Раскол црквени
Аутор: Милован Балабан, историчар
Свети Мардарије је завршио стварање кровног организовања и сабирања Срба у Америци, стварајући Америчко-канадску епархију, која је била у саставу обједињене СПЦ. Овај Црногорац је на најбољи могући начин извршио своју мисију обједињавања народа na далеком континенту. Но, изложен многим искушењима, притискан и од својих сународника, Мардарије се млад разболео и упокојио 1935. г. у својој 45. години. Кратко време по упокојењу Мардарија епархијом је администрирао патријарх Варнава, затим епископи Дамаскин и Иринеј Ђорђевић, да би 1939. г. у Америку дошао Дионисије Миливојевић, који је наредне године одслужио прву литургију и био рукоположен за епископа америчко-канадског.
Није наравно епископ Дионисије знао шта будућност носи. Колико ће се свет променити за само неколико наредних година. Није могао да претпостави долазак комунистичке власти, велики број политичких емиграната који ће преплавити нови свет. Ове промене ће утицати на рад његове епархије, сукобљене са новом влашћу у Југославији, али и делом конфронтиране са црквом у матици, која је била под ударима нових власти принуђена да своје функционисање прилагоди новим, неповољним околностима.
Црква у Југославији је дочекала одлазак Немаца десеткована. Страдали су многи епископи, порушено је на стотине храмова, док је православни верни народ доживео праву голготу. Са друге стране нове атеистичке власти нису криле анимозитет према цркви, што се манифестовало кроз одузимање земље, национализацију црквене имовине, као и прогон многих свештеника који су симпатисали равногорски покрет. Све ово је ставило цркву и крајње неповољан положај и принудило на повијање и знатан облик „сарадње“ са новим властима, како би се сачувало оно што се сачувати може.
За разлику од цркве у матици, епархија америчко-канадска је деловала у слободном свету. Епископ Дионисије је примио до 1952. г. на десетине хиљада политичких емиграната, противника комунистичког државног уређења. Заједно са њима црква у Америци је све више представљала фронт усмерен против власти у Југославији, што је стварало проблем и самој цркви у матици, а што је било и основ конфронтација које ће уследити. Како је епископ Дионисије својом агитацијом против комунистичких власти стварао проблем држави, држава је покушавала преко цркве у матици да се ослободи америчко-канадског епископа.
Већ 1948. бележимо да патријарх Гаврило упућује апел епископу Дионисију са захтевом да своју реторику ублажи, јер агитујући агресивно против комуниста он ствара проблем и цркви у матици, која је у комунистичкој држави и под надзором нових власти. Мора се констатовати да ни епископу Дионисију није било лако да промени своје понашање. Био је окружен равногорском и политичком емиграцијом, противницима комунизма, који су учествовали у животу епархије стварајући начин мишљења од ког није могла ни црква да направи отклон.
Пошто су два дела црквеног организма деловали у два различита амбијента разилажења су се појачавала. Услед тога 1952. г. патријарх Викентије опет шаље епископу Дионисију захтев да ублажи своје антикомунистичке наступе. То је тешко ишло у Америци. Антикомунистичка предратна елита је давала значајан тон деловању и ставовима американских Срба. Ту су били Јован Дучић, Божидар Пурић, једно време Милош Црњански, епископи Николај и Иринеј, дакле једна јака интелектуална елита која није могла да се помири са комунистичком владавином у Југославији. Елита, чија је кровна институција и место сабирања била епархија америчко-канадска и сам епископ Дионисије, била је трн у оку властима у Југославији. Међутим, она није могла да се промени, да ревидира своје ставове, што је у цркву у Америци уносило световни поглед на свет, делимично удаљујући је од њене јеванђељске мисије.
Коначна конфронтација је била само питање тренутка. Појачавање утицаја световне емиграције условило је да црква у Америци све више клизи са догматско-верске основе на национално-политички модел деловања. Наравно није потпуно запостављена суштинска мисија цркве, али је свакако приметан уплив световњачких идеја, које су давале утисак да се ради о једној политичкој, антикомунистичкој организацији. Црква је неретко у српској историји преузимала и улогу световног вођства у народу, али изгледа да је у емиграцији дошло до не потпуног, али зато делимичног занемаривања суштине цркве, као организма који делује у постојећем амбијенту, унутар заједнице сведочећи своју јеванђељску мисију, покушавајући јеванђељски да преобрази друштво.
Американски Срби, отргнути од отаџбине, упућују приговоре цркви у матици спочитавајући да је под комунизмом изгубила своју аутентичност, а не схватајући све тешкоће са којима се суочавала патријаршија у Београду. Истовремено не виде уплив световног начина деловања у самој цркви у Америци. То неразумевање (обострано) је суштинска основа сукоба и раскола. Но, морамо констатовати да до подела не би дошло да није било интереса државних власти у Београду. Југословенска држава, њена комунистичка власт, желела је да зада ударац непокорној емиграцији на челу са црквеним великодостојницима. Али баш у томе лежи кључ неразумевања цркве у емиграцији. Није се схватало да ће црква у матици, притиснута властима, морати да реагује и постане инструмент обрачуна са емиграцијом.
Посветовњачење је напредовало постепено. Тако је крајем 50-тих и почетком 60-тих година оно бивало све снажније и огољеније. Владики Дионисију је патријаршија у Београду спочитавала да се окружио људима који нису црквени и који не схватају суштину цркве. Са друге стране, оно што је убрзало сукоб (чак било и кључно за његово избијање), су притисци на цркву у матици, који су временом бивали све већи. Отуд се у то време назирало финале сукоба за шта је требао само неки повод. Повод се нашао у демонстрацијама против Тита, организованом у Америци, приликом посете првог човека Југославије председнику Џону Кенедију. На тим демонстрацијама била је практично сва емиграција, од организације СОПО (Никола Каваја), преко интелектуалаца до црквених лица на челу са епископом Дионисијем. Однос према демонстрацијама био је и повод да се крене у један одлучнији обрачун са епископом Дионисијем.
Патријаршија је 1962. г. послала комисију, са епископом Дамаскином и Никанором, са циљем да се испита стање у епархији америчко-канадској. Комисија је боравила од септембра до новембра 1962. г. и прикупила многе жалбе против епископа Дионисија. На сабору у мају 1963. г. одлучено је да се уместо јединствене америчко-канадске епархије формирају три нове. Једна би била у Либертвилу са епископом Дионисијем, једна у Детроиту, док би трећа имала седиште у Лос Анђелесу. Тиме су архијереји СПЦ хтели да пацификују епископа Дионисија, као и сужавањем ингеренција да умање његов утицај и ауторитет.
Са друге стране, црквено-народни сабор у Америци одбацио је одлуке српске патријаршије и тиме утабао пут за стварање раскола и независну делатност америчко-канадске епархије. Одговор на ово био је нови Свети архијерејски сабор СПЦ у Београду на којем је место епископа у Либертвилу проглашено упражњеним, док су остала два попуњена новим епископима. Пошто владика Дионисије није хтео да се повинује одлукама Светог архијерејског сабора разрешен је са места епископа, али и избачен из реда свештеника, те је враћен у ред световњака.
Тако се формално завршило дуго разилажење цркве у матици и емиграцији. Но, други део је тек следио. Огромна имовина америчко-канадске епархије, стечена делатношћу владике Дионисија и прилозима умногоме материјално ситуираније емиграције, као мета спорења завршила је на америчким судовима. Дуготрајна суђења су разарала српски национални организам у Америци, што је само једна од ствари која је продубила раскол. Срби су се поделили на оне који су били одани епархији и оне који су следили цркву у матици.
Процес је дошао до врховног суда у Америци, па је 1979. г. коначно завршен тако што је имовина манастира у Либертвилу припала СПЦ. Епископ Дионисије је те године преминуо не дочекавши крај суђења. Отуда ће Дионијијев наследник, Иринеј Ђорђевић, дићи нови храм, нову Грачаницу, недалеко од Либертвила, која ће постати стециште оних Срба који су остали уз америчко-канадску епархију, сада расколничку и канонски непризнату од стране СПЦ.
Као што је горе наведено уследио је дубок раскол, пре свега међу Србима у емиграцији. Већина љотићеваца је била на страни цркве у Београду, док су равногорци махом били за расколничку цркву, осим војводе Ђујића (у неких других, у сваком случају малобројних), који је као бивши свештеник схватао сву трагику оваквих деоба. Чак је и краљевска породица била подељена овим расколом, што показује у потпуности једну мучну атмосферу међу исељеницима, која ће тајати до превазилажења поделе под окриљем патријарха Павла и епископа Иринеја Ковачевића 1992. Тада су се епископи, свештеници, али и верни народ америчко-канадске епархије вратили у окриље СПЦ, односно патријаршије у Београду, чиме је ова рак рана нашег народа превазиђена и донекле исцељена.
Остави коментар