СРБИЈА У КОНТЕКСТУ ПРОЦЕСА БАЛКАНИЗАЦИЈЕ – други део –

01/12/2022

Аутор: др Љубиша Деспотовић

Доминантан извор сукоба и оспоравања лежи и у цивилизацијско-културолошком, па и територијалном сукобљавању великих религијско-конфесионалних заједница, у константном настојању да прошире свој верски утицај, који од стуације до ситуације добија размере отвореног верско-територијалног рата са прозелитистичким циљевима. Особито је то каракте-ристично за деловање Ватикана, који је територије насељене православни живљем сматрао за зону своје легитимне прогресије као својеврсни појас или terra missionis, на којем се има остварити по сваку цену његова верско-политичка доминација и територијална јурисдикција.

Поред наведених, кључни  фактори који такође, доминантно одређују геополитички положај Балкана јесу чиниоци који спадају у тзв. географске компоненте, то јест његове природне објекте, као што су: Панонска низија, Доње Подунавље, Моравско-вардарска долина, мореузи Босфор и Дарданели, Отрантска врата, Егејска острва и сл, а од војностратегијских праваца који се протежу кроз овај регион (и преко Србије и српских земаља) Ломбардијско-панонски, Јадранско-панонски, Албанско-бугарски, као и Црноморско-егејски правац. Ови војностратегиј-ски правци имају свој значај најмање један век и актуелизују се у складу са потребама и интересима војног наступања великих сила на овом простору.

Садашњи геополитички значај Балкана (иако по неким геополитичарима наводно има статус „периферног простораˮ) треба процењивати на основу наведених историјских, географ-ских, религијских, културолошких, и геостратегијских обележја, а не на основу геополитичких привида и опсена које покушавају да му се наметну. Балканско полуострво за Северноатлански пакт и САД као његову водећу силу, има неоспоран војностратегијски значај, мада се, у пропагандне сврхе, у први план најчешће истиче наводна брига за развој демократије и поштовања људских права на овим просторима. На Балкан се надовезује простор источног Средоземља, па отуда и његов изузетан војностратегијски значај као копненог, поморског и ваздушног моста између три континента – Европе, Азије и Африке, а, с обзиром на економски, стратегијски и политички значај Средоземљу суседног Арапско-персијског залива, та два подручја „представљају јединствену целину за вођење политике управљања кризамаˮ.

Посматран из визуре крупних геополитичких интереса САД-а као једине светске супер силе, Балкан има посебну важност. Она се огледа у очигледном настојању САД да у насталом геополитичком вакуму након свршетка хладног рата, постигне више циљева одједном. Први, да искористи економско и војно посустајање и геополитичку дефанзиву Русије, за запоседање  кључних стратешких простора Балкана и дугорочније спречавање Руске федерација да се врати у другу, за њу по значајну  виталну геополитичку зону (примарна зона је простор земаља бившег СССР-а). Други циљ представља успоравање геоекономског и геополитичког повратка  СР Немачке (као  носиоца економске моћи  у ЕУ) на просторе Украјине, Подунавља, и Балкана.   Трећи,  подстицање ривалства парцијалних геополитичких интереса појединих чланица Европ-ске Уније  (В. Британија, Француска, Италија, Шпанија, Немачка и сл.) ради њихове лакше контроле и обуздавања, да ЕУ, не би у догледно време израсла у опасног економског и геопо-литичког ривала Америке. Последњи, четврти циљ је убрзани пријем земаља са простора југоисточне Европе и западног Балкана у евро-атланске интеграције (те земље се без опаљеног метка и потрошеног долара, преводе у евро-атланску зону у којој САД имају пресудни утицај и моћ), чиме се остварује значајна геополитичка и економска предност у односу на два главна ривала, Руску федерацију и СР Немачку.

Посебан геополитички значај Балкана за САД лежи у чињеници да он може да послужи као одскочна даска за даља геополитичка надирања ка енергетски богатим зонама Евроазије (нафтом богати Персијски залив, гасом и нафтом такође богате пост-совјетске републике и сл). Отуда се у последњој деценији на територијама малих балканских држава, инсталирају и граде значајне војне и логистичке структуре НАТО пакта (нпр: Македонија, Косово и Метохија, БиХ) које треба да послуже ефикаснијој контроли тог геополитичког простора (Балкан и Медитеран), али и планираној експанзији према азијском и афричком континенту. „Свој прилаз Црном мору и земљама које га окружују, демонстрирају САД и НАТО. Он је изложен у Пројекту за нови амерички век (1997). […] Данас тај регион представља највећи стратешки интерес САД и Европе.ˮ

Балкан се у геополитичкој визури великих и регионалних сила, види као подручје за експанзију, својеврсни tera nullius (празна земља), као периферна зона у односу на позицију земаља које себе  сматрају централним  и које стога овај простор доживљавају  погодним за своје освајачке походе и ширење у и преко Балканског полуострва. Српске земље с обзиром на њихов  гранични положај и зону контактних сукобљавања, као terra militaris, у којој влада особени frontier spirit,  дух крајине, који вековима осипа своју снагу жртвујући се за рачун туђих интереса, скоро парадоксално бивајући егзистенцијалним условом националног опстанка. Он је као својеврсни историјски и геополитички усуд пратио српски национ у сваки нови ратни сукоб, претварајући, уз помоћ његових традиционалних непријатеља, његова  вековна станишта у стратишта и отету земљу.

Напослетку, али не и на крају, Балкан је постао складиште негативних карактеристика, депонија непожељних ствари – и буквално: депонија радиоактивног отпада пристиглог у виду 31.000 бомби (само ових бомби) са осиромашеним уранијумом, колико су авиони НАТО, по изричитом признању генералног секретара НАТО-а Џорџа Робертсона, разасули по Србији и Црној Гори у недавном рату. Балкан је тако, а нарочито српски народ на њему, за стране завојеваче био својеврсна геополитичка лабораторија у којој су изводили експерименти на живом ткиву једног народа, не презајући ни од каквих последица по њега, доводећи га више пута током историје, на ивицу буквалног биолошког опстанка. Последњи такав геополитички експеримент започео је пре отприлике три деценије (разбијање СФРЈ),  које је још у току и из ове  перспективе не може му се сагледати крај.

Веза која постоји између појмова српске земље и Балкана, сложена је као и политичко-географски систем овог дела југоистока Европе који га дефинише и одређује. Могло би се чак нагласити да суштина геополитичког положаја Србије и српских земаља узевши у целини одлучујуће утиче да се географски појам Балканског полуострва трансформисао из чисто географског у појам Балкана као културно-цивилизацијског и политичког феномена. Србија и српске земље чине географску осовину у главним „транзитним комуникацијским коридоримаˮ Балканског полуострва, а својим протезањем преко Панонске низије и северних граница, чине његов географски искорак у простор Средње Европе. Оне, у физичко-географском пољу чине средишњи балкански појас као и централну територију у политичко-географском смислу. Србија и српске земље представљају тако својеврсни heаrtland Балканског полуострва, његово геополитичко и геостратешко средиште, те централни копнени масив Балкана, који је у већој или мањој мери у сталном додиру или наслону на ивичне зоне rimlanda и медитеранског басена.

 Сам појам српске земље, има пак, сложен, аморфан и променљив садржај, како у историј-ском, тако и у територијално-државном смислу, такође и у свом политичком, етничком и културно-цивилизацијском, односно верско-конфесионалном одређењу. Услед историјски наслеђених економских, геополитичких и војностратегијских разлога и страних интереса који су се додиривали и укрштали на Балкану, српске земље се данас могу дефинисати као „амор-фанˮ просторни ентитет, променљивих квантитативних и квалитативних територијалних одлика, лишен прецизних граница у физичко-географском, политичком, етничком и културно-цивилизацијском смислу.  Лако је приметити да се појам балканизације схваћен у сва три своја вида (као уситњеност територија, њихова етничка супротстављеност и утицај ванбалкан-ског  фактора) може приписати и српским земљама као њихово важно обележје. Сходно томе, главне последице балканизације српских земаља видљиве су у чињеници њихове фрагмента-ције како физичко-географске, етно-конфесионалне, административно-политичке, тако и културно-цивилизацијске, економске и саобраћајне. Дуготрајан статус анархичне и нестабил-не периферије и положај у трансгресивно-регресионом фронтијеру територијалног осцилова-ња две царевине доделио је српским земљама улогу променљиве зоналне границе, са фрагмен-тираношћу као трајном особином територије и становништва.

Оно што се у последња два века могло сматрати српском државом имало је такође ову доминантну карактеристику. Она никада није обједињавала и одражавала државну целину наци-оналног, културног и језичког јединства српског народа.

Ако се за период хладноратовске позиције српских земаља у оквирима државно-правног поретка СФРЈ могло рећи да је имао обележја тзв. тампонског положаја, који је на простору Балкана био тампон зона између два идеолошки и војно супротстављена војна блока, или пак положаја Краљевине Југославије као тзв. санитарног кордона према комунистичко-бољшевичкој опасности (из визуре Ватикана), данашњи њихов положај земље у окружењу може се сматрати још неповољнијим и са политичког и са војног становишта.

Као земља у окружењу, Србија и српске земље изложене су сталним војним и територијалним претензијама.  Неке од тих територијалних претензија нажалост су и реализоване у после-дње две деценије. Ове претње данас делују уверљиво, с обзиром на  трагично искуство Косова и Метохије.

Контактност је једна од најмаркантнијих геополитичких обележја српских земаља.  Преко српског територијалног корпуса простире се главна оса трансгресионо-регресионих процеса  цивилизацијских судара. Та чињеница је доприносила да је овај простор био простор вековних  сукоба, али и померања како етничких тако и државних граница. Она је испољавала деструктивне последице по сваки покушај сабирања, укрупњавања и остваривања  целовитости српских територија. Деловала је против покушаја успостављања његове државне, националне и терито-ријалне компактности и континуитета. „Етнодемографски код простораˮ мењао се кроз процесе етнопросторних смена, расрбљивања, насилног преверавања, демографског слома, као  и прикривањем националних обележја (својеврсном националном мимикријом) на територијама које су потпадале под власт несрпских државних творевина. Koнтактност као карактеристика српског геополитичког положаја није обележје које припада само његовој прошлости. Она је маркантна карактеристика и садашњости, а ако је веровати геополитичким антиципацијама једног Семјуела Хантингтона, биће то и у будућности. Главно поприште будућих геополитич-ких сукобљавања биће управо контактне зоне међуцивилизацијских сучељавања, као простор судара пре свега цивилизацијских, а не више идеолошких разлика. Хантингтон је као озбиљан геополитичар потпуно свестан чињенице да ће амбиција и интереси глобалног вођства западне (либералне) парадигме пре или касније доћи у сукоб са другим и другачијим цивилизацијским и верским интересима.

Сматрамо да грађански принцип универзализовања људских права и слобода, чак и у запад-ним друштвима, не може да супсумира (интегрише) разлике које постоје на нивоу верско-кон-фесионалних идентитета. И да будемо сасвим јасни, политички или грађански концепт нације  може да прошири сферу националног до мере толерисања, етничких па чак и расних разлика (као на примеру француске нације), али то не може да учини са разликама које су верско-конфесионалног карактера. Дакле, нека индивидуа може уједно да будете Француз и Алжирац, али не може истовремено да будете хришћанин и муслиман. Религија је по дефиницији искључива: она одбија сваку двоструку припадност. Хантингтон је развио своју тезу на основу рата у Босни, у којем су се три заједнице (српска, хрватска и бошњачка) сукобљавале три године. Те су три заједнице говориле истим језиком – српско-хрватским. Разликовале су се само по религији.

Чворност је следећа битна геополитичка карактеристика положаја српских земаља у балканском окружењу. Она је изражена у положају балканског „геополитичког крстаˮ у „осетљивој пресеченој зониˮ, која је формирана вековима уназад, у пољу агресивног геополити-чког наступања ванбалканских политичких фактора (државе и алијансе), као зони њихове насилне инфилтрације. Пресечену зону тог геополитичког крста, формирају два битна правца геополитичке инфилтрације. Први је правац ширења германског блока, северозапад-југоисток, а други правац ширења исламско-турског фактора, југоисток-северозапад, „односно, североисток-југозапад (Русија, Мађарска) и југозапад-североисток (Венеција, Ватикан, Италија, Енглеска, Француска и САД)ˮ. Такав смер геополитичке инфилтрације страних сила, довео је до формирања веома сложеног чворног карактера балканског геополитичког простора, па самим тим и чворности као битног обележја српског геополитичког положаја.

Перцепција српског чиниоца као веома важног у том контексту, допринела је да се према њему у просторно-географском, али и државно-територијалном смислу формира веома ри-гидна политика, која већ дужи временски период настоји да онемогући његово конституисање као важног регионалног геополитичког фактора. Такође, Србија и српске земље се често посматрају кроз оптику геополитичке доктрине heartland-rimland. У овој Макиндеровој геополитичкој доктрини, главна историјска оса геополитичког сукобљавања, одвија се на линији борби између поморских и копнених сила. Између покретљивих, маритимних тала-сократских империја и стационарних, копнених телурократских држава. Између, наводно, напредних и демократских сила историје и конзервативних идеократских држава. Са једне стране великих поморских империја (В. Британија, Француска, Шпанија, САД …), а са друге континенталног копненог џина Русије. Суштина овог геополитичког концепта лежи у настојању таласократских сила Rimlanda да  превентивно спрече спуштање  Русије у зону топлих мора из зоне Heartlanda, односно њено што даље одбацивање од њих (стратегија „Анакондаˮ) у зони Азије.

У визурама западних сила српске земље у балканском геопростору су „дублерˮ руске земље у евроазијском, па и планетарном контексту. Аналогија, иако у „широким потезимаˮ, има више упоришних репера – словенство, православље, територијално пространство, централни положај, континенталност, тежња изласку на море, експанзивно исламско-католичко окружење, идеолошко-политичко наслеђе, велики део националног корпуса необухваћен границама сопствене државе. У форми геополитичког стереотипа моделована обележја руског геополи-тичког положаја, бивају примењена од стране земаља Запада и на Србију и српске земље. Геополитички појам „срце копнаˮ примарно се односио на главну континенталну позицију Русије у зони Евроазије. Из тог контекста он је у секундарном смислу пренесен на геополитички положај српских територија  на Балкану, истичући да, како је Русија база светске континенталне моћи,  онда су то по геополитичкој аналогији Србија и српске земље на просто-ру и у размерама балканског „потконтинентаˮ.

Обележја или карактеристике овог положаја (аналогије) могле би се свести на неколико битних релација. Прва, могућа релација је проходност-непроходност на пример, у којој се истичу оба ова елемента, с једне стране проходност (доње Подунавље и Моравско-вардарска долина), а са друге велика баријерност овога простора („Динарска тврђаваˮ са „зидинамаˮ Шарско-пиндског венца). Друга релација је, релативизација руско-српске присутности на мору, особито српске. Она лежи у главној суштини геополитичких планова Запада као и интереса њихових експонената на терену. Само последњих неколико векова уназад сведоци смо сталног геополитичког потискивања Срба, са простора српских приморских територија у дубље копнено залеђе. Стварање окружујућег појаса такође је део ове геополитичке стратегије. Као што се некада стварао тзв. санитарни кордон Запада и Ватикана према тзв. совјетској и комунистичкој опасности, тако и данас представници балканског rimland-а (српски суседи) настоје да широким појасом  окруже Србију и српске земље као балкански heartland и ставе га у неку врсту геополитичког карантина, стварајући претпоставке да се он држи у сталној геополитичкој дефанзиви и узмицању. Функције тог појаса и на планетарном и на балканском плану односе се првенствено на угрожавање укупног положаја, те економско, политичко и војно блокирање и паралисање унутрашњег и спољашњег функционисања копненог језгра, оптерећеног land loced county комплексом.

Продори и уклињавања из зоне маритимних подручја у срце копненог масива Балкана има карактеристику фронталности и потенцијал трајне деструкције његове целовитости. У српс-ком случају то указује на неколико клинова (зона фронталног уклињавања) којима је намера што дубља и што шира пенетрација у српски национално-државни териториј. Прва зона укли-њавања је у „далматинско-херцеговачко-средњебосанскомˮ правцу, а врши се од стране католичко-муслиманског клина у само језгро тзв. динарске тврђаве. Затим „западномаке-донско-косовскометохијскиˮ правац којим наступа албански клин, према централној зони и главним саобраћајним коридорима читавог Балканског полуострва у циљу њиховог запоседања и контроле. Затим, продор муслиманско-бошњачког клина у зону „Рашко-полимскеˮ области са тежњом њене потпуне дестабилизације и територијалног одвајања од српске државе и прикључења замишљеној и планираној зони исламског повезивања на Балкану и дубљег територијалног продора ка Европи, у јавности познатијој као „зелена трансверзалаˮ. Такође, и „дунавско- моравскиˮ правац уклињавања германско-угарског клина.

Модерна историја је показала сву сложеност овакве геополитичке позиције Србије и српског народа у целини. За то постоје бројни примери, а ево само једног толико очигледног и парадигматичног, који говори о односу тзв. савезнка према Србима који је поштовао само њихове стратешке интересе, али и интересе српског народа. Србија је након завршетка Првог светског рата унела своју државу и  територију као земља победница (уз присаједињене српској држави и других српских националних територија (Црна Гора, Војводина, Барања, Босна, Херцеговина, Далмација, Лика, Кордун, Банија и друге) да би јој наводни западни савезници све то одузели стварањем Краљевине СХС, а недуго затим и Брозове СФРЈ. Према томе дефинитивно су отеле српске земље, преиначиле их у државно-идентитетске и вештачке националитете (хрватски, бошњачки, македонски и монтенегрински идентитет) који су отворено антагонизовани против српске нације након њеног државног разбијања и територијал-ног сажимања. Оставивши на крају Србију без великог дела државних територија које је унела у две трагичне и српским интересима противне југословенске државне творевине.

Готово идентични процеси понављају се и данас на питању државно правног положаја  Косова и Метохије, јужне српске аутономне покрајине која је окупирана (привремено запоседнута) и око чијег статуса се води велика борба, поготово око грађанских и демократских права српског живља на њему. Актуелна дешавања још један су доказ исправности наведених геополитичких анализа, јасно исказаних дугорочних интереса ванбалканских геополитичких фактора и потребе да се сложеност српског геополитичког положаја и геополитичког иденти-тета Србије решава адекватним политичким средстива уз пуно уважавање њених националних интереса и поштовање принципа територијалне целовитости, јасно фиксираног међународним правом и приципима међународних односа.

 

Литература:

 

  1. Деспотовић, Љ. (2012). Српска геополитичка парадигма, Каирос, Сремски Карловци
  2. Деспотовић, Љ. (2017). Глобализација и геополитика идентитета, Каирос, Сремски Карловци
  3. Деспотовић, Љ. (2015). Геополитика деструкције, Каирос, Сремски Карловци
  4. Степић, М. (2002). У вртлогу балканизације, Службени гласник, Београд
Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања