Сремско робље у средњем веку

05/05/2022

Аутор: проф. др Борис Стојковски

Трговина робљем у средњем веку била је веома изражена, суштински представљала је привредну грану у чијем је темељу куповина и продаја људских бића, који су третирани као и сваки други артикл. На простору српских земаља и читавог Балкана, Дубровник је представљао важно економско чвориште. Није изузетак ни кад су у питању робиње и робови којима је трговано у Републици Светог Влаха.

Највише робља било је из Босне, и крајева око ње (Усоре, Сане, Врбаса, Врхбосне, итд), чак 93%, а од тога највећи постотак су чиниле жене. Поред њих, из крајева дубровачког залеђа, те унутрашњости Балкана, било је робова и из Србије, али и одређени проценат из Хрватске, Славоније, Истре, неких других градова Далмације, али и један мањи број из Срема. Познати некадашњи југословенски историчар и велики познавалац дубровачке архивске грађе Јосип Лучић за сремско робље тврдио је да је оно чинило 2% од укупно продатих људи пореклом из дубровачког залеђа.

Целокупно сремско робље продато је у периоду од фебруара 1282. па до пред крај децембра наредне, 1283, године, сем једне робиње, чији је помен у дубровачком документу из 1300. године, иако се односи на једну ранију продају из 1289. године. У поменутом временском периоду 1282-1283. године забележено је пет примера из Срема, и то четири робиње и један роб. И на овом малом узорку сремског робља види се општа тенденција за ове године, а то је апсолутна већина жена које су продаване, а чији постотак прелази 80, а некада и 90 процената.

Од ове четири робиње, две су завршиле у Италији. Прва робиња из Срема, Радослава, која се помиње у дубровачким архивским документима продата је у Трано Леону Донадулију 22. фебруара 1282. године. Иначе, овај Донадули је познати морнар који се пред дубровачким нотаром Томазином де Савереом помиње у једној задужници са другим морнарима из Трана који су дали 12 дуката патрону једног брода ради његове обнове и поправке. Наредне године, још једна робиња за коју је назначено сремско порекло такође је продата на Апенинско полуострво. Треба имати на уму да почетком 80-их година тринаестог века велики број босанског и уопште балканског робља који је продат у Дубровнику одлазио у Италију, од Венеције, Трана, преко Барија, а неки су чак завршавали и на млетачким поседима широм Медитерана, укључујући и далеки Крит.

Ево како у оригиналу изгледа један дубровачки документ који сведочи о продаји робља:

Die XXII februarii (1282) Ragusii etc. Voycna Butci de Rudine presentem et consentientem ancillam suam Radoslauam de Sremo vendidit nauclerio Leoni Donanduli de Trano pro solidis denarium grossorum sex. difinite ad mortem etc. Testis Martolus de Zereua, iudex.

Дакле, као и у сваком другом купопродајном уговору, наведен је продавац, извесни Воихна Бутић из Рудина који је своју робињу Радославу из Срема продао поменутом морнару Донандулију из Трана. На крају сваког оваквог документа наведено је ко је био и сведок приликом продаје, у овом случају то је био судија Мартол Зеревић. И у другим документима постоје сведоци, углавном судије, од којих је у једном случају то Матија Менчетић, припадник једне од најугледнијих дубровачких властелинских породица у историји овога града. То је само додатни показатељ, колико је трговина робљем била увучена у све поре дубровачкога друштва.

Следећа сремска робиња која је отишла у Италију је Радости, која је продата у Равело 18. фебруара 1283. године. Друге две сремске робиње, Стана и Обрада су 1283. године продате у Дубровнику. Прва је продата 18. маја, а друга 23. децембра исте, 1283, године. Обрада је постала власништво дубровачког грађанина Јохана Георгијевог, иначе личности која се још јавља у дубровачкој архивској грађи овог периода и који се бавио разним пословима, укључујући и трговину, а наведен је и у неким задужницама.

Једини мушки роб, по имену Љубоје, 12. августа 1282. године постао је власништво златара Марка, претпостављамо Дубровчанина. Помен овог златара је значајан ради сагледавања целокупне трговине робљем у Дубровнику у средњем веку. У граду под Срђем, али и на целом Медитерану, у актима у којима је забележена купопродаја робља наводе се људи разноликих занимања. Од владара и чланова њихових породица, угледних великаша, барона, трговаца, занатлија, па све до свештенства (како римокатоличког, тако и православног, посебно у Византији) трговином робљем су се бавили сви сталежи средњовековних друштава. Тако ни Дубровник није био изузетак у томе, а чак и на овом малом примеру сремског робља види се да су угледни грађани и занатлије, те трговци из Италије, морнари узимали учешћа у куповини сремског, али и другог робља.

 

Последње помињање сремског робља је, као што је већ наведено, из 1300. године. У питању је један специфичан документ, јер се односи на предају права на робињу. Оваква документа постојала су везана за трговину различитих артикала и предмета, те је, самим тим, било и у вези са трговином робљем. Овај документ датира од 1. јула 1300. године, али се односи на продају једне сремске робиње Првице из 1288. године, када је 25. јуна, Братослав Предрагов продао споменуту сремску робињу Михаилу Дерсићу. Михаило је дао овај документ кнезу Пруденцију са свим правима која из њега проистичу. Михаилова удовица Перослава, након његове смрти се појавила пред нотарима и сведоцима од којих је један био и ђакон, и показала ову исправу, што је нотирано од стране одговарајућих инстанци.

Ево како изгледа један тип таквог документа:

Die primo јullii (1300). Peroslaua, uxor quondam Michaelis Dersie, ostendit unam cartam notarii, que sic incipit: “Anno domini millesimo ducentesimo octuagesimo nono, indictione secunda die XXV. intrante mensis iunii. Ragusii, coram subscriptis testibus. Bratoslaus, filiaster Mathei de Predrag presentem et conscientem ancillam suam Peruiçam de Sremo vendidit Michaeli Dersie etc.” ut in dicta carta notarii continetur. Quam cartam notarii supradictam cum pleno vigore et tota sua potestate dictus Michael dedit comito Prudencius de dicta carta et omnibus, que continetur in ea, in curia et extra curiam in perpetuum velle suum faciat. Iudex Simeon de Recuso et diaconus Gregorius de Cernelio, testes.

Ево и осталих докумената о којима је било речи, а које би вредело можда и додатно анализирати:

Die XII augusti (1282) Ragusii etc. Obradus de Liubiça prеsentem et consentientem servum suum Liuboe de Sremo vendidit magistro Marco aurifici, filio Grupse, pro solidis denariorum grossorum decem diffinite ad mortem etc. Testis Martolus de Zereua, iudex.

 

Die XVIII februarii (1283). Ragusii etc. Grubessia de Berrisina presentem et consencientem ancillam suam Radosti de Sremo vendidit Jordano Papiçi de Rauello pro solidis denariorum grossorum nouem diffinite ad mortem etc. Testis Matthias de Mençe, iudex.

 

Die XVIII madii (1283) Ragusii etc. Rodinus de Braenno presentem et consencientem ancillam suam Stanam de Sremo vendidit Radoslaue, uxori quondam Johannis de Pecorario pro solidis denariorum grossorum quindecim diffinite ad mortem etc. Testis Matthias de Mençe, iudex.

 

Die XXIII decembris (1283) Ragusii etc. Radoveç de Binçola presentem et consencientem Obradam de Sremo vendidit nobili viro domino Johanni Georgii, comiti Ragusii pro solidis denariorum grossorum X diffinite ad mortem etc. Testis Fuscus Binçole, iudex.

 

Продавци су људи који су очигледно словенског порекла и носе словенска (српска) имена. Проблем који се јавља јесте што је њихово порекло макар у случају овог сремског робља сасвим нејасно. Да ли се ради о људима из Босне који су препродавали робље или су у питању поданици српског владара? Оно што је постојало као пракса у Дубровнику, било је да су поједини домаћи људи продавали робље у Дубровнику тамошњим или иностраним купцима. Нису били ретки ни случајеви продаје деце због глади и због покушаја да се на тај начин за њих обезбеди боља будућност, ма колико то звучало контрадикторно, па и чудно савременом читаоцу.

О ропству у српској средњовековној држави се мало зна, и осим тога, ван Котора, није било организоване трговине робљем. Стога се може навести и претпоставка да се ради о људима који су заробљени током неких похода и смутних времена. У науци су изнесене и теорије да је било продаје патаренског робља, односно припадника дуалистичке јереси која се ширила по Босни и која се често назива богумилском. Како је Срем, заједно са подручјима северних крајева Босне (Соли и Усора) био јединствено подручје у држави краља Драгутина, могуће је да се радило о становништву које је боравило у тим крајевима. Поврх свега, историјски извори сведоче да се краљ Драгутин борио против јереси у својој држави. Архиепископ Данило II пише да их је српски владар прогонио, а римокатолички да је у његовој држави било слободно деловање фрањеваца, који су имали задатак да искорене јерес покрштавајући њене следбенике.

Због свега напред реченог могло би се помислити да ових неколико робиња и роб Љубоје, који су потицали из Срема, могли су чак бити и припадници јеретичког покрета који се у то време већ раширио по Босни, укључујући и оне њене делове уз Саву, све до Тузле, који су били део државе краља Драгутина, односно територије коју је добио од угарског краља Стефана V као његов зет и вазал. Но, недостатак историјских извора онемогућава да се изнесе било шта сем штуре претпоставке о овом робљу, које представља својеврстан куриозитет, јер је у питању мало позната спона између Срема и Дубровника. Али, ово није једини проблем који остаје у магли, услед недостатка прецизнијих података у изворима, односно дубровачким документима који су горе цитирани.

Вероватно нешто што би могло још додатно да буни читаоца ових редова јесу словенска имена која се јављају у средњовековном Срему. Ово може да подстакне на расправу о томе да ли се ради о тзв. оностраном (територија Мачве и Колубаре, под влашћу српскога краља Драгутина у оно време) или овостраном Срему, између Саве и Дyнава. Постоје историјски извори првог реда да су Дубровчани били активни у оба. Исто тако, још 1229. године када је настајала Сремска бискупија, папа је у преписци са надбискупом Угрином Чаком поменуо, а и сам Чак се на то освртао, да у том пограничном подручју око Дунава и Саве већ живи подоста Срба. Све ово би могло да сведочи у корист чињенице да је управо ово српско становништво које је евидентно флуктуирало, мигрирајући са обе стране Саве и Дунава било продавано као робље у Дубровнику. Дубровачка трговачка колонија у позном средњем веку била је изузетно јака на подручју Срема, посебно у Светом Димитрију на Сави, односно Сремској Митровици. То би, пак, сигнализирало да су и робиње и роб који су продати у Дубровнику могли да потичу и из Угарске. Осим тога, питање ропства у Угарској у време династије Арпадовића је и даље компликовано и у историографији остаје отворено, што додатно отежава покушај ближег одређења порекла овог сремског робља.  У дубровачким архивским документима о којима је овде реч конкретно се не наводи нити се прецизно даје икаква назнака о којој се територији ради, већ у свим случајевима пише једноставно de Sremo.

Цена сремског робља не разликује се од цене робова и робиња другог порекла. Најочитији пример је продаја поменуте робиње Радости у Равело. Истог дана, када и ова сремска робиња, продата је и Босанка по имену Радослава, очигледно са простора које је иначе давало највећи проценат робља. Обе су отишле у исти италијански град – Равело  и продате су по истој цени – од девет гроша. Провенијенција није утицала на цену, већ искључиво стање робиње или роба, године, здравље и друге особине.

Данас је трговина робљем забрањена, а држање људи у ропском статусу је кривично дело, супротно одлукама Уједињених нација, али и супротно уставу како наше земље, тако и многих држава света. Средњи век, међутим, гледао је на то дијаметрално другачије, него ми данас. Зато, историчари то добро знају, трговина робљем у средњем веку, али и целокупна институција ропства, представљају једну врло изазовну тему за проучавање, а тај глобални феномен имао је одблесак и на наше крајеве.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања