Srednjovekovne žene sa margine: veštice, prostitutke, robinje

09/12/2018

Srednjovekovne žene sa margine: veštice, prostitutke, robinje

 

Autor: Doc. dr Boris Stojkovski

Srednjovekovni svet je bio strogo hijerarhijski ustrojen. Društvena stratifikacija i način funcionisanja srednjovekovnog društva doveli su do toga da se do danas ponajviše zna o tzv. višim slojevima društva, odnosno vladarima, crkvenim i svetovnim velikodostojnicima, vojskovođama. Slično je i sa srednjovekovnim ženama. I u vezi sa njima najveži broj podataka je vezan za srednjovekovne vladarke, svetiteljke, kao i kulturne poslenice, sve odreda žene iz viših slojeva srednjovekovnih društava kojim su pripadale.

Međutim, i tada su na marginama srednjeg veka živele žene koje su pripadale krajnje skrajnutim društvenim grupama, kakve su žene koje su optuživane da su veštice, kao i prostitutke i robinje, žene sa doista najnižeg mesta na društvenoj lestvici.

Vračanje, uroci, veštičarenje i uopšte sve vrste bajanja, čaranja i magijskih obreda bili su prisutni od najstarijih vremena, a i osuđivani od strane državnih i potom religijskih, crkvenih vlasti. Od mesopotamskog vladara Hamurabija i njegovog čuvenog zakonika, preko Grčke i Rima, pa sve do Malleus maleficarum, tog čuvenog spisa protiv veštica sa kraja srednjeg veka, veštičarenje i magija su bili otvoreno osuđivani i kažnjavani. Veštičarenje, i to treba uvek imati na umu, smatrano je isključivo za sekularno krivično delo. Tokom pozne antike i posebno skoro celog srednjeg veka vođena je borba crkvenih i sekularnih vlasti sa jasnom porukom da veštice ne postoje, te da je veštičarenje deo paganskog nasleđa. Pismo Grgura VII (Hildebranda), jednog od najvećih crkvenih reformatora srednjeg veka (XI vek) kralju Haraldu III Danskom najbolje ilustruje zvaničan stav rimske crkve. On naime, u pismu rečenom vladaru ističe da veštice nisu krive za oluje ili manjak useva! Na taj način crkva se starala da se ovo praznoverje iskoreni.

Paralelu možemo naći na pravoslavnome istoku, jer je vrlo slično tvrdio 1274. godine Serapion Vladimirski u Rusiji, kada je rekao da odbija da su veštice krive za loš rod useva. Očigledan je bio trud i namera da se verovanje u veštice iskoreni. Zbog toga je vrlo važno istaći da će progon veštica početi tek pred kraj srednjeg i početkom novog veka, dok je najveći deo srednjeg veka prošao u nastojanjima državnih i crkvenih autoriteta da stave do znanja da veštice ni ne postoje.

Na našem području vredan je zakon koji je doneo kralj Koloman Ugarski: De strygis vero quae noj sunt, nulla amplius quaestio fiat. Dakle i on ne dovodi u pitanje činjenicu da veštice prosto ne postoje. Borba crkve protiv verovanja da postoje veštice nastavila se i u nju se uključio i sam Rim. Papa Aleksandar IV je 1258. godine propisao da je zabranjeno mešanje crkve u veštičarenje sem ako nema elemenata jeresi, odnosno obožavanja đavola, ili bilo kakvog sličnog anticrkvenog delovanja. Poznat je slučaj Madonna Oriente (1390), žena koje su u Milanu otpužene da su veštice, ali spalile su ih sekularne vlasti, pošto je crkveni sud utvrdio da nema nikakvog crkvenog prestupa.

Herman Celjski (1425) je tako optužio svoju snajku za veštičarenje, ali ne zato jer je bilo nekog elementa krivice, već jer je bila niskog porekla. Crkveni sud nije našao za shodno da je osudi, ali je udavljena snajka Veronika upravo  zbog niskog porekla, iako je sud oslobodio optužbi da je veštica. Međutim, ovaj velikaš i saradnik kralja Žigmunda i despota Stefana je ostvario svoj naum.

Obožavanje đavola bio je razlog za uključenje crkve (slučaj templari je tu indikativan), kao i direktan povod za progon veštica. Incestuozne orgije, infanticid, kanibalizam, teranje na pijenje menstrualne krvi, sve su to bile neke od optužbi, uz služenje Sotoni i obožavanje Bafometa, zbog kojih se crkva uključivala u procese protiv veštica. Treba imati na umu da sama crkva, njena inkvizicija niti sud nikada nikog nisu ubili, ni prolili krv. Kada se utvrdi krivica ocyđena je bivala predavana svetovnom sudu. Bernardino iz Sijene je bio vatreni propovednik koji je govorio protiv verovanja u veštice i preterane reakcije na optužbe za veštičarenje, ali dosledno protiv infanticida! Vrhunac je međutim tek usledio kada je Malleus maleficarum sastavio nemački dominikanac Henrih Kramer, 1486. godine. Ovaj Čekić za veštice je vremenom postao jedna od najčitanijih knjiga koja je ostavila velikog traga i u književnosti. U svojim počecima on je odbijen u Španiji, ali je simbol i početak modernog lova na veštice koji će protestantizam posebno u SAD i Engleskoj tokom modernog doba dovesti do vrhunca.

Ima li veštica u pravoslavnom svetu?

Odgovor je tu poprilično jasan. Ne postoji nijedan direktan pomen veštica i veštičarenja u srednjem veku, niti u Vizantiji niti u drugim pravoslavnim zemljama. I ovde je to smatrano paganskim praznoverjem, te se osuđivalo kao takvo. Međutim, Dušanov zakonik daje indirektnu potvrdu postojanja raznih praksi koje bi se moge podvesti pod veštičarenje. Evo šta kaže:

I ljudi, koji vradžbinama uzimaju iz grobova, te ih spaljuju, to selo, koje to učini, da plati vraždu, a ako bude pop na to došao, da mu se uzme popovstvo.

Jasno je dakle da je bilo raznih magijskih i veštičijih praksi, koje su bile osuđivane, dok je svako mešanje crkve, odnosno lokalnih sveštenika rezultovalo njihovim raščinjenjem.

U drugim srpskim, odnosno južnoslovenskim krajevima izdajaju se Vinodolski (1288); Vrbanski (1362); Poljički (1440) statuti koji svi odreda osuđuju veštičarenje. Inkvizicija 1443. godine u Šibeniku je jedan vrlo zanimljiv dokument u kom su pomenuti šibenski plemić Dragan Draganić i ljubavnica Dobra. Osim njih, Mrna, Dobrina majka, koja je i bila optužena da je veštica, začarala je Dragana. Papski inkvizitor i šibenski biskup su sproveli istragu, a prisuje se i  mučenje Mrne i priznanje da se veštičarenjem bavila od ranije. Ona je i bivšeg muža svoje ćerke Dobre, Jurka bajala, i priznala da je to činila sledećim rečima: Kao što smrde ove stvari što se spaljuju, neka tako smrdi Jurkova prilježnica što ju je otpustio, da mu bude odvratna! Uzevši u obzir i ovo njeno priznanje, kao i činjenicu da je to bilo klasično sekularno delo, kažnjene su javnim sramoćenjem i Mrna se morala pokajati. Ali je to ostao kao zanimljiv spomenik veštičarenju u našim krajevima.

Antičko nasleđe, koje opstaje do danas jeste i činjenica da se prostitucija spominje kao najstariji zanat još od Mesopotamije. U klasičnoj kulturi, pak, prostitutke su imale značajno mesto u istoriji Grčke i Rima. Hristijanizacija je donela jedan u početku sasvim drugačiji pogled. Dok je u Mesopotamiji, o čemu svedoči Herodot, postojala ritualna prostitucija, a hetere i rimske prostitutke su imale udeo u javnom životu crkva je ovu pojavu strogo osuđivala u svom početku. Počeci srednjovekvone prostitucije su tako bili vezani za javna poniženja ovih žena. Ko je bila zapravo srednjovekovna prostitutka? Nesumnjivo žena sa margine, često primorana siromaštvom na bavljenje prodajom svoga tela. Izuzetno čest slučaj bile su i robinje koje su bile seksualno eksploatisane.

Od osude do zarade, međutim, bio je kratak put, a tome je vetar u leđa davala i crkva. Još je Sveti Avgustin davao tolerantan i pomirljiv stav o prostituciji. A kada je Sveti Toma Akvinski istakao da su prostitutke čak i neophodne, usledila je i tolerancija prostitucije. Porezi na prostitutke su bili opšte mesto u celom srednjem veku, i nevezano za civilizacijski okvir. Seksualno nasilje je takođe bilo sveprisutno i vezano upravo za prostituciju.

Ipak, postojale su neke razlike između istoka i zapada. Harlote su primera radi vizantijske prostitutke i one su mogle biti ulične (u velikim centrima kakvi su Carigrad, Jerusalim), a postojali su primeri prostitutki koje rade kod kuće. I krčme (taverne) bili su stecišta prostitucije. Bordeli su se nalazili u velikim gradovima kao što je bio Carigrad, a u predislamskom periodu najznačajniji vizantijski bordeli bili su i u značajnim gradovima Bliskog istoka. Zna se da su velike bordele imali Jerihon i Jerusalim, kao i Aleksandrija u Egiptu i u Siriji Antiohija.

Scenicae (glumice, kurtizane) i πόρναι (siromašne, obične prostitutke) bile su dve vrste prostitutki, koje su naročito bile aktivne u periodu rane Vizantije, dakle sve do islamskih osvajanja Istoka. Scenicae su i nasleđivale posao, pozorišta i cirkusi bili su vezani za prostituciju. Treba znati da se u srednjem veku gluma smatrala jednim od najnižih oblika zanimanja, bila je nipodaštavana i ponižavana, a glumice su neretko doista i bile kurtizane i prostitutke istovremeno. Pored cirkusa i pozorišta i javna kupatila su bili bordeli. Tu je posebno indikativan slučaj carice Teodore, žene cara Justinijana (527-565). Za nju najvažniji izvor za njihov period istoričar Prokopije, u svome delu Tajna istorija, navodi da je započela svoju karijeru u cirkusu, gde je bila kurtizana. Sanjati seks sa prostitutkom značio je nemali profit, kako je tvrdio jedan vizantijski sanovnik i to dobro pokazuje da je ovaj fenomen bio sveprisutan i u Vizantijskom carstvu.

Islamski je svet imao nešto drugačiji odnos prema ovom pitanju. Muhamed je sam lično u Kuranu zabranio prostituciju, i ona je i tokom srednjeg veka bila zvanično harem za muslimane. Međutim, seksualno ropstvo nije nikada zvanično osuđeno, i posebno ratne zarobljenice ili robinje su služile upravo za seksualnu eksploataciju. Seksualne robinje (ni)su bile klasične prostitutke, ali su bile eksploatisane o čemu postoje tvrdnje čak i u delima kakva je 1001 noć. Prisustvo seksualnih robinja u islamskom svetu, ali i klasičnih prostitutki je postojalo sve do duboko u moderno doba.

Kalifat, Egipat, Persija imali su gotovo unison stav da je prostitucija nužno zlo, te je ona bila i ozbiljno oporezovana . Muta’a i sigeh, pravne institucije koje su označavale privremeni brak imale su za cilj da spreče širenje prostitucije u islamskom svetu. Bagdad, Kairo, osmanski Carigrad bili su, uprkos svim zabranama i progonima, pa i odredbama u Kuranu i hadisu centri prostitucije u celom islamskom svetu. Većinom su prostitutke radile od kuće, a modernim kolokvijalnim rečnikom rečeno delom su bili prisutni i makroi i madam. Posebno krčme, odnosno taverne i u muslimanskim zemljama hamami su bili stecišta prostitucije.

Što se Zapadne Evrope tiče za prostituciju bi se moglo reći da je bila proganjana,  ali tolerisana. Mesta gde su prostitutke mogle da vrše svoje poslove bili su ograničeni delovi grada, najčešće, ali ne uvek, izvan zidina, kako bi makar zvanično i formalno prostitucija bila izvan područja lokalnih vlasti. Naravno, ubiranje poreza nije ostalo izvan domašaja gradskih uprava.

Odluka Luja Svetog o prostituciji u nekim delovima Pariza (1269) je svakako najznamenitija. A jedna od ulica se zvala prilično pogrdno Rue pute y muce i bila je locirana nedaleko od Bastilje. Biskup Vinčestera je pak bio vlasnik bordela u Sautverku (London). Kontradiktorno tome u Engleskoj je bilo ubedljivo najviše suđenja prostitukama i sve je sproveo crkveni sud isključivo, pošto sve do kraja srednjeg veka nema sačuvanih dokumenata svetovnog suda.

Rim je u jednom momentu imao, kako se navodi čak 10% stanovništva koje su bile prostitutke. Monpelje je imao ulicu koja se zvala Carreria calada tj. vrela ulica, a zanimljiva je legislativa i u drugim delovima Evrope. Firenca je išla najdalje i dozvoljavala čak silovanje prostitutki, jer su smatrane javnim ženama sa kojima je svako mogao da radi šta želi. Normansko i sicilijansko zakonodavstvo, sa druge strane, to nisu dopuštali.

Ugarska, što je posebno zanimljivo za naše krajeve, imala je, dokumentovano u izvorima četiri bordela: Šopron 1330-1380; Košice, Požun (1432), Budim (1435). I, suprotno većini srednjovekovnih gradova nijedan nije bio na marginama grada, naprotiv, blizu vode, zidina, itd.

U vreme kada je bosanski kralj Tvrtko II Tvrtković 1425. godine zajedno sa kraljem Žigmundom Luksemburškim boravio u Beču u poseti svom rođaku, zabeleženo je da su prostitutke iz bordela dolazile i da su prilikom tih proslava i one tu sve vreme bile, štaviše, uništeni su gotovo svi mesarski stolovi na gradskom trgu te ih je popravljalo desetine stolara. Isto tako, samo nešto ranije, kralj Žigmund je u vreme sabora u Konstancu (1414-1418) pisao vlasnici tamošnje javne kuće da za vreme koncila njene devojke budu na usluzi svetim ocima, a da će on pokriti troškove. Sabor je prošao, a dug je zauvek ostao, kao i dokument koji o tome svedoči.

U raznim delovima Evrope prostitutke su morale biti na određeni način obeležene. Evo primera:

 

Beč: Žuti šal

Boker: oznaka na levoj ruci (neka vrsta tetovaže mastilom)

Bern: crvena kapa

Bristol: kapuljača na pruge

Venecija: žuti šal, obavezne pumparice

Kastr: muški šešir i grimizni opasač

Langdok: pamučni pojas

Lajpcig: žuti ogrtač ukrašen plavim

London: prugasta kapuljača

Mantova: beli ogrtač i značka na grudima (možda R)

Marsej: tunika na pruge

Milano: crni ogrtač

Nim: rukavi u posebnoj boji

Piza: žuta traka za kosu

Strazbur: crno-beli poseban šešir u obliku glave šećera

Firenca: Rukavice, zvončići u kosi i papuče na visoku štiklu

Cirih:  crvena kapa

 

Za Veneciju i njene prostitutke vezane su i neke zanimljive anegdote. Naime, dve prostitutke su saznale od svoje mušterije, inače agenta iz Padove, da on planira da ubije neke viđene mletačke uglednike. Sa druge strane, prostitutke, budući da su mogle boraviti samo na Rialtu, bile su istovremeno i vatrogasci, odnosno prva linija odbrane od požara jer su se nalazile i stajale blizu vode.

Iz Londona od 11. decembra 1395. godine potiče jedan za ovu temu beskrajno zanimljiv dokument. U pitanju je saslušanje Džona Rikenera (odnosno Eleonor). U pitanju je muška prostitutka transvestit koji je uhapšen zbog prostituisanja. Sačuvan je njegov iskaz gde je zapravo prepirčao celokupnu svoju karijeru. O mušterijama je rekao da je imao odnose sa dva franjevca, dva kapelana, neki ser Džon mu je takođe bio klijent. Naučio je, kako kaže da vodi ljubav kao žena, od prostitutke Ane, koja se time već dugo bavila.

Što se južnoslovenskih krajeva tiče, ponajviše podataka je iz Republike Svetog Vlaha. Dubrovački statut, doduše, samo u jednom članu pominje prostituciju i to gde kaže da otac i braća imaju pravo da rade šta žele sa članicom porodice koja je prostitutka. Za prostitutke se u dubrovačkim aktima koriste termini meretrix,  curva, fuffiana kao i još neki. Deo grada gde su mogle boraviti se zvao kao i u Veneciji Castelletto i bio je  stecište  prostitucije i nasilja. Seksualno nasilje je bilo sveprisutno pa je tako zabeleženo da je javna žena Radoslava prebijena od neke žene, i udarana triput kamenom u glavu. Bilo je i međusobnih tuča po krčmama, svađa i uvreda na račun prostitutki, a izvori pominju žene pod imenom Radiča, Bogna, Ruža, Radoslava kao dubrovačke prijateljice noći. Najzanimljivija je Bogna, odnosno Bogna i njena uloga kad je u pitanju dubrovačko-bosanski rat (1403). Ona je zapravo u tom ratu pokazivala bosanskim napadačima gde da gađaju grad, dajući im signale bakljom. Međutim, iako je očigledno bila izdajnica, bila je i vlasnica javne kuće, odnosno opatica,  kojoj ništa nisu smeli jer su gradski oci koji bi je trebali osuditi bili njene mušterije, te je o njima i ona podosta znala.

Seksualno nasilje nad prostitutkama je vršeno stalno, one su i tučene štapom, žene im čupale kosu, a rečenu Bognu prebijali su i muškarci i žene. O dubrovačkoj prostituciji postoji još puno zanimljivih podataka koji svedoče ko su sve bili klijenti gradskih prostitutki. Pohotni sveštenik Vlaho quondam Ratchi Dupetina i uspaljeni franjevci na koje su se žalili i u Splitu su zabeleženi. Neke žene, očigledno pošto su radile van dozvoljenog područja, bivale su proterivane iz grada. Radvana i Ljubica-ljubavnice plemića Ivana Gučetića, zatim Katarina i Gojsava-udovice i sirotice (koje je nemaština izgleda navela na prostituisanje) su proterane iz Republike.

Pominje se i jedna Margarita iz 1425. godine koja se zaklela krčmaru iz Breše da nije nevina, da nema rodbine i da neće nikada odbiti mušteriju. Vatrena udovica Polonija koja je optužena da je kvarila mnogobrojne mladiće (1464) i jedna Milica (Bosanka) iz Široke ulice proterana 1494. godine, su dve žene za koje se ne zna jesu li klasične prostitutke ili se radi prosto o ženama lakog morala.

Prostitucija je, kako u Dubrovniku, tako i u Veneciji, ali i u islamskom svetu, bila vrlo često povezana sa trgovinom robljem. Mlade Čerkeskinje, Bosanke, crnkinje, kao i slovenske robinje i devojke iz drugih delova Evrope i tada poznatog sveta završavale su kao roblje. Uprkos uvreženom mišljenju roblje su imali svi slojevi društva, a u Vizantiji su to imale čak i seoske opštine. Bilo da su bile sluškinje, dojilje, dadilje, robinje su mogle biti i deo miraza, poklona, a deca su uzrastala uz njih. Na istoku, posebno u islamskom svetu na ceni su bile robinje zabavljačice, plesačice, igračice, pevačice, kao i one koje sviraju lepo neki instrument.

Seksualna eksploatacija robinja je međutim bila opšte mesto, a sex trafficking srednjovekovnog Mediterana je bio veoma razvijen. U Evropi, islamskom svetu i diljem Mediterana nebrojene robinje su u stvarnosti bile prostitutke, a često i konkubine. Žene su bile žrtve trgovina robljem, jedne u srednjem veku, iako osuđivane pojave, ipak sveprisutne. Često, kad su primera radi u pitanju Tatari, Bosna, kao i dubrovačko zaleđe roditelji su bili prinuđeni da prodaju decu zbog gladi, nemaštine. Krštenje je formalno bilo uslov oslobađanja, ali nije tako redovno ispunjavano. Dubrovnik je čak 1416. godine i zabranio trgovinu robljem, ali se ona odvijala i dalje, doduše manjeg intenziteta kad su u pitanju bosanske robinje. Pod formulom Manumissio per salvatio anime po Mediteranu roblje je oslobađano, ali je ova pojava dugo opstala.

Za kraj dajemo nekoliko zanimljivosti u vezi sa ovom temom.

Godine 1411. jedan čovek je svoju ljubavnicu prodao za jedan oklop nekome čoveku iz Makarske.

Venecija, 19. marta 1428. godine; robinja Katarina je rekla da ju je optužena Lucija de Stanjo, slovenskog porekla, savetovala quod acciperet sanguine menstruoso, napelum et alia malefiora kako bi to dala svojoj gospodarici da pojede (misli se da pije menstrualnu krv). Razlog je bio što se gospodarica protivila Katarininom oslobađanju, za razliku od njenog muža. Lucija je kasnije spaljena. Ovaj dokument ilustruje dobro celokupnu temu i spaja u sebi sve tri marginalne društvene grupe.

Godine 1492. jedan Španac je dobio od svoje ljubavnice konja, krevet, pokrivač i jednu crnkinju iz Mont de Barka da ga služi. Krevet i posteljina su potpuno netaknuti kako dotični gospodin ne bi u nju stavio neku drugu ženu. U slučaju da to uradi, oduzimaju mu se sva dobra.

Za kraj vredi pomenuti jedan sudski spis iz Dubrovnika u kome se pominje robinja Stana, žena koja je 1282. godine pobedila svog vlasnika. Ona je, naime, prodata u Apuliju, od strane svojih roditelja iz Rudina, zbog gladi i nemaštine. Njen vlasnik Marin de Riza iz Apulije je nije tamo držao kao robinju već ljubavnicu. Ona je pobegla i na sudu uspela da dokaže i uz svedoke potvrdi, a potom se i zakune, da je bila ljubavnica rečenom Marinu. Sud u kome se nalazio tadašnji dubrovački knez i sudije su oslobodile Stanu. Na taj način, jedna robinja, zacelo nepismena, siromašna i surovo eksploatisana žena nadvladala je mizoginiju tadašnje trgovine robljem i sprovela neku vrstu sopstvene emancipacije i oslobođenja od seksualnog ropstva u kome se nevoljno našla.

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja