SRPSKA ŠTAMPA U NOVOM SADU

14/06/2017

 

SRPSKA ŠTAMPA U NOVOM SADU

(Začeci srpske štampe, Zastava i Branik

Autor: Ljiljana Dragosavljević Savin

Melhior Erdujhelji je štampu smatrao „intelektualnim kapitalom“. U istoriji ugarskih Srba štampa je, po svom broju i značaju, odigrala važnu nacionalno-političku, društvenu, kulturno-prosvetnu i književnu misiju. Predstavljala je izraz duhovnih struja koje su se javljale u srpskom društvu. Kroz štampu možemo posmatrati položaj Srba i talasanje njihovog političkog kretanja. Jedan od rodonačelnika srpskog novinarstva, Dimitrije Frušić, rekao je da je štampa bila „prvo, najlakše, najishodnije sredstvo za pobuditi k čitanju knjiga, razmišljanju i napretku u civilizaciji i literaturi“. Analizirajući značaj štampe, Svetislav Banica je navodio da „posle škole, ona je najznačajniji i najmoćniji faktor prosvećivanja i vođenja mase“.

            Početak srpske štampe pada u vreme pojačanih političkih strujanja među ugarskim Srbima, vezanim za Temišvarski sabor 1790. godine i neposredno posle njega. Prvi srpski listovi i časopisi štampani su u grčkim štamparijama Venecije i Beča. Svoje prve novine Srbi su dobili deset godina pre Mađara, a dva meseca posle Grka. Prvi, ne samo srpski već i južnoslovenski književni časopis Slaveno-Serbskij magazin, štampan je u Veneciji, u Tipografiji Slavenogrečeskoj blagočestivog Dimitria Teodosieva , godine 1768. Ova godina se smatra početkom srpske štampe. Urednik i izdavač prvog srpskog časopisa bio je Zaharije Orfelin (1726-1785), književnik i graver. On je 1765. godine izdao i prvi kalendar za Srbe. Koliko se zna, izašla je svega jedna sveska tog lista. Među početke srpskog novinarstva možemo svrstati Serbskija novine (prvi srpski list koji je izašao 14. marta 1791. godine u Beču , u štampariji braće Puljo i izlazio do kraja 1792. godine), Slaveno-Serbskija Vjedomosti (1792-1794. Beč; Stefan Novaković), Novine Serbske (13. avgust 1813-1816. mart 1822. Beč; od 5. januara 1834. u Kragujevcu; Dimitrije Davidović), Serbska Ljetopis ili Letopis Matice srpske (krajem 1824, sa oznakom za 1825. godine Budim i Novi Sad; Georgije Magarašević), Vukovu Danicu (1826. godine Beč), Tirolov Banatski Almanah (1827. godine Temišvar), Stamatovićevu Serbsku Pčelu (1830-1841, Budim), Serbki narodni list (prva ilustrovana srpska revija, 1835. godine Pešta; Teodor Pavlović); Serbske narodne novine (1838-1848. Pešta; Teodor Pavlović), Magazin za hudožestvo, knjižestvo i modu ili Srbsku novinu (1838-1839. Pešta; Antonije Arnot), Peštansko-budimskog Skoroteču (1842-1844. Pešta; Dimitrije Jovanović). Listovi su se često menjali, bivali kratkog veka. Prvi srpski listovi pojavili su se na evropskoj političkoj sceni pre nego što je stvorena i zvanično priznata srpska država.

            Novi Sad je bio središte povremene štampe, jer, kao što je rekao M. Erdujhelji, „ovde stanuje najbogatija, najobrazovanija i najnezavisnija inteligencija ugarskih Srba“. Od 1825. do 1918. godine u Novom Sadu je izlazilo 136 listova i časopisa na srpskom jeziku, 20 na mađarskom, 13 na nemačkom, četiri na slovačkom i dva na bugarskom, što ukupno iznosi 175 listova i časopisa. Triva Militar navodi kako je srpska periodika u Novom Sadu, krajem  XIX i početkom XX veka bila zastupljena sa 11 listova i časopisa, dok su istovremeno na mađarskom jeziku izlazila dva lista nedeljno i na nemačkom samo jedan. Novi Sad je bio kulturni i politički centar koji je davao podstrek i direktivu za kulturno-prosvetni, politički i privredni život srpskog naroda u ovim krajevima i zato je razumljivo zašto je srpska štampa bila toliko razvijena. Tiraž srpskih novina nije bio naročito velik. To se, s jedne strane, može tumačiti činjenicom da je u svakom većem mestu (Somboru, Kikindi, Bečkereku, Pančevu i Vršcu) izlazio lokalni nedeljni list, a, s druge strane, novine su bile skupe (pet krajcara ili 10 potura po broju). Stoga su novine kupovali samo imućniji i one su išle od ruke do ruke na čitanje. Vasilije Krestić je izneo zanimljivo zapažanje da se u poslednjih dvadeset godina uoči Prvog svetskog rata težište ondašnje srpske politike u Austrougarskoj postepeno pomeralo iz Bačke i Banata na Srem i Srbe u Hrvatskoj. Dok su ranije Bačka i Banat ponaosob uvek imali više listova od Srema, u ovo vreme Srem je gotovo premašio dve druge oblasti Vojvodine.

            U kulturnom životu srpskog naroda u gotovo celom XIX veku jedna stvar je vrlo karakteristična: ne samo politički, no i književni rad koncentriše se oko političkih listova, i publiciti daju pravac ne samo javnom mnjenju u političkim i nacionalnim pitanjima, no daju ton i književnosti, koja se sva stavila u službu narodne stvari. Ulazeći u drugu polovinu XIX veka srpska štampa u Vojvodini suočila se sa snažnom reakcijom , nastalom posle gušenja revolucionarnog pokreta 1848. godine, ali i slomom Bahovog apsolutizma i uspostavljanjem ustavnog poretka, oživljavanjem političkih borbi i sve očiglednijim ispoljavanjem dveju suprotnih nacionalno-političkih tendencija u srpskom društvu (borba svetovnih nacionalnih elemenata protiv vladinovskih klerikalaca). Štampa je iz dana u dan dobijala sve značajniju ulogu. Tu moćnu polugu političke borbe, kakvu je predstavljala štampa, pokušavale su da steknu sve političke stranke i njome da utiču na pridobijanje javnog mnjenja. Liberalno građanstvo je u tom pogledu išlo ispred konzervativno-klerikalnih krugova i u pokretanju listova, bilo političkih ili humoristično-satiričnih, pokazivalo više inicijative. Najveći uticaj među Srbima na tlu dvojne monarhije imali su vodeći listovi Zastava i Branik.

            Zastava i Branik bili su prva prava stranačka glasila u srpskoj štampi u Ugarskoj, uređivana po srednjoevropskom uzoru, usmerena na ostvarivanje određenog političkog programa. Zastavu je osnovao Svetozar Miletić i preko nje poveo odlučnu borbu za politička i ekonomska prava srpskog naroda. Ona je izlazila od 21. februara 1866. godine, u 1. 200 primeraka, a imala je preko 1. 000 pretplatnika. Rascep u Miletićevoj Narodnoj stranci doveo je do stvaranja dve stranke, Srpske narodne radikalne stranke (SNRS) i Srpske narodne liberalne stranke (SNLS). Zastavu su preuzeli radikali pod vođstvom Jaše Tomića, početkom 1885. godine. Liberali su pokrenuli Branik, 17. oktobra 1885. godine. Vlasnik i izdavač tog lista bio je Miša Dimitrijević, a odgovorni urednik Nikola Joksimović. Ulazeći u političku borbu, Miša Dimitrijević je poručivao „zastavašima“: “Ko god je sa mnom započeo kavgu, nije dobro prolazio – vala neće ni Jaša!“ Međutim, dogodilo se da je on sam nastradao. Ubio ga je taj isti Jaša Tomić, uvređen zbog unošenja ličnih i porodičnih momenata u međustranačko razračunavanje. Branik je tada preuzeo Mihajlo Polit Desančić, koji je na dužnosti upravnika lista ostao sve do njegovog ukidanja. Uzalud je dobronamerni Zmaj pisao 1885. godine u listu Starmali: „Sad imamo Branik, a imamo i Zastavu. Ko nam može zabraniti da stojimo sa zastavom na braniku.“ Umesto pomirenja i saradnje posle neuspeha na izborima za Ugarski sabor 1887-1890. godine, sukobi SNRS i SNLS su se intenzivirali i poprimili obeležje besomučnih klevetničkih napada na stupcima stranačkih glasila. Zastavaši su optuživani da su socijalisti i komunisti, da su za vlast „svetine“ i „taloga“, dok su Brankovci trpeli optužbe da se zalažu za slobodu „gospode“ i „inteligencije“. Borili su se za vlast i uticaj, kao u narodno-crkvenim saborima i crkveno-školskoj autonomiji, tako i u celokunom javnom životu. Bečki list Pressleitung tvrdio je da oba lista imaju pred očima isti cilj, a da je međusobna razlika samo po vodećim ličnostima.

Socijalne razlike bile su velike između pristalica ova dva lista, i oni su širili nezdrave stranačke i lične odnose. Radikalski list Zastava je bio list sitnog srpskog građanstva, koji je zastupao interese malih zanatlija, trgovaca, njihovih pomoćnika, gostioničara, siromašnih seljaka, nižih službenika, sitnih bankara i inteligencije seljačkog porekla, najviše advokata i studenata. Bogatiji i ugledniji slojevi srpskog građanstva iz redova inteligencije, zemljoposednika, vlasnika novčanih zavoda, trgovaca, virilista, okupljali su se oko Branika, koji je uživao veliki ugled. Njegovi odmereni i ozbiljni komentari, posebno kada su dolazili iz pera Mihajla Polit Desančića, rado su čitani i među onima koji nisu pripadali liberalnoj stranci. Ovaj list je imao dosta zatvoren krug čitalaca, i to onih iz „boljeg srpskog sveta“, pa je, za razliku od Zastave, u širim slojevima društva imao malo uticaja. Zastava i Branik su na sebe preuzeli ulogu branilaca Srpstva, u vreme kada su Srbi u političkom, ekonomskom, verskom i svakom drugom pogledu zapali u krizu. Svaki list je to radio na svoj način. Vremenom su radikali postajali sve moćniji i mnogobrojniji (SNRS je pobedila na izborima za Narodno-crkveni sabor 1902. godine, i ostala na vlasti u autonomnim poslovima do 1910. godine), a njihovo pisanje i nastupanje u javnosti radikalnije, borbenije, gotovo neobuzdano, zbog čega su često podlegali zabranama unošenja u Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku. Početkom  XX veka mađarski državni organi su naredili svim nadležnim sudovima na području Južne Ugarske da svom strogošću prate pisanje Zastave i za svaki prekršaj je kažnjavaju. Branik je bio umereniji, ali je ugarska vlada zazirala i od njegovog pisanja. I urednici Branika bili su više puta prinuđeni da se brane pred ugarskim sudom. U decembru 1912. godine bio je optužen i sam upravnik lista dr Mihailo Polit Desančić. Iako je tada imao 80 godina i bio bolešljiv, po velikoj zimi morao je da ide iz Novog Sada u Segedin pred istražnog sudiju, izložen pretnji „da ga taki stave u zatvor“. Optužen je da je dražio protiv mađarskog naroda, iako je u inkrimisanom članku pisao o crnogorskom kralju Nikoli, a ne o Mađarima. Morao je da uptrebi sve svoje advokatsko umeće da to i dokaže. U tadašnjoj Ugarskoj nije bilo bitno samo šta se pisalo, već i kakva se tendencija izražavala. Drugim rečima, smetalo je i ono što se misli. Slabiji liberali ublažili su ton, postali pomirljiviji, uglađeniji i pristojniji. Za razliku od svog konkurenta Branik je nastupao više diplomatski, nego ratnički. Oba lista borila su se protiv mađarizacije (s tim što je Zastava mađarskom nacionalizmu suprotstavljala srpski, čega se Branik čuvao) i austrofilske politike kralja Milana i Aleksandra Obrenovića, kritikovali su austrougarsku politiku u Bosni i Hercegovini… Mađarske vlasti su planski radile na produbljivanju jaza između dveju srpskih stranaka i njihovih listova, smatrajući opasnim svako pomirljivo držanje bilo Zastave (npr. pod uredništvom dr Emila Gavrila), bilo Branika.

Ovi vodeći srpski listovi imali su značajan broj pretplatnika. Zastava je pisala da ima 2.000 pretplatnika, krajem 1891. godine. S druge strane, dobro upućeni austrijski izveštači koji su pratili srpsku štampu, tvrdili su da Zastava tokom devedesetih godina XIX veka nije imala više od 800, a Branik 600 pretplatnika. Zastava je postala dnevni list, početkom 1900. godine (nije izlazila samo ponedeljkom i na dan posle praznika), a od 17, septembra 1904. do rata 1914. godine, imala je dva izdanja, večernje i jutarnje. Njen tiraž je tada porastao i ona je stekla više hiljada novih pretplatnika. Od dana pokretanja do 1903. godine, Branik je izlazio tri puta nedeljno. Od početka 1904. do 1911. godine, bio je dnevni list, koji je, kao i Zastava, izlazio šest puta nedeljno, ali samo u jednom izdanju. Zbog povećane kaucije na dnevne listove, Branik je od početka 1912. do rata 1914. godine izlazio pet puta nedeljno. Pretplatnici Branika se nisu umnožili, za razliku od pretplatnika Zastave, ali se nisu ni umanjili. Sami liberali su priznavali da je čitalačka publika Branika brojnija od njihove stranke i da njihova stranka nema oslonca u narodu. Osnovnu čitalačku publiku Branika činila je srpska inteligencija, zahvaljujući kojoj je Branik uticao na javno mnenje Srba. Radikalski i liberalski organ razlikovali su se i po finansijskim sredstvima kojima su raspolagali. Zastava je svoju egzistenciju zasnivala na prihodima od pretplate, koji nisu mogli uvek da pokriju sve troškove izdavanja, zbog čega se sumnjalo da Zastava dobija novac iz Beograda, iz Rusije, pa čak i iz Vlaške. Branik se nije suočavao sa materijalnim teškoćama koje su pritiskale Zastavu. Imao je manje saradnika i bio je pregledniji i pismeniji od svog konkurenta. Poznatiji saradnici Branika, pored Miše Dimitrijevića i Mihaila Polit Desančića, bili su: Nikola Joksimović, Ilija Vučetić, Janko Perić, Tihomir Ostojić, Milutin Jakšić, Milan Petrović, Branislav Stanojević, Đoka S. Nikolić, Petar Krstonošić, Toša Grujić, Laza Milošev, Arkadije Varađanin i dr. Zastava je bila bolje obaveštena i imala je daleko veći broj saradnika. Izuzev Jaše Tomića, najpoznatiji su bili: Laza Nančić, Branko Mihailović, Stevan Krunoslav Jović, Emil Gavrila, Jovan Paču, Mita Klicin, Živko Vuletić, Đura Krasojević, Mata Kosovac, Žarko i Milivoj Miladinović, Miša Mihailović, Ivan Ivanić, Nikola Đurđević, Aleksa Ivić i mnogi drugi.

Uoči Prvog svetskog rata, srpski listovi su se našli na udaru. U okvirima dvojne monarhije Zastava se poslednji put pojavila 31. jula 1914. godine, da bi posle rata, u novoj državi, bila obnovljena 1919. godine. Izlazila je sve do 14. aprila 1929. godine. Obustavljen je i Branik. Njegov poslednji broj izašao je 1. avgusta 1914. godine, ali, za razliku od Zastave, u novoj državi nije obnovljen. Zastava i Branik su bili vodeći organi Srba u Ugarskoj, koje su ostali listovi oponašali. Oni nisu imali premca u srpskoj žurnalistici. Nema sumnje da su stalni obračuni perom nanosili ozbiljnu štetu srpskoj stvari i išli na ruku vladajućem režimu. Pesnik Jovan Jovanović Zmaj dao je oduška nezadovoljstvu što se na ovakav način rasparčavaju i iscrpljuju nacionalne snage:

Pesnica mi jedna Zastavu ščepala,

a pesnica druga na Branik je pala;

jedna ruka strepi, druga ruka strepi,

zaludna mi želja da me što okrepi.

Ne može se sporiti ni činjenica da su se oba lista uspešno borila za narodnu, školsku i crkvenu autonomiju, za ekonoske interese srpskog naroda i očuvanje nacionalne svesti.

Radikali i liberali su novosadskoj javnosti, u razmaku od 10 dana 1899. godine, podarili još dva nova lista. Narodno kolo, nedeljni „list za narod i njegove prosvetne i privredne potrebe“, pojavio se 26. januara, a Nedeljne novine, „list za prosvetu, zabavu i pouku“, izašle su 5. februara 1899. godine. Narodno kolo zastupalo je interese liberala i bilo pokrenuto s ciljem da se hvata u koštac sa Zastavom, da u svakom pogledu raskrinkava radikale, da ih predstavlja kao demagoge koji spekulišu rodoljubljem, koji u narod unose razdor, razbuktavajući svađalačke strasti i odlikuju se svakovrsnim nevaljalstvom. Nasuprot njih, Nedeljne novine zastupale su interese radikala. Cena ovih listova bila je neuobičajeno niska, svega dve forinte godišnje pretplate, s ciljem da budu pristupačne što širim slojevima društva. Urednik Nedeljnih novina Aleksandar Šaca Pešić je, zbog oštrine reči i težine optužbi, posle nekoliko novčanih kazni bio osuđen na zatvor i Nedeljne novine su 14. jula 1900. godine bile obustavljene.

Publicisti su dali pravac javnom mnenju u političkim i nacionalnim pitanjima. Poslednje decenije XIX veka karakterisala je ne samo pojava, već i dominacija stranačko-političkih listova, preko kojih su se vodile žestoke međustranačke borbe. Ove borbe potresale su novosadsku javnost.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja