SLOBODA JE STIGLA – DA JE ČUVAMO, A NE OBELEŽAVAMO

30/10/2017

SLOBODA JE STIGLA – DA JE ČUVAMO, A NE OBELEŽAVAMO

 

Autor: Divna Dodić

 

Suštinski gledano, o oslobođenju Novog Sada od nacističke čizme manje više je sve rečeno, iz faktografskog, istorijskog, pa i sociološkog ugla.  Pored broja žrtava, koja se opet, iz današnje vizure svodi na jezivu, ali uz sav pijetet prema žrtvama, puku statistiku, jedino što je realno značajno, jeste činjenica da je iz strahota Drugog svetskog rata Novi Sad izašao sa epitetom grada heroja.

Međutim, ono čime se ne bave standardni analitičari, kolekcionari istorijskih saznanja i drugi upućeni u ovu tematiku, jeste ono čemu je gradonačelnik Miloš Vučević posvetio pažnju u govoru povodom sedamdeset i tri godine od momenta kada je Crvena armija pobedonosno umarširala u grad.

 

 

Generalno gledano, u proteklih sedam decenija, bavili smo se cenom slobode, veličajući je, ali smo malo pažnje posvetili njenoj vrednosti.

Ako opet u pomoć pozovemo tu uprošćenu statistiku, onda je jasno da Novi Sad danas ima studenata podjednako koliko je u te četiri jezive godine imao žrtava.

I ne samo to, već da je Novi Sad od razrušenog, opustošenog i uništenog grada, postao prestonica mladih, evropska prestonica kulture i ozbiljan univerzitetski centar, naširoko poznat po svojim kulturnim i drugim sadržajima.

Ako bi, dakle, pogledali onako kako treba, onda bi shvatili da je na čizmama tih oslobodilaca, u grad umarširao i Egzit i Festival uličnih svirača i Sterijin festival i sve ostalo čime se dičimo i ponosimo, ne samo lokalno, ne samo nacionalno, već i regionalno, pa i u pojedinim, a ne tako retkim slučajevima, i kontinentalno.

Konačno, a sada posmatrano sa moralne i etičke strane, prvi put imamo situaciju da čovek koji vodi Novi Sad, razmišlja na ispravan i odgovarajuć način: oni koji su ginuli za slobodu i oni koji su je nama, njihovom potomstvu darovali, nisu to uradili bez razloga, a naročito nisu to učinili da bi je izgubili ili još gore (da, zaista jeste još gore), da ne bi znali šta i kako da činimo sa njom.

Zato nije dovoljno, kao što je do sada bio slučaj, da se omaž 23. oktobru završi na proslavama, teatralnom postavljanju venaca i govorancija, gde se iz „podruma“ izvuče neki od boraca ili veterana, a onda se brže bolje vrati na isto mesto.

Zato je potrebno baš onako kako je Vučević uradio sada – 23. oktobar nije dogodio zbog „venaca“ i govorancija, već zbog 24. oktobra, 25. oktobra i svakog narednog dana koji je trebao i morao doći.

Stihijska politika tokom ere prethodnih vlasti, bila je dakle, direktno pljuvanje u lice oslobodiocima – strategije razvoja, koja se naročito realizuju, jesu vrednije i bolje od svakog venca ili svake govorancije.

Da, bićemo Evropska prestonica kulture – to je venac koji nam treba.

Da, imaćemo najbolje i najposećenije festivale – to je govorancija.

Da, imaćemo fakultete koje podržavamo i koji su najbolji u regionu – to je omaž.

Da, cenićemo i poštovati mladost, rad, talenat, kvalitet – to je obeležavanje godišnjice.

Upravo je ove godine, doduše bez reči, ali delima poručeno: oslobođenje se ne obeležava 23. oktobra. Obeležava se svakog dana, na svaki prigodan način. Bez patetike, ali sa rezultatima.

Na kraju ovog mandata, cilj je, razumemo se, da Novi Sad bude evropski prepoznat – da bude grad na koji se drugi ugledaju i gde delegacije dolaze po uputstva, savete i predloge.

 

 

Na kraju ovog mandata, cilj je, opet da se razumemo, da Novi Sad postavi strategiju za onaj tamo mandat i za onaj tamo mandat i onaj tamo – razvoj je naša obaveza. Prema nama samima, ali i prema onima koji su nas oslobodili.

Pravac je jasan: srpska Atina. I srpska i Atina. Ovog dela Evrope. I ne samo ovog.

Srećna nam sloboda! I da znamo šta ćemo sa njom. Za promenu. Jer smo je dugo olako shvatali.

 

Divna Dodić

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja