Skupov tezoro u sobi Rajke Radaković

11/04/2017

Skupov tezoro u sobi Rajke Radaković

(Defeminizacija lika Gospođice kao Andrićev poetički postupak građenja žene-tvrdice)  

Autor: Fata Eganović

***

Po stečenom obrazovanju diplomirani filolog, trenutno na master studijama srpske književnosti. Osvojila prvo mesto na takmičenju u besedništvu Filozofskog fakulteta u Novom Sadu,  u decembru 2016. godine.  Autorka dve zbirke pesama: „Krilo“ Vitez, Beograd 2008. godine (recenzenti Nedeljko Popadić i Tode Nikoletić) „Pomozi da reka teče“ Vitez, Beograd, 2010. godine (recenzenti Blagoje Baković, Miodrag Mića Jakšić, Ljubomir Ćorilić i Nedeljko Popadić). Pesma „Belina“ zastupljena joj je u „Radnoj svesci za srpski jezik“ za osmi razred osnovne škole, Logos, 2009. godine u okviru vežbe logičkog akcenta. 
***

Roman Ive Andrića pod naslovom Gospođica, kao i njegova istoimena junakinja Gospođica (Rajka Radaković) predstavlja predmet živog interesovanja i brojnih istraživanja u književno-naučnim krugovima od svog nastanka do danas. Bez obzira na to što se o glavnoj junakinji Rajki Radaković pisalo mnogo do sada, ipak se čini da uvek ostaje neki nov, neosvetljen ugao sagledavanja ili prikazivanja književnog lika ove tako neobične gospođice.

U ovom radu to će biti pokušaj da se glavna junakinja romana, gospođica Rajka Radaković istraži sa stanovišta potencijalnog napuštanja ženske uloge, nakon čega sledi pitanje: da li bi ta potencijalna defeminizacija mogla biti Andrićev umetnički, pripovedački postupak kako bi konstruisao lik ženskog škrtice? Ispitivali smo i mesto Rajke Radaković među najčuvenijim škrticama svetske književnosti kroz uporednu analizu plautovskog motiva ovog Andrićevog romana i čuvene komedije Marina Držića pod naslovom „Skup“.

Takva perspektiva omogućila nam je da ovo istraživanje sagledamo i kao obrtanje jednog peščanog sata. Tako je, sa jedne strane, počeo da teče prikaz Andrićeve realizacije plautovskog motiva i preko njega otkrivanje značaja i uticaja dubrovačke književne tradicije na tokove moderne srpske književnosti, a obrtanjem tog istog peščanika, pokrenuta je reaktuelizacija lika i dela Marina Držića kroz jednu inovativnu interpretaciju njegove komedije „Skup“, koja je zasnovana na novom čitanju tradicije.

II

 Posmatrajući sižejni sklop romana, prateći junakinju kroz njeno delanje, razmišljanja i osećanja, može se pretpostaviti da je to napuštanje ženske uloge-defeminizacija-kompleksan proces, kako književni tako i psihološki.  

Glavnu junakinju Rajku Radadković otac od najranijeg detinjstva zove sinak. I to bismo mogli nazvati početnim nivoom defeminizacije njenog lika, koja se dalje,  odvija kroz njeno odbacivanje estetskih merila ženstvenosti vlastitog doba (šminka i odeća); erotskog usmerenje na suprotni (ili isti) pol; udaju; rađanje… Rajki nimalo nije stalo ni do kakvog ulepšavanja i doterivanja. Za devojku je to značajno, ne samo kao estetsko prikazivanje, već i kao znak njenog inkorporiranja u društvo. Način odevanja za devojku (ženu), u mnogim slučajevima može biti njena inicijacija, pokazivanje polne zrelosti i spremnosti za bračni odnos i reprodukciju. Potpunom ravnodušnošću prema svemu tome, Rajka se udaljava od svoje ženske strane. Ona napušta žensku ulogu, u društvenom poimanju, čime se kao jedinka iščašuje iz društva i pozicionira kao neka vrsta demonskog bića:

“ … U varoši, među svetom, Gospođica je imala već utvrđen glas, nimalo lep i po svemu neobičan glas najpre nastranog i nakaznog čudovišta deteta, pa zatim glas gospođice zelenaša, stvorenja bez duše i ponosa koje je izuzetak među ženskim svetom, nešto kao moderna veštica ” (Andrić 1977:77).

Nju društvo na takav način vidi spolja, a ta slika uklapa se u poznatu matricu tradicionalne predstave o ženi koja po svojoj ulozi, odnosno specifičnosti iskače iz sfere očekivanog i prećutno dogovorenog. Gospođica ovde ima status htonskog bića. Njeno ponašanje, oblačenje i kretanje ne ulazi sferu očekivanog, određenog, dogovorenog, pa samim tim ni ljudskog  i odatle ova karakterizacija veštica dobija svoje opravdanje.

Ne sme se, međutim, zanemariti ni epitet moderna. Radnja romana Gospođica postavljena je u početak dvadesetog veka i odigrava se u dva urbana epicentra Balkana toga doba, a to su Sarajevo i Beograd. Samo to vreme, kada ga posmatramo iz današnje perspektive, čini se da predstavlja prelaz iz jedne tradicionalne patrijarhalne zajednice u jedno moderno građansko, evropsko društvo i suočava se s prvim udarima globalizacije sa Zapada.Tako možemo sa stanovišta vremensko-prostorne dimenzije podeliti radnju romana na dva dela: prvi deo predstavlja Rajkin život u Sarajevu, i to u predratno vreme, za vreme atentata, tokom Prvi svetskog rata i malog vremenskog perioda nakon rata. Drugi deo bi se odnosio na njeno preseljenje sa majkom u posleratni Beograd, gde ostaje do smrti. Taj ceo period sam po sebi je graničan, zato što stari sistem vrednosti još nije sasvim napušten, a nov nije još sasvim dovršen. Ovaj period je po svojim odlikama izuzetno zanimljiv za ispitivanje statusa žene.

Ono što Rajki, kao ženi, dopušta njeno karakteristično ponašanje i kretanje delom je vezano upravo za tu prostorno-vremensku liminalnost u kojoj se narodi Balkana, još sasvim neujedinjeni, tada nalaze. Prema shvatanju tradicionalnog čoveka, granični prostor je koliko opasan, toliko i pun potencijala za ostvarivanje mnogih želja. To se lepo vidi iz piščevog komentara:

“Nečega od bujnosti i haosa zlatonosne zemlje Eldorada bilo je u životu i izgledu te prestonice jedne velike države koja još nije imala ni određenih granica ni unutarnjeg uređenja ni konačno utvrđenog imena. U svemu je vladao neki bogat i topal nered, veliki, duhovni i materijalni nered u onoj prvoj fazi u kojoj se još niko ne buni protiv njega, jer svak u njem nalazi svoj komad i crpe nadu da može naći još veći. Život toga novog Beograda nije još niko opisao, niti ga je lako opisati, ali oni koji su tada živeli mogu i danas da ga izazovu u sećanju i osete svim čulima kao naročit klimat ili određeno godišnje doba. U tom Beogradu, sa tom bujicom sveta, gazi kaldrmu i gospođica Rajka Radaković iz Sarajeva” ( Andrić 1977:151).

Iako se o položaju žene u Andrićevom romanu ne može govoriti potpuno u kategorijama tradicionalne kulture, pošto je radnja smeštena u vreme kada se one vidno i drastično menjaju, to nas ipak ne sprečava da se prema tim kategorijama orijentišemo, ili da se na njih pozivamo, zato što one, ipak, ne nestaju u potpunosti kao kategorije društva. I zato sintagma moderna veštica, koju je Andrić upotrebio da bi opisao odraz Rajkine ličnosti u očima društva, istovremeno govori i o društvu samom. U tradicionalnoj zajednici široko je rasprostranjena predstava o ženi kao nečistom biću, odnosno, biću koje poseduje i opasna svojstva. “Verovanje u ritualnu nečistoću žene proističe iz dve vrste činjenica bioloških i socijalnih” (Bandić 1980:321). Biološka činjenica, odnosi se na ženino telo i njegove funkcije, koje su povezane sa životom vrste, pa ženu smeštaju bliže prirodi, nasuprot fiziologiji muškarca, koja ovoga potpunije oslobađa kako bi se latio projekata kulture (O tome vidi:Ortner, 1983:126). Socijalne činjenice kao da proističu iz bioloških, i to možda zato što ženu telo i njegove funkcije stavljaju u društvene uloge koje se smatraju nižima u odnosu na muškarčeve. Tradicionalne društvene uloge žene, nametnute zbog njenog tela i njegovih funkcija, onda ženi daju drukčiju psihičku strukturu, koja se, poput njene fiziološke prirode i njenih društvenih uloga, sagledava kao bliža prirodi (Vidi: Ortner 1983:126). Pošto muškarcima nedostaje prirodna osnova (dojenje, uopštavanjem prošireno na brigu o deci) za usmerenost na porodicu, njihova sfera delatnosti definiše se, u domenu kulturnog zaključivanja: muškarci su prirodni vlasnici religije, rituala, politike i drugih područja kulturnog mišljenja i delanja u kojima se oblikuju univerzalistički iskazi duhovne i društvene sinteze (Vidi: Ortner 1983:127).

Prikaz društva u romanu poklapa se sa ovom teorijom o dominantnoj ulozi muškarca u kulturi i podređenoj ulozi žene, koja se smatra bliža prirodi. Roman je postavljen na temeljima istorijskih događaja koji su bitno odredili sudbinu balkanskih, odnosno južnoslovenskih naroda s početka dvadesetog veka, ali, istovremeno, tradicionalno viđenje uloge žene još uvek nepromenjeno traje. U takvom svetu kreće se Rajka Radaković iz Sarajeva, za koju se kaže:

“Otkako se Sarajevo zakopalo, niko ne pamti da je ikad žensko stvornje bilo poslovan čovek koji radi novcem i hartijama od vrednosti, i to ovakav titiz i kamatnik. Nikad se to nije videlo ni u jednoj veri ” (Andrić 1977:71).

Nije bilo nemoguće, ali je bilo potpuno neprirodno, da žena ima bilo kakvu društvenu ulogu osim uobičajenih: kćerka, udavača, supruga, majka, udovica, raspuštenica, usedelica, stara devojka (baba devojka), ljubavnica, prostitutka… A priroda tih uloga se, u suštini, svodi na prisustvo ili odsustvo određene uloge muškarca u životu žene. Neke od uloga markirane su kao pozitivne, a druge kao izrazito negativne. Ipak, sve su  prihvatljive, zato što su zajednici oduvek dobro poznate.

Problem, međutim, nastaje kada se pojavi žena u društvenoj ulozi za koju se ne pamti da je ikada preuzeta od strane žene; a to je u ovom slučaju poslovan čovek, kamatnik. Svojim aktivnostima u poslovnom svetu Gospođica iskazuje svoju “mušku” ulogu u društvu, do koje je došla kroz proces defeminizacije putem odbacivanja atributa ženstvenosti. Ta defeminizacija lika Rajke Radaković nije izvršena samo kroz odbacivanje atributa ženstvenosti (iako to dosta doprinosi psihičkoj motivaciji njenog lika); ona je upotpunjena i kroz motiv škrtosti.

III

Škrtost je ono što doprinosi da lik Gospođice ne ostane samo još jedan primer realistično produbljenog i psihološki motivisanog lika manijakalne usedelice. Dokaz za to jeste drugi ženski lik iz romana, koji je opisan kao manijakalan, a to je Jovanka. Lik Jovanke, iako se može tako činiti na prvi pogled, nije beogradski pandan Rajke Radaković po nivou neurotičnosti. Ona je čist primer patološkog slučaja, a njen lik je opisan kao psihološki fenomen:

“Ovakvi nasrtljivi i zloćudi manijaci redovno su drski i uporni ljudi. (A drskost i uporstvo su brat i sestra.) I kad vam nanesu neku štetu ili sramotu, oni redovno uspevaju da ubede najpre sebe, a zatim i većinu sveta da ste vi sami odgovorni za svoju nezgodu. Tako vi imate dve štete, a njihova sujeta dva uspeha. Jedan, kad su vas nagovorili na pogrešan korak. Drugi, kad su uspeli da odgovornost za to skinu sa sebe i prebace na vas. Zato se drski i uporni ljudi nikad ne mogu popraviti u svojim manama i slabostima, jer oni, ne osetivši nikad rđave posledice svojih mana na sebi, i ne primećuju da ih imaju. I stoga treba od takvih ljudi bežati što dalje, pa ma kako dobra i na izgled privlačna bila svojstva koja oni inače imaju”(Andrić 1977:199).

Funkcija Jovankinog lika jeste da bude kontrast Gospođici, koja je čist književni lik, u stvarnosti gotovo nepredstavljiv. Jovanka je tip sazdan u realističkom maniru, a Gospođica je jedinstven književni lik, modernistički konstruisan. Motiv škrtosti doprinosi upotpunjavanju defeminizacije Rajkinog lika, čini se, na veoma originalan način. Lik škrtice je deo duge književne tradicije počevši od Plautove Aulularije, potom Držićevog Skupa, Molijerove Tvrdice, Sterijinog Kir Janje… U navedenim (reprezentativnim) obradama takozvanog plautovskog motiva može se primetiti da je lik škrtice, po pravilu dominantan, glavni lik, muškarac, starac, bogat, nastran. Potom, može se još primetiti da se za obradu plautovskog motiva uzima dramska forma i to komedija.

Andrić uzima tradicionalni obrazac lika tvrdice, transformiše ga žanrovski pretačući ga u pripovednu formu, i predstavlja taj lik kroz ženu. Da bi to bilo uspešno, on mora intervenisati na njenom rodnom identitetu, to jest, mora je maskulinizovati. To se realizuje Rajkinim odbacivanjm atributa ženstvenosti, najpre estetskih (šminka, odeća, frizura), a potom i polnih, bioloških (brak, rađanje). S likom škrtice Rajku spaja čitav niz odlika: nedostatka empatije i opsesivna ljubav prema novcu, koji za nju kao da je živo biće, vredno svake žrtve da bi se sačuvalo netaknuto i nenačeto:

“Tu leže te skupe švajcarske novčanice u slkovitom neredu, pored rastresenih bankota od pet i deset funti, belih kao ljubavna pisma. ….. Svi su jednaki: široki, teški, nekako topli i mesnati, kao da životni sok kruži u njima, kao da dišu i rastu” (Andrić 1977:208-209).

Gospođica kao lik škrtice, pored sličnosti sa drugim likovima škrtica iz svetske književnosti, najviše sličnosti deli sa najnetipičnijim, a to je Skup, iz istoimene komedije Marina Držića. I Marinu Držiću i Ivi Andriću glavni lik škrtice pomaže da prikažu i iznesu suptilnu kritiku vremena, društva i okolnosti u kojima žive. Samo što Držić, želeći da govori o pohlepi i nemoralu svojih sugrađana Dubrovčana, gradu iz komedije daje ime Njarnjas (čime postiže dodatni komični efekat, ali i zatupljuje oštricu satire da ne bi ugrozila njegov sopstveni vrat).

Kada se, međutim, zna da je Ivo Andrić itekako dobro poznavao stariju književnost i dubrovačke pisce, o čemu je pisala Zlata Bojović (Bojović 2010:133-151), onda ova veza ne iznenađuje, iako smo, i sami u početku bili zatečeni uspostavljanjem relacija između eruditne komedije 16. veka i modernog romana 20. veka. Ali, time se još jednom potvrdila teza da je bavljenje književnošću puno iznenađenja i da se intertekstualne veze kriju u gotovo svakom literatnom tekstu, te da ovi noviji, poput palimsesta, sadrže naslage višestolećnih  “prećutnih citata” kako se još u držićevo vreme govorilo za onaj poetički postupak koji danas poznajemo kao “metatekst”.

Nakon što je Plaut napisao „Aululariju“, glavni motiv ove komedije – tvrdičluk  postao je jedan od glavnih motiva evropske književne tradicije, podražavan u kasnijim epohama. Marin Držić napisao je komediju „Skup“, u kojoj je obradio ovaj plautovski motiv i ona je postala deo baštine naše nacionalne književnosti na kojoj će nekoliko stoleća kasnije ponići i sam Ivo Andrić i napisati roman „Gospođica“.

Tako je Andrić, namerno ili slučajno, potvrdio Eliotovu tezu da:„Pisac ne treba pisati prožet samo svojom generacijom, već sa osećanjem da čitava evropska literatura, i u okviru nje literatura njegove zemlje istovremenio egzistiraju i istovremeno sačinjavaju jedan poredak“. (vidi: Elitot 1991)

Živko Popović, u svojoj studiji u kojoj poredi dramske priče o tvrdici više autora (Jovana Sterije Popovića, Plauta, Marina Držića, Molijera i Puškina) uočava postojanje zajedničkog imenitelja, to jest onog što se ponavlja u komedijama, a to je uvek ista priča, ispričana na različite načine, koju on naziva prapričom. U Plautovoj komediji Ćup sa zlatom, Držićevoj eruditnoj komediji Skup i Molijerovoj i Sterijinoj komediji Tvrdica, osnovni elementi radnje ponavljaju se na istovetan način: otac obećava ćerkinu ruku starom proscu zato što ovaj ne traži od njega miraz; ubrzo ćerku prosi mladić i dolazi do neizvesne situacije za kojeg od dvojice prosaca će se devojka udati; tvrdica prikriva svoje blago, ali biva pokraden uprkos merama opreza, te se na kraju bori da ga povrati.

Ta prapriča sastoji se iz dva relativno nezavisna događaja: dvostruke prosidbe tvrdičine ćerke i krađe njegovog blaga.

Molijerova komedija Tvrdica i Sterijina komedija Kir Janja predstavljaju reprezentativne interpretacije plautovskog motiva. Živko Popović u navedenom radu otkriva da se Sterija i Molijer u najvećoj meri udaljavaju od prapriče o tvrdici, dok su Držić i Plaut prapriči znatno bliskiji.

Ivo Andrić priključuje se, kao treća karika, upravo Plautu i Držiću na taj način što uzima tradicionalan obrazac lika tvrdice, transformiše ga tako što ga žanrovski “pretače” u pripovednu formu, a glavni lik postaje žena. Time što je lik tvrdice prikazao kroz ženu, načinio je interesantnu i neočekivanu inverziju elemenata navedene prapriče o nekome koga je nadvladala ekstremna škrtost. U dvostrukoj prosidbi tvrdičine kćeri, kod komediografa imamo, dakle, oca tvrdicu koji vlada subinom svoje kćeri (i svih ukućana) i kći prema kojoj su te namere usmerene. U Andrićevoj Gospođici  takođe su prisutni otac i kćerka, otac je taj koji upravlja njenom sudbinom, sudbinom ukućana i sve usmerava ka ćerki Rajki. On pak, za života, nije bio tvrdica, ali smatramo da je to samo zato što njegov tvrdičluk nije bio oživotvoren. Na samrti se, međutim, dogodilo nešto neočekivano – tu svoju osobinu predao je kćerki kao amanet. Uslovno rečeno, ovaj postupak možemo tumačiti kao jednu vrstu inverzije u odnosu na navedene elemente prapriče.

Ono što najviše spaja Gospođicu i Skupa, pored fanatične ljubavi prema novcu, koja poprima odlike erotske ekstaze, jeste tanatološki aspekat koji ta ljubav sa sobom nosi. Skup svoj tezoro (blago), krije u grobu, među ljudskim kostima. Naročito je upečatljiva scena kada panično pretura po kostima u grobu tražći tezoro koje su mu ukrali. Ova dva lika spaja snažna ugroženost koju konstantno osećaju, a koja potiče iz okoline u kojoj žive i odupirući joj se svom silom. Tanatološki aspekat kod Gospođice prisutan je kroz smrt oca i ujaka (daidže Vlade). Rajkino napuštanje ženske uloge u društvenom shvatanju tog pojma, ne znači da se kod nje ne može prepoznati i pratiti erotsko u vidu seksualne energije koja je sublimirana kroz novac i štednju. Ljubav prema novcu koju ona ispoljava zaista poprima mnoge odlike erotske ljubavi, a u nekim momentima čak i odlike ekstaze. Smrt oca je okidač te njene ljubavi. Prilikom posete  očevom grobu Rajka oseća jednaku nežnost:

“Oštro, dugo i netrmice gleda Gospođica u taj natpis, sve dok joj ne zablešte oči i sva se slova ispreturaju i pretvore u zlatne iskre, pomešane sa suzama. Tada sklopi oči. Potpuno je utonula u sebe. Sva su čula zatvorena i nepristupna spoljnim utiscima. Izgubljena za ceo svet, Gospođica razgovara sa grobom. Iz tog povijenog i zgrčenog tela navire u nezadrživim talasima siline ženske nežnosti, te čudne snage koja, nevidljiva a svemoćna, živi u tim slabim stvorenjima, izbija iz njih u najraznoličnijim oblicima, i stvara i rastvara živote i sudbine oko sebe ”(Andrić 1977:78-79).  

Jedini predmet njene nežnosti jeste otac, a otac je mrtav. Otac svojim zavetom koji joj upućuje, a potom i smrću, aktivira njen emocionalni aparat, i usmerava njegovo funkcionisanje. Gospođica je ipak žena, uprkos odbacivanju atributa ženstvenosti, pisac njenom liku ne oduzima ženskost koja se ogleda kroz “silnu žensku nežnost,a koja je upečatljiva diferencijalna crta, najveća snaga tih “slabih stvorenja (sintagma koja govori o položaju žene u muškom svetu). Možda je njena opsesivna ljubav prema novcu jedini način da iskaže svoje emocije, zato što novac ima najviše sličnosti sa mrtvim ocem ima visoku vrednost u njenom emocionalnom sistemu, potpuno je pasivan (zato što je neživ), i ne želi da ga razdeljuje i troši, udaljuje od sebe, jer takvo skrnavljenje može biti uzrok velikog psihičkog bola.

U Rajkinom životu postoje još dvojica muškaraca koji su izazvali osećaje najbliže nežnosti ili ljubavi: daidža Vlado i Ratko Ratković, koji se javlja kao “reinkarniran” daidža Vlado, upliće u njen život, izaziva materinski osećaj i veliki duševni bol usled razočarenja. Sva ova tri muškarca Rajkin otac, dajdža Vlado i Ratko Ratković, predmeti su njene ljubavi, sa zaprečenim ciljem (Vidi: Frojd, 1988), ali su istovremeno, sva trojica, i predmet njenog najvećeg emocionalnog bola. I ljubav i bol kroz koje zbog njih prolazi, najveći su dokaz da gospođica Rajka Radaković u suštini žena, i da defeminizacija njenog lika nije apsolutna. Ona jeste izvršena kroz društvenu (maskulinizirajuću) ulogu koju ona uzima u zajednici, ali ne i kroz ulogu koju uzima pred tim muškarcima. Odnos sa ocem bi se mogao objasniti kroz nerazrešen elektrin kompleks, sa daidža Vladom doživljava nešto što liči na incestuozni platonski ljubavni odnos, dok Ratko Ratković predstavlja predmet njenog materinskog osećaja. Prema svojoj majci, koja čini jedinu osobu koja je ni jednog momenta u životu ne napušta (bez obzira na zlostavljanje koje do samog kraja života trpi), Rajka je potpuno i apsolutno emotivno hladna.

U radu smo istraživali lik Gospođice (Rajke Radaković), odnosno njenu ulogu u društvu koja se realizovala kroz njenu defeminizaciju. Defiminizacija lika Gospođice je izvršena kroz njeno odbacivanje atributa ženstvenosti (odevanja, ulepšavanja, braka, rađanja). Motiv škrtosti, takođe ima značajan uticaj na učvršćivanje njene maskulinizirajuće uloge u društvu koncipiranom na dominantnoj ulozi muškarca u sferama svih oblika kulture. Motiv škrtosti, ili plautovski motiv, junakinju dodatno oneobičava i svrstava u red škrtica svetske književnosti. Naročitu vezu ona ostvaruje sa Držićevim Skupom, zbog ljubavi prema novcu koja u pojedinim momentima poseduje odlike erotske ekstaze i snažnog tanatološkog aspekta koji je prisutan kod oba lika. Taj tanatološki aspekt, dalje, predstavlja ključ Rajkinog erosa. Njena opsesivna ljubav prema novcu počinje smrću oca koji je pre toga bio i donekle ostao predmet njene najveće ljubavi i nežnosti. Smrt oca utiče na to da predmet njene istinske ljubavi može biti samo nešto što ima sličnost za mrtvacem ili grobom. Iz toga proizilazi njen strah od trošenja novca, koji za nju nema robnu nego emocionalnu vrednost.

To nas dovodi do zaključka da uprkos odbacivanju atributa ženstvenosti, kod Gospođice ne možemo konstatovati potpunu defeminizaciju. Ona je izvršena samo ka spolja, kroz društvenu ulogu koja nikada do tada nije bila namenjena ženi, a koju Rajka uspešno zauzima i zahvaljujući škrtosti čvrsto zadržava gotovo do kraja života. Rajka Radaković predstavlja jednu od najintrovertnijih junakinja u srpskoj književnosti, i to ne bez razloga. Ispod maske društvene uloge, krije se žena sa intezivnim osećanjima nežnosti i ljubavi. Kompleksan je jedino način na koji ona ta osećanja ispoljava, a koji je potpuno nevidljiv svetu. A iznošenje na videlo osećanja je jedini način da ona budu percipirana od strane društva. Svet i novine nisu mogli nikada znati pravu priču Rajke Radaković, to je mogao znati samo pripovedač jedini nosilac istine koja osvetljava i omogućava da se kroz lik ove specifične žene i njene uloge ogleda čitavo jedno društvo i istorijsko doba.

Literatura

Andrić, Ivo, Gospođica, Svjetlost, Sarajevo, 1977.

Bandić, Dušan, Tabu u tradicionalnoj kulturi Srba, BIGZ, 1980.  

Bojović, Zlata, Zanimanje Ive Andrića za dubrovačke teme, u: Stari Dubrovnik u srpskoj književnost, Službeni glasnik, Beograd, 2010.

Damjanov, Sava, Novo čitanje tradicije : izazovi istorije srpske književnosti, Dnevnik, Novi Sad, 2002.

Držić, Marin, Skup, U: Djela, priredio Frano Čale, 1974.

Eliot,T. S., Ogledi, Novo Pokolenje, Beograd, 1974.

Karadžić ,Vuk , Život i običaji naroda srpskog, Matica Srpska, Novi Sad, 1969.

Milosavljević, Petar, Teorijska misao o književnosti, Svetovi, Novi Sad, 1991.

Novak, Prosperov, Slobodan, Skup ili proizvodnja ugroženosti, u: Planeta Držić, Centar za kulturnu djelatnost, Zagreb, 1984.

Orter, Šeri, Žena spram muškarca kao priroda spram kulture, U: Antropologija žene, prevod sa engleskog Branko Vučićević, Prosveta, Beograd, 1983.

Popović, Živko, Sterijino oblikovanje arhetipskog lika tvrdice,Pozorišni muzej Vojvodine, Novi Sad, 2006.

Frojd, Sigmund, Nelagodnost u kulturi, preveo Đorđe Bogićević, RAD, Beograd, 1988.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja