Slučaj Jovanke Broz

06/09/2018

Slučaj Jovanke Broz

 

Autor: Msr Ognjen Karanović, istoričar

 

Kada je Raisa Gorbačov sovjetskoj i svetskoj javnosti predstavljena kao supruga Mihaila Gorbačova i to sa titulom prve dame prve komunističke zemlje na planeti, pomenuta informacija izazvala je snažne senzacionalističke utiske u najširim slojevima društava diljem „zemljinog šara“. Navedena okolonost, zaista je predstavljala „neobičnu pojavu“ u socijalnom životu u društvima „narodne demokratije“ i „diktature proleterijata“. Ugledni kompartijski aparačici u svom javnom delovanju, uglavnom su nastupali sami, odnosno, isti nisu bili „podržani“ i sa određenom političkom ili socijalnom ulogom od strane njihovih životnih partnerki ili supruga, koje su javnosti, u priličnoj meri bile nepoznate. Međutim, izmene položaja i uloge „prve dame“ u Sovjetskom Savezu, po ugledu na „zapadnoevropske“ i „američke primere“, nastupile su u vreme početka procesa „glasnosti“ i „perestrojke“. Međutim, u jednoj socijalističkoj državi, položaj „prve dame“ bio je opšteprihvaćen i prisutan i pre bilo kakvih demokratskih reformi. Jovanka Broz, supruga višedecenijskog i neospornog vođe, Druge, komunističke Jugoslavije, Josipa Broza Tita, predstavljala je „personalni izraz“ specifične uloge „oca bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda i narodnosti“ u istorijatu navedene zemlje. Od sredine šeste decenije prethodnog stoleća, građanima Druge Jugoslavije bilo je nezamislivo da u saznanjima o političkim i državničkim delatnostima Josipa Broza, ne pronađu i informacije o aktivnostima drugarice Jovanke Broz. U dobro osmišljenoj „marketinškoj“ politici gospodara komunističke Jugoslavije, Jovanka Broz je predstavljena kao žena i ličnost od izuzetnog poverenja druga Tita i kao njegov lični i snažni „oslonac“ u susretima sa mnogim izazovima koje je jugoslovensko društvo moralo da savlada kako bi uopšte bilo u prilici da opstane. Sama Jovanka je tvrdila da se njena jedina uloga u istoriji Druge Jugoslavije sastojala u sasvim logičnom zadatku da bude taj, pomenuti oslonac i pomoć u životu i radu predsednika Tita. Ne bismo smeli da posumnjamo u njene reči, jer su istorijske činjenice koje iste potvrđuju, apsolutno nesporne, ako i nisu u svemu potpune. U datoj, pre svega, „javnomedijskoj“ ineterakciji „Maršalata“ i jugoslovenskih građana, radni ljudi Jugoslavije usvojili su specifičan i blagonaklon odnos prema drugarici Jovanki Broz. Taj odnos,  u mnogome ostao je nepromenjen i do danas, pet godina posle njene smrti i verovatno će karakter istog opstati i u narednim decenijama. Zaista, „njen slučaj“, kao i istorijska uloga u povesnici razvoja Jugoslavije posle 1945. godine, ali i u procesima pružanja potrebnog naučnog objašnjenja o karakteru prisustva „sociološkog fenomena Josip Broz Tito“ u istorijatu južnoslovenskih naroda i međunarodnih odnosa u prethodnom stoleću, zahtevaju posebnu pažnju najširih krugova intelektualne, akademske i naučne zajednice srpskog naroda, koji u svojim naučno-istraživačkim delatnostima, do sada nisu izvršili potrebnu opservaciju biografije „prve drugarice Druge Jugoslavije“.

Jovanka Broz rođena je u ličkom selu Pećani u okolini Udbine (današnja Republika Hrvatska), 7. decembra 1924. godine. Na svet je došla u uglednoj, u pojedinim periodima, imućnoj, seoskoj porodici Budisavljević, od oca Mihaila-Miće i majke Milice. Sa 17 godina je stupila u Savez komunističke omladine Jugoslavije. U toku Drugog svetskog rata bila je pripadnik, prvobitno Ženske omladinske ličke čete, potom Omladinske ličke čete, a onda Prvog proleterskog bataljona i čuvene Šeste ličke divizije u okvirima Narodnooslobodilačke vojske i Partizanskih odreda Jugoslavije. U trećoj godini rata ranjena je u nogu i razbolela se od tifusa, a te 1943. godine poginuo je njen stariji brat Maksim, da bi već naredne godine izgubila i oca, koji je umro od posledica bolesti trbušnog tifusa. Nakon rata, u još uvek nerazjašnjenim okolnostima poginuo je i njen mlađi brat Petar, dok je majku izgubila nekoliko godina pre početka Drugog svetskog rata, a šest meseci posle rođenja Jovankine najmlađe sestre Nade. Nada i starija Jovankina sestra, Zora, smeštene su u dečiji dom. Jovanka ih je 1947. našla u domu i preuzela brigu o njima. U 21. godini života dobila je dva Ordena za hrabrost, a takođe, bila je nosilac Partizanske spomenice 1941. godine. Josipa Broza Tita je upoznala prilikom nemačkog desanta na Drvar 1944. godine. Kako je tačno mlada partizanka iz Like postala žena jugoslovenskog komunističkog vođe nije sasvim jasno. Prema jednoj verziji, odmah nakon završetka Drugog svetskog rata, ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Ranković je zatražio od svojih republičkih podsekretara da mu pošalju grupu „proverenih devojaka“ za rad u Maršalovom kabinetu. Od oko 50 kandidatkinja, Ranković je navodno odabrao pet devojaka i lično ih predstavio Titu kome se dopala partizanka Jovanka Budisavljević, stara 24 godine. Pomenuta verzija u navedeni slučaj uključuje i ulogu Jovankinog ratnog komandanta, zapovednika Šeste ličke divizije, generala Đoke Jovanića, koji je bio na čelu jugoslovenske Kontraobaveštajne službe, a prema datoj verziji, upravo je on odgovorio na Rankovićev zahtev i predložio Jovanku za Titovu saradnicu. Druga verzija tvrdi da je Jovanku odabrao Ivan Stevo Krajačić, tadašnji poverenik NKVD za Jugoslaviju, odakle verovatno potiče priča koja prikazuje Jovanku kao sovjetskog špijuna. Sledeća verzija, ovog puta od bivšeg generala JNA Marjana Kranjca, kaže da je Jovanka dodeljena Maršalu već 1945. godine kao higijeničarka zadužena za kontrolisanje hrane, čistoće i zdravlja osoblja. Posle smrti velike Titove ljubavi Davorjanke Paunović 1946. godine, Jovanka je, prema Kranjcu, postala Titova lična sekretarica.

Tako je šest godina, do 1952. godine Jovanka bila član Titovog okruženja u ulozi sekretarice i člana posluge. Milovan Đilas, jedan od vodećih članova i ideologa komunističkog revolucionarnog pokreta, daje više detalja o Jovanki iz ovog perioda u knjizi „Druženje sa Titom“. Prema njemu, odnosi sa Titom su bili izuzetno teški za Jovanku. Neospornu činjenicu predstavlja i podatak da je za Jovanku konačno otkriveno da u Titovom životu poseduje „važniju ulogu“ sekretarice, barem u užem vođinom okruženju, tokom njegove epizode sa operacijom žučne kese 1951. godine. Venčanje u tajnosti dogodilo se 15. aprila 1952. godine u opštini Čukarica, u Beogradu, dok je svadbeni ručak i malo veselje obavljeno u lepoj vili „Dunavka“ u Iloku, sa Aleksandrom Rankovićem, kao mladoženjenim kumom i generalom Ivanom Gošnjakom, kao mladinim kumom. Međutim, njeno zvanično predstavljanje kao prve dame odigralo se nekoliko meseci posle venčanja u toku državne posete britanskog ministra spoljnih poslova, Entonija Idna. Prema Đilasu, Jovanka nije imala uticaja na Tita prilikom donošenja političkih ili državnih odluka, makar u periodu kada se i on sam nalazio na odgovornim položajima u društvu, te da je svoje vreme najviše provodila u brizi o domu i njnjenom suprugu. Međutim, general Kranjc, tvrdi da je Jovanka ubrzo po sklapanju braka počela da spletkari, te da je imala državničke ambicije, iako nikada nije ponudio dokaze u prilog takvim malicioznim optužbama. Ni Đilas nije bio bez kritika prema Jovanki, ali su one bile mnogo manje ozbiljne, a najviše su se ticale njenog socijalnog ponašanja. Odnosi u bračnom paru počeli da se narušavaju u toku ranih sedamdesetih godina prethodnog veka. Njihov odnos postao je tema oštrih političkih rasprava. Jovanka je tvrdila da je pokušavala da zaštiti svog ostarelog supruga od raznih agenata, pa je smatrala da je deset od jedanaest njegovih državnih sekretara (ministara) pripadalo obaveštajno-bezbednosnim strukturama nekoliko velikih sila u svetu. Njeni protivnici tvrdili su suprotno, da Jovanka predstavlja opasnost po bezbednost njenog supruga, pa i države.

Prema izveštaju iz 1988. godine pripremljenog za potrebe Predsedništva Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, između 1974. godine i 1988. godine, najviši jugoslovenski forumi su na 59 sastanaka raspravljali samo o „slučaju drugarice Jovanke Broz“, kako su i službeno zvali te „istražne predmete“. Početak pomenutog procesa datujemo u 1974. godinu kada je Savez komunista Jugoslavije osnovao specijalnu komisiju koja je trebalo da istraži „slučaj drugarice Jovanke“. Komisijom je predsedavao Rato Dugonjić, a u njoj su još bili Stevan Doronjski, Todo Kurtović, Fadilj Hodža, general Miloš Šumonja, Džemil Šarac i Ivan Kukoč. Tih godina, Jovanka je bila optuživana da je sovjetski špijun, te da je odavala državne tajne, svojom voljom uticala na Tita u okolnostima postavljanja ili smenjivanja određenih ličnosti na odgovorne položaje u državnim organima. Takođe, bila je osumnjičena za učestvovanje u zaveri protiv Aleksandra Rankovića, ali najteža optužba odnosila se na navodno i nikad dokazano (naprotiv! – prim. aut.) planiranje državnog udara sa generalom Đokom Jovanićem u cilju uzurpiranja položaja i uloge Josipa Broza u Jugoslaviji. Sasvim je izvesno da je Jovanka, zapravo bila žrtva ambicija raznih političara, koji su uspeli da ostvare negativan uticaj kod ostarelog Maršala, protiv njegove supruge. Prema Ivi Eteroviću, fotografu koji je imao višedecenijski pristup vladajućem jugoslovenskom paru, ali i prema samom Jovankinom uverenju, glavni krivci za razlaz Tita i Jovanke bili su Stane Dolanc i general Nikola Ljubičić. Do polovine sedamdesetih, Jovanka je postala još udaljenija od Tita, koji je u tom vremenu bio skoro potpuno pod uticajem Staneta Dolanca i Mitje Ribičiča. Razlaz se odvijao u etapama, pa u toku 1975. godine nije bila prisutna prilikom organizovanja određenih Titovih putovanja u inostranstvo. Širene su neutemeljene glasine da u braku vlada apsolutna napetost, te da supružnici najviše vremena provode u neprestanim verbalnim sukobima. Jovanka je poslednji put viđena u javnosti 14. juna 1977. godine na zvaničnom prijemu premijera Norveške u Beogradu. Kasnije, u toku letnjeg perioda godine bila je uhapšena pod sumnjivim okolnostima. Nije bilo zvaničnog objašnjenja za njeno hapšenje, koje je navodno naredio sam Tito. Poslednje tri godine Titovog života, Jovanki nije bilo dozvoljeno da stupi u neposredan kontakt sa suprugom. Na kratko se pojavila u javnosti u toku pogrebnih ceremonija, kada je Tito preminuo maja 1980. godine. Naime, državni i partijski vrh, usvojili su odluku da zabrane Jovanki Broz da prisustvuje sahrani svog supruga. Međutim, na intervenciju Indire Gandi, indijske premijerke, koja je svoje prisustvo na sahrani uslovila dopuštenjem Jovanki da i ona bude prisutna na pogrebnim ceremonijama, državni i partijski vrh dopustili su Titovoj udovici da se tog dana pojavi u javnosti. U svim državnim objavama i novinskim izveštajima bila je navedena kao Titova udovica, jer zvaničan razvod braka, nikada se nije dogodio.

Nije prošlo ni tri meseca od Titove smrti, kada su 27. jula 1980. godine, desetak lica iz tajne službe, odnosno bezbednosno-obaveštajnih struktura, agresivno, tačnije veoma nasilno ušli su u vilu Užičkoj 15. Ispreturali su stan, konfiskovali Jovankinu imovinu i prisilili je da se preseli u Bulevar mira 75, gde je stavljena u kućni pritvor. Njenoj mlađoj sestri Nadi, koja je bila prisutna dok se sve ovo dešavalo, prećeno je smrću, ukoliko bilo kome otkrije šta je videla tu noć u Užičkoj 15. U decembru 1985. godine u otvorenom pismu poslanicima Savezne skupštine, Jovanka je opisala šta se dogodilo te turobne noći: „…Ta mučna premetačina je trajala od jedanaest sati pre podne do duboko u noć. Ujutru su sve to nekud odneli. Ništa nisu pomogla uveravanja da su to moja lična pisma, računi, dokumenti. Bila sam sama u kući, sve osoblje koje je tu radilo nekud je poslato. Bila sam sa deset nepoznatih ljudi i bojala sam se. Bojala sam se čak i za svoj život. Kad su počeli obijati vrata, pozvala sam svoju sestru Nadu da dođe. Ona je prisustvovala celoj toj mučnoj situaciji čišćenja. Pri odlasku, prišao mi je taj Nikolić i zapretio da će ako Nada bude govorila šta je tog dana videla, to i glavom platiti…“. Od tada je Jovanka živela u svojevrsnoj izolaciji. U intervjuu koji je dala 2003. godine porekla je Titovu odgovornost za ono što joj se dešavalo, kazavši da je njen suprug učinio sve što je mogao kako bi joj spasio život. U istom intervjuu istakla je uloge i dela Staneta Dolanca i generala Ljubičića, kao glavne uzroke mučnog stanja u kome se našla posle 1980. godine. Udovica Josipa Broza je bila bez ličnih dokumenata od 1980. godine, kada joj je preminuo suprug. Početkom 2006. godine Jovanku Broz posetio je ministar Rasim Ljajić, u povodu činjenice da Titova udovica u prethodnih osam godina nije imala kućno grejanje. Jovanka Broz je posle gotovo 30 godina, dobila ličnu kartu i pasoš, a dokumenta su joj 6. jula 2009. godine uručili ministar unutrašnjih poslova, Ivica Dačić, i ministar za rad i socijalnu politiku, Rasim Ljajić. Jovanka Broz zahvalila je ministrima i dobro raspoložena uz osmeh napomenula da je veoma srećna, jer sada može da putuje. Međutim, do kraja života nije ostvarila pravo na socijalnu, niti na zdravstvenu zaštitu, a nije dočekala ni okončanje sudskog ostavinskog postupka u pogledu određivanja prava nasledstva na imovinu Josipa Broza, posle njegove smrti. Veliki broj predmeta iz grupe privatne, lične imovine, koji je Titovoj udovici oduzet posle smrti njenog supruga, nikada nije vraćen u jovankin posed.

Jovanka je 23. avgusta 2013. godine primljena u Urgentni centar u Beogradu u teškom zdrastvenom stanju. Bila je u svesna, ali je već tada ustanovljen začetak sepse. Preminula je 20. oktobra 2013. godine u 89. godini života. Prema sopstvenoj želji i uz saglasnost nadležnih državnih organa sahranjena je u Kući cveća 26. oktobra 2013. godine. Jovanka je bila nosilac mnogih domaćih i stranih odlikovanja i priznanja. Prilikom posete Holandiji u oktobru 1970. godine, kraljica Julijana od Holandije, odlikovala je Jovanku Broz Dinastijskim ordenom Krune, a njenog supruga Josipa Broza Tita Ordenom Holandskog lava na velikom krstu. Prilikom posete francuskog predsednika Valeri Žiskar D’Estena, u palati Saveznog izvršnog veća u Beogradu, odlikovana je francuskim Ordenom Za zasluge na velikom krstu, zajedno sa suprugom Josipom Brozom Titom.

 

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja