Случај Јованке Броз

06/09/2018

Случај Јованке Броз

 

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

 

Када је Раиса Горбачов совјетској и светској јавности представљена као супруга Михаила Горбачова и то са титулом прве даме прве комунистичке земље на планети, поменута информација изазвала је снажне сензационалистичке утиске у најширим слојевима друштава диљем „земљиног шара“. Наведена околоност, заиста је представљала „необичну појаву“ у социјалном животу у друштвима „народне демократије“ и „диктатуре пролетеријата“. Угледни компартијски апарачици у свом јавном деловању, углавном су наступали сами, односно, исти нису били „подржани“ и са одређеном политичком или социјалном улогом од стране њихових животних партнерки или супруга, које су јавности, у приличној мери биле непознате. Међутим, измене положаја и улоге „прве даме“ у Совјетском Савезу, по угледу на „западноевропске“ и „америчке примере“, наступиле су у време почетка процеса „гласности“ и „перестројке“. Међутим, у једној социјалистичкој држави, положај „прве даме“ био је општеприхваћен и присутан и пре било каквих демократских реформи. Јованка Броз, супруга вишедеценијског и неоспорног вође, Друге, комунистичке Југославије, Јосипа Броза Тита, представљала је „персонални израз“ специфичне улоге „оца братства и јединства југословенских народа и народности“ у историјату наведене земље. Од средине шесте деценије претходног столећа, грађанима Друге Југославије било је незамисливо да у сазнањима о политичким и државничким делатностима Јосипа Броза, не пронађу и информације о активностима другарице Јованке Броз. У добро осмишљеној „маркетиншкој“ политици господара комунистичке Југославије, Јованка Броз је представљена као жена и личност од изузетног поверења друга Тита и као његов лични и снажни „ослонац“ у сусретима са многим изазовима које је југословенско друштво морало да савлада како би уопште било у прилици да опстане. Сама Јованка је тврдила да се њена једина улога у историји Друге Југославије састојала у сасвим логичном задатку да буде тај, поменути ослонац и помоћ у животу и раду председника Тита. Не бисмо смели да посумњамо у њене речи, јер су историјске чињенице које исте потврђују, апсолутно неспорне, ако и нису у свему потпуне. У датој, пре свега, „јавномедијској“ инетеракцији „Маршалата“ и југословенских грађана, радни људи Југославије усвојили су специфичан и благонаклон однос према другарици Јованки Броз. Тај однос,  у многоме остао је непромењен и до данас, пет година после њене смрти и вероватно ће карактер истог опстати и у наредним деценијама. Заиста, „њен случај“, као и историјска улога у повесници развоја Југославије после 1945. године, али и у процесима пружања потребног научног објашњења о карактеру присуства „социолошког феномена Јосип Броз Тито“ у историјату јужнословенских народа и међународних односа у претходном столећу, захтевају посебну пажњу најширих кругова интелектуалне, академске и научне заједнице српског народа, који у својим научно-истраживачким делатностима, до сада нису извршили потребну опсервацију биографије „прве другарице Друге Југославије“.

Јованка Броз рођена је у личком селу Пећани у околини Удбине (данашња Република Хрватска), 7. децембра 1924. године. На свет је дошла у угледној, у појединим периодима, имућној, сеоској породици Будисављевић, од оца Михаила-Миће и мајке Милице. Са 17 година је ступила у Савез комунистичке омладине Југославије. У току Другог светског рата била је припадник, првобитно Женске омладинске личке чете, потом Омладинске личке чете, а онда Првог пролетерског батаљона и чувене Шесте личке дивизије у оквирима Народноослободилачке војске и Партизанских одреда Југославије. У трећој години рата рањена је у ногу и разболела се од тифуса, а те 1943. године погинуо је њен старији брат Максим, да би већ наредне године изгубила и оца, који је умро од последица болести трбушног тифуса. Након рата, у још увек неразјашњеним околностима погинуо је и њен млађи брат Петар, док је мајку изгубила неколико година пре почетка Другог светског рата, а шест месеци после рођења Јованкине најмлађе сестре Наде. Нада и старија Јованкина сестра, Зора, смештене су у дечији дом. Јованка их је 1947. нашла у дому и преузела бригу о њима. У 21. години живота добила је два Ордена за храброст, а такође, била је носилац Партизанске споменице 1941. године. Јосипа Броза Тита је упознала приликом немачког десанта на Дрвар 1944. године. Како је тачно млада партизанка из Лике постала жена југословенског комунистичког вође није сасвим јасно. Према једној верзији, одмах након завршетка Другог светског рата, министар унутрашњих послова Александар Ранковић је затражио од својих републичких подсекретара да му пошаљу групу „проверених девојака“ за рад у Маршаловом кабинету. Од око 50 кандидаткиња, Ранковић је наводно одабрао пет девојака и лично их представио Титу коме се допала партизанка Јованка Будисављевић, стара 24 године. Поменута верзија у наведени случај укључује и улогу Јованкиног ратног команданта, заповедника Шесте личке дивизије, генерала Ђоке Јованића, који је био на челу југословенске Контраобавештајне службе, а према датој верзији, управо је он одговорио на Ранковићев захтев и предложио Јованку за Титову сарадницу. Друга верзија тврди да је Јованку одабрао Иван Стево Крајачић, тадашњи повереник НКВД за Југославију, одакле вероватно потиче прича која приказује Јованку као совјетског шпијуна. Следећа верзија, овог пута од бившег генерала ЈНА Марјана Крањца, каже да је Јованка додељена Маршалу већ 1945. године као хигијеничарка задужена за контролисање хране, чистоће и здравља особља. После смрти велике Титове љубави Даворјанке Пауновић 1946. године, Јованка је, према Крањцу, постала Титова лична секретарица.

Тако је шест година, до 1952. године Јованка била члан Титовог окружења у улози секретарице и члана послуге. Милован Ђилас, један од водећих чланова и идеолога комунистичког револуционарног покрета, даје више детаља о Јованки из овог периода у књизи „Дружење са Титом“. Према њему, односи са Титом су били изузетно тешки за Јованку. Неоспорну чињеницу представља и податак да је за Јованку коначно откривено да у Титовом животу поседује „важнију улогу“ секретарице, барем у ужем вођином окружењу, током његове епизоде са операцијом жучне кесе 1951. године. Венчање у тајности догодило се 15. априла 1952. године у општини Чукарица, у Београду, док је свадбени ручак и мало весеље обављено у лепој вили „Дунавка“ у Илоку, са Александром Ранковићем, као младожењеним кумом и генералом Иваном Гошњаком, као младиним кумом. Међутим, њено званично представљање као прве даме одиграло се неколико месеци после венчања у току државне посете британског министра спољних послова, Ентонија Идна. Према Ђиласу, Јованка није имала утицаја на Тита приликом доношења политичких или државних одлука, макар у периоду када се и он сам налазио на одговорним положајима у друштву, те да је своје време највише проводила у бризи о дому и њњеном супругу. Међутим, генерал Крањц, тврди да је Јованка убрзо по склапању брака почела да сплеткари, те да је имала државничке амбиције, иако никада није понудио доказе у прилог таквим малициозним оптужбама. Ни Ђилас није био без критика према Јованки, али су оне биле много мање озбиљне, а највише су се тицале њеног социјалног понашања. Односи у брачном пару почели да се нарушавају у току раних седамдесетих година претходног века. Њихов однос постао је тема оштрих политичких расправа. Јованка је тврдила да је покушавала да заштити свог остарелог супруга од разних агената, па је сматрала да је десет од једанаест његових државних секретара (министара) припадало обавештајно-безбедносним структурама неколико великих сила у свету. Њени противници тврдили су супротно, да Јованка представља опасност по безбедност њеног супруга, па и државе.

Према извештају из 1988. године припремљеног за потребе Председништва Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, између 1974. године и 1988. године, највиши југословенски форуми су на 59 састанака расправљали само о „случају другарице Јованке Броз“, како су и службено звали те „истражне предмете“. Почетак поменутог процеса датујемо у 1974. годину када је Савез комуниста Југославије основао специјалну комисију која је требало да истражи „случај другарице Јованке“. Комисијом је председавао Рато Дугоњић, а у њој су још били Стеван Дороњски, Тодо Куртовић, Фадиљ Хоџа, генерал Милош Шумоња, Џемил Шарац и Иван Кукоч. Тих година, Јованка је била оптуживана да је совјетски шпијун, те да је одавала државне тајне, својом вољом утицала на Тита у околностима постављања или смењивања одређених личности на одговорне положаје у државним органима. Такође, била је осумњичена за учествовање у завери против Александра Ранковића, али најтежа оптужба односила се на наводно и никад доказано (напротив! – прим. аут.) планирање државног удара са генералом Ђоком Јованићем у циљу узурпирања положаја и улоге Јосипа Броза у Југославији. Сасвим је извесно да је Јованка, заправо била жртва амбиција разних политичара, који су успели да остваре негативан утицај код остарелог Маршала, против његове супруге. Према Иви Етеровићу, фотографу који је имао вишедеценијски приступ владајућем југословенском пару, али и према самом Јованкином уверењу, главни кривци за разлаз Тита и Јованке били су Стане Доланц и генерал Никола Љубичић. До половине седамдесетих, Јованка је постала још удаљенија од Тита, који је у том времену био скоро потпуно под утицајем Станета Доланца и Митје Рибичича. Разлаз се одвијао у етапама, па у току 1975. године није била присутна приликом организовања одређених Титових путовања у иностранство. Ширене су неутемељене гласине да у браку влада апсолутна напетост, те да супружници највише времена проводе у непрестаним вербалним сукобима. Јованка је последњи пут виђена у јавности 14. јуна 1977. године на званичном пријему премијера Норвешке у Београду. Касније, у току летњег периода године била је ухапшена под сумњивим околностима. Није било званичног објашњења за њено хапшење, које је наводно наредио сам Тито. Последње три године Титовог живота, Јованки није било дозвољено да ступи у непосредан контакт са супругом. На кратко се појавила у јавности у току погребних церемонија, када је Тито преминуо маја 1980. године. Наиме, државни и партијски врх, усвојили су одлуку да забране Јованки Броз да присуствује сахрани свог супруга. Међутим, на интервенцију Индире Ганди, индијске премијерке, која је своје присуство на сахрани условила допуштењем Јованки да и она буде присутна на погребним церемонијама, државни и партијски врх допустили су Титовој удовици да се тог дана појави у јавности. У свим државним објавама и новинским извештајима била је наведена као Титова удовица, јер званичан развод брака, никада се није догодио.

Није прошло ни три месеца од Титове смрти, када су 27. јула 1980. године, десетак лица из тајне службе, односно безбедносно-обавештајних структура, агресивно, тачније веома насилно ушли су у вилу Ужичкој 15. Испретурали су стан, конфисковали Јованкину имовину и присилили је да се пресели у Булевар мира 75, где је стављена у кућни притвор. Њеној млађој сестри Нади, која је била присутна док се све ово дешавало, прећено је смрћу, уколико било коме открије шта је видела ту ноћ у Ужичкој 15. У децембру 1985. године у отвореном писму посланицима Савезне скупштине, Јованка је описала шта се догодило те туробне ноћи: „…Та мучна преметачина је трајала од једанаест сати пре подне до дубоко у ноћ. Ујутру су све то некуд однели. Ништа нису помогла уверавања да су то моја лична писма, рачуни, документи. Била сам сама у кући, све особље које је ту радило некуд је послато. Била сам са десет непознатих људи и бојала сам се. Бојала сам се чак и за свој живот. Кад су почели обијати врата, позвала сам своју сестру Наду да дође. Она је присуствовала целој тој мучној ситуацији чишћења. При одласку, пришао ми је тај Николић и запретио да ће ако Нада буде говорила шта је тог дана видела, то и главом платити…“. Од тада је Јованка живела у својеврсној изолацији. У интервјуу који је дала 2003. године порекла је Титову одговорност за оно што јој се дешавало, казавши да је њен супруг учинио све што је могао како би јој спасио живот. У истом интервјуу истакла је улоге и дела Станета Доланца и генерала Љубичића, као главне узроке мучног стања у коме се нашла после 1980. године. Удовица Јосипа Броза је била без личних докумената од 1980. године, када јој је преминуо супруг. Почетком 2006. године Јованку Броз посетио је министар Расим Љајић, у поводу чињенице да Титова удовица у претходних осам година није имала кућно грејање. Јованка Броз је после готово 30 година, добила личну карту и пасош, а документа су јој 6. јула 2009. године уручили министар унутрашњих послова, Ивица Дачић, и министар за рад и социјалну политику, Расим Љајић. Јованка Броз захвалила је министрима и добро расположена уз осмех напоменула да је веома срећна, јер сада може да путује. Међутим, до краја живота није остварила право на социјалну, нити на здравствену заштиту, а није дочекала ни окончање судског оставинског поступка у погледу одређивања права наследства на имовину Јосипа Броза, после његове смрти. Велики број предмета из групе приватне, личне имовине, који је Титовој удовици одузет после смрти њеног супруга, никада није враћен у јованкин посед.

Јованка је 23. августа 2013. године примљена у Ургентни центар у Београду у тешком здраственом стању. Била је у свесна, али је већ тада установљен зачетак сепсе. Преминула је 20. октобра 2013. године у 89. години живота. Према сопственој жељи и уз сагласност надлежних државних органа сахрањена је у Кући цвећа 26. октобра 2013. године. Јованка је била носилац многих домаћих и страних одликовања и признања. Приликом посете Холандији у октобру 1970. године, краљица Јулијана од Холандије, одликовала је Јованку Броз Династијским орденом Круне, а њеног супруга Јосипа Броза Тита Орденом Холандског лава на великом крсту. Приликом посете француског председника Валери Жискар Д’Естена, у палати Савезног извршног већа у Београду, одликована је француским Орденом За заслуге на великом крсту, заједно са супругом Јосипом Брозом Титом.

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања