„Србски дневник“ и Српска Војводина

17/12/2018

Србски дневник и Српска Војводина

Аутор: др Милош Савин

Лист Србски дневник представља једно од најбољих сведочанстава развоја и еволуције српске политичке мисли на простору Хабзбуршке монархије, односно Српске Војводине. Сагледавајући изазове кроз које је Дневник пролазио, са лакоћом можемо да деконструишемо сложене околности у којима су Срби Војводине покушавали да се изборе за политичку равноправност и национални опстанак. Као настанак недовршених либералних и националних тежњи 1848. године револуционарни талас је букнуо широм Европе.  Услед композитних социјално-економских и међунационалних односа у Хабзбуршкој монархији, револуција се претворила у низ класних и националних сукоба, а на војвођанском простору након иницијалног револуционарног јединства, дошло је до крвавог рата између Мађара и Срба. И сам српски покрет је био вишеслојан, а након војних успеха 1848. године реакционарно настројени карловачки митрополит – патријарх Јосиф Рајачић, окружен конзервативцима уз подршку владе Србије и Хабзбуршког двора почео је да елиминише про-демократске, либералне елементе, те успоставља апсолутну контролу. Команду над војском патријарх је предао Фердинанду Мајерхоферу, након чега је она изгубила народна обележја и прерасла у јужни корпус царско-краљевске војске. Патријарховим деловањем, уместо Главног одбора, команду над војском су преузели аустријски генерали. Фердинанд Мајерхофер је 1844. био аустријски конзул у Србији, тако да је био веома добро упућен у српско питање. Политичких захтева српског демократског грађанства артикулисао је лист Напредак, ког је 14. новембра 1848. године у Сремским Карловцима покренуо Данило Медаковић, оформивши пре тога Друштво српског напретка. Данило Медаковић је био Србин пореклом из Лике, близак династији Обреновић. Медаковић је у Бечу дипломирао право, а у Берлину историју, где је и докторирао из филозофије историје. Напредак се залагао за слободу и уједињење свих јужнословенских народа од Црног до Јадранског мора. Овај лист је покушавао да оповргне мађарску револуционарну пропаганду која је Србе представљала као тешке назадњаке и противнике слободе и модернизације. Такође, Напредак је устао и против сарадње Срба са бечким двором, захтевајући да Срби престану да гину за хабзбуршке интересе. Пошто је разоткрио извесна непочинства и корупционаштво, одређених чланова новог, патријарху лојалног Главног одбора, те се успротивио патријарховој кадровској политици, Напредак је први пут био забрањен. Наставак живота овог Медаковићевог часописа састојао се од борбе са цензорима. Пред надирањем мађарске војске које је резултирало бомбардовањем Новог Сада, Медаковић је успео да пресели штампарију у Земун и одатле да настави објављивање часописа. Октроисаним аустријским уставом из марта 1849. године Војводина није призната као посебна круновина. Угарска је подељена на војне дистрикте, из Војводине је изузета граница, а њен остатак је постао седми дистрикт на челу са царским комесаром – патријархом Рајачићем. Аустријске власти су забраниле излажење напретка, а Медаковића привремено ухапсиле. Аустријски цар је 15. децембра 1849. године донео патент о оснивању Војводине Србије и Тамишког Баната, у којој су Срби били тек трећи народ по бројности, а немачки званичан језик. Аустријски цар је себе прогласио за великог војводу Војводине Србије, а за привременог управитеља Војводине поставио је управо Фердинанда Мајерхофера. Период постојања Војводине Србије се у потпуности поклопио са апсолутистичким режимом аустријског министра Александра Баха, па се одомаћио назив Бахова Војводина. Бах је спроводио апсолутистичку и германизаторску политику. За опстанак и развој српске културне, али и политичке свести у Војводини током 19. века, немерљив значај имала је тадашња српска штампа. Период постојања Војводине Србије и након тога и полета српског либералног грађанства временски се у потпуности поклапа са излажењем листа Србски дневник, који је, након ослобођења покренуо Данило Медаковић. Србски дневник  и дешавања око њега у целости одсликавају реалност српског друштва тог времена како у Хабзбуршком царству тако и у Кнежевини Србији.

На самом почетку Баховог контрареволуционарног терора, браћа Данило и Милорад Медаковић су желели да обнове рад Напретка. Кроз комуникацију са Мајерхофером, Медаковићима је наговештено да се планира покретање једног званичног листа на српском језику, за шта би било неопходно да се Медаковићева штампарија пребаци у Темишвар. Данило је био склонији да штампарију пребаци у Нови Сад који је суштински био главни град војвођанског српства. Како је Мајерхофер отезао са коначним договором, Данило, не желећи да угрози свој посао, сели се са штампаријом у Нови Сад, одакле шаље молбу Мајерхоферу, за дозволу да отпочне са издавањем српског политичког листа. Идеји да Медаковић настави да се бави новинарством на подручју Војводине, жестоко се противио лично патријарх Рајачић. Назив Напредак је иритирао и Мајерхофера, кога је то асоцирало на револуцију и демократију, те самим тим било противно Баховом режиму.  Земунски комесар је убеђивао Мајерхофера да је Данило претерани Србин, немачкомрзац и плаћеник кнеза Михаила. Аустријски конзул у Београду, Србин Теодор Радосављевић, је оценио Медаковића као особу која је опасна по аустријску државу. На концу Мајерхофер је обавестио Баха, да се услед негативних извештаја не сме дозволити излазак новог Напретка. Браћу Медаковић ова одлука није обесхрабрила па је Милорад издејствовао дозволу да од почетка 1851. године почне са издавањем листа Војвођанка на подручју границе, која је била изузета од територије Војводине. Куриозитет ових новина је чињеница да је њихов увоз на подручје Војводине био забрањен. Војвођанка је била први лист који је излазио на српском језику на подручју Хабзбуршке државе након револуције. Медаковићи су новине слали и за Србију, али су је тамошње власти плениле и забрањивале. Министарство унутрашњих послова Србије је захтевало од Аустријске владе да Медаковићи буду кажњени због тога што њихове новине износе „подла и пристрасна израженија управљена на поругу појединих лица“, па је војна власт у Земуну забранила излажење Војвођанке. Крајње посвећен свом позиву, Милорад Медаковић покреће у Новом Саду часопис за културу и књижевност Јужна пчела. Ни ове новине нису биле дугог даха, наиме, након једног чланка у коме је приказано народно одушевљење у Руми због крста са гроба цара Душана којег је један калуђер донео из Дечана, је забрањен због наводног ширења српског национализма и јачање идеје о обнови великог српског царства. У намери да потисне Пчелу, Милош Лазаревић је уз подршку митрополита-патријарха покренуо Србско-народни весник. Током догађаја везаних за Пчелу, Мајерхофер је већ напустио Војводину, а на месту гувернера Војводине се налазио фелдмаршал-лајтнант гроф Јохан Баптист Коронини Кронберг. Коронини је управљао Војводином од 1851. па до 1859. године, након чега је именован за хрватског бана. Данило Медаковић је јуна 1852. упутио молбу Коронинију у којој је тражио да му се дозволи да у Новом Саду покреје један нови српски политички лист – Српски дневник. Захваљујући позитивној оцени новосадског градоначелника, уз огроман депозит и хипотеку, Данило је добио позитиван одговор, али само на два месеца, пошто је 1. септембра требало да ступи нови Закон о штампи. Међу првим бројевима Дневника појавио се чланак Адама Драгосављевића о Штросмајеру и панславизму. Схвативши да било каква подршка панславизму може да се протумачи као непријатељство од стране аустријских тоталитаристичких кругова, Данило Медаковић се подвргао некој врсти аутоцензуре. Одмах је у следећем броју објавио чланак којим је желео да минимализује штету, објашњавајући да Штросмајер није мислио на класичан панславизам, већ на сарадњу и пријатељство Срба и Хрвата унутар Хабзбуршке монархије. Чак ни идеја о сарадњи народа унутар монархије није одговарала званичном Бечу чији мото је био – „завади па владај“. Полицијски режим и цензура су помно испратили дешавање у везано за наведени чланак. Коронини је оценио Данила Медаковића као претераног српског националисту, склоног ширењу националне мржње, те као новинара који не штеди личности. Међутим, обзиром да је Српски дневник представљао једину праву српску новину у Војводини, Коронини је предложио аустријској полицији да одобри даље излажење Дневника, по ступању новог закона у септембру.

Медаковићев Дневник је заиста ушао у оштру полeмику са Народним новинама хрватског шовинисте Анте Старчевића о српском и хрватском језику. Ова расправа је вођена са међусобно искључивих, крајњих националистичких позиција, али на њу су аустријска цензура и полицијски апарат гледали веома благонаклоно, пошто је она доприносила њиховој формули – завади, па владај. Као последица антитурског устанка у Херцеговини, до ког је дошло, између осталог и захваљујући аустријској пропаганди, дошло је до рата између Османског царства и Црне Горе 1852. године. Међу Србима у Војводини је већ постојао мит о јунаштву Црне Горе, који није превише кореспондирао са чињеницама, али је распламсавао српски романтичарски национализам 19. века. Коронини је замерао Медаковићу, његово некритично величање црногорске победе, сматрајући да Данило свесно занемарује пљачке и убиства које су црногорске банде вршиле над исламским становништвом, али и хришћанима на територијама под аустријском контролом. Маја 1853. године Коронини је изрекао укор Српском дневнику због критика према карађорђевићевској власти у Србији, те супротстављања спољној политици Османског царства. Непосредан повод за укор је било критичко писање о француском конзулу у Београду. Међутим, рад Дневника је додатно унапређен обиљем ексклузивних политичких информација везаних за аустријске и руске геополитичке интересе, као и за финесе политичких односа у самом врху власти у Бечу. Приликом полицијског претреса Медаковићеве штампарије, откривена су писма тајног дописника Српског дневника из Беча, потписана псеудонимом Н. Полиција. Аналитичким радом аустријске безбедносне службе откриле су да се иза псеудонима крије др Панцек, лични лекар кнеза Милоша. Ово је потврдило тезу о нераскидивости односа између Обреновића и Медаковића. Такође, претпостављено је да је главни актер већине политичке публицистике био Милорад, а не, као што се веровало Данило, који се више бавио књижевним текстовима. Аустријска власт је знала да је др Панцек био у веома блиским односима са руским послаником у Бечу, преко ког је добијао обиље тајних информација, које је потом слао Дневнику. О везаности за Русију, говори и чињеница да је Миша Анастасијевић 1854. године од руског кнеза Паскевича у Букурешту добио хиљаду дуката, које је затим доставио Данилу Медаковићу, како би се помогло штампање Српског Дневника. У периоду од 1853. до 1856. године, трајао је Кримски рат. Током овог сукоба против Русије су ратовали Османско царство, Пијемонт, Француска и Велика Британија. Сукоб се водио за превласт на Балкану, Дарданелима и Блиском истоку. Русија је изгубила део Бесарабије и протекторат над дунавским кнежевинама, те право држања ратне флоте у  Црном Мору. Током Кримског рата број редовних претплатника Српског дневника је скочио на две хиљаде. Створена је широка мрежа плаћених дописника, организован је већи број дистрибутера, а новине су слате и приватном поштом. Аустријске власти је изузетно иритирало русофилско држање дневника, па је његово деловање помно праћено, како би му се због прве грешке стало на крај. Српски дневник је најавио да ће свим претплатницима у новогодишњем броју за 1856. поклонити литографисани лик цара Душана, али је аустријска полиција то забранила. Забрањен је и покушај Данила Медаковића да у сарадњи са бугарским политичким емигрантом Раковским отпочне штампање листа Блгарска дневница. Када је 1858. године дошло до поновног Црногорско-турског рата, због отвореног сврставања на црногорску страну Српски дневник је добио другу опомену. Недуго након тога због критике понашања митрополита Рајачића, Дневник је добио и усмену опомену. Ово је у потпуности демаскирало хајку на Српски дневник, постало је јасно да ће и најмања ситница довести до треће опомене и забране листа, а самим тим и до банкротства Медаковићеве штампарије. Схвативши да су му новинарски и штампарски дани у Новом Саду одбројани, Данило Медаковић је отпочео преговоре о продаји штампарије са новосадским штампаром Игнацом Фуксом. Како би штампарија и Српски дневник ипак остали у српским рукама, на наговор Ђорђа Натошевића, штампарију је купио бачки владика Платон Атанацковић, а нови уредник Дневника је постао Јован Ђорђевић.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања