СРПСКА АКЦИЈА У СТАРОЈ И ЈУЖНОЈ СРБИЈИ ОД 1903. ДО 1912. ГОДИНЕ

06/04/2020

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

 

После Берлинског конгреса, вољом великих сила, превасходно Аустроугарске, српски народ у Старој Србији и Јужној Србији морао је испаштати под османлијском влашћу још наредне три и по деценије. У Јужној Србији стање је било најтеже, јер је превагу у њој однео Бугарски егзархат који је основан султановим ферманом 1870. године. Све оно што се дешавало српском народу у Старој Србији и Македонији током дуготрајног периода робовања понављало се чак и крајем 19. и почетком 20. века. Архивска документа сачувана из овог периода недвосмислено говоре о геноциду над Србима од стране турских власти, албанских зликоваца и бугарских егзархиста. Она показују сву суровост којом су Албанци и Бугари, уз помоћ својих подстрекача Турака и турских власти, мучили, убијали, спаљивали, пљачкали и до истребљења гонили Србе из Старе Србије и Македоније. Иако је овакав положај српског становништва у Македонији обавезивао Србију да појача своју државну и националу политичку активност у циљу његове заштите, српске владе паралисане унутрашњим трзавицама нису готово ништа предузимале све до 1885. године. Тек после неуспешног рата са Бугарском и доласком Милутина Гарашанина за председника српске владе и Стојана Новаковића за српског посланика у Цариграду на питању заштите српских интереса на југу почиње много активније да се ради.

Српска политика је напустила југословенски смер из шездесетих година и вратила се у оквире одређене у Гарашаниновом „Начертанију“. Тако период од 1885. до 1913. године, омеђен српско-бугарским ратом, ослобођењем Македоније током Првог балканског рата и Другог балканског рата и присаједињењем Краљевини Србији, представља важан период у историји ове области, испуњен активном државном и националном политиком Србије и борбом српског становништва за социјално и национално ослобођење. Први корак ка остваривању активне националне политике у Турској био је остваривање конзуларне конвенције са Османским царством. Конвенција је подразумевла отварање српских конзулата у центрима Косовског, Солунског и Битољског вилајета, односно у Скопљу, Солуну и Битољу. По слову конвенције, конзулати у Скопљу и Солуну су отворени 1887. а у Битољу 1889. године. Србија упућује учитеље у Македонију које је сама плаћала, шаље школске уџбенике, планове и програме, школски прибор и учила и разне књиге и пропагандни материјал. Почиње новчано да помаже школе, плаћа учитеље и прихвата на школовање питомце из Македоније. Немајући своје цркве у Македонији, српска просветна делатност је зависила од турских управних власти и Васељенске грчке патријаршије. Од којег од ова два чиниоца је тражена подршка зависило је од тренутних српско-грчких и српско-турских односа. Заједничка угроженост од бугарског Егзархата повремено је приближавала српску и грчку делатност у Македонији. Кроз честе разговоре о подели интересних сфера у Македонији Србија је Грчкој предлагала заједнички отпор бугарском егзархату, очекујући њену подршку код Патријаршије за устоличење српских митрополита у свом делу.

Преко ових конзулата Србија ради на отварању основних школа које су радиле по плану и програму школа у Србији. Затим, оснива гимназију у Скопљу, гимназију у Солуну као и неке друге школе, широм Македоније. Отварају се књижаре, издају листови („Вардар“, „Глас народа“ и „Законитост“) и часописи, оснивају културно-просветна и друга друштва. Тако ова појачана активност српске дипломатије и других државних и националних институција и друштава у овој области представља један од важнијих сегмената државне и националне политике Србије разрађене још у Гарашаниновом „Начертанију“ из 1844. године. У извештају Министарству иностраних дела Србије од 20. априлаа 1891. године српски конзул у Скопљу, Владимир Карић, о вођењу пропаганде у Старој Србији и Македонији, поред осталог каже: „У Старој Србији ми имамо само да одржимо оно што се затекло а овамо у Македонији имамо да освајамо, борећи се и са Грцима и Бугарима. У Старој Србији можемо и треба да дајемо само помоћ општинама, а у Македонији морамо плаћати све, па често и кирију школску и књиге бесплатно давати“.

За Србију самосталност Македоније није била прихватљива пре свега због бојазни да је Бугарска не искористи у анексионистичке сврхе. Заступајући националне и државне интересе, српска дипломатија је сматрала да питање Македоније треба решити поделом ове области међу балканским такмацима. Међутим, подела Македоније била је тешко спроводљива из два разлога: нису постојале етничке границе које би послужиле као основ и услед непомирљивих ставова балканских држава у њиховој тежњи да зграбе што више македонског подручја. У међувремену су на македонском тлу израсле домаће националне снаге из сазревања свести о македонској нацији као посебној националности на Балкану. Тако су се на овом подручју почетком 20. века укрстили сви чиниоци који су дејствовали на балканску политику: реформна акција великих сила, пропагандно-оружана акција балканских држава и делатност македонског покрета. У Македонији се развила огорчена оружана борба између чета које су убациване из Бугарске, Грчке и Србије. Македонски комитети у Бугарској, иза којих су стајали бугарски војни кругови и двор са кнезом Фердинандом, снабдевали су бугарске комитете оружјем и новцем, а акцијама на терену руководили су официри бугарске армије. У областима јужне Македоније дејствовале су грчке чете — андарти, којима је руководио Македонски комитет у Атини на челу с Врховним саветом уз подршку конзулата у Солуну, Серезу и Кавали. Особље ових конзулата претежно су сачињавали официри грчке војске. Сукоби између бугарских и грчких чета у Македонији довели су 1906. године до антигрчких испада у многим градовима јужне Бугарске и до погоршања односа између ове две балканске државе. Док се Бугарска у овим акцијама ослањала на Егзархат, Грчка се користила Патријаршијом у Цариграду. Распламсавање оружаних акција бугарских и грчких чета у Македонији подстицало је слична дејства и из Србије. Тако је и Србија ушла у оружани обрачун у Македонији. У приватним круговима образован је Централни одбор 1902. године. У Београду је 1903. формиран Централни одбор српске четничке организације, спајањам централних одбора Београда, Врања, Скопља и Битоља. Прве чете су активиране 1904. године.

Четама је руководио Горски штаб који је оснивао одборе и пододборе по казама у Македонији, а биле су састављене како од мештана тако и од добровољаца који су долазили са стране. У Београду, Врању, Лесковцу и Нишу под командом официра и подофицира српске војске организоване су и припремане добровољачке чете. Поред добровољаца из Србије било је доста и оних који су пребегли у Србију из Босне и Херцеговине, Војводине, Хрватске, Славоније и Далмације. Акција је финансирана из добровољних прилога Срба трговаца пореклом из Македоније и поверљивих кредита Народне скупштине. Због бојазни од аустроугарске интервенције, Србија је у почетку била уздржљива и предлагала је да се сарађује са Унутрашњом македонском револуционарном организацијом, иако српски политичари нису били спремни да признају македонску народност. Али касније, Србија је све снажније подржавала ову делатност и у њој су поред Николе Пашића и Министарства војске и спољних послова учествовали и самосталци, Љуба Давидовић и Љуба Ковачевић. Бугарске, грчке и српске чете у Македонији сукобљавале су се с турским гарнизонима, али много више између себе, а посебно су вршиле притисак на национално опредељење македонског становништва. Према енглеским изворима, само за осам месеци 1905. године, у међусобним обрачунима у Македонији убијено је 785 људи, уништене су 74 куће и 4 манастира, а према турским статистичким подацима из 1907. године у Македонији је те године дејствовало 110 бугарских чета, 30 српских и 8 влашких (румунских). Македонију је захватила општа анархија, а најжешћа четничка борба развила се у периоду од 1904. до 1908. године.

Као последица терора ВМРО а и албанских и турских башибозука над Србима у Старој Србији и Македонији у патриотским круговима у Београду, Врању, Скопљу и Битољу се рађа идеја о формирању српске четничке организације која би водила и координирала оружану одбрану Срба.

 

Убрзо по избијању Илинданског устанка августа 1903. у Врању Живојин Рафајловић са својим истомишљеницима формира тајни четнички комитет. Истовремено у Београду, др Милорад Гођевац, Лука Ћеловић, Васа Јовановић раде на истом послу и формирају базу другог четничког одбора, финансијски јачег и са симпатизерима веће материјалне моћи и утицаја од чланства Врањског одбора. На терену Старе Србије и Македоније, у Скопљу и Битољу на стварању четничке организације раде Саватије Милошевић, Војислав Танкосић, Јован Ћирковић, Алекса Јовановић Коџа и Михаило Шушкаловић. Док се одбори формирају у Србији и Старој Србији и Македонији, Срби притиснути нападима формирају чете у циљу самоодбране. Прота Стеван Димитријевић у Скопској Црној Гори формира чету, Чича Павле Младеновић се одмеће у кумановском крају, као и сељаци села Лабуништа и Подгорца у Дримколу. Септембра 1903. представници одбора из Београда, Врања, Скопља и Битоља формирали су Централни одбор српске четничке организације у Београду у који су ушли Лука Ћеловић, Милорад Гођевац, генерали Јован Атанацковић и Петар Пешић, професори велике школе Љубомир Ковачевић и Љубомир Стојановић, Живан Живановић сенатор, рентијери и задужбинари Голуб Јанић и Никола Спасић. Одбор Живојина Рафајловића потчинио се новоствореном Централном одбору па је тако врањски одбор постао извршни. Скопски и Битољски одбор такође су се потчинили Централном одбору и тиме је створена мрежа одбора и пододбора који су имали да се баве формирањем и слањем чета у Стару Србију и Македонију, њиховим снабдвањем, усмеравањем и уопште вођењем четничке акције. На оснивачком састанку донесен је статут, а за председника организације изабран је генерал Атанацковић.

Велике силе које су радиле на припремању и спровођењу реформи у Турској вршиле су притисак на балканске државе да обуставе ове акције. Тако је под њиховим притиском 1907. године распуштен Македонски одбор у Београду. Али то није утицало на смањење дејства српских чета, које је привремено обустављено тек 1908. године када је Младотурском револуцијом македонско питање ушло у другу фазу. Ривалство балканских држава око Македоније и сукоби њихових чета у овој области ослабио је њихову способност да се одбране од спољног притиска. Да ли ће се балканско питање решавати спољним европским снагама или унутрашњим споразумевањем, тј. питање независности Балкана на почетку 20. века зависило је у суштини од српско-бугарских односа.

Док је Србију угрожавала Аустроугарска, Бугарској је претила Турска. Заузетост Русије на Далеком истоку и њено привремено повлачење са Балкана одузело је Бугарском кнезу могућност да користи аустроугарско-руско супарништво и суочило Бугарску с последицама аустроугарске агресије на Балкану. За Бугарску је у Македонији била мање опасна Србија од могућне превласти велике средњоевропске силе каква је била Аустроугарска. Такође, за Србију је било мање опасно са Бугарском у Скопљу него са Аустроугарском у Солуну, како је писао Милован Миловановић. Тако је заједнички страх од Аустро-угарске утирао пут српско-бугарском зближењу. После извесног лутања и неуспелих комбинација с једностраним искоришћавањем заплета у Турској, у Софији се почело увиђати да се јачањем туђих политичких утицаја кроз реформске акције у турским вилајетима балканско питање све више компликује и усмерава тако, да његово решавање може, у крајњој линији, испасти сасвим неповољно по тежње и интересе балканских држава. Пошто је безуспешно покушавала да се нагоди с Турском, Бугарска се окренула Србији очекујући лакше споразумевање с њом због сталних аустроугарских претњи. И Србији је споразум с Бугарском и Црном Гором био неопходан ради одбране од Аустроугарске и напада на Турску. Међународни заплети настали после 1903. године упућивали су Србију и Бугарску на споразум, а и велике силе Француска и Италија препоручивале су споразумевање међу балканским државама. Српска дипломатија је од 1903. године припремала терен за споразумевање, а преговори око споразума с Бугарском почели су марта 1904. године у Београду али су се спотицали на питању Македоније.

Догађаји који су претходили младотурској револуцији, као и сама револуција, позитивно су утицали на развој друштвено-политичког, привредног и културног живота Срба у овим крајевима. Они су донели знатно више слободе, што је омогућило политичко груписање и окупљање Срба. Тако су били створени услови и за јачи политички рад учитеља. Они су тада били не само иницијатори оснивања многих библиотека и омладинских, соколских и певачких друштава, већ и врло активни чланови ових организација и њихових управа. Сем тога, они учествују и у управама неких привредних удружења и црквених фондова. Тада, поред школа, и ове организације постају нова језгра за национално-политички и културно-просветни рад код Срба у овим крајевима. У Скопљу је 1908. године одржана Прва српска конференција и формирана прва српска политичка партија у Османском царству – Српска демократска лига. Да је било више заједничког и координираног рада између српских конзулата у Скопљу и Битољу, епархија у Македонији и Богословско-учитељске школе у Призрену, свакако би резултати на национално-политичком и културно-просветном плану и свим осталим подручјима живота били знатно већи, али и поред оваквог значаја и великих резултата српске дипломатије и национално-политичке пропаганде државна и национална политика Србије на заштити својих интереса у Македонији у назначеном периоду до сада није историографски довољно обрађена и расветљена. У досадашњој историографији дипломатска активност Србије на заштити својих државних и националних интереса у Македонији у већини је обрађивана узгредно у склопу укупне историје српског народа под турском влашћу или у склопу политике Србије у српским територијама под турском влашћу.

 

 

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

 

Дедовић,Вукашин, Рад Србије на заштити државних и националних интереса у Македонији од 1885. до 1912. године

 

Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903–1914. I–1, приредио А. Раденић, Београд 1991.

 

Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903–1914. II–1/I, приредили Љ. Алексић-Пејковић и Ж. Анић, Београд 2006.

 

Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903–1914. II–2/I, приредили Љ. Алексић-Пејковић и Ж. Анић, Београд 2006.

 

Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903–1914. II–2/II, приредили Љ. Алексић-Пејковић и Ж. Анић, Београд 2006.

 

Јагодић, Милош (2009). Српско-албански односи у Косовском вилајету (1878—1912). Београд: Завод за уџбенике.

 

 

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања