Sava Vladislavić Raguzinski – tvorac ruske diplomatije i lučonoša srpske nacionalne misli

18/09/2018

Sava Vladislavić Raguzinski – tvorac ruske diplomatije i lučonoša srpske nacionalne misli

 

Autor: msr Srđan Graovac, istoričar

 

                Najistaknutija ličnost u sloju srpske emigrantske populacije u Rusiji u vreme vladavine Petra Velikog, svakako bio je Sava Vladislavić Raguzinski ili kako je ruska istoriografija upamtila ovu ličnost, Sava Lukič Vladislavič-Raguzinski, odnosno Grof Raguzinski (Savva Lukič Vladislavič-Raguzinskiй – graf Raguzinskiй). Koliko god volimo da se ponosimo znamenitim precima, ne činimo mnogo da se uspomena na njih sačuva i prenese. Malo je nas čulo za grofa Savu Vladislavića Raguzinskog (1668-1738), Hercegovca iz Jasenika kod Gacka, koji je krajem XVII i početkom XVIII veka bio jedan od najznačajnih Srba tog vremena. Za srpsko-ruske veze, koje u različitim oblicima traju još od srednjeg veka, a koje su pojačane od vremena vladavine ruskog imperatora Petra Velikog, izuzetno je zaslužan naš zemljak, Srbin Sava Vladislavić. Za sve vreme koliko je živeo u Rusiji, Raguzinski je bio savetnik ruskog imperatora Petra Velikog, ali i Katarine I, jedan od ljudi u koje su ovi veliki vladari imali najveće poverenje. Status jednog od najuticajnijih ljudi u Rusiji u prvoj polovini XVIII veka Vladislavić je zadržao do kraja života. Kad god mu se ukazala prilika, grof Sava Vladislavić je moćnom državniku Petru Velikom skretao pažnju na položaj Srba, upozoravajući ruskog cara i uticajno visoko plemstvo da na Balkanu u turskom ropstvu živi srpski narod kome treba pomoći vojno, politički, ali i na planu razvoja kulture. Na nepravedno zaboravljenu istorijsku ličnost Save Vladislavića prvi je najpotpunije ukazao  pesnik Jovan Dučić, koji je o ovom velikom i uticajnom Srbinu godinama prikupljao građu i o njemu napisao knjigu pod naslovom „Jedan Srbin diplomat na dvoru Petra Velikog i Katarine I, grof Sava Vladislavić“, koja je 1942. godine, u vreme Drugog svetskog rata, štampana u Pitsburgu u Sjedinjenim Američkim Državama. Pored arhivske građe tu je i obimna literatura na ruskom, italijanskom, nemačkom i srpskom jeziku. „Pišući ovu knjigu, bio sam kao pesnik, bio sam daleko od svog običnog književnog predmeta, koji je uvek bio delo čiste inspiracije…“, kazao je Dučić. U carskom državnom arhivu, zahvaljujući uticaju i intervencijama Save Vladislavića, arhivsku građu koja se ticala Srba počeli su da vode zasebno pod nazivom „Srpska dela“. Do tada su se arhivski dokumenti o Srbima vodili kao Grčka dela ili čak Turska dela. Bliskost Save Vladislavića sa Petrom Velikim i ruskim carskim domom Srbima je širom otvorila vrata ruskih državnih i duhovnih institucija, gde su rado primani i gde se slušala njihova reč i odakle im je pružana pomoć. U poslednjim časovima života Sava Vladislavić je mislio na srpski narod. U testamentu nasledniku, sinovcu Mojsiju Ivanoviću, Vladislavić je naložio „da pošalje u srpske zemlje tri sanduka slovenskih knjiga: jedan sanduk u trebinjski manastir pri Herceg Novom (gde su u zbegu bili kaluđeri trebinjskog manastira Tvrdoš), a drugi u manastir Žitomislić na Neretvi u Hercegovini, i najzad, treći crkvi u Topli u Boki Kotorskoj, sa srebrnim crkvenim stvarima, panikandilom i krstom, za večni spomen njegovoj duši…“ Ove su sve stvari bile napravljene u Moskvi, po ličnoj porudžbini grofa Save, od čistog srebra, a nalaze se još i danas u tim srpskim crkvama.

                Bio je jedan od najuticajnijih ljudi u Rusiji u prvoj polovini XVIII veka i jedan od utemeljivača srpsko-ruskih duhovnih veza. U Savu Vladislavića, svog izuzetno važnog savetnika i diplomatu, veliki ruski vladari imperator Petar Veliki, ali i Katarina I, imali su najveće poverenje.  Ovog neobičnog čoveka ruski izvori pominju pod imenom Raguzinski. Za rusku carevinu, na šta skreće pažnju i Jovan Dučić, Sava Vladislavić je obavljao izuzetno važne finansijske i diplomatske poslove: „Za četvrtinu stoleća bio je umešan u sve važne događaje ruskog carstva: zaključivao je vojni savez sa vladajućim knezom Moldavije u Jašu, mir sa sultanom na Prutu, konkordat sa papom u Rimu, pakt o prijateljstvu i prvom konačnom razgraničenju Rusije i Kine sa kineskim carem u Pekingu. Ali je Vladislavić, što je do sad ostalo nepoznato srpskom narodu, a što je za nas najvažnije, bio je i prvi Srbin koji je još na isteku našeg tamnog XVII stoleća zadobio pravoslavnu Rusiju i lično Petra Velikog, za oslobođenje srpstva i Balkana… On je i prvi postavio srpski problem u Rusiji kao glavni problem Balkana.”
Nije tačno utvrđeno konkretno mesto u kom su živeli njegovi preci. Dučić smatra da potiče iz srednjovekovne plemićke porodice Vladislavića iz okoline Gacka i da se kula njegovih predaka nalazila između sela Jasenka i Berušnice. U istorijskim izvorima Savin otac Luka pominje se kao čovek koji je blizak Svetom Vasiliju Ostroškom, čiji je savremenik bio. Pozivajući se na jedno pismo dubrovačkog konzula u Carigradu Luke Barke, Gligor Stanojević smatra da je Sava rođen u Foči, gde je živeo i njegov brat Živko. Ima mišljenja da je Savino mesto rođenja u Herceg Novom, Gacku, Dubrovniku. Nije pouzdano utvrđena godina Savinog rođenja. Dušan Sindik navodi jedan ruski izvor po kome se Sava rodio 16/27. januara 1668. godine. U Velikoj sovjetskoj enciklopediji, gde se pominje pod prezimenom Raguzinski Vladisavljević Sava, stoji da je rođen oko 1670. godine, dok je Jovan Dučić, tvrdio da je mogao biti rođen 1664. godine. Sa nepunih dvadeset godina našao se Vladislavić u Dubrovniku, gde je pored trgovačkog umeća stekao i izvrsno obrazovanje. Još dok je bio mlad, trgovački poslovi odveli su ga 1698. godine u Carigrad, gde je, kao čovek od poverenja, za Dubrovčane svršavao važne poslove. Njegova diplomatska karijera, kako navodi Dučić, počinje od 1699. godine, kada u Carigradu sreće jerusalimskog patrijarha Dositeja, prijatelja Rusa, koji ga je, kao poverljivog čoveka, preporučio ruskom izaslaniku u Carigradu Emilijanu Ivanoviču Ukrajincovu. Usluge Save Vladislavića dobro su došle i još nekolicini ruskih poslanika na Porti.

                Veze trgovca Save Vladislavića sa ruskim diplomatama bile su poznate turskim vlastima, pa je ruski poslanik Petar Andrejević Tolstoj 1702. godine odlučio da Savu privremeno skloni u Rusiju. U Moskvi je predstavljen kao trgovac, zatim je krenuo na sever, prema Baltiku, gde se u vojnom logoru Šliseburg sreo sa ruskim carem Petrom Velikim, na koga je ostavio snažan utisak. Godine 1704. car Petar Veliki šalje ga nazad u Carigrad, u kraću tajnu misiju. Po povratku u Rusiju, stalno se nastanio u Moskvi, a sa njim je došao i njegov brat Jovan, sa četiri sina. U Moskvu je Sava Vladislavić tada doveo i jednog mladog Etiopljanina koga je kupio na carigradskoj pijaci robova. Poklonio ga je Petru Velikom. Car se obradovao ovom poklonu, pokrstio je mladića, dao mu svoje ime Petar, poslao ga u škole. Ovaj Etiopljanin bio je pradeda velikog ruskog pesnika Aleksandra Puškina. Te činjenice bio je svestan i sam Aleksandar Puškin, odakle potiče i njegova naročita naklonost prema Srbima. Među brojnim izveštajima koje je grof Sava Vladislavić tada doneo bio je i rukopis Tajni opis Crnog mora. Za učinjene usluge car Petar Veliki bogato ga je nagradio darujući mu dvorac u Pokrovki, u Moskvi, i pravo da se bavi trgovinom na Azovu, u Malorusiji, kao i sa inostranstvom. U vreme istorijske bitke kod Poltave 1709., u kojoj je ruska vojska do nogu potukla švedskog kralja Karla XII, Sava je bio zadužen da vodi vojnu intendanturu. Uspešno je organizovao snabdevanje ruske vojske koristeći volovske zaprege po neprohodnim putevima. Zbog izuzetno dobro obavljenog posla Petar Veliki ga je nagradio imanjima u Malorusiji. Dobio je i visoko zvanje dvorskog savetnika za pitanje pravoslavnog istoka.
Uskoro su usledile pripreme za rat protiv Turske, a u državnoj blagajni nije bilo dovoljno novca. Sava je sačinio plan punjenja carske blagajne, osmislivši i sprovevši veoma uspešnu monetarnu i poresku reformu. Petar Veliki odlikovao ga je zbog toga. Zauzevši visoki položaj na ruskom dvoru i približivši se caru Petru Velikom, Vladislavić je nove pozicije koristio za to da učini dobro srpskom narodu. Nastojao je da velikom ruskom vladaru skrene pažnju na tragičan položaj Srba na Balkanu koji žive  u granicama Turske. On je tada, kako kaže Jovan Dučić, „prvi postavio srpsko pitanje u Rusiji kao glavni problem Balkana”. Sjajnu priliku za oslobađanje Srba iz turskog ropstva Sava je video u predstojećem rusko-turskom, pripremanom 1710. Mislio je da bi u taj rat trebalo uključiti i balkanske hrišćane, posebno njegove sunarodnike Srbe i Albance hrišćane, tako što bi se i oni digli na ustanak kada počnu ruske vojne operacije protiv Turaka u Moldaviji. Nije sumnjao u spremnost Srba da se prihvate oružja. Ukoliko bi se taj rusko-turski rat završio povoljno po Ruse, i Srbi bi od toga mogli imati koristi, čime bi pred ondašnjom Evropom ozbiljno bilo postavljeno srpsko pitanje. Plan uključenja balkanskih hrišćana u ovaj sukob, za koji mnogi istoričari smatraju da ga je osmislio Sava Vladislavić, bio je vrlo jednostavan. Računalo se na to da će se u ustanak na Balkanu, pored pravoslavnih Srba, uključiti i rimokatolici koji sa njima dele životni prostor, ali i Albanci hrišćanske veroispovesti. U ovom slučaju izgleda da se nije računalo na Bugare i Grke. Odlučeno je da se među balkanske hrišćane, prvenstveno one u Crnoj Gori, upute dvojica prerušenih ruskih oficira srpskog porekla – pukovnik Mihailo Miloradović, potomak čuvene hercegovačke porodice Hrabrena, i kapetan Ivan Lukačević, rođen u Podgorici. Ustanak balkanskih hrišćana trebalo je da bude usklađen sa ruskim vojnim operacijama u predstojećem ratu protiv Turaka na Crnom moru. Za tu priliku pripremljeno je i pismo Petra Velikog, koje je, kako mnogi smatraju, napisao Sava Vladislavić. Tim pismom car se obratio „presvetlom Mitropolitu, preuzvišenoj i uvaženoj gospodi gubernatorima, kapetanima, knezovima i vojvodama, i svim hrišćanima grčke i rimske veroispovesti”. Tražio je od njih da se dignu na ustanak. Bio je to, ujedno, prvi pokušaj uključivanja Rusije u političke prilike na Balkanu.

                Sredinom juna 1711. godine Miloradović je stigao na Cetinje i vladici Danilu i njegovom bratu Luki Petroviću predao pismo Petra Velikog. Pismo je pročitano baš na Vidovdan. Ratoborni Crnogorci brzo su se odazvali pozivu ruskoga cara, a u ustanak su se uključila i neka plemena iz Istočne Hercegovine. Ustanici su u početku imali izvesnih uspeha, približili su se zidinama utvrđenih gradova Nikšića i Trebinja, ali nisu imali topova kojima bi zauzeli ta utvrđenja.
Pozivu se nisu odazvali rimokatolici. Mlečani, kao i Dubrovčani, gledali su na ovaj ustanak podstaknut iz Rusije krajnje podozrivo. Dok je ustanak bio u punom zamahu, a ustaničke čete zaposedale klance i turska utvrđenja, porazom Rusije i mirom potpisanim na reci Prutu završio se rusko-turski rat. Ugovor o miru diktirala je Turska. Na pregovorima o miru Srbi nisu pomenuti. Tek nekoliko meseci kasnije do ustanika su stigle vesti o ishodu upravo završenog rusko-turskog rata, pa su Miloradović i Lukačević u aprilu 1712. godine tajno napustili prostor na kom je plamsao ustanak i uputili se u Rusiju. Turska država je odlučila da strogo kazni pobunjene podanike, da se spali cetinjski manastir i uhvate kolovođe ustanka, na čelu sa Mihailom Miloradovićem i vladikom Danilom. Prvi pohod turske vojske usledio je 1712. Potom je 1714. godine pokrenut i drugi turski kazneni pohod koji je predvodio Numan-paša Ćuprilić, ali kolovođe ustanka nisu uspeli da uhvate. Zbog nekih porodičnih obaveza, ali i ruskih državnih poslova u Veneciji i Rimu, Sava je posetio stari zavičaj Herceg Novi, gde su živeli neki članovi njegove porodice, i Dubrovnik, koji je toliko zadužio štiteći mu interese u Carigradu i Rusiji. Iz Moskve je 1717. godine prvo stigao u Veneciju, a onda u Dubrovnik. Od dubrovačkog Senata pokušao je da dobije dozvolu za gradnju pravoslavne crkve, ali mu to nije uspelo. Dubrovnik je napustio krajnje neraspoložen, a onda je otputovao u Herceg Novi. Susreo se sa rodbinom, darovao neke pravoslavne crkve. Odatle je otputovao u Veneciju.
U Veneciji se Vladislavić oženio dvadesetdvogodišnjom Virgilijom Trevizan (neki je zovu i Vergilijom, a Dučić je pominje pod imenom Virđinija), iz jedne od najuglednijih venecijanskih patricijskih porodica. U vreme ženidbe Sava je imao pedeset godina. Pored ženidbe, jedan od razloga njegovog dolaska u Rim bilo je sklapanje konkordata između Svete stolice i Rusije. Vladislavić se sreo sa papom Klementom XI i sa njim postigao dogovor o konkordatu, ali je papa iznenada umro i ovaj posao je ostao nezavršen. Za posao obavljen u Rimu i Veneciji Sava je 1722. godine bio nagrađen najvišim dostojanstvom, proglašen je za ruskog plemića. Pre toga, na osnovu svog srpskog plemićkog porekla, dobio je titulu venecijanskog grofa. Ruska carica Katarina I darivala ga je novim posedima. Ova priznanja predstavljala su samo podstrek za nove zadatke koje je pred Vladislavića postavio Petar Veliki. Po savetu Petrovog prijatelja, nemačkog filozofa Lajbnica, car je odlučio da u Kinu pošalje ambasadora, za šta je najpogodniji bio Sava Vladislavić. Pošto je Petar Veliki u međuvremenu umro, ukaz o postavljenju Save Vladislavića potpisala je 1725. godine carica Katarina I i ovaj zadatak Vladislavić je uspešno obavio, odredivši granicu između Rusije i Kine u dužini od 6.000 kilometara. O misiji i boravku u ovoj velikoj zemlji svedoči Vladislavićev rukopis „Tajni izveštaj o sili i situaciji kineskog carstva”.

                Pred kraj života Vladislavić je doživeo veliku tragediju. Umrla mu je majka, monahinja Teofanija, i sve tri kćerke koje mu je rodila mlada supruga Virgilija. Najstarijoj kćerki Ani kumovala je Ana Petrovna, kćerka cara Petra Velikog. Umro je 17. juna 1738. godine, a sahranjen je pored majke i tri kćeri u Blagoveštenjskoj crkvi u Lavri Aleksandra Nevskog u Petrogradu. Kao što smo naglasili i u poslednjim časovima života Sava Vladislavić je mislio na srpski narod. U testamentu, svom sinovcu i nasledniku Mojsiju Ivanoviću naložio je „da pošalje u srpske zemlje dva sanduka slovenskih knjiga”. U vreme razgraničavanja dva velika carstva – ruskog i kineskog – Vladislavić je dobio pravo da u Sibiru, na Dalekom istoku, podigne utvrđenja kao što su Selingiskoj i Čikonskoj, a na Svetu Trojicu 1727. godine, što je za Srbe važno, osnovao je grad Trojickosavskij, u kom je sagradio crkvu posvećenu Svetom Savi Srpskom. Koristeći bliske odnose sa carem Petrom Velikim, grof Sava Vladislavić nastojao je da ljubav prema srpskom narodu, iz koga je potekao, iskaže i na kulturnom planu, predloživši Petru Velikom da se na ruski jezik prevede knjiga Kraljevstvo Slovena Mavra Orbina, štampano još 1601. godine u Pezaru na italijanskom jeziku. Petar Veliki se zainteresovao za ovu knjigu. Sava Vladislavić se tada prihvatio da sa italijanskog na ruski jezik prevede Orbinovo delo, koje je sadržavalo do tada najcelovitiju istoriju ne samo Srba, nego i ostalih balkanskih naroda. Knjiga se na ruskom pojavila 1722. Tek posle ove knjige Rusi su počeli da na pravi način razumevaju etničke i istorijske prilike na Balkanu i da razlikuju Slovene od Grka. Iz ovog Vladislavićevog prevoda podatke su crpli i potonji srpski istoričari Vasilije Petrović i Jovan Rajić. Posebno je uticala na bugarske istoričare; prema njoj je Pajsije Hilandarac napisao delo Istorija slavenobulgarskaja. Barski biskup Andrija Zmajević ovako je o pobuni srpskih plemena protiv Turaka, u leto 1711., obavestio svoje pretpostavljene: „Na ovim granicama izbio je neobičan rat. Pravoslavni narodi, turski podanici, objavili su rat svome suverenu da bi diverzijom pomogli Ruse.” Po mišljenju biskupa Zmajevića, pobeda pravoslavnih protiv Turaka bio bi najveći gubitak za katoličanstvo.

 

 

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja