СРБИЈА И РУСИЈА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ – КРУНА САВЕЗНИШТВА

25/01/2019

СРБИЈА И РУСИЈА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ – КРУНА САВЕЗНИШТВА

 

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

 

У постмодерној „култури оспоравња и релативизације стварности“, једна од ретко оспораваних или оспорених чињеница односи се на релације између Русије и Србије у Првом светском рату, те се поменута чињеница увек представља речима да је „Русија ушла у рат због Србије коју је, као традиционалног савезника, увек штитила“. Заиста, српски народ никада не би смео да заборави руску помоћ и улогу Светог Цара Николаја II у току Великог рата, из разлога што су исте и те као допринеле опстанку национа и државе и то у тренутку када је цео свет мислио да су нестали заувек. Почетком XX века још су увек била свежа сећања на руско-турске ратове и руско-српско савезништво у истима, када је српски етнос и стекао своју независност у претпрошлом столећу. На врхунцу Јулске кризе 1914. године, у ноћи између 23. и 24. јула 1914. године, регент Александар Карађорђевић посетио је Руску мисију у Србији. Управо од стране те мисије, тадашњи министар спољних послова Сергеј Сазонов добио је телеграм следећег садржаја: „Његово Величанство ми је рекао да се све наде полажу у императора и Русију, јер само царска реч има тежину и може спасти Србију“. Император Николај II је 30. јула дао позитиван одговор, и Русија је 1. августа ушла у рат за који уопште није била спремна. После пораза у Руско-јапанском рату (1904-1905) у Русији је покренута војна реформа, али она у тренутку када је почео светски рат није била завршена. На пример, због финансијских потешкоћа споро се обнављала њена ратна морнарица. Посебно је алармантан био недостатак савременог оружја, муниције, средстава везе и возила. У тако тешкој ситуацији Русија је покренула испоруку помоћи Краљевини Србији – најпре политичко-дипломатску, а убрзо затим и војно-хуманитарну.

Потребно је да истакнемо да у тренутку када је почео рат није постојао уговор о војној сарадњи између Русије и Србије, али наведена околност није омела знаменити историјски процес који је блискост и „судбинску везу“ ова два народа и њихових земаља обликовао у грандиозну „круну савезништва“ Великог рата, која ће Србији донети њене „најтрагичније и најславније дане“. Још на почетку рата руско Министарство морнарице преузело је на себе организовања и слања војне помоћи Србији па је формирана „Експедиција посебне намене“ (ЕПН). Задатак ЕПН-а је „дотурање и спровођењe ратног материјала за Србију“, тако што би се материјал транспортовао преко Дунава. Експедиција је формирана 16. августа 1914. године на челу са капетаном прве класе Весјолкином. За превоз робе одређени су капацитети Црноморске флоте царске Русије, мада за ову операцију нису могли бити искоришћени и велики бродови због немогућности да уплове у Дунав. У састав експедиције били су укључени шлепови и трговачки бродови, а ЕПН је потчинила себи и Руско дунавско паробродство. Убрзо су и од руског Министарства морнарице добијена знатнија материјална средства за куповину нових транспортних бродова. Све што је ЕПН превозила сматало се „робом специјалне намене“, што је значило да се материјал приоритетно пропушта железницама и воденим путевима упоредо са материјалом за руску војску, а све на рачун руске благајне. Поред политичке и финансијске подршке, Русија је слала и наоружање. Још током Церске битке пристигло је 120.000 пушака. У другом конвоју било је више од 30.000 сандука са муницијом, око 300 сандука са гранатама, 214 навоја бодљикаве жице… Руска војска је слала и балоне за осматрање непријатељских положаја, два моторна чамца и оклопни парни брод „Тираспољ“. У свим аспектима поменутих веза и помоћи Русије у Великом рату, огледа се и лични ангажман који је у датим процесима пружио Свети Цар Николај.

Избијањем Првог светског рата да би се, колико толико, ојачалo српско ваздухопловство 18/31. јула 1914. г. упућен је телеграм српском посланику у Паризу од кога је захтевано да хитно набави 5 аероплана, двоседа, најбољег система и да их одмах пошаље у Србију, преко Солуна. Истовремено, требало је да ангажује и пет искусних пилота. Са друге стране Влада Краљевине Србије је преко француског војног аташеа у Београду пуковника Фурнијеа 22. јула/4. августа 1914. г. затражила да Француска као војну помоћ упути у Србију 12 авиона са пилотима и механичарима. На жалост, 30. јула/12. августа Французи су одговорили да за сада не могу да изађу у сусрет српским захтевима јер и сами осећају недостатак у квалитетним аеропланима. Готово у исто време руска влада је, на сличан захтев, одговорила да не може уступити Србији ни један авион јер су апсолутно сви потребни руској војсци. Механичару Ваздухопловној команди, Рус, Василије Ивановић је 20. децембра 1914/2. јануара 1915. године у Крагујевцу вршио пробу летења на једном Блерио тандему 70 КС при чему је поломио апарат, а сам је сломио ногу. Почетком јула 1915. године из Русије су стигла два змај-балона, за које је још 19. априла Министарство војно добило из Русије обавештење да су упућени у Србију. То су били змај-балони, саграђени у фабрици Треугољник (Треуголяник), а упућени из Ваздухопловне чете тврђаве Ковен. Поред два балона, стигао је и следећи материјал: један чекрк пољског типа, два челична конопца дужине по 1000 м и две котураче за брзо спуштање балона. У јесен 1915. године послат је из Русије бродом Дунавом један аероплан који никада није постао оперативан, премда није искључено да је стигао у депо у Ниш пре повлачења.

Пре Првог светског рата Дунав није играо велику улогу у трговачкој размени између централне Европе и доњег Дунава и Црног мора. Трговина се одвијала морем јер је морски пут био јефтинији и бржи мада је био дужи. Високе дунавске возарине, проузроковане спором узводном вожњом и ограниченошћу тонаже објеката, чиниле су неконкурентним овај вид транспорта. Централне силе нису ни слутиле какву ће улогу играти Дунав у саобраћајном погледу током рата. Стога се на водећим местима није ни полагала особита важност Дунаву као војној комуникацији. Дунавски пловни објекти су били замишљени само као средство за пребацивање трупа са једне обале на другу. Уласком Турске у рат, Дунав је за Централне силе постао магистрала од највећег значаја, окосница „Балканског пута“. Поред саобраћајног значаја реке Дунав и Сава су имале и велики стратегијски значај: 1) сачињавале су велику препреку на операцијском правцу трупа Централних сила приликом њихове офанзиве против Србије, 2) на ушћу Саве у Дунав је лежала престоница Србије Београд и 3) Дунавом је пролазила једина непосредна веза Србије са Русијом. Почетком рата Аустро-Угарска је располагала са 6 монитора, а током прве године, до краја 1915, саградила је још 4 монитора. Поред тога, располагала је и са више патролних чамаца (ведета). Србија је одмах по мобилизацији створила импровизовану речну флотилу, али ова све до пролећа 1915. и доласка енглеске шалупе није могла да омета дејства монитора. Први покушаји преласка српске војске преко Саве, септембра 1914, показали су сву ризичност ових подухвата док се не изврши неутралисање аустро-угарских монитора. Како је један од сталних савезничких захтева био захтев за офанзиву преко Саве и Дунава, било је јасно да се Србима мора помоћи да неутралишу аустроугарске мониторе.

Српска Врховна команда је 6. марта 1915. наредила да се свим средствима заштити Прахово. Ово обезбеђење је поверено руском капетану Семенову, који је поставио минске заграде на каналу између села Сипа и Кладушнице. Од Сипа до Кладушнице је постављено седам линија минских запрека између острва и румунске обале. Једна заграда је постављена између острва и српскe обале. Укупно је положено 54 мине. На трећем безименом острву, према румунској страни, постављена су два торпедна апарата. Поред тога, преко канала затегнути су челично уже и ланац. Поред западне стране острва Оградине пуковник Аљин је поставио две групе по 6 мина са електричним паљењем. За заштиту минских зграда постављена су два руска морнаричка топа калибра 75 мм са панцирним зрнима на Брзујки (преко пута Адакале), а друга два са рефлектором код Сипа. Код Кладова су била и два наоружана руска пароброда „Тираспољ“ и „Гроф Игњатијев“, од којих је овај други стражарио ноћу код села Давидовца. „Гроф Игњатијев“ је био наоружан са три топа од 75 мм и два митраљеза, а „Тираспољ“ са два топа 47 мм иједним противавионским митраљезом. Нису само Београд, Крагујевац и Крушевац били брањени против-аеропланском артиљеријом. Још 8. маја 1915. године наређено је формирање против-аеропланског вода у Прахову, који је касније прерастао у батерију од два вода. Ови водови су били наоружани бугарским пољским топовима Шнајдер М 1903 калибра 75 мм.

Интересантно је да је у Кладово стигла и руска против-авионска батерија са топовима калибра 76 мм. Наиме, Србији је из Русије послано седам батерија за одбрану Прахова, Кладова и околине. Једна од тих батерија је била против-авионска, која је била постављена на положају Пренозиште. Касније је због неповољног положаја премештена на нов положај код места званог Велико Лице са кога је било могуће гађати у свим правцима. Задатак батерије је био спречавање извиђања непријатељске авијације и одбрана Кладова и Штаба Крајинског одреда који се налазио у Петровом селу. Секундарни задатак батерије је био гађање околних брда у случају преласка Аустријанаца преко Дунава. Командир ове батерије капетан II класе Миклашевски је преузео команду 23. априла када је утврдио да су сви топови исправни а нишанске справе потпуно нове. Батерија је постигла запажене резултате у дејству по аустро-угарским аеропланима чији је аеродром био неколико километара од обале Дунава у близини Оршаве, на самој обали Црне реке. Најпре је, 17. августа, ватром батерије у оборен један аероплан који је на очиглед свих присутних пао на обалу Црне Реке близу њеног ушћа у Дунав. Нешто касније, 17. септембра, оборен је један ДФВ (DFW), који је пао на румунску страну, при чему су оба члана посаде рањена. Трећи аероплан, такође ДФВ, оборен је у пламену 21. септембра, 10 км јужно од Турн Северина. Оба ДФВ су била из 1. Флика.

У јесен 1915, после дужег затишја које је уследило након победе српских трупа у Колубарској бици (од 16. новембра до 15. децембра 1914. године), Аустроугарска балканска и 11. немачка армија кренуле су у веома моћну офанзиву на Србију са севера, а две бугарске армије са југа, одсекавши тако Србима пут за повлачење према Солуну. У тим условима Србима није преостало ништа друго него да се преко Албаније упуте према Јадранској обали где је требало да их сачекају савезници којима би се Срби придружили. Савезници, међутим, нису пружили обећану помоћ. Они су у суштини оставили на цедилу преко 100.000 војника који су били крајње исцрпљени после тешког повлачења српске армије. Тада је савезничка Италија (која је раскинула уговор са Тројним пактом и 23. маја 1915. објавила рат Аустроугарској) блокирала Србима пролаз према Јадрану, забранивши им да пређу реку Шкумбу и претећи им оружаним сукобом у случају кршења забране. Руски амбасадор у Риму Михаил Гирс је покушао да убеди Италију да испуни обећање, али је италијански министар спољних послова Сиднеј Сонино одговорио да је за спасавање Срба учињено све што није задирало у интересе Италије. Тада се Никола Пашић 15. јануара 1916. године обратио са молбом за помоћ цару Николају II. Руски цар је 18. јануара упутио телеграм свом рођаку Џорџу V, краљу Велике Британије, и председнику Француске Рајмону Пoeнкареу. У телеграму је најавио да ће Русија изаћи из рата уколико српска армија не буде спасена. После интервенције Русије Италијани су пропустили Србе у Валону, а крајем јануара је Француска послала бродове за транспорт српске армије на острво Крф.

У току Првог светског рата руске трупе су у борбеним дејствима све до јесени 1917. године нанеле немачкој и аустријској армији ударац који се показао као фаталан и довео до пораза Тројног пакта и пропасти обеју империја. Историчари износе различите податке о броју жртава учесница страшног конфликта, али је он свакако огроман. Рат је однео милионе живота војника и цивила, стотине хиљада војника су третиране као нестале без трага, стотине хиљада људи је осакаћено или остало без крова над главом. Процентуално гледано највише је страдала Србија. Према званичним подацима из 1924. године српска армија је изгубила скоро 400.000 војника. Поред тога, огроман је био број рањених и заробљених. Услед глади, епидемија и репресија окупатора Србија је остала без 10% свог цивилног становништва, а 500.000 деце је остало без родитеља. Земља је била на ивици демографске катастрофе, чије последице, заједно са губицима у Другом светском рату, осећа и дан-данас. Уколико узмемо у обзир дате чињенице, можемо да кажемо да се највећа помоћ коју је Русија у Првом светском рату пружила Србији и другим земљама састоји у томе што је она уопште ушла у рат и учествовала у њему. На Источном фронту, чија се дужина мерила хиљадама километара, била је концентрисана половина свих трупа Аустроугарске и Немачке. Да Русија није узела учешћа у рату, све те снаге би биле усмерене на друге фронтове, па и на Србију, што би неминовно довело до њене пропасти.

 Међутим, ни сама Руска империја није опстала у том рату. Она је још 1913. године бележила незапамћени економски раст, али се није могла изборити са унутрашњим противречностима, утонула је у државну кризу, доживела одрицање императора и либералну револуцију у фебруару 1917. године, која је за неколико месеци довела до потпуног краха државе и бољшевичког преврата у октобру 1917. године. Бољшевици су повукли Русију из рата потписавши Брест-литовски мир, којим је коначно уништена Руска империја, и лишили Русију огромних територија, али је тиме нису избавили од даљих потреса. Већ 1918. године у Русији је почео дугогодишњи грађански рат који је однео милионе људских живота и стотине хиљада Руса оставио без отаџбине. Србија се 1918. године нашла међу земљама-победницама, а српска династија Карађорђевића стала је на чело нове православне монархије Срба, Хрвата и Словенаца. Тако је почела нова историјска епизода, која је српском и руском народу донела нове потресне и трагичне догађаје. Односи између Србије и Русије нису у сваком моменту били сјајни. Било је осцилација у односима, пре свега када је у питању Македонија – где је Русија била највећи заговорник поделе Македоније и одређених уступака које је српска влада требало да учини не би ли у некој будућој расподели територија могла да рачуна на компензације, што је за српску страну свакако представљало проблем. То питање Македоније и Бугарске, заједно са инсистирањем на офанзиви на аустроугарској територији, представљало је нешто што је током рата кварило српско-руске односе, а можемо рећи и да их је у неким моментима доводило у критичну фазу.

Руски цар спасио је српски народ и и његову „мртву војску“ после „Албанске голготе“ 1915. и 1916. године. Руси су ослободили Битољ и тако започели ослобађање наше поробљене отаџбине. Романови су страдали у револуцији, а Карађорђевићи недуго затим зато што на светској позорници више није било њиховог старог савезника. Многи су извргавали цара Николаја руглу, али он и краљ Петар Први Карађорђевић храбро су ушли у овај рат, бранили своје земље и на крају у томе успели. Његова одлука да пoмогне Србима одражавала је жељу руског народа. Тај догађај остаће у историји записан као једна од најсветлијих страница његовог живота“.

 

 

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања