SALAŠI VOJVODINE KAO ČUVARI TRADICIJE

20/11/2018

SALAŠI VOJVODINE KAO ČUVARI TRADICIJE

Autor: dr Dunja Demirović

 

Tradicija se prenosi sa generacije na generaciju, bilo da je to vera, običaj ili neko drugo nasleđe. Ona se kroz vreme čuva i neguje, oslikavajući jedan istorijski period na koji su naslednici te tradicije ponosni i žele da je prenesu na buduće generacije.

U momentu pojačane urbanizacije i globalizacije kada je moderna ljudska staništa i u međusobno najudaljenijim delovima sveta teško razlikovati, ona stara, specifična i autohtona naselja, koja verno oslikavaju duh i tradiciju prošlih vremena, sve više dobijaju određeni kulturni značaj. Pošto se kultura i turizam prožimaju, onda je sasvim jasno zašto vredne i autohtone ruralne celine postaju prepoznatljivi ambijenti kulturnih i turističkih dešavanja (Stojanović, 2000).

Salašarski turizam predstavlja specifičnu tržišnu nišu posebnog oblika turizma poznatog pod naziviom ruralni turizam. Ruralni turizam u Srbiji, odnosno Vojvodini, nema dugu tradiciju, počeci datiraju od 70-ih godina 20. veka, ali se postepeno razvija kao specifični turistički proizvod koji turistima nudi elemente seoske sredine, prirodu, prezentuje tradicionalnu gostoljubivost i životne vrednosti lokalnog stanovništva i kao takav je poluga ekonomskog razvoja i podizanja životnog standarda u ruralnim zajednicama. Turistička ponuda ruralnog turizma ima svoje unikatne vrednosti koje treba iskoristiti. Specifičan turistički proizvod ovih destinacija mora naglasiti autentičnost, unikatnost i ulogu lokalnog faktora.

Tokom istraživanja pokretačke snage u ruralnom turizmu, a zasnovano na posmatranjima mnogih autora, privlačnost “ruralnog” kao mesta pogodnog za turističko iskustvo, intezivirano je brojnim pritiscima sa kojima se suočavaju ljudi u savremenim, urbanim sredinama. Ovi pritisci nisu jedini faktori koji doprinose stvaranju želje za begom i revitalizacijom koje ruralna sredina može ponuditi. “Ruralno iskustvo” se opisuje kao romantični skup koji čine predeli, ljudi i tradicija. Način života, njegova navodna jednostavnost i gostoprimstvo u percepciji turista imaju romantičan prizvuk za razliku od grada u kojem žive, što pokazuje i sledeća rečenica:

“Selo je mesto odakle smo došli, gde su naši koreni, a grad je mesto gde smo sada.”  (Knowd, 1998).

Ovde imamo fantaziju koja nas nagoni da mislimo da je selo “majka” svih naših tradicija, da na selu možemo naći poreklo nacionalnog karaktera kroz ukuse i navike. Slika seoskih ljudi se danas vezuje za nostalgiju, a njihovi životi su postali sinonim za ljudsko poreklo, izgubljene korene i izvor jedne neverovatne autentičnosti. Tako se danas, na primer, u savremenim domovima na trpezi retko mogu naći tradicionalna porodična jela, što stvara nostalgiju za prošlim vremenima, za detinjstvom. Novootkrivene aspiracije prevode ovu nostalgiju u želju za povratak “kulinarskim korenima”, odnosno povratak na početak (Bessiere, 1998).

Turističke posebnosti seljačkih imanja, kao i celog ruralnog prostora u kojem se ona nalaze, utemeljene su u više ili manje očuvanoj tradiciji života i rada na selu. Reč je o tradiciji očuvanoj u fizičkim oblicima, u izgledu krajolika, organizaciji naselja, uređenju okućnice, vrta i dvorišta, izgleda zgrada i njihove unutrašnjosti, ali i u nematerijalnom smislu, u običajima, legendama, pesmama, zajedništvu i mnogim praktičnim znanjima.

Upravo očuvanost tradicionalnih funkcija ruralnog prostora i seoskih gazdinstava u njemu određuje stepen njihove turističke privlačnosti. Turisti neće posećivati ruralni prostor niti seoska imanja na kojima se nije održalo ništa od njihovog tradicionalnog načina života i rada. Treba naglasiti da je negovanje prirodnih lepota u ruralnom prostoru isto tako deo seoske tradicije.

Ruralni prostor upravo na sastavnicama tradicije nudi posebne i neuobičajene turističke doživljaje i iskustva. Iako je zanimanje za selo i slobodne prirodne prostore urođeno čoveku, taj je interes za selo kod modernog urbanog čoveka dodatno osnažen tokom njegovog detinjstva putem slikovnica, literature i filmova. Svakako, na selu turisti mogu uživo doživeti i druga iskustva, kao na primer, upoznati sve “tajne” celokupne prirodne proizvodnje i savremenog načina života seljaka.

Turizam je prvi koji bi mogao ekonomskom logikom i raspoloživim instrumentima dokazati da se racionalno i kritički očuvana tradicija isplati. Naime, turisti očekuju da se neguje minimalni deo tradicionalnih funkcija na imanju, u selu i celokupnom ruralnom prostoru. Tako se, uostalom, postupalo u svim evropskim zemljama s razvijenim ruralnim turizmom. Turisti pri tome ne misle na doslovno konzerviranje tradicije (posebno ne u kontekstu siromaštva) u izvornom obliku, već na kreativnu primenu tradicije u granicama mogućeg. Učesnici turizma na seoskim gazdinstvima, pa i učesnici celokupnog ruralnog turizma, očekuju da se tradicionalne funkcije sela neguju u celoj ruralnoj turističkoj destinaciji i to putem:

  • obnove ili rekonstrukcije objekata tradicionalne arhitekture i tradicionalnih ruralnih celina,
  • uređenja vrta, okućnice i dvorišta uz objekte tradicionalne arhitekture,
  • uređenja enterijera,
  • rekonstrukcije novijih objekata na selu koji ne poseduju tradicionalne funkcije,
  • izgradnje potpuno novih objekata ili delova sela, i
  • odlučivanja o tipu poljoprivredne proizvodnje (Kušen, 2007).

Danas se kulturno nasleđe ruralnih sredina sve više vidi kao resurs i kao katalizator društveno ekonomskog razvoja. Međutim, iako ruralna naselja raspolažu znatnim prirodnim resursima i kulturnom baštinom koja se može iskoristiti za specificne sektore turističkog tržišta, što bi proizvelo ekonomski rast, njima nedostaju infrastruktura za pružanje usluga, javni objekti, sve vrste opreme, udobne kuće, a uz to se u njima beleži ekonomsko propadanje (nema investicija, nema posla itd.). U mnogim slučajevima nedostaju integrisane strategije za njihovo očuvanje i održivu promociju, što dovodi do zaostajanja ovih područja za razvojnim kretanjima u urbanim i priobalnim područjima. Pored toga, lokalne zajednice mahom nisu ni svesne ekonomskog potencijala svoje kulturne baštine (Bogdanov i saradnici, 2011).

Reč salaš je vanevropskog, verovatno azijskog porekla. Rasprostranjena je širom Evrope i Azije, poznaju je sve veće skupine slovenskih naroda. Nalazimo je u jezicima raznih naroda na prostoru od Poljske, Češke i Slovačke, preko Mađarske do Azerbejdžana i Turske, od Ukrajine do Rumunije, Bugarske i Srbije i okolnih zemalja (Nedeljković Angelovska, 2006).

Salaši su sasvim osobena društvena pojava na panonskom prostoru i simbolišu nekadašnju borbu ovdašnjeg seljaka sa nepreglednom pustarom. Tri osnovna elementa određuju suštinu salaša: rad, stanovanje i polje. Pod pojmom „salaš“ podrazumeva se kuća za stanovanje sa ekonomskim zgradama i okućnicom, na kojoj ljudi stalno ili povremeno borave, a koji svoju egzistenciju zasnivaju na sopstvenoj poljoprivrednoj proizvodnji. Salaši su u prošlosti bili privremena staništa zemljoradnika i stočara, koja su vremenom pretvorena u stalna staništa. Najviše ih ima u Bačkoj i severnom i srednjem Banatu. Racionalni poljoprivredni profesionalci će ovu specifičnost Panonske nizije, naročito Vojvodine, sa lakoćom definisati kao vrstu vojvođanskih farmi, “jedinstvenu celinu u prostorno-urbanističkom smislu koja predstavlja ukupno poljoprivredno gazdinstvo sa stambenom kućom, pratećim objektima i pripadajućim poljoprivrednim zemljištem”. Ili kao specifične naseobine relativno udaljene od sela, često izolovane od glavne komunikacije i infrastrukture i uglavnom malim posedom, pretežno između dva i 20 hektara. Ali nema u ovim definicijama ni traga od onoga što se zove “salaši sa mirisom mog detinjstva” ili “vojvođanski nedogled ravnice”.

Ne postoje tačni podaci o gradnji prvih salaša i gazdovanja na njima, ali se pretpostavlja da se masovnije grade u 19. veku i to u početku kao male kuće od nabijene zemlje sa trščanim krovom. Ovi salaši su bili niski, obično sa malim prozorima i neudobni za stanovanje, iako je tu živela cela porodica. U produžetku kuće nalazile su se štale za krupnu i sitnu stoku i bunar „na đeram“ ispred salaša. Ove neudobne kuće postepeno se zamenjuju udobnijim, te se već krajem 19. veka grade salaši od čerpića i opeke. Zlatno doba salaši su imali između dva svetska rata, da bi nakon Drugog doživeli period najtežih iskušenja kada su rušeni. Potom su u talasu opšte industrijalizacije i modernizacije preživeli i napuštanje i masovni odlazak stanovnika iz sela u grad. Poslednjih godina smešteni u novi kontekst turizma, ekologije i održivog razvoja, salaši doživljavaju „novu mladost“ (Ćurčić i saradnici, 2010; http://www.ekapija.com/website/sr/page/119833).

Kao posebne i specifične vrednosti salaša izdvajaju se njegov izgled, pokućanstvo, kuhinja, ali i način života. Salaši su svojevrsna urbanistička i arhitektonska celina koja se održala stotinama godina. Gde god je bio bagrenjak, tu se nalazio salaš. Nekada su salaši bili bez vode, struje, sa starim tradicionalnim pokućstvom. Kuća je bila od naboja, prizemna, bez podruma, sa podom od nabijene zemlje. Svaki salaš je imao stambeni i ekonomski deo. U stambenoj zgradi su prostorije za stanovanje, ali i gostinske sobe. Postojale su prednja soba-dnevna soba; srednja soba, koja je služila i kao kuhinja i kao trpezarija i iz koje se ložila zidana peć u prednjoj sobi; sa strane je postojala ostava, a ispred ulaznih vrata veranda. Sastavni deo salaša su bile ekonomske zgrade: čardak za kukuruz, ambar, šupe za ostavljanje alatki i kola, torovi, kokošinjci, svinjci… Prvobitni materijal od kojeg su građene zgrade na salašima je bio zemljani naboj, kasnije čerpić, a u najnovije vreme opeka. Zgrade su bile pokrivene trskom, a kasnije crepom. Ispred salaša, kao obavezan deo, se nalazio dubok, kopani bunar na đeram, sa kojeg su pili zdravu vodu žitelji salaša i stoka, a koji je leti služio za ostavljanje hrane i rashlađivanje pića (Pajović i Pavlica, 2002). Ograda dvorišta, kao i tora, izgrađena je od pruća. U dvorištu se sadilo voće i vinova loza, a u delu dvorišta koje je služilo za ispašu, sađeni su dud i bagrem – dud za rakiju, a bagrem za ogrev.

Pokućstvo salaša je bilo primereno karakteristikama kuće i “tehnologiji” života, te materijalnom statusu seoske porodice. Uređaji su vezani za posebne aktivnosti kao što su pečenje hleba (hlebna peć), mlevenje žita (žrvanj), obradu lana, vune (razboj) i slično. Zidove soba su krasile svetiljke i satovi, slike, skulpture i dekoracije, svete i porodične teme, kao i neutralne dekorativne teme. Posebnu pažnju domaćice su poklanjale posteljini (perjani dušek, vuneno ćebe za pokrivanje i slično) i zavesama, naglašavajući dekorativni aspekt.

Pokućstvo za tradicionalno opremanje enterijera izrađivali su majstori stolari, s današnjeg gledišta, pripadnici jedne vrste starih zanata. Reč je o vrlo racionalnim i funkcionalnim drvenim proizvodima koji su, zavisno od regionalne pripadnosti, mogli biti reljefno ili koloristički dodatno uređeni. Petrolejske svetiljke s različitim senkama, u sirotinjskoj i gospodskoj verziji, te različiti svećnjaci i plinske lampe (karbid) i uljanice već su odavno, uvođenjem električne struje u ruralna područja, ostali bez stvarne upotrebne vrednosti, iako su se još neko vreme zadržavali kao dekorativni elementi starih ruralnih enterijera (Kušen, 2007).

Život na salašu nije bio ni malo lak. Za domaćina je uvek bilo posla. Salašari su, pored ratarskih kultura i industrijskog bilja za prodaju, proizvodili sve povrtarske kulture za sopstvene potrebe. Pored toga, na salašima se gajio i veliki broj stoke, koja se držala kako za prodaju tako i kao hrana za članove domaćinstva. Od prodaje stoke, plaćale su se sluge, dok su se mesom hranili sezonski radnici. Salašari su na pijacama, osim stoke, prodavali i puter, sir, kajmak, jaja, živinu, povrće…, a kupovali odeću i obuću za sebe i svoje sluge. Salašari sa svojim specifičnim načinom života su predstavljali najkompletnije poljoprivredne proizvođače, jer salašar je bio ujedno ratar, stočar, živinar, povrtar, voćar, pčelar, lovac, neki su bili i ribolovci, a nije im strana bila ni domaća radinost. Salaš i salaški način proizvodnje predstavljali su specifičan način poljoprivredne proizvodnje. Tu se proizvodila na najekonomičniji način zdrava hrana.

Tokom zime salašari nisu imali puno posla, osim što su namirivali i timarili stoku. Slobodno vreme koristili su za razne popravke, krpljenje džakova, opaklija, pletenje štrangli… Tokom zimskih večeri, stariji su se na nekom od salaša okupljali radi kartanja, a omladina se skupljala na prela, koja su se najviše održavala nakon Božića. Tada su devojke sa sela odlazile na salaše. Prela su se održavala svaki put na drugom salašu, jer se sa susednih imanja dolazilo peške.

Osnovu nastanka vojvođanske kuhinje predstavljala je i hrana koja dolazi sa salaša. Sve ono što se gajilo na salašu, to se koristilo u ishrani. Od starina su hranu u kući pripremale najstarije žene, oslobođene teških poljoprivrednih poslova, dok je ostatak ukućana bio na njivi.

Posebne svetkovine na salašima bile su disnatori, svinjokolji. Tada su komšije jedne druge pozivali na večeru. Meso se jelo sveže, stavljalo u salamuru ili dimilo (sušilo). Leti se uglavnom jelo živinsko meso. Sreda je bila bezmesan dan, a petkom se obavezno postilo. Omiljena jela bila su pasulj sa suvim mesom, sarma, krompirača, hleb i lepinja, a nedelja nije mogla da prođe bez živinske supe sa dugačkim žutim rezancima, kuvanim mesom sa sosom i kiflicama sa salom ili štrudlom od maka i suvog grožđa ili bundevara. Slanina, šunka, džigernjača, švargla, čvarci, kobasice, mlak, sir i kajmak su se podrazumevali. Salašari su najčešće nazdravljali uz vino iz svog podruma, a pre jela nije se zaboravljala ni čašica rakije od duda (Subotić, 2011 i http://www.viaserbia.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1061&Itemid=49)

Primeri salaša kao čuvara tradicije u Vojvodini

Prostranu i plodnu bačku ravnicu krasilo je do pre pola veka mnoštvo salaša koji su, kao svojevrsna zemljoradnička gazdinstva, vekovima trajali i živeli punim životom. Na otprilike svakom kvadratnom kilometru nepreglednih oranica štrčale su veće ili manje kuće, sa štalama i ambarima, okružene drvoredima kao zaštitom od košave i snežnih nanosa. Danas su na ovom prostoru veoma retki autentični salaši, a jedan od preostalih još odoleva vremenu i nalazi se u neposrednoj blizini Novog Sada, u naselju Čenej. Reč je o Salašu 137.

Salaš je izgrađen još pre 270 godina i zadržao je autentičan izgled. Ovde nema nijednog novosagrađenog objekta, nema asfalta, modernog osvetljenja, ni skupocenog nameštaja. Odvajanjem od magistralnog puta Novi Sad – Subotica, kod table Salaš 137, prelazi se na zemljani put oivičen drvoredom bagrema dužine oko 200 m. Put vodi do smeštajno-ugostiteljskih i drugih kapaciteta. Sa obe strane zemljanog puta počevši od magistralnog puta prema objektima, prvo se prostiru livade, na kojima se seju detelina i zob za ishranu konja.

Salaš 137 poseduje restoran sa vojvođanskom kuhinjom, smeštajni kapacitet od 13 soba uređenih u starom nemačkom stilu kategorisanih sa 4 zvezdice, konjički klub “Jastreb”, Internacionalni safari klub i sportske terene. U okviru salaša, pored raznih sadržaja i pogodnosti koji se nude gostima u ponudi je i pansion za pse, koji su do sada uglavnom koristili lovci.

Glavna zgrada ili dugačka zgrada nalazi se u produžetku zemljanog puta, a sastoji se iz dva dela. Delovi su odvojeni ajnfort kapijom koja ujedno predstavlja i glavni ulaz na salaš. Prolaskom kroz kapiju dolazi se u uređeno dvorište. U dvorištu se nalaze restoran sa baštom, “gazebo” – natkrivena terasa sa binom u kojoj se organizuju razni skupovi, zatim dečije igralište, prostor za istrčavanje konja i odvojeni depadans za smeštaj gostiju. Pored glavnog parkinga smeštene su tri štale za konje, a u samom zaleđu salaša nalazi se voćnjak sa zasadima dunja, kajsija i krušaka.

Svi objekti koji danas postoje nalaze se na mestu gde su bili i nekadašnji. Građeni su od cigle, a natkriveni starim crepom koji je prikupljen sa krovova starih kuća, sa cele teritorije Vojvodine. Letnja bašta i štale su natkriveni trskom, što odaje poseban utisak autentičnosti. Podovi objekata obloženi su pločicama i starim ciglama, dok je u sobama kombinacija drvenog poda (patosa) i pločica u kupatilu. Kao i crep, po selima Vojvodine sakupljani su i stara cigla i nameštaj. Starom ciglom je popločano dvorište, a nameštaj je restauriran tako da ništa na njemu nije promenjeno. Čak je i raspored po sobama autentičan. U prvom delu glavne zgrade nalazi se recepcija, kancelarija i vešeraj. Recepcija je opremljena starim vojvođanskim nameštajem koji je restauriran, tako da nema klasičan pult već stari trpezarijski sto koji zauzima centralni deo, komode i stari presvučeni kanabet. Od starog ormarića koji je izdeljen malim fiokama, napravljen je odeljak za čuvanje ključeva od gostinskih soba. Ranije je bio deo inventara stare seoske apoteke, a služio je za skladištenje lekova. Pored ulaznih vrata u recepciji se nalazi stara staklena vitrina u kojoj su izloženi suveniri, koji se mogu kupiti kod recepcionera. Ponuda suvenira je velika i u duhu stare, paorske Vojvodine, a sa logom Salaša 137. Logo je zaštićen i nije dozvoljena nikakva upotreba i štampanje, bez dozvole vlasnika salaša. U ponudi suvenira posebno se izdvajaju vino “Salaš 137”, koje se uvozi iz Francuske u saradnji sa jednim od suvlasnika salaša. Ne manje važne, a i veoma zanimljive su figurice pravljene od testa u obliku kuća i konja, kao i gipsane figurice koje su i ujedno i magneti. U ponudi su i razglednice, kecelje, kačketi, potkovice i kuvarska kapa takođe sa logom salaša. Veoma zanimljiv detalj je papir za pakovanje suvenira koji i sam predstavlja suvenir. Papir je urađen u sepia stilu u formi starih novina. Tekstovi i slike su vađeni iz raznih časopisa koji su se bavili temom Salaša 137.

Tri dvokrevetne sobe koje su u nivou, uređene su u starom vojvođanskom, dok su ostale uređene u malo modernijem stilu. Do skoro po odluci vlasnika, ni jedna soba nije imala televizor, ali su na zahtev gostiju ubačeni. Na raspolaganju su dvadesetak programa lokalnih televizijskih stanica. Klima uređaj nema nijedna soba, jer za tim nema potrebe. Noću je čak potrebno pokrivanje jer debeli zidovi zadržavaju svežinu, a zimi ne može biti hladno, jer kaljeve peći odlično greju. U svakoj sobi nameštaj je drugačiji. Svaka soba ima kupatilo, a neke i mini liniju i mini bar. Zidove hodnika krase stare fotografije prethodnih vlasnika, a u sobama su uramljeni crteži dece iz Novog Sada koja su učestvovala u Dečijoj likovnoj koloniji.

Ulaz u zatvoreni deo restorana je trem kuće. Trem je opremljen kao i ostatak objekta nameštajem, predmetima, ručnim radovima koji su skupljani po celoj Vojvodini i verno podsećaju na duh starih vremena. Zgrada u kojoj je sada restoran nekada je bila stambena i sastojala se od predsoblja u sredini i tri sobe, jedna veća sa desne strane i dve manje sa leve strane. Pri samom ulazu u kuću, gde je nekada bilo predsoblje nalazi se šank koji zauzima centralno mesto u zgradi. Desno od šanka je trpezarija ukrašena sa starim radio aparatima, policama i čivilucima. Sav inventar, uključujući stolove, stolice, klupe, stoljnjake, skupljan je po Vojvodini. Tavan je preuređen i napravljena je galerija koja je deo glavne trpezarije. Zidove jedne sale krase stari satovi i limeni tanjiri, a druga je ukrašena goblenima. Enterijer bašte je upotpunjen iscrtanim plehanim tanjirima i starim satovima. U bašti je osvetljenje rešeno električnim fenjerima.

Na salašu se trude da hrana bude domaća i zbog toga imaju svoju farmu od 60 koza. Preradom mleka dobija se koziji sir koji prave sa tartufima, mirođijom ili orasima. Ćurkama, kokoškama, morkama, svinjama, kao i mlekom i jajima snabdevaju se sa komšijske farme. Snabdevanje jagnjetine, kajmaka i goveđe pršute je sa Zlatibora, a sva testa uključujući i hleb prave sami. Sa nekoliko salaša koji se bave organskom proizvodnjom povrća i imaju sertifikat Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, sarađuju već dugi niz godina.

Ovde je na snazi samo jedna filozofija – “Slow food”, ponikla u Italiji. Lokalno udruženje pod nazivom “Convivia Slow Food Vojvodina” sa sedištem na Salašu 137 je pokret koji se oslanja na bogatu tradiciju pre svega vojvođanske gastronomije. Ovaj pokret se bazira na spoju lokalnog, istorijskog, kulturnog i kulinarskog identiteta. Radi se o pomalo zaboravljenoj gozbi na kojoj su druženja i međusobna povezivanja istomišljenika kroz razmenu iskustva “začinjena” pre svega vojvođanskim, a potom i gastronomskim specijalitetima iz celokupne evropske kuhinje. U prilog tome govori i nedeljni meni: ponedeljkom se jedu “jela iz lonca”, utorak je rezervisan za gurmansku kuhinju, sredom su na meniju “jela iz kazana”, četvrtkom italijanski, a petkom lovački specijaliteti, subotom roštilj, a nedeljom stari vojvođanski ručak. Neka od tradicionalnih vojvođanskih jela koja se ovde pripremaju su: salašarska daska (domaći zalogaji: proja, gibanica, mladi kravlji sir, kozji sir sa mirođijom), fina guščija pašteta sa salaša (recept je tajna, a potiče iz 1924. godine i poklonio ga je naslednik nekada davno poznatog mesara vojvođanskog Nemca), police sa kajmakom (krompiri isečeni na pola, vreli, prekriveni otopljenim kajmakom), domaća supa (žuta, bistra, mirisna sa pravim domaćim rezancima), rindflajš (kuvano meso iz supe sa četiri sosa: od paradajza, mirođije, višnje i rena) i kolači –  štrudla, šne nokle, vojvodin koh, baklava sa orasima i višnjama, lenja pita od jabuka, gomboce sa šljivama. Salaš čuva tradiciju i kroz manifestacije “Dani dunje” koji su rezervisani za pečenje rakije od dunje, a u decembru se organizuje svinjokolja.

Pored domnaćih gostiju, salaš posećuju i gosti iz inostranstva, među kojima su najbrojniji Italijani. Dopunske usluge (škola jahanja, streličarstvo, vožnja fijakerom) se organizuju radi što bogatijeg sadržaja njihovog boravka na salašu (Tatalović, 2007; Subotić, 2011).

 Podizani sa namerom da se bude bliži zemlji, salaši su doživeli neobičnu sudbinu da u eri sveopšte globalizacije dobiju novu ulogu svojevrsnih oaza koje treba da čoveka iz urbanih sredina ponovo dovedu u vezu sa svojim korenima i prirodom.

Vojvodina bez salaša je siromašnija. U salašima je zgusnuta tradicija Vojvodine, oni su izvorište vojvođanskog mentaliteta. Njihovim oživljavanjem nazire se jedan stari-novi svet, donedavno potonuo u zaborav. Svaka poseta salašu provera je znanja iz istorije, etnografije, graditeljstva, gastronomije, muzičkog nasleđa…

Neophodno je svestranije bavljenje salašima i njihovom zaštitom kako bi tradicija i način života naših predaka ostali sačuvani u novom vremenu. Time bi se oni aktivirali, bio bi omogućen normalan život i rad na njima uz mogućnost razvoja seoskog turuzma.

 

Literatura

  • BOGDANOV N., ZEČEVIĆ B., VERSACI A., ROHAC J. (2011): Javno-privatno partnerstvo u ruralnom turizmu. Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) u okviru zajednickog programa Ujedinjenih nacija „Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja“, Beograd.
  • BESSIERE J. (1998): Local development and heritage: Traditional food and cuisine as tourist attractions in rural areas. Sociologia Ruralis, Volume 38, No. 1, European Society for Rural Sociology: 21 – 35.
  • KNOWD I. (1998): Rural Tourism: Panacea and Paradox – Exploring the Phenomenon of Rural Tourism and Tourism’s Interaction with Host Rural Communities. School of Environment and Agriculture, University of Western Sydney.
  • KUŠEN E. (2007): Priručnik: Kako ugostiti turiste na vlastitom imanju. Institut za turizam, Zagreb.
  • NEDELJKOVIĆ ANGELOVSKA V. (2006): Salaši kao simbol idilične vojvođanske prošlosti. Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu, Etnografski muzej, Sveska 70: 291-309.
  • PAJOVIĆ T., PAVLICA K. (2002): Mužljanski salaši i mogućnost njihovog uključivanja u seoski turizam Vojvodine. Časopis Departmana za geografiju, turizam i hotelijerstvo – Turizam 6: 160 – 162.
  • STOJANOVIĆ V. (2000): Seoska arhitektura Vojvodine u svojstvu turističkog proizvoda. “Turizam” broj 4, Savremene tendencije u turizmu, Institut za geografiju PMF, Novi Sad.
  • SUBOTIĆ I. (2011): Struktura i kvalitet gastronomske ponude ugostiteljskog objekta “Salaš 137”. Diplomski rad, Departman za geografiju, turizam i hotelijerstvo, Prirodno-matematički fakultet, Novi Sad.
  • TATALOVIĆ M. (2007): Stare salašarske vrednosti u turističkoj ponudi salaša 137. Diplomski rad, Departman za geografiju, turizam i hotelijerstvo, Prirodno-matematički fakultet, Novi Sad.
  • ĆURČIĆ N., PAVLOVIĆ N., STANOJLOVIĆ A. (2010): Aktiviranje bečejskih salaša na turističkom tržištu. Glasnik srpskog geografskog društva, Br. 2/2010: 225 – 246.
  • http://www.ekapija.com/website/sr/page/119833
  • http://www.viaserbia.com/index.php?option=com_content&task=view&id=1061&Itemid=49
Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja