SAVA POPOVIĆ TEKELIJA – OLIČENJE PLEMSTVA I PLEMENITOSTI

24/03/2017

SAVA POPOVIĆ TEKELIJA – OLIČENJE PLEMSTVA I PLEMENITOSTI

Autor: Jovanka Simić, novinar

U SRPSKOJ istoriji popriličan je broj  uglednih, obrazovanih i bogatih ljudi ,ali malo ko se od njih mogao meriti sa Savom Popovićem Tekelijom (1761 – 1842), plemićem sa titulom grofa, narodnim dobrotvorom, prvim Srbinom – doktorom  pravnih nauka, osnivačem Tekelijanuma, predsednikom Matice srpske, uglednim  trgovcem i filantropom…

Kompletan svoj život, ugled, znanje i imetak Tekelija je nesebično podario rodu svome i tako se u istoriju upisao kao  jedna od ključnih ličnosti srpskog naroda u prvoj polovini 19. veka. Aktivno je učestvovao u političkom životu ugarskih Srba i materijalno je pomogao sve srpske nacionalne akcije.

Zaveštanjem od 150.000 forinti, nekoliko kuća i zemljišnih poseda, osnovao je 1838. u Pešti zadužbinu Tekelijanum pod upravom Matice srpske. Zadužbinu je osnovao s ciljem da se u njoj školuju siromašni i najbolji srpski đaci i studenti iz svih krajeva gde su živeli Srbi, obezbedila mu je trajno i veoma istaknuto mesto u galeriji svetlih likova srpske prošlosti.

Bio je potomak čuvene vojničke i plemićke porodice Popović iz Arada (današnja Rumunija), koja je zapravo bila izdanak stare vlastelinske srpske loze.Popovići su bili čuveni i pre nego što se njihov  dični potomak Sava, prvom polovinom 19. veka, proslavio svojim ogromnim doprinosom u očuvanju identiteta i prosperiteta srpskog naroda u Ugarskoj.

U sam vrh najuglednijih srpskih porodica toga vremena, Tekelije je uveo Savin pradeda Jovan Popović Tekelija (1665 – 1722), po mnogo čemu izuzetna ličnost. Kroz Pomorišje, Potisje i Banat komandovao je  jednim krilom srpskih krajišnika i frajkoraca 1697. u bici sa Turcima kod Sente. Ispoljio je izuzetnu hrabrost, omogućivši pobedu “hrišćanskoga oružja nad turskim” pod komandom princa Eugena Savojskog, čuvenog austrijskog vojskovođe.

Ukazom ugarskog cara Josifa Prvog 1705. godine porodica Popović Tekelija dobila je plemićku titulu kao nagradu za ratne zasluge kapetana Jovana , ali je njegov praunuk Sava Tekelija koji se rodio 17. avgusta 1761. godine po starom kalendaru,  detinjstvo proveo u oskudici. Savini roditelji, naime, upleli su se u imovinsku višedecenijsku parnicu u vezi sa nasledstvom. Ipak,Sava je uspeo da stekne  vrlo solidno obrazovanje, počevši od svog rodnog Arada, pa do univerziteta u Pešti i Beču.

Kod jednog učitelja u Aradu završio je srpske škole, a 1770. počeo je da pohađa i nastavu na latinskom jeziku. Roditelji su ga 1775. poslali u Budim u  Višu gimnaziju sa filozofijom. Posle jedne nezgode i povrede morao je da se vrati u Arad, na lečenje. U rodnom gradu, narednih godinu dana slušao je retoriku. Tokom 1779. i 1780. godine vraća se u Budim i posvećuje se filozofiji. Upoznaje Stefana Stratimirovića, koji je tada učio fiziku. Paralelno sa filozofijom, Sava je učio i crtanje. Zavoleo je likovnu umetnost u ranom detinjstvu i često joj se docnije vraćao. Naročito je uživao u portretisanju i slikanju pejzaža.

U Beču, gde se obreo protiv volje svojih roditelja, nije primljen na Vojnu akademiju. U tom gradu dve godine paralelno je slušao predmete iz pravne nauke, učio crtanje, francuski, italijanski i španski jezik. Pohađao je i prirodne nauke, anatomiju, hemiju i botaniku, i matematiku, kao i časove sviranja flaute. Najzad, 1782. godine, u Budimu se upisuje na Pravni fakultet i završava ga tri godine docnije.

Treba znati da se većina visokih srpskih intelektualaca  na razmeđi 17. i 18. veka opredeljivala za pravne nauke. Na to ih je podstakao carski Dekret o advokaturi iz 1769. godine koji je nalagao da advokatske poslove mogu da obavljaju  samo ljudi sa završenom visokom pravnom školom i položenim advokatskim ispitom. Posle stupanja na snagu carskog Dekreta, jačao je advokatski stalež, u kojem su vodeću ulogu imali upravo Srbi. Advokatski posao cvetao je prvenstveno u Pešti i u Novom Sadu.

Upravo ta okolnost, kao i činjenica da mu je porodica u međuvremenu znatno osiromašila, učinili su da Sava Tekelija  izabere pravnu nauku za svoju profesiju. Kao odličan student,  okončao je studije 1785. godine,a već  naredne 1786, u 25. godini, odbranio je u Pešti doktorsku disertaciju pod naslovom „O uzroku i cilju postojanja države“, pisanu na latinskom jeziku.

Tekelija, pri tom, nije napisao uobičajenu priču o pravu, „prava radi“. U maniru filozofa, služeći se naučnim metodama, otvorio je pitanja o odnosu pojedinca i društva, raspodeli nacionalnog bogatstva, položaja različitih društvenih slojeva, ulozi države i njenom odnosu prema bogatima i siromašnima. Posedovao je enciklopedistički nivo znanja, svojstven najobrazovanijim ljudima tadašnje Evrope. Postao je prvi Srbin koji je doktorirao prava i prvi ugarski državljanin sa ovim zvanjem, a da, pri tom, nije bio profesor univerziteta. Ujedno, to je bio i začetak srpske pravne nauke.

Mladom doktoru prava ponuđeno je mesto sekretara Ugarskog namesničkog veća u Budimu. Bio je to vrlo visok položaj, ali on je ponudu odbio i odlučio da se 1787. godine otisne na svoje prvo putovanje u Rusiju, u posetu svom slavnom stricu Petru Tekeliji, istaknutom vojskovođi i carskom general-anšafu, koji je još 1747. prešao u rusku službu. Njemu je Sava posvetio svoj doktorat. Petar je sinovca pozvao u posetu s namerom da ga učini naslednikom svojih velikih dobara u Mirgorodu.

Desio se, međutim, nesporazum, pa se Sava, ne postavši stričev naslednik, preko Moskve i Petrograda vratio u Ugarsku. U Budimu je zatekao svoje roditelje koji su morali da se privremeno presele iz Arada, pošto su se Turci probili u Banat. Ubrzo posle isterivanja Turaka sa tih prostora, Sava Tekelija izabran je za podbeležnika Čanadske županije.

U rodnom Aradu Sava je stekao toliko ugleda da je u svojoj tridesetoj godini, kao jedan od dvadeset i pet predstavnika plemstva, izabran za poslanika na jednom od najvažnijih srpskih narodno-crkvenih sabora 1790. u Temišvaru, gde je Tekelija odigrao jednu od ključnih uloga.

Posle Temišvarskog sabora, Srbima su date zakonske mogućnosti da zauzimaju javna zvanja, a stvoreni su uslovi i za njihovo upečatljivije učešće u javnoj upravi. Tekelija, međutim,  nije imao previše lepih reči za srpsku jerarhiju – kritikovao je episkope i mitropolita Stratimirovića,mada ga je ranije podržavao. Zamerio je mitropolitu i vladikama što prilikom traženja mesta za sebe u Dijeti 1796. nisu zahtevali i da se „naši ljudi u službama postavljaju“.

Mada je 1800. godine kao rezervni oficir bio postavljen za komandanta aradskog bataljona i trebalo je da bude upućen na francusko ratište, Tekelija je u to vreme bio protiv rata s Francuzima i  nasilnog mobilisanja u carsku vojsku. Njegove beleške i komentari svedoče da je imao lepo mišljenje i o Francuskoj revoluciji. Uvidevši da mu se sprema degradacija sa potpukovničkog na čin majora, napustio je vojsku.

Intenzivno se, potom, bavio pitanjem oslobođenja srpskog naroda od turske vlasti. Nije mu bila strana pomisao o preseljenju u Srbiju i podizanju ustanka, kao ni isticanje da on lično treba da bude vladar oslobođenih Srba. Navodio je da ima podršku i Dositeja Obradovića, uglednog pisca, ustaničkog ministra prosvete i zagovornika racionalističke misli. Bio je pristalica Dositejeve ideje da je obrazovanje glavni pokretač srpskog naroda ka boljoj budućnosti, a Dositej je u Tekeliji video jednog od mogućih sastavljača nove srpske istorije.

Ipak, nezadovoljan  plodovima sopstvenog angažmana u političkom životu ugarskih Srba,Tekelija se posle Ugarskog sabora  povlači s političke pozornice. Vraća se u rodni Arad, na svoja imanja. Tu se narednih nekoliko decenija uspešno bavi trgovinom ratarskim proizvodima i stokom.

Posle dugotrajnog probiranja, Tekelija je odabrao za ženu Amaliju, luteranku, iz pomađarene slovačke porodice. Venčali su se 1815. godine. Brak je bio potpuni promašaj. Osim što u tom porodičnom gnezdu nije bilo topline, nedostajalo je i potomstvo, kojem se Sava silno nadao.Brakorazvodni spor Tekelija je pokrenuo 1821. godine. To mu je prouzrokovalo velike troškove i duboko poniženje. Parnica se protegla u nedogled i okončala tek smrću supružnika.

Tokom tih godina preživeo je i koleru, poplave, suše, nepravde koje su činjene i njemu i srpskom narodu. Putovao je po Austrijskoj carevini i Nemačkoj, lečio se u banjama, upoznavao svet, bavio se raznim zanatima i sabirao znanja. Nosio je ugledno zvanje kraljevskog savetnika i bio “zlatne nadpetice kavaljer”.

Pomagao je Vuku Karadžiću da štampa “Srpski rječnik”. Dao je sto forinti u srebru za “Gramatiku” Milovana Vidakovića i pomogao da se otkupi rukopis i štampa druga knjiga “Stihotvorenija” Lukijana Mušickog.

Polaskan usvajanjem ilirskog imena za narodni preporod, izražavao je simpatije prema Ljudevitu Gaju, a odazvao se i na poziv grofa Janka Draškovića da za “Teatar Ilirski” učini poklon, pa je priložio čak 1.000 srebrnih forinti.

Ovaj dobrotvorni gest Save Tekelije samo je jedan u čitavom nizu onih koji su ga proslavili u srpskom narodu i njegovoj istoriji. Prema podacima iz “Srpskog biografskog rečnika” koji izdaje Matica srpska, još 1810. godine, Tekelija je sa dvanaestoricom sugrađana osnovao fond za školovanje aradske srpske omladine, a već naredne godine stvorio je propovedničku fondaciju pri srpskoj crkvi u Aradu.

Ulazak u Maticu srpsku veoma je podigao Tekelijin ugled među Srbima, pa se još za njegovog života počeo stvarati “kult ličnosti Save Tekelije”. Tome je najviše doprineo predsednik Matičin Teodor Pavlović preko svojih “Srpskih narodnih novina” u Pešti.

Desetak godina kasnije, 1822, priložio je 22.000 forinti za novi toranj, zvona i popravku crkve u Aradu, koju je sagradio njegov pradeda Jovan. U Beču 1838. osnovao je fondaciju od 100.000 forinti za školovanje sinova graničarskih srpskih oficira u Vojnoj inženjerskoj akademiji, a rukovođenje nad fondacijom poverio je upravi narodnih fondova u Sremskim Karlovcima. Dobročinstva je učinio i prvim srpskim gimnazijama u Karlovcima i Novom Sadu.

Najznačajnije je, ipak, ono što je učinio kao dobrotvor Matice srpske, osnovane 1826. godine u Pešti, i kao osnivač Tekelijanuma. Teodor Pavlović, sekretar Matičin, urednik njenog “Letopisa” i glavni zamajac njenog rada u ovom periodu, uvideo je da će bez pokroviteljstva uglednih i bogatih Srba teško moći da od Matice srpske načini jaku i poštovanu ustanovu. Zbog toga se obratio Tekeliji. Sava je već bio u 72. godini, ali duboko svestan da je školovanje mladih srpskih naraštaja i njihovo okupljanje u Matici srpskoj od presudnog značaja za uzdizanje srpske inteligencije u Austrougarskoj.

Ubrzo, Tekelija obaveštava Maticu srpsku da prilaže fondu ovog “svetionika srpske kulture” 100 forinti u srebru i 100 forinti u bečkoj valuti”. Arhiv Matičin u Novom Sadu i danas čuva papirić s porukom drhtavog rukopisa vremešnog Tekelije da će “svakog narednog leta još toliko priložiti”. Time počinje Tekelijina era u ovoj instituciji. Živo je učestvovao u radu Matice i, mada već u dubokoj starosti, bio je zainteresovan za njen napredak, što je pokazivao dolaskom na sednice, učestvovanjem u donošenju važnih odluka i neprestanom finansijskom pomoći.

Mada  nije učestvovao u osnivanju Matice srpske,  najdičniji potomak aradskih Popovića, nasuprot nekim Matičinim osnivačima, govorio da ona ne treba da bude samo knjižarsko-izdavačko preduzeće, već centar koji će okupiti sve Srbe i pomagati kulturnom razvoju u svim krajevima gde oni žive.To je bilo izuzetno važno u trenutku kada Srbija još nije bila oslobođena, sa tek stečenom autonomijom koju je trebalo razviti u državu, a nije, pri tom, još imala nijednu značajnu kulturnu instituciju sve do osnivanja Društva srpske slovesnosti 1841.

Godine 1840. Tekelija je zaveštao svojoj zadužbini Tekelijanumu u Pešti svu svoju imovinu, a Matici srpskoj poverio staranje o njoj. Posle njegove smrti, u toku 1843. godine, iz porodične kuće u Aradu, u Maticu srpsku preneta je Tekelijina pokretna imovina: zbirka porodičnih portreta, numizmatička zbirka, bogata biblioteka, porodične dragocenosti, dokumenta i pisma.

Njegovo zaveštanje predstavlja prekretnicu dobročiniteljstva u srpskom rodu. Tekelija je prvi Srbin koji je ogromno bogatstvo zaveštao instituciji. Do tada su imućni Srbi, po principu mecenstva, imovinu ostavljali pojedincima. A, Tekelija svoj imetak nije ostavio bilo kojoj instituciji, već Tekelijanumu, koji je udomljavao i stipendirao školovanje srpske mladeži u Pešti i tako oblikovao srpsku elitu u Ugarskoj.

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja