 1848. обухватила антифеудална, грађанско-демократска револуција. На војвођанском простору у почетку је дошло до социјалних и аграрних побуна. Револуционарне тежње Срба и Мађара су се у почетку потпуно подударале. Пештанска револуционарна омладина је 15. марта истакла захтеве који су предвиђали грађанске слободе, равноправност свих народности, укидање феудалних односа, опште право гласа и демократски устав. Захтеве је прихватио Угарски сабор, а делимично их је потврдио и бечки двор. Међутим, мађарски револуционари су након преузимања власти, одбили да признају иста права Србима, сматрајући да у Угарској, односно Мађарској постоји само један политички народ – Мађари. Нашавши се у жижи догађаја као двадесетдвогодишњи студент у Будимпешти, схватајући да ће доћи до мађарско-српског сукоба, Милетић се враћа у Шајкашку где и поред полицијских прогона агитује на Србе шајкаше, да се не одазову мобилизацији на италијанско ратиште, већ да остану уз свој народ због предстојећег мађарског напада. До кулминације српског националног покрета долази у Сремским Карловцима где је од 13. до 15. маја одржана Мајска скупштина која је прогласила Српску Војводину, у чему Милетић узима активно учешће. По одлуци, Војводина је, као посебна аутономна територија обухватила: Срем са Границом, Барању, Бачку са Потиским дистриктом и Шајкашким батаљоном, те Банат са Границом и Кикиндским дистриктом. Непуних месец дана након Скупштине отпочиње крвави српско мађарски рат, током ког ће српски покрет на крају ући у пуну сарадњу са аустријским фактором у борби против мађарске владе. Окротисаним аустријским уставом из марта 1849. године, Војводина није призната као посебна круновина. Угарска је подељена на војне дистрикте, из Војводине је изузета граница, а њен остатак је постао седми дистрикт на челу са царским комесаром – патријархом Рајачићем. Током 1849. у Војводини су вођене крваве борбе између Мађара и Срба. Током лета 1849., на аустријски позив у сукобе се укључила руска војска, након чега су Мађари поражени.

Аустријски цар је 15. децембра 1849. донео патент о оснивању Војводине Србије и Тамишког Баната, која ће се често називати и Српска Војводина и Тамишки Банат. У састав овакве Војводине ушли су Бачка и Банат без Границе, те само Румски и Илочки срезови из Срема. Војводина је суштински представљала само једну управну јединицу, без икаквих народних или аутономних одлика. Војводина је изузета из Угарске и поверена аустријском министарству полиције на управу, а званични језик је био искључиво немачки. Аустријски цар је себе прогласио за великог војводу Војводине Србије. Период постојања Војводине Србије се у потпуности поклопио са апсолутистичким режимом аустријског министра Александра Баха, па се одомаћио назив Бахова Војводина. Агресивна германизација, полицијски режим, централизација и аустријски државни унитаризам су главне одлике Баховог апсолутизма. Високи трошкови изградње и одржавања административног система, оптеретили су српско грађанство. Позитивна обележја Бахове Војводине представљају напуштање феудалних и успостављање грађанских установа, те пораст броја Срба међу чиновницима. Иако Срби нису могли да буду на значајнијим местима у бирократији, повећан број школованих Срба, чиновника, имаће утицај на јачање војвођанског либералног грађанства. На челу са Светозарем Милетићем, демократски оријентисано српско грађанство се повезује са мађарским демократским круговима, ради борбе против пронемачке диктатуре. Под притиском општег незадовољства у целој монархији, цар је отпочео процес децентрализације. Проценивши да му Срби више нису потребни, у намери да за своју спољну политику задобије Мађаре, цар је 27. децембра 1860. лично написао одлуку којом је Војводина укинута и потпуно присаједињена Угарској.

Укидање Војводине је срушило и последњу илузију код демократски оријентисаног, српског, либералног, грађанског сталежа о могућности ослањања на Беч. Светозар Милетић је почетком јануара 1861. године, у чувеном чланку На Туциндан, предложио потпуни раскид са Бечом и политичку борбу за признање аутономне Војводине од стране Мађара. У намери да ублажи српско негодовање, али и да заплаши мађарске политичке кругове, аустријски цар је дозволио Србима да одрже Благовештански сабор у Сремским Карловцима 2. априла 1861. године, на ком је затражено да Војводина буде територијална аутономија са сопственим органима.

Светозар Милетић је формулисао принцип „Ми смо и Срби и грађани“, истичући једнак значај националне слободе, демократије и грађанског друштва. Захтеве за територијалним заокружењем и аутономијом Војводине у оквиру Мађарске у својим чланцима разрадили су Милетић и његов блиски сарадник и пријатељ. Њихови предлози су подразумевали да се у Угарској дође до заокружења неколико жупанија у којима би народности чиниле већинско становништво, које би заједно са мађарским жупанијама функционисале у оквиру угарског државно-правног оквира, али су се служиле својим народним језицима. По овом предлогу Војводина би поседовала и симболична историјска права због српских привилегија из прошлости. Милетић није наишао на очекивано разумевање међу мађарским политичарима који су држали „да би само име Војводина значило, ни више ни мање, него повреду интегритета Угарске!“ Милетић је очекивао да ће за аутономну Војводину, у духу равноправности, наићи на разумевање код мађарских грађанских политичара, присталица демократије, либерализма и уставности, што се никада није догодило. Милетић се залагао за блиске, братске односе са Хрватском. Милетић је инсистирао, без жеље да увреди „браћу нашу Хрвате“, да је Срем „душа наше Војводине.“

Развој угарског парламентаризма, српски либерали су доживели као шансу, па су 1865. године, пред изборе за Угарски сабор, у Новом Саду организовали одбор за израду политичког програма за српске посланике. Одбор је поделио кандидате по изборним областима, и постигао непоновљив успех – освојио је 12 посланичких места у Угарском Сабору. Током целокупног периода угарског грађанског парламентаризма гласачко право није имало више од 7% бирача, а Срби су чинили свега 2.5% становништва, што посебан значај даје организационим способностима Милетићеве либерално-грађанске опозиције.

Пошто је током августа 1864. године због лоше финансијске ситуације престао да излази Србски Дневник, нарастајућа српска либерална опозиција у Угарској, на челу са Милетићем, остала је без адекватног простора у штампи. Проценивши штетност овакве ситуације, пред заседање угарског сабора 1866. године, Светозар Милетић је помишљао да обнови рад Дневника, али је на концу ипак одлучио да покрене нови политички лист Заставу. Упркос извештају мађарске полиције да Милетићево стратешко окретање Мађарима у односу на Беч има за циљ да уз сарадњу са угарским фактором  има за циљ да допринесе његовој наводној идеји обнове великог српског царства, оснивање Заставе је одобрено. Милетићево окружење је сакупило довољно средстава за депозит, који је био услов за покретање политичког листа, а њему као регуларно изабраном члану Угарског сабора није било могуће забранити издавање штампе. Застава је фебруара 1866. године почела да излази у Пешти два пута недељно. Након 46. броја 1867. године седиште листа је пребачено у Нови Сад, а тек 1869. након трогодишњег чекања, Застави је дозвољено да уз додатну кауцију почне да излази и три пута недељно. Застава као орган Милетићеве Српске народне слободоумне странке постаје најутицајнији лист међу Србима у Угарској па и шире. Најзнаменитији новосадски и војвођански Срби друге половине XIX века исписују странице Заставе. Утемељујући Милетићеву бескомпромисну политику, Застава почиње да смета политичким приликама Беча, Будимпеште, Загреба, али и Београда чију коруптивност и недораслост идеји свесрпског ослобођења Застава оштро критикује.  Овај политички лист, орган српског либерално-опозиционог покрета нарочито укршта копља са српким конзервативцима и клерикалцима у Угарској, које критикује због приближавања угарским владајућим структурама. Усвајањем Основе програма за српску либерално-опозициону странку, коју је у часопису Застава предложио Светозар Милетић, на конференцији у Бечкереку, почетком 1869. године, формирана је Српска народна слободоумна странка. Бечкеречки програм је постао основа српског опозиционог деловања у наредним деценијама. Српска народна слободоумна/либерална странка на челу са Милетићем је постала масовни, одушевљени народни покрет Срба у Угарској. Бечкеречки програм се противио аустроугарској нагодби, залажући се за самосталност Угарске, унутар које би се немађарске народности, које су чиниле већину, лакше избориле за своја аутономна права. Такође, Бечкеречки програм је опонирао и Закону она народностима који је предвиђао постојање само једног, мађарског, политичког народа у Угарској, ком би припадали сви њени становници. Овај закон је дозволио Србима да самостално уређују своје црквене, школске и фондовске послове, али је одбио њихове захтеве за територијалном аутономијом. Закон који је на први либералан, за сва права дата народностима, пре свега српској црквено-школској аутономији, прописивао је обавезан државни надзор, што ће касније бити коришћено управо за гушење гарантованих права. Бечкеречки погред је поред наведеног, захтевао решење источног питања, у оквиру кога ослобођење и уједињење балканског Српства. Програм је такође инсистирао на равноправности свих народа Угарске са мађарским народом, на већим грађанским и демократским слободама. По питању аутономије Војводине, програм је тражио покретање парламентарне дебате на државном нивоу о захтеву Благовештанског сабора, да Војводина буде територијална аутономија са сопственим органима. Бечкеречки програм је пропагирао панславизам и специјалне односе војвођанских Срба са Србијом.  У вези са Хрватском, овај документ, се залагао за независност Хрватске у односу на Угарску, те био у опозицији према хрватско-угарској нагодби.

На народно-црквеном сабору 1869/71. Српска народна слободоумна странка је имала огроман утицај. Већ на Преображенском сабору Милетићеви либерали као већинска група. Мађарска влада, која није могла да заустави намеру либерала, да наместо преминулог паријарха Маширевића, изабере себи блиског кандидата, прекинула је сабор у сред сесије.

Још 1871. године, у последњој години мандата председника угарске владе грофа Ђуле Андрашија, влада је покушала да формира опозицију Милетићу и његовој странци од групе конзервативно-клерикалних српских политичара окупљених око часописа Србски народ, који је уређивао Јован Грујић Јота, окорели десничар. Андраши је ступио и у контакт са намесничком владом у Кнежевини Србији од које је затражо да му помогне да се из Српске народне слободоумне странке издиференцирају умерени елементи, који би деловали опозиционо према Милетићу. Андрашијеви захтеви су наишли на плодно тло у Београду, пошто је намесник Миливоје Петровић Блазнавац сматрао да је Милетић нитков кога треба обесити. Милетић и његови истомишљеници су имали огромна очекивања од Кнежевине Србије. Тражили су да Србија активном политиком издејствује ослобођење и уједињење српског народа који се налазио под Турцима у Старој Србији и Босни и Херцеговини. Главну препреку овом захтеву, Милетић је препознао управо у систему власти у Кнежевини Србији. Сматрао је да само модерна, демократска, либерална Србија, која поштује грађанска права може да испуни националну мисију. Неуспела акција Милетићеваца из Уједињене омладине српске да изазову устанак на Балкану, помало је угасила жар међу његовим следбеницима, а дошло је и до помирљивијих тонова. Михаило Полит Десанчић, Милетићев ученик и политички саборац, је у часопису Народ написао текстове о непогрешивости папе, који су схватани као критика на рачун Светозара. Часопис Народ Јована Суботића је и основан са циљем да подржава Српску народну слободоумну странку, али на умеренији начин од Заставе. Услед наведеног на Другој бечкеречкој конференцији извршена је ревизија Бечкеречког програма, али се није одустало од основних начела.

Десница, коју су чинили одређени богаташки кругови, клерикалци конзервативци, помогнути од стране угарске владе, окупили су се око Ђорђа Стратимировића, који је прокламовао свој програм 1872. године. Стратимировићев програм је био знатно умеренији од Бечкеречког, али не и потпуно помирљив. Закон о Аустроугарској нагодби и Закон о народностима, овај документ није у потпуности ни оспоравао, али ни прихватао. Бираним речима, Стратимировић их је проглашавао као политичку реалност, под условом да се, исправе, допуне и сл. У замисли да формира странку базирану на свом програму, некадашњи вожд Српске Војводине, доживео је фијаско. Упркос свим искушењима тада је било немогуће опонирати, међу Србима, одушевљеном, масовном покрету, као што је била Српска народна слободоумна странка. Стратимировићу је из фокуса побегло питање Хрватско-угарске нагодбе. Наиме, Српска народна слободоумна странка из Угарске и Хрватска народна странка и Славоније и Хрватске су до 1873. чиниле несаломиви опозициони блок. Међутим 1873. године, дошло је до погодбе између хрватске Народне странке и мађарске владе, усвајањем ревидиране Хрватско-угарске нагодбе. Хрватски народњаци су на овај начин срушили заједнички српско-хрватски опозициони блок, шро је значајно нашкодило политиџи Српске народне либералне странке. Значајан део српских посланика из Српске народне слободоумне странке остао је уз хрватске народњаке, те учествовао у власти. На овај начин је дошло до првог отвореног иступања нотабилитета. Исте 1873. године укинута је и војна граница, за коју се слободно може рећи да је била касарна Милетићеве странке, у страху од чије реакције Мађарска влада није смела да претера са репресијама према њему.

Почетком источне кризе Застава почиње да излази 4 пута недељно, али ускоро, након хапшења Светозара Милетића долази до дезоријентације и детанта у њеној уређивачкој политици. Број њених сарадника драстично опада, долази до забране, њеног раструрања у аустријском делу монархије, једном речју Застава постаје бледа сенка некадашњег утицајног листа. Кормило над њом имају умерени елементи Српске народне слободоумне странке, будући нотабилитети, који увелико спроводе политику опортунизма. Због наводне велеиздаје Светозар Милетић је ухапшен лета 1876. године, а суђење, на коме ће његов бранилац Михаило Полит Десанчић побити све наводе оптужбе, почело је тек у септембру 1878. У овом монтираном процесу, суд је уважио изјаве лажних сведока и осудио Милетића на најстрожу робију, која је подразумевала сталну тортуру и боравак у самици. Након молби и петиција, које су противно вољи Светозара Милетића подношене, он је крајем 1879. године, пуштен на слободу у лошем физичком и психичком стању. Ни по Милетићевом повратку Застава суштински не мења своју уређивачку политику, а лист запада у све веће дугове.

Док се вођа странке налазио у затвору, наступила је малодушност у њеним редовима, доминирала је умерена струја, политика је била разводњена.

Након опоравка, Милетић је у Новом Саду априла 1881. сазвао велики збор бирача странке, са намером да се обрачуна са нотабилитетима. Међутим, искусни нотабилитети, процењујући да је то последњи Милетићев политички корак, нису се истицали на скупу. Уместо очекиваног, дошло је до сукоба између Милетића и групе вршачких социјалиста окупљених око Јаше Томића који су захтевали допуну Бечкеречког програма социјалним питањима. „Томићевом захтеву се супротставио лично Светозар Милетић, објашњењем да се материјални интереси подразумевају у демократском програму Народне странке, а да Томићу као социјалисти, нема места на збору ове странке.“ Томић је оспорио демократичност слободоумне странке, окарактерисао Бечкеречки програм као застарео, а Милетића подругљиво прозвао „народносни папа“. Новосадски збор је искристалисао три фракције у српском либерално-опозиционом покрету – либерале, нотабилитете и радикале/социјалисте. У августу 1882. Светозар Милетић је потонуо у најтежи облик болести, што је довело до његовог коначног одласка из друштвено-политичког живота. Убрзо након тога се и Михаило Полит Десанчић пасивизирао. Странку је фактички наставио да води Миша Димитријевић, уз помоћ првог човека, новосадског либерала Илије Вучетића.