Slika francuskih državnika u očima srpskog naroda I I deo

23/08/2019

Autor: dr Aleksandra Kolaković

 

Kratak, ali bogat istorijskim događajima, 20. vek je doneo promene i u francusko-srpskim (jugoslovenskim) odnosima. Ideja francusko-srpskog „večitog prijateljstva“ iz Velikog rata i „bratstva po oružju“ gubila se i uklapala u matricu „francusko-jugoslovenskog prijateljstva“, da bi pred kraj veka iščezla. Čak su i Klemanso, Brijan, Poenkare, francuski državnici iz perioda Velikog rata, koji su uživali veliko poštovanje među Srbima u Kraljevini Jugoslaviji, odlazili u zaborav. Na istorijskoj pozornici pojavile su se i nove ključne ličnosti francuskog i svetskog političkog života: Šarl de Gol, Fransoa Miteran i Žak Širak. U ovom kratkom tekstu cilj nam je da osvetlimo puteve stvaranja percepcija o ovim ličnostima među Srbima, kao i da ukažemo kako je mišljenje o njima u srpskoj javnosti uticalo na oblikovanje francusko-srpskih odnosa.

Šarl de Gol, junak Pokreta otpora, vođa vlade Slobodne Francuske u egzilu, tvorac novog ustava Francuske Pete republike, čiji je bio prvi predsednik, ključna je politička figura francuskog, evropskog i svetskog političkog života do 1969. godine. U izvornom obliku ili fragmentarno De Golova politička misao je prisutna kao politički uzor i danas. Koliko se o ovoj značajnoj ličnosti francuske i svetske istorije znalo u vreme Titove Jugoslavije, a koliko u savremenom srpskom društvu? Ograničeni obimom članka opredelili smo se da istražimo fondove srpskih biblioteka. Prva knjiga na srpskom jeziku publikovana je 1968. godine. U tri toma Prosveta je zajedno sa Državnom založbom Slovenije publikovala Ratne memoare Šarla de Gola. Kroz tekst sećanja upoznaje se i francuska istorija, ali i osećanje francuskog patriotizma. Čitalac je mogao da upozna aktivnosti i ličnost Šarla de Gola. Već prva rečenica sadrži De Golovu ideju Francuske i objašnjava osnovu njegovog političkog delovanja: „Celog svog života stvarao sam sebi izvesnu predstavu o Francuskoj. Nadahnutu osećanjem koliko i razumom. Ono osećajno u meni, naravno, zamišljalo je Francusku kao  princezu iz bajke ili Bogorodicu sa freske, kojoj je dodeljena uzvišena i izuzetna sudbina. Nagonski sam osećao da je Proviđenje stvorilo Francusku za potpune uspehe ili izvanredne nesreće. Ako bi se ipak dogodilo da prosečnost obeleži njena dela i podvige, čini mi se da bi to bila neka besmislena anomalija koju treba pripisati greškama Francuza, a ne duhu otadžbine“ .

Iste, 1969. godine, izdavač Kultura iz Beograda publikovala je knjigu Generalova tragedija, koju je dve godine ranije objavio u Parizu novinar i publicista Žan Rejmon Turnu. Šarl de Gol je junak ove knjige, koja je značajnim delom  romansirana biografija. Istovremeno, prisutno je i nastojanje autora da se razotkrije složena ličnost francuskog državnika. U prevodu knjiga nije imala predgovor niti pogovor, mada je na koricama naznačen stav urednika i izdavačke kuće da je junak knjige De Gol „oslobodilac Francuske, šef privremene vlade, pustinjak iz Kolombeja, usamljeni šetač koji razmišlja o veličini sveta i gorčini poraza“. Iz knjige se modu saznati stavovi francuskog državnika o vojnicima, državnicima i savremenicima, a izdavač je posebno naglasio kako se čitaocima pruža mogućnost da upoznaju „sve poente jedne politike koja je godinama u centru svetske pažnje, da vidimo De Gola u trenucima oholosti, kada je ciničan i osvetoljubiv, a isto tako i u časovima kada je utučen i ucvenjen, kad iskapi svu gorčinu poraza“. Jugoslovenskim čitaocima je pred kraj sedme decenije 20. veka verovatno najinteresantnije bilo da čitaju o Alžirskom ratu i dekolonizaciji. Turnoova knjiga iznosi viđenja francuskog državnikai  o ovim bitnim događajima.

Nakon ovoga dela, prevod sa francuskog nove knjige o De Golu pojavio se tek 1996. godine. Gutenbergova galaksija štampala je knjigu De Gol Fransoa Morijaka, koji je „nastojao da osvetli istoriju jednog čoveka, koja je istovremeno i istorija jednog doba“. Može se smatrati da su politički razlozi uticali da u socijalističkoj Jugoslaviji nije prevodeno i publikovano više knjiga o Šarlu de Golu. Ipak, potrebno je imati u vidu da je u Francuskoj štampan značajan broj knjiga i da se teško moglo opredeliti za one koje bi bile publikovane. Kroz pomenuta dela, kao i kroz  štampu i publicistiku negovan je pre svega kult generala kao učesnika pokreta otpora i borca protiv nacizama i fašizma, a izbegavana je dublja analiza političkih stavova Šarla de Gola.

Prve asocijacije na pomen Šarla de Gola, najčešće su loši odnosi između njega i Josipa Broza Tita, odnosno priča o prijateljstvu sa Dražom Mihailovićem. Pre tri godine u izdanju Arhipelaga i Instituta društvenih nauka, štampana je knjiga Državništvo modernog doba, u okviru koje se autor Neven Cvetićanin, bavi i De Golom, a već u naslovu poglavlja francuski državnik je označen kao „konzervativni socijalni demokrata“ i „ključni državnik velike epohe“. Autor između ostalog naglašava da je De Gol postao „simbol državnika koji neće biti samo moćan, već i pravedan, o kod koga će, štaviše, kategorija pravde i u socilanom i u političkom smislu društvenog blagostanja, biti višestruko pretežnija od kategorije moći“. U okviru ovog poglavlja autor kroz biografiju De Gola objašnjava njegov razvoj, idejni i političko-filozofski koncept koji usvaja tokom života, a za čitaoce na prostorima bivše Jugoslavije interesanto je i poređenje državničke ideje De Gola i Tita.

Ipak, današnja senzacionalistički orjentisana štampa potencira odnos De Gola i Draže Mihailovića i nadograđuje priču najčešće iz nepouzdanih izvora. Takođe, De Golov odnos prema Srbima i Srbiji, odnosno Jugoslaviji još nije dovoljno istražen. Do tada srpska štampa piše kako su de Gol i Mihailović bili prijatelji iz ugledne vojne škole Sen Sir, kao i da francuski državnik nikada nije posetio Jugoslaviju, niti je primio Tita u Parizu „jer je streljao njegovo prijatelja“. Dokumenti pokazuju da je na artiljerijskom kursu u ovoj vojnoj ustanovi major Draža Mihailović bio šest meseci u toku 1930. godine, dok biografija Šarla de Gola navodi da je on te godine bio u Libanu i Siriji. Neki noviji tekstovi koji se pojavljuju u srpskim novinama nastoje da upravno donesu ovakve podatke, ali ne negiraju da je de Gol izuzetno cenio Mihailovića, koga je i odlikovao Ratnim krstom, Ordenom Legije za zasluge. Ovom prilikom, februara 1943. godine, Mijhailović je nazvan „legendarnim junakom, simbolom najčistijeg rodoljublja i najviših jugoslovenskih vojničkih vrlina“. Naravno da se o ovome nije moglo čitati u Titovoj Jugoslaviji i stoga je očigledno nakon raspada SFRJ i tranzicionog perioda, koji je doneo i krizu identiteta, pa i zloupotrebe nacionalističke propagande, nadograđeno sećanje i nepouzdanim podacima. Ovo je posredno uticalo da šira srpska javnost ne upozna značaj i delatnost Šarla de Gola, kao što je na primer javnost međuratnog perioda, upoznala Klemansoa ili Poenkarea. Istovremeno, ovo je i svedočanstvo, koliko su se niti povezanosti francuske i srpske sredine gubile od 1945. godine.

Fransoa Miteran, pravnik po obrazovanju i učesnik francuskog pokreta otpora u Drugom svetskom ratu, na čelo socijalista dolazi u vreme najveće krize, ali uspeva da konsoliduje stranku i polako grabi ka vlasti, da bi 1981. godine došao na čelo Francuske. Ovakva ličnost nije mogla da prođe nezapaženo u socijalističkoj Jugoslaviji. Istraživanje tekstova koji su publikovani u štampi zahteva dužu posvećenost, stoga smo se za potrebe ovog teksta, opredelili da anliziramo knjige o Miteranu. Parizanska knjiga iz Ljubljane i BIGZ iz Beograda su 1981. godine publikovala je delo Zrno i slama: hronika iz pera Fransoa Miterana, a potom je Zagrebački Globus 1983. godine štampao prevod knjige Ovde i sada: razgovori sa Gi Klezom. Zrno i Slama su nesređene beleške Fransoa Miterana, a osnova je Miteranov članak iz lista Le Monde o ulozi i ličnosti Šarla de Gola i tekst koji je Miteran napisao za socijalističkog nedeljnik L’Unité 1971. godine. „Zavisno od trenutka i raspoloženja, povodom svega i svačega izražavam ono što mi pada na um, pri čemu čitalac treba da bude obavešten da pravim odabir koji mi nameću moja slaba sklonost ka indiskreciji i moja nesklonost ka egzibiciji“ objašnjava svoje delo Miteran, kao i izabrani naslov: „Slamu ne svrstavam među nekorisne materije, ali ne mislim ni da je zrno jedino plemenito. I jedno i drugo prema nameni“. Pomenute knjige, u kojima su prikazani neki od stavova Fransoa Miterana o aktuelnim političkim temama i socijalizmu, bili su u duhu pripreme zvanične posete francuskog predsednika SFRJ, prilikom koje je postao počasni građanin Beograda.

Knjiga Ovde i sada sadrži transkript razgovora koji su vodili Miteran i njegov neistomišljenik Gi Klez, novinar La Matin de Paris, u avgustu 1980. godine. Teme razgovora su se kretale od unutrašnjih probelema u Francuskoj do analize njene spoljne politike, kao i problema savremenog sveta. Kroz sedam poglavlja čitalac je mogao da spozna Miteranovu ulogu u obnovi Socijalističke partije, odnos socijalista i komunista u Francuskoj, raskid uoči parlamentarnih izbora 1978. godine. Pored levice, zapaža se i Miteranov stav o evoluciji desnice u Francuskoj, od De Gola, do Pompidua i Žiskar d’Esten. Privreda, institucije, produbljivanje klasnih razlika i  Miteranove mere za prevezilaženje krize, Atlanski savez, „nametanje politike od strane supersila“ i potreba udruživanja i saradnje, takođe su deo ovih razgovora. Knjiga je publikovana neposredno nakon što je Socijalistička partija u Francuskoj ostvarila pobedu na parlamentarnim izborima 1981. godine, što su savremenici i u Francuskoj ocenili kao “najznačajniji posleratni politički događaj posle odlaska De Gola 1946, i povratka 1958. godine”, a što je isticano i u tadašnjoj Jugoslaviji. U Pogovoru jugoslovenskog izdanja, ugledni sociolog Rade Kalanj francuskog predsednika opisuje: “vrlo agilan političar i politički mislilac”, a posredno iznosi ocenu i da francuski – “treći tip socijalizma – različit od realsocijalističkog na Istoku i socijaldemokratskog na Zapadu” jeste razlog da se ova knjiga prevede. Leo Mates, autor Predgovora jugoslovenskom izdanju, pruža biografske podatke o Miteranu i naglašava da je Socijalistička stranka manje poznata u Jugoslaviji od Komunističe, kao i da je poslednjih godina doživela preobražaj i postala nosilac ideje demokratskog socijalizma. Očigledno je su ovi stavovi preovladali u Komunističkoj partiji Jugoslavije i uticali da jugoslovenska javnost ima priliku da bolje upozna društveni razvoj Francuske, kako Mates kaže „zemlje s kojom nas povezuje tolika zajednčka isksutva u ovoms stoleću“. Iako se Mates poziva i na ratna savezništva, osnovni povod publikovanja ove knjige jeste uspon socijalista u Francuskoj. Ličnost Fransoa Miterana, kao nekoga ko je preporodio stranku i poveo je ka preuzimanju vlasti bila je u tom pogledu bitna.

Kako su priređivači jugoslovenskog izdanja videli ličnost i delatnost Fransoa Miterana? Kalanj, priređivač dela, piše: “Miteran se ne upušta u velike teorijsko-doktrinarne ekspertize. On više voli jasne političke analize i precizne političke zaključke, kojima ne nedostaje ni literarnog patosa”.  Čitalac u Jugoslaviji podredstvom ove knjige mogao je da stekne uvid u suštinu Miteranovih političkih uverenja. Posebno se kroz tekst i pogovor naglašava da Miteran kritikuje predsednički sistem, jer je dovodio do korupcije državnih vrhova, odnosno centralizma i zaštite najbogatijih – ”Miteran nije protiv jake centralne vlasti, ali njezine funkcije moraju biti usklađene s decentraliziranim oblicima vlasti”. Posebno je naglšeno da se Miteran “žestoko buni protiv tehnokratske i pragmatične redukcije obrazovanja”, kao i da drugi zadatak obrazovanja vidi u njegovoj demokratizaciji. Kalanj zaključuje da se Miteran trudi da bude podjednako kritičan prema supersilama (SAD i SSSR), ali da je ipak „njegova kritička oštrica žešća prema SSSR – najviše zbog Avganistana i drugih žarišta političke dominacije, a smatra da je sovjetska moć takva da začas može uništitit sve dispozitive u Evropi”. Kada Amerika „meša savezništvo sa imperijalizmom“ Miteranov stav prema njoj je odlučan, kao i da je Miteranova glavna parola: “Jaka Francuska, homogena Evropa”. Priređivači naglašavaju da kada se govori o nemoći Evrope Miteran smatra: “Evropa nije mrtva. Evropa će živjeti, jer se kreće u smeru istorijskog”. Očigledno je da se u Jugoslaviji nakon 1980. godine stvarala slika Fransoa Miterana kao nosioca novih ideja svetskog, a ne samo francuskog, socijalizma i  pravednog političara.

Kasnije, 1996. godine, Padeia i Nin su zajednički publikovali jednu brošuru  Memoari u dva glasa. Reč je o memoarskoj knjizi, koju su zajedno u formi razgovora napisali Fransoa Miteran i Eli Vizel, književnik koji je dobio Nobeleovu nagradu za mir 1986. godine. Delo je nastalo na kraju mandata francuskog predsednika 1995. godine i zajedno sa prekinutim memoarima posthumno objavljenim dragoceno je svedočanstvo o filozofiji života jednog od najvećih francuskih državnika. Miteran odgovara na Vizelova pitanja i svedoči o svom detinjstvu, politici, doživljaju vere, o ratovima, pisanju i književnosti. Pomenuti Miteranovi stavovi, a pre svega oni političke prirode, pokazaće se veoma važni početkom 21. veka, kao što je na primer, stav o nuklearnom naoružanju – „Ja sam pristalica nuklearnog naoružanja Francuske, jer raspolaganje tim oružjem čini nemogućom agresiju protiv Francuske“. Čitalac upoznaje i ličnost francuskog državnika. Saznaje na kojim književnim i političkim uzorima je odrastao i formirao svoju ličnost. Ovo delo je i poučnog karaktera jer donosi i Miteranov pogled na vlast – „Politička moć ne počiva na iluziji koju stvara, već na iskustvu koje inkarnira i koje može biti iluzorno … Mislim da je moć uvek opasna. Onaj koji drži vlast mora, ako ne da se plaši, makar da bude veoma oprezan u pogledu prirode i veličine njegove uloge. Ako je mudar, on će tražiti kontra-moći“.

Koliko su navedena dela, odnosno Miteranovi memoarski spisi, bili čitani, dosadašnja istraživanja nam ne pružaju podatke. Domet njihovog uticaja je bio veći među intelektualcima – profesorima i političarima. Miteran je zbog svojih socijalističkih ideja i posete Beogradu bio više prisutan u javnosti, nego drugi francuski državnici. Ipak, u štampi se o Miteranu najviše pisalo u vreme raspada Jugoslavije, a i danas se u srpskoj štampi ističe njegova rešenost da sačuva jugoslovensku državu, kao i njegove simpatije prema Srbima i Srbiji. Kao uzrok dubokih simapatija prema Srbima navode se sećanja na Srbe („najtragičniji, najsiromašniji, najstrašnije namučen narod“), koji su bili ratni zarobljenici u logoru Cigenhajn, u kome je i Miteran bio zatočen za vreme Drugog svetskog rata. Miteran je odbaciovao kampanju protiv Srbije kao agresora u ratovima 90-tih na prostoru bivše Jugoslavije, ali je bio usamljen u svojim stavovima i među svetskim liderima, i socijalistima u Francuskoj. Ono što se naglašava u srpskom javnom mnjenju jeste, da Miteran nije promenio svoj stav i nakon šest sati provedenih u Sarajevu, „bio je protiv naoružavanja Izetbegovićevih paravojnih formacija i internacionalizacije krize u BiH …Milošević nije Hitler, govorio je na sednici vlade koja se jednom nedeljno sastajala u Jelisejskoj palati pod njegovim predsedništvom. Kada su se Žak Širak, kao vođa opozicije i Loran Fabijus, njegov najomiljeniji štićenik, a sadašnji šef francuske diplomatije, zalagali za oružanu intervenciju protiv Srba, Miteran im je poručio – Dok sam ja živ, Francuska nikada, dobro zapamtite moje reči, nikada neće ratovati protiv Srbije“. Postoje i brojni tekstovi koji se bave privatnim životom nekadašnjeg francuskog državnika, a malobrojni su oni koji na sistematičan i stručan način analiziraju njegovu delatnost, mada se ukazuje da je reč o „poslednjem francuskom predsedniku, iza koga su došle računovođe“. U vreme posete aktuelnog predsednika Francuske Emanuela Makrona jula 2019. godine, obnovljeno je i sećanje na Miterana, kroz njegov poklon – model globusa iz 1985. godine, koji je darovao šefovima država sa kojima je Francuska negovala dobre diplomatske odnose, a među kojima je bila i Jugoslavija.

Žak Širak, predsednik Francuske od 1995. do 2007. godine, francuski je državnik o kome se prethodnih decenija najviše pisalo u srpskoj štampi. Napisano je nekoliko stručnih članaka, a štampa je pisala o Širaku pre svega kao francuskom predsedniku “koji se zalagao za bombardovanje vojnih snaga Republike Srpske i potom  za bombardovanje Srbije 1999. godine”. Na interent forumima je posebno prisutna rečenica “Srbi su narod bez zakona i vere. To je narod razbojnika i terorista”, koja se priprisuje Širaku. Početkom ove godine, srpska štampa je pisala da je tokom rata u bivšoj Jugoslaviji sprovođena tzv. operacija „Omo“, za koju su bili zaduženi Fransoa Miteran i Žak Širak i naglašava: “Miteran se ustezao da se izjasni protiv Srba, važio je za srbofila, govorio je da ne treba dodavati rat na rat. Sa dolaskom Širaka nastupio je zaokret. Tek što je izabran za predsednika, 1995. godine, suočio se sa kriznom situacijom, kada su trupe Ratka Mladića u blizini Sarajeva zarobile oko trista plavih šlemova, među kojima je bilo stotinak francuskih vojnika. Širak je bio besan i ponižen i spremao se da uzvrati. Vojska ga je savetovala da pošalje komandose da oslobode zarobljenike i ubiju srpske vojnike. Plan je bio da se pošalje više od 250 vojnika i četrdesetak helikoptera”. Nakon promena 2000. godine, štampa u Srbiji je naglašavala da je Širak “sačuvao mostove”, što je bilo posebno značajno u kontekstu njegove posete Srbiji 2001. godine. Ipak, uloga i uticaj Žaka Širaka u na događaje u vreme raspada Jugoslavije i NATO agresije 1999. godine, u kontekstu francusko-srpskih odnosa, tek će biti predmet dubljih analiza i istraživanja.

Kada je Žak Širak pobedio na predsedničkim izborima prvo Eduara Baladira, a potom i Lionela Žospena (u drugom krugu) sa 52,6% glasova podrške, bio je to povod da srpska štampa 1995. godine obajvi više tekstova o novom francuskom predsedniku. Iako je Širak u periodu od 1977. godine bio gradonačelnik Pariza, o njemu do tada nije bilo dovoljno informacija. Tek je izbijanje rata na prostoru bivše Jugoslavije, uticalo da srpska javnost upozna ovog francuskog državnika. U pomenutim tekstovima pored biografskih podataka, teme koje su preovladavale su bile politička karijera, ideje i naravno analiza spoljne politike Francuske. Časopis Ekonomska politika jula 1995. godine naglašavao je da je tokom bogate karijere Širak uspeo da “dodirne sve uglove francuske državne geometrije” i insistira da je ključna reč njegove političke karijere “metamorfoza”. Stoga je i u naslovu teksta Širak označen kao “čovek kameleon” – “Jednom proevropljanin, drugi put antievropski nastrojen. Nekada državni planer, danas za privatizaciju”. Interesantno je da se zaključuje da Širakove odluke od ulaska u kabinet Žorža Pompidua (1962. godine) pokazuju da nema svoje mišljenje već da “pragmatično spovodi određenu ekonomsku politiku koju prihvata kao svoju”. Ipak, priznaje mu se orginalnost u socijalnoj politici: “Istorija će zabeležiti njegove metamorfoze i greške na ekonomskom planu pre nego što će se setitit stalnosti uspeha socijalne politike koja nosi njegov pečat”.

Nešto ranije, maja 1995. godine, nedeljnik Nin u broju koji na naslovnoj strani ispituje “srpska posla” 50 godina borbe nad fašizmom i odnos prema Ravnoj Gori, kao i Izveštaj majora Saratlića “Kako je branjena Slavonija” donosi dva teksta Kraj Miteranove ere i Više Francuz nego Evropljanin. Autori pored političke biografije, analiziraju učinak Miteranove politike, kao i Širakove naredne poteze. “Odavno i pomalo politički cinično etiketiran kao večiti gubitnik, Žak Širak je dočekao treću sreću u borbi za ulazak u Jelisejsku palatu” piše u Ninu, pri čemu se naglašava Širakova “neiscrpna energija”, upornosti i borbenost. Srpski čitaoci su mogli da se upoznaju i sa politčkom kampanjom koju je vodio, kao i da je sama Francuska “poslednjih godina više nagnuta desno”. Anlizirane su političke i ekonomske prilike u Francuskoj (štrajk, nezaposlenost, sastav novog državnog rukovodstva), kao i međunarodna pozicija Francuske. Posebna pažnja posvećena je Širakovoj evropskoj politici pri čemu je Širak označen kao „nesumljivi francuski nacionalista“. Ipak, očekivanja su da „neskriveni nacionalista“ neće svoju zemlju „odvraćati od evropske integracije“.  Ističe se i da Širaka mnogi kritikuju da „nepromišljeno daje obećanja i da luta u širokom rasponu od socijalizma do tačerizma“, kao i da je u mladosti „koketirao sa komunizmom“.

Nedeljnik Naša borba iz juna 1995. godine obaveštava čitaoce, pozivajući se na pariski „Mond“, koji je na prvoj strani štampao tekst Antisrpska srdžba Žaka Širaka da je već 9. juna novoizabrani francuski predsednik na večeri u Jelisejskoj palati jedna od tema bila i Srbija. Upravo se za tu večeru na kojoj je grčki premijer Andreas Papandreu branio Srbe, vezuje pomenuta Širakova izjava koja se najčešće nalazi na interentu da su Srbi „bez vere i zakona“ i „teroristi“. Ovo je uticalo da autor članka Žak Širak između stila i politike našiše da definicaja srpskih boraca u Bosni kao terorista jeste nova i „podrazumeva nove, odgovarajuće pristupe i sredstva koja bi prema dotičnoj strani mogla biti upotrebljena“. Čitaoci su upoznati i da grupa francuskih intelektualaca, koje predvodi Bernar Anri Levi ovaj „bosanskih zaokret“ Žaka Širaka nije smatrala dovoljnim, iako se definitivno odstupilo od politike Miterana prema Srbima. Ipak, Širak je od novog evropskog posrednika u jugoslovenskoj krizi Karla Bilta zahtevao da stupi u pregovore sa svim zaraćenim stranama, iako se u delu francuske javnosti očekivalo da se neće pregovarati sa Srbima.

Iako se na prvi pogled čini da je uloga Žaka Širaka, Fransoa Miterana i Šarla de Gola u francusko-srpskim odnosima poznata, kao i da je o njihovoj delatnosti pisano u Srbiji ipak su potrebna ozbiljna naučna istraživanja. Ovaj tekst je nastao kao pokušaj da se ukaže koliko su francusko-srpski odnosi u vreme raspada Jugoslavije i ulaska Srbije u proces tranzicije i promena počektom 21. veka, bili i ostali nedovoljno istraženi i poznati široj javnosti. O Žaku Širaku, za razliku od njegovih prethodnika Fransoa Miterana i Šarla de Gola, nije prevedena na srpski jezik, nijedna monografija, samo su tekstovi u štampi svedočanstvo razumevanja njegove politike. Francuski i srpski arhivi čekaju da budu istraženi, a do tada preporuka je da se pročitaju pomenuta dela u čijem stvaranju su učestvovali francuski državnici, kako bismo bolje razumeli francusku istoriju i spoljnu politiku druge polovine 20. veka, odnosno, bilateralne odnose Francuske i Srbije.

 

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja