Србија и Израел, првих 70 година

27/08/2018

Србија и Израел, првих 70 година

 

Аутор: Немања Старовић

 

У години у којој се обележава 70 година модерне државности Израела вреди се осврнути и на седам деценија међудржавних односа Србије, односно Југославије, са јеврејском државом. Наравно, иако 70 година можда не делује импресивно у контексту историјских процеса дугог трајања, односи Србије и Израела се темеље на вишевековном суживоту Срба и Јевреја, па је нужно посветити неколико речи односима двају народа, који се понајбоље огледају кроз живот и дело знаменитих појединаца који су оставили дубок траг у историји како Србије, тако доцније и Израела.

Доста буре у домаћој јавности произвела је изјава израелског премијера Бенјамина Нетанјахуа дата приликом сусрета са тадашњим премијером, а садашњим председником Србије Александром Вучићем концем 2014. године, у којој је нагласио да односи Срба и Јевреја сежу хиљадама година у прошлост, до времена Римске републике. Иако је историја Јевреја у античком периоду релативно добро позната, о историји Срба пре доласка на Балкан у VII веку готово да и нема података. Било како било, непобитно је да се Јевреји у знатнијим бројевима насељавају на Балкану током егзодуса који је настао услед јеврејских устанака у I веку нове ере, а да до великог таласа долази концем XV  и почетком XVI века, када се Сефарди, протерани са Пиринејског полуострва, насељавају широм Османског царства, укључујући и Балканско полуострво. Тада се формирају велике заједнице Јевреја Сефарда у многим балканским градовима попут Солуна или Сарајева, које ће све до трагедије Холокауста играти значајну улогу у развоју балканских друштава.

На подручју данашње Србије, јеврејска заједница је имала дубок темељ, чинећи важан део друштвеног ткива, посебно у урбаним срединама попут Београда. Није стога за чудити што су већ у раним фазама борбе за обнову српске државности београдски Јевреји уживали одређене повластице, попут оне којом су дозволом Кнеза Милоша стекли право да кују сопствени новац. Нажалост, било је и периода када су сходно духу времена тадашње Европе и раширеног антисемитизма били изложени одређеним рестрикцијама, што је дошло до изражаја током владавине Кнеза Михаила, али је јеврејска заједница упркос томе наставила свој развој у оквирима младе српске државе. Све антијеврејске рестрикције у Србији укинуте су већ 1889. године. Концем XIX века београдски Јевреји оснивају важне друштвене институције попут Јеврејског женског друштва и Српско-јеврејског певачког друштва, које под именом Хор „Браћа Барух“ функционише до данашњих дана и према неким мишљењима представља најстарији активни јеврејски хор на целом свету.

Посебно важну улогу у историји јеврејског народа одиграо је земунски рабин Јехуда Алкалај, чије животно дело га чини претечом ционистичког покрета, па тиме и једним од људи који су најзаслужнији за заснивање модерне јеврејске државе. Рабин Алкалај је још 1840. у Земуну основао „Друштво за повратак у Ерец Јизраел“, да би у наредним годинама слична друштва засновао у бројним европским градовима попут Лондона и Париза. Пред крај живота се и сам са породицом преселио у Свету земљу, поставши делатни претеча покрета за повратак Јевреја у своју постојбину. Током пет деценија живота у Земуну Јехуда Алкалај је друговао са дедом Теодора Херцла, тако да нису без основа тврдње да је сам Херцл био упознат са деловањем рабина Алкалаја, које је у најмању руку служило као инспирација корифеју ционистичког покрета, испод чијег портрета је Давид Бен Гурион 1948. прогласио оснивање Државе Израел.

Многи Јевреји су узели активно учешће у нашим ратовима за ослобођење и уједињење, а као припадници војске Краљевине Србије, Јевреји или Срби Мојсијеве вере, како су се неки од њих изјашњавали, своје војничке заклетве су полагали пред рабином. Веома важно дело је иза себе оставио Давид Албала, лекар, официр и дипломата, члан војно-дипломатске мисије Краљевине Србије која је током Првог светског рата упућена у Сједињене Америчке Државе. Наиме, поред осталих успеха које је мисија остварила на плану јачања савезништва Србије и САД-а и прикупљања добровољаца међу припадницима српске дијаспоре, заслугом Давида Албале, Краљевина Србија је дала изјаву којом је прва након Велике Британије дала подршку Балфуровој декларацији, документу британске владе из 1917. године који представља основни правни темељ за касније формирање јеврејске државе.

Но, можда најдубљи траг у друштвеној стварности наше државе и нашег народа знаменити припадници јеврејске заједнице су оставили у области културе. Не може се пренагласити значај Геце Кона, издавача и књижара који је представљао мецену толиким књижевницима у првој половини XX века, а 200 наслова колико је издавао на годишњем нивоу су чинили основ наше литерарне продукције. Интерниран и мучен током Првог светског рата, Кон је трагично скончао од руке немачког окупатора 1941. године, а на темељима његовог рада после рата је основана издавачка кућа Просвета. Читав низ знаменитих српских књижевника је неговао свој двојни српски и јеврејски идентитет, делатно доказујући да они никако нису у колизији. Уосталом, вероватно најлепшу песму о Србији написао је Оскар Давичо, а не треба трошити речи доказујући значај Данила Киша, Станислава Винавера или Давида Албахарија за српску књижевност, али и афирмацију српске књижевности у светским оквирима.

Када говоримо о односима наше државе и Израела у оном најужем смислу, они почињу са даном проглашења израелске државности 14. маја 1948. године. Међутим, Југославија је имала значајну улогу у политичком процесу који је претходио Рату за независност и проглашењу државности Израела, будући да су 1947. представници наше државе учествовали у раду Специјалне комисије за Палестину Уједињених нација, уз представнике још 10 неутралних држава, чији резултат је био план поделе британске мандатне територије на јеврејски и арапски део.

Иако постоји уврежено мишљење о томе да је политика Југославије спрам израелско-палестинског и јеврејско-арапског конфликта у ширем смислу била неутрална или балансирана у периоду до 1967. године, ипак би се могло рећи да је поготово у првим годинама након обнове државности Израела она нагињала на страну јеврејске државе. О томе сведочи не само брзо признање Израела од стране Југославије, већ и одређени конкретни потези које је Београд у том периоду повлачио. Узмимо за пример не толико познату операцију „Велвета“ која је спроведена у лето 1948. године, када је Југославија пружила подршку тек формираној јеврејској држави у формирању ратног ваздухопловства. Наиме, Израел је тајним аранжманом који је морао остати скривен како од Совјетског Савеза, тако и од Велике Британије, од Чехословачке купио 60 ловачких авиона типа „Спитфајер“, који су пак до самог Израела морали бити допремљени преко Југославије коришћењем аеродрома у Никшићу, па су чак ради тајности читаве операције до Израела летели са југословенским ронделама. Са друге стране, односи Југославије са Палестинцима и арапским светом у целини били су оптерећени чињеницом да је након 1945. истакнуту улогу унутар палестинског покрета играо јерусалимски муфтија Хаџ-Амин ал Хусеини, којег су југословенске власти сматрале ратним злочинцем због његове улоге у формирању злогласних нацистичких СС дивизија „Ханџар“ и „Кама“.

Након Синајског рата 1956.  формира се међународна мировна мисија UNEF I, а значајан део снага распоређених на демилитаризованом египатском полуострву чине припадници Југословенске народне армије, док ће у једном периоду читавом мисијом руководити пуковник ЈНА Лазар Мушицки.

Односи Југославије и Израела западају у кризу након Шестодневног рата 1967. године, када долази и до прекида дипломатских релација две државе. Разлог за то ваља тражити у све израженијој оријентацији Југославије према арапском и исламском свету, сходно концепту развоја Покрета несврстаних. Социјалистичка Југославија тако 1988. признаје Државу Палестину и успоставља званичне дипломатске односе са њом, што настављају и потоње СРЈ, СЦГ, као и Република Србија. Дипломатски односи са Израелом бивају обновљени тек 1992. године.

Ипак, чак и током периода када су званични дипломатски односи Југославије и Израела били прекинути, постојала је жива комуникација, па и трговинска размена између две земље, а многи југословенски Јевреји су дали велики допринос друштвеном развоју Израела. Споменимо само неке од њих. Један од највећих војних стратега модерног Израела био је Давид Дадо Елазар, југословенски Јеврејин који се 1940. као врло млад са свега 15 година придружио тзв. „омладинској алији (таласу)“ и населио у Палестину. Учествујући у свим ратовима, изградио је завидну војну каријеру, да би током Шестодневног рата 1967. као командант северног сектора дао немерљив стратегијски и оперативни допринос операцији заузимања Голанске висоравни, што остаје трајна тековина, судбински важна за опстанак Израела. У Јом-кипурски рат 1973. улази као начелник генералштаба израелске армије, а његова улога до данашњег дана представља својеврсну контроверзу. Наиме, иако је Израел тај рат са својим суседима добио, као и све претходне, неуспеси у почетним фазама рата су покренули живу дебату и вишемесечну истрагу владине комисије која је на концу утврдила превасходну одговорност самог Елазара за неадекватну реакцију израелске армије на почетку оружаног сукоба. Међутим, даља историјска истраживања су ипак довела до рехабилитације Елазара, будући да је утврђено како је он као начелник генералштаба данима уочи напада здружених арапских снага на Израел тражио мобилизацију армијских резерви, што министарство одбране није дозвољавало, те да је чак на сам дан напада, неколико часова пре почетка тражио дозволу за превентивни ваздушни удар на снаге противника, што је такође одбијено. У сукобу са политички веома утицајним министром одбране Моше Дајаном, Елазар није могао однети победу, а владиној комисији је очигледно било политички једноставније да кривицу за грешке свали на начелника генералштаба.

Друга особа коју ваља споменути је свакако Јосеф Томи Лапид. Рођен у Новом Саду као Томислав Лампел, Лапид се 1948. са родитељима иселио у Израел, где ће примити и ново име, Јосеф Лапид, задржавајући ипак надимак изведен из имена Томислав. Посветивши већи део свог живота новинарству као радијски и ТВ презентер, стекао је велику популарност у јавности, што је у каријерном смислу крунисао именовањем на место директора израелске државне радио-телевизије. Крајем 90-их година Лапид улази у политику заступајући либерална становишта и секуларни ционизам и доспева до места министра правде и потпредседника израелске владе, да би последње године свог живота као председник управног одбора установе посветио центру за сећање на холокауст Јад Вашем. Да ивер не пада далеко од кладе показује пример његовог сина Јаира Лапида, који је кренуо очевим стопама и изградио завидну медијску каријеру, да би се касније укључио у политику заступајући становишта слична очевим. У једном периоду млађи Лапид је обављао дужност министра финансија у влади Бенјамина Нетанјахуа, а данас представља вођу опозиције, с обзиром на то да по актуелним сондажама његова странка Јеш Атид представља другу најпопуларнију странку у Израелу након владајућег Ликуда.

Након обнављања дипломатских односа 1992. године, може се рећи да односи наше државе и Израела напредују узлазном путањом. Јавност у Израелу је током 90-их била у значајној мери наклоњена српској страни, а то је дошло до изражаја 1999. када је и сама влада Израела осудила НАТО агресију на тадашњу СР Југославију као чин „бруталног интервенционизма“.

Држава Израел не признаје једнострано проглашену независност Косова и Метохије, што скупа са све већим израелским инвестицијама у Србији, као и великим растом броја израелских туриста у Србији доприноси закључку како се односи две државе налазе на највишем нивоу у модерној историји. Од посебног значаја за Израел је и то што је Србија усвојила Закон о отклањању последица одузимања имовине жртвама холокауста, који се оцењује као најбољи и најправичнији у читавој Европи. Са друге стране односе Србије и Израела донекле оптерећује то што Београд није спреман да призна Јерусалим за престоницу Израела, као што су то учиниле Сједињене Америчке Државе, премештајући у мају ове године своју амбасаду у тај град.

Недавна посета председника Израела Рувена Ривлина Београду представља прву посету израелског шефа државе Србији, а њој је претходио веома запажен говор који је Ривлин одржао у Јасеновцу, највећем месту страдања Срба и Јевреја на Балкану током Другог светског рата. Према званичним најавама, Србију би у наредном периоду требало да посети и премијер Израела Бенјамин Нетанјаху, што ће свакако означити својеврсни врхунац у односима две пријатељске државе.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања