RUSKA SENKA NAD SRBIJOM, KROZ ISTORIJU I DANAS

28/04/2017

RUSKA SENKA NAD SRBIJOM, KROZ ISTORIJU I DANAS

Autor: msr Srđan Graovac, istoričar

Veliki sultan Mehmed Osvajač je 29. maja 1453. godine izdao naređenje svojim vojnicima da krenu u, ispostaviće se, poslednji napad na zidine Konstantinopolja, prestonice Istočnog rimskog carstva. Pod naletom osmanskih osvajača hrišćanski branioci su doživeli slom, a poslednji vladar ove hiljadugodišnje pravoslavne imperije Konstantin XII je poginuo boreći se rame uz rame sa svojim vojnicima u očajničkom pokušaju da spase svoj grad. Pad Carigrada ima jedan epohalan značaj, ne samo zbog toga što je predstavljao važan segment jednog dugotrajnog procesa pokoravanja balkanskih država i naroda od strane Osmanlija, već i zato što je tim činom prestalo da postoji jedno drevno carstvo koje se danas pod uticajem nemačke istoriografije najčešće naziva Vizantija. Vladari te države su sebe smatrali legitimnim naslednicima rimskih imperatora, čuvarima antičke kulture, ali istovremeno misionarima i braniocima pravoslavlja. Nestanak Konstantinopolja kao velikog hrišćanskog duhovnog i svetovnog centra sa političke mape Evrope i njegovo pretvaranje u Istanbul, prestonicu jedne muslimanske carevine, je potencijalno moglo da znači gašenja izvora životne snage pravoslavne civilizacije. Ispostavilo se, međutim, da propast „Drugog Rimaˮ nije predstavljalo kraj hrišćanskog pravoslavnog carstva. Ideja takve imperije je samo našla nove nosioce oličene u vladarima koji su stolovali u Moskvi, „Trećem Rimuˮ, a koji su u svojoj vladarskoj titulaciji pored „čuvara samodržavlja i vladara cele Rusijeˮ na sebe preuzeli i taj gord i ponosit zadatak „branilaca pravoslavljaˮ. Kroz istoriju, ruski vladari su uistinu to i bili, veliki zaštitnici na koje su se pravoslavni balkanski narodi oslanjali kako bi ostvarili svoje najvažnije nacionalne zadatke, oslobođenje i stvaranje nezavisnih država. Srbi su bili jedan od tih naroda koji su uspostavili veoma intezivne i plodonosne političke i kulturne odnose sa ovom velikom silom, a koje održavaju i danas.

                Kontakti između Srbije i Rusije datiraju još od srednjeg veka i mahom su se odnosili na kulturnu i duhovnu saradnju. Zanimljivo je pomenuti to da se Rastko Nemanjić, kada je otišao na Svetu Goru, od potere koju je za njim poslao njegov otac sa namerom da ga vrati kući, skrivao u ruskom manastiru Sveti Pantelejmon. Sin Stefana Nemanje je istrajao u nameri da posveti život Bogu, zamonašio se i uzeo ime Sava, a u Rusiji se naročito posle XVII veka širi kult ovog velikog srpskog svetitelja. Važno je pomenuti i to da je jedan od najvećih ruskih careva Ivan IV Grozni bio srpskog porekla, tačnije njegova baba je pripadala uglednoj porodici Jakšića koji su u drugoj polovini XV veka prešli iz Osmanskog carstva u Ugarsku. Jakšići su se uzdigli među najznačajnije barone mađarske države, a Ana, ćerka Stefana Jakšića se udala za Vasilija Lavoviča Glinskog sa kojim je u braku dobila Jelenu, majku budućeg ruskog cara Ivana Groznog. Jelena Glinska je umrla kad je Ivan imao samo osam godina tako da je Ana preuzela brigu o vaspitanju mladog ruskog cara, odnosno svog unuka. U kolektivnom sećanju svog naroda Ivan Grozni je ostao upamćen kao veliki reformator. Vladar koji je uspešno ratovao protiv Mongola i Rusiji pripojio Sibir, ali i kao apsolutista koji se surovo obračunavao sa boljarima, ruskim plemstvom koje je ispoljavalo težnje ka ograničavanju njegove vlasti. Inače, oligarhske pretenzije aristokratije su nešto što je predstavljalo veliki izazov za rusku unutrašnju politiku, naročito u periodima kada je carska vlast bila slaba. Slične probleme Rusija je imala i u bližoj prošlosti kada se predsednik Vladimir Putin suočavao sa uzurpatorskim težnjama tajkuna, nove ruske ekonomske elite nastale na ruševinama komunističkog poretka. Bez obzira na istorijski momentum, težnje oligarha su uvek bile iste, pretvoriti Rusiju u svoj plen i sredstvo za lično bogaćenje. Odgovor je takođe uvek bio identičan, bilo da je dolazio od  imperatora ili predsednika Ruske federacije – nemilosrdno se obračunati sa magnatima i sprečiti da njihova pohlepa upravlja zemljom, jer više puta u prošlosti takva situacija je bila uzrok haosa i slabljenja države.

                Tokom prve polovine XVIII veka srpsko-ruski odnosi dobijaju na intezitetu. Najveći reformator u istoriji Rusije, Petar Veliki koji sa pravom nosi ime oca nacije uspeo je da ostvari svoju viziju i udari temelje moderne države. Na obalama Baltičkog mora sagradio je novu prestonicu, Sankt Peterburg, njegov prozor prema razvijenoj Evropi, idealu na koji se trebalo ugledati kako bi njegova zemlja doživela ekonomski, tehnički i kulturni preobražaj. Azijatsko lice tadašnje Rusije je bilo posledica viševekovnog mongolskog jarma, a Petar Veliki je doslednim reformama to lice preobrazio u moderno evropsko, kakvo je i danas. U toku XVIII veka diplomatija Rusije je postajala sve aktivnija, a samim tim sve više usmerena prema prostoru na kom je živeo srpski narod. Maksim Suvorov i Emanuel Kozačinski su kao rezultat tih novih spoljno-političkih težnji Sankt Peterburga pristigli iz Rusije u Sremske Karlovce i tu organizovali prosvetiteljsku misiju, šireći „ruske knjigeˮ među ovdašnjim svetom. Suštinski, to je vreme kada jača ekonomski i verski pritisak na Srbe u Habzburškoj monarhiji. Aktivno se radi na pokatoličavanju i promeni njihovog socijalnog statusa u položaj zavisnih seljaka, odnosno kmetova. Razlozi za ovakvu politiku prema Srbima u Dunavskoj monarhiji mogli su se pronaći u slabljenju Osmanskog carstva, što je uslovilo da potreba Beča za vojnicima graničarima postane izlišna. Neminovno, to je dovelo do razvojačenja dela Vojne krajine i promene socijal-ekonomskog položaja stanovništva koji je živeo na tom prostoru. Deo srpske populacije je odgovor na takve pritiske Beča i katoličkog klera pronašao u seobi u pravoslavnu Rusiju, gde su računali da će naći mir i šansu za novi početak. Postoje različiti podaci o broju tih doseljenika na prostore južne Rusije ili današnje Ukrajine tokom XVIII stoleća. Neke procene govore o cifri od oko 100 hiljada ljudi, dok danas pouzdano znamo da su oni osnovali značajne kolonije poput Nove Srbije i Slavenosrbije koje su postojale sve do 1764. godine. Vremenom, ti srpski doseljenici su se stopili sa lokalnim stanovništvom, ali su ostali brojni toponimi, kao svedoci njihovog dolaska na pomenute prostore.

                Do jačanja uticaja Rusije na jugoistoku starog kontinenta kao i prave ekspanzije u srpsko-ruskim odnosima dolazi tokom XIX stoleća. Francuska revolucija i Napoleonovi ratovi su dramatično izmenili političku kartu Evrope. Ruski car Aleksandar I Romanov je doživljavao Bonapartu kao skorojevića i uzurpatora, ali je bio spreman na privremeni sporazum sa njim kako bi dobio odrešene ruke kada su u pitanju njegovi interesi na Balkanu. Osmanska država, još uvek neprikosnoveni gospodar balkanskih hrišćana, već tada je bila samo senka nekada moćnog carstva. Temeljno je uzdrmana ekonomskim problemima i Srpskom revolucijom koja pod vođstvom Karađorđa traje od 1804. godine. Oduševljenje i euforija su reči kojima se najbolje mogu opisati osećanja srpskih ustanika kada je Aleksandar I 1806. godine objavio rat Turcima. Zahvaljujući dolasku ruske vojske ustanici su počeli verovati u konačnu pobedu i da je došao momenat vaskrsenja njihove davno porobljene države. Međutim, Napoleonov pohod na Rusiju 1812. godine barem privremeno je ugasio te snove. Kako bi izbegla rat na više frontova, Rusija je morala da krene putem sporazuma sa Portom. Prema mirovnom ugovoru koji je potpisan između ove dve carevine u Bukureštu 1812. godine, Srbiji je garantovana izvesna autonomija. Mada ustanici nisu prihvatili odluke Bukureškog mira, njegova osma tačka koja se odnosi na Srbiju je ujedno i njen prvi pomen u međunarodnoj politici posle više vekova zaborava. Suštinski to predstavlja početak internacionalizacije srpskog pitanja kao nečeg što će postati sastavni deo međunarodne politike u momentu kada se bude rešavala sudbina Bolesnika na Bosforu, kako su Tursku u tom vremenu podrugljivo nazivale zemlje Zapada, svesne zalaska moći i egzistencijalnih sposobnosti Osmanske imperije. Pošto je odigrala najvažniju ulogu u svrgavanju Napoleona, Rusija postaje jedan od ključnih faktora na Bečkom kongresu gde se odlučivalo o sudbini postrevolucionarne Evrope. Tada je već svima postalo jasno da je ona izrasla u dominantnu vojnu silu na kopnu i da će igrati ključnu ulogu kada se budu rešavali svi gorući problemi svetske politike, pa između ostalih i Istočno pitanje. Balkan kao geostrateški važan prostor, a naročito Konstantinopolj kao njegov „draguljˮ koji čuva Bosforski prolaz, za ruske careve postaje ključna tačka kojom se mora ovladati kako bi se omogućio prolaz Crnomorskoj floti u topla mora. Zapadne sile, a pre svih  Veliku Britaniju, plašila je ovakva ekspanzija Rusije. Zvaničnici u Londonu postali su svesni da veoma lako mogu izgubiti svoju dominantnu ulogu na Sredozemlju, ako se ovaj  plan ne osujeti. Upravo zbog toga ceo XIX, ali i početak XX veka biće obeležen sukobom ove dve moćne imperije oko Carigrada i Bosfora. Britanci su postali najveći protagonisti širenja politike straha od Rusije i samim tim čuvari opstanka Osmanske carevine kao brane njenom jačanju na jugoistoku Evrope. Balkanski hrišćani su time postali taoci protekcionističke politike Zapada prema Osmanlijama. Stoga i ne čudi što će se upravo ti narodi najviše okoristiti o rezultate ruske spoljne politike usmerene ka likvidaciji Turskog carstva. Zahvaljujući Jedrenskom miru 1829. godine koji je došao kao rezultat ruske vojničke pobede nad Turcima, Grčka je stekla nezavisnost. Sultan je potom pod pritiskom ruske diplomatije hatišerifima potvrdio autonomiju Srbije i njeno teritorijalno proširenje na šest nahija. U svetlu ovih događaja, a kada uzmemo u obzir i rusku pomoć na samom početku Srpske revolucije, onda uviđamo da je njen značaj u našoj borbi za nezavisnost apsolutno neupitan. Suštinski, to je i logično, jer su u datim momentima politički interesi sa jedne i druge strane bili u mnogome podudarni.

                Moramo napomenuti da je bilo i perioda kada odnosi između naša dva bratska naroda nisu bili na najvišem nivou. Kritičari ruske politike prema Srbiji najčešće kao krunski dokaz za svoje tvrdnje uzimaju Veliku istočnu krizu i San Stefanski mir kojim je posle pobede srpskog i ruskog oružja nad Turcima 1878. godine bilo predviđeno stvaranje Velike Bugarske. Činjenica je da je takva odluka Rusije u tom momentu izazvala razočarenje i nezadovoljstvo u Beogradu, jer je formiranje takve Bugarske bilo predviđeno na pojedinim teritorijama koje su smatrane srpskim. Međutim, moramo razumeti da je Rusija, pre svega velika sila koja vodi računa o svojim interesima. Stvaranje Velike Bugarske pod njenim protektoratom za Rusiju je predstavljalo geostratešku branu kojom Carigrad izoluje od zapadnih sila i stavlja ga pod njenu kontrolu. Čak i da je taj plan uspeo, to u svakom slučaju ne znači da bi Rusija trajno prepustila Srbiju austrijskoj zoni političkog uticaja i fokusirala se isključivo na Bugarsku. Osvrnemo li se u prošlost uočićemo da  ruska politika i kada je bila daleko od moći kojom je raspolagala u XIX veku nije zaboravljala svoju pravoslavnu srpsku braću. Kulturne i religijske veze dva naroda su jake i neraskidive. Prvi predavači u srpskim školama u Habzburškoj monarhiji bili su Rusi, knjige su stizale iz Rusije, a srpski studenti školovali su se na univerzitetima u Harkovu i Odesi. Sve se to dešavalo još tokom XVIII veka. Same po sebi, te činjenice nam govore da nas Rusija nikada u potpunosti ne bi prepustila nekoj drugoj interesnoj sferi. U trenutku ostvarenja svog primarnog političkog cilja koji se sastojao u ovladavanju Bosforom, njena diplomatija bi se ponovo „okrenulaˮ srpskom nacionalnom biću, kao prirodnom savezniku na ovim prostorima. Uostalom, naše etničke granice već su do tada bile uveliko pomerene na Sever i Zapad, tako da je to bio logičan pravac u kome su peterburški vlastodršci videli našu dalju ekspanziju.

                Berlinski kongres je sazvan pod pritiskom nezadovoljnih država, na prvom mestu Velike Britanije, sa zadatkom da se neutrališu politički dobici Rusije posle vojničke pobede nad Turskom 1878. godine. Odluke iz Berlina stavile su van snage San Stefanski mirovni ugovor, a samim tim i plan o stvaranju Velike Bugarske. Na Berlinskom kongresu Srbija, Rumunija i Crna Gora stekle su nezavisnost i međunarodno priznanje, dok je Bugarska dobila autonomiju u okviru Osmanskog carstva. Beograd je morao da se nosi sa gorkim osećajem izdaje, kao posledicom ruske podrške Bugarskoj tokom Velike istočne krize i u značajnoj meri je neutralisao svoje odnose sa ovom velikom silom. Rusija je sa druge strane pokušavala da održi svoju „sanstefanskuˮ strategiju živom, tako što bi ostvarila svoju dominaciju nad autonomnom bugarskom kneževinom. Međutim, ubrzo se ta politika pokazala izlišnom, jer zahvalnost Sofije prema svom oslobodiocu nije dugo trajala. Bugarska se sve više okretala prema zapadnoj Evropi, tražeći tamo strateške saveznike, kako bi ostvarila svoje teritorijalne aspiracije. Ispostaviće se da je Rusija odigrala ključnu ulogu kada je u pitanju sticanje nezavisnosti balkanskih naroda, ali joj to nije donelo trenutne benefite u vidu ostvarenja primarnih političkih ciljeva. Čak, u najvećoj meri nije dobila ni moralnu satisfakciju u vidu zahvalnosti tih naroda za sve što je za iste učinila. Pre svih, tu moramo pomenuti Bugare, jer su državu i stekli direktno ruskim oružjem, ali i Rumuni i Grci isto tako svoju slobodu i nezavisnost u najvećoj meri duguju ovoj velikoj pravoslavnoj imperiji. Srbi, takođe, trebaju biti zahvalni Rusiji na podršci, ali najmanje od svih pomenutih nacija. Svoju slobodu mi smo stekli, pre svega sopstvenom borbom, kako političkom tako i vojnom, ali je upravo ironično to da smo danas mi ostali najviše proruski orijentisani od svih naroda u ovom delu Evrope. Zašto je to tako, možda nam najbolji odgovor pruža Fjodor Mihajlovič Dostojevski. Veliki književnik i filozof je tvrdio da svi balkanski narodi koji su slobodu stekli zahvaljujući Rusiji, pre ili kasnije moraju se okrenuti protiv nje. Razlog leži u želji da se pred evropskim nacijama oni pokažu kao dostojni da budu deo njihove civilizacijske zajednice. Nažalost, najbolji način koji su pronašli za to dokazivanje bio je u napuštanju prijateljskih i bliskih odnosa sa Rusijom, imperijom, koja još od Bečkog kongresa, u određenim političkim krugovima Starog kontinenta samim svojim pomenom širi takav strah da u pojedinim istorijskim intervalima on poprima karakter kolektivne paranoje. Dostojevski smatra da su to „dečije bolesti koje će balkanski narodi preležatiˮ i shvatiti da im Rusija ne mora a priori biti neprijatelj, kao ni Zapad prijatelj. Samo su interesi večni, a kulturne i religijske veze naroda na ovim prostorima sa njihovom pravoslavnom zaštitnicom ostaju neraskidive.

                Srpski narod nikada ne bi smeo da zaboravi rusku pomoć tokom borbe za svoju nezavisnost, ali i ulogu Svetog cara Nikolaja II u toku Prvog svetskog rata, kao ni svu materijalnu duhovnu i kulturnu podršku koju je vekovima imao iz ove države. Period naših najlošijih međudržavnih odnosa se u većoj meri poklapao sa zavođenjem komunističke diktature u Rusiji i formiranjem Sovjetskog Saveza. Tokom tog vremena, jugoslovenska kraljevina gotovo da nije imala nikakve ili je imala povremeno izrazito negativne odnose sa Moskvom. Međutim, to neprijateljstvo nije bilo posledica mržnje prema Rusiji i njenom narodu, već prema onima koji su tu državu pretvorili u bezbožničku tvorevinu prožetu stidom prema sopstvenoj slavnoj prošlosti. Između ostalog i u tome možemo pronaći jedan od razloga zašto ta boljševička tvorevina nije imala budućnost. „Komunistički molohˮ je doživeo potpuni kolaps krajem osamdesetih godina XX veka, koji je predstavljao rezultat poraza u Hladnom ratu. Posle raspada Sovjetskog Saveza, Rusija je prolazila kroz duboku ekonomsku i moralnu krizu. Ponovo je postala plen u rukama oligarha koji su je nemilosrdno pljačkali, a narod pretvorili u taoce sopstvenih interesa. Takva Rusija, Jeljcinova, nije mogla pomoći ni sebi, a kamoli nama. Nažalost, devedesetih godina XX veka, nama je ta pomoć bila preko potrebna. Preživeli smo pravu nacionalnu tragediju, žigosani od strane slavodobitnog Zapada kao neljudi i monstrumi, u najvećoj meri samo zato što su nas oni sami doživeli i obeležili kao proruskog elementa u ovom delu Evrope. Početkom trećeg milenijuma na vlast u Moskvi je došao novi predsednik, Vladimir Vladimirovič Putin. Nije mu bilo teško da uoči gorući problem ruskog društva, jer je kroz istoriju mnogo puta bio isti, a to je pohlepna oligarhija spremna na sve kako bi uspostavila svoju vlast. Slomio je moć njenih predvodnika i vratio državu narodu. Krenuo je putem obnove nacionalne svesti i pravoslavne religije, kao životne snage Rusije. Ponovo se iza zidina Kremlja mogla osetiti energija „Trećeg Rimaˮ, pravoslavne imperije koja nije nestala padom Carigrada i koju nije uništila bezbožna ideologija komunizma, a koja će i dalje opstajati, jer je kao ideja besmrtna. Samim tim, Rusija je počela ponovo da se uzdiže i zauzima svoje mesto među velikim svetskim silama u vrtlogu globalne politike, vodeći računa pre svega o sopstvenim nacionalnim interesima. Danas, naša politička elita isto tako mora da se vodi vlastitim interesima, a činjenica je da se oni ponovo u velikoj meri poklapaju sa ruskim. Stojimo na istim stanovištima kada je u pitanju međunarodno pravo i opravdanost borbe za očuvanje Kosmeta pod našim suverenitetom. Rusija bezrezervno podržava Dejtonski sporazum i Republiku Srpsku kao najvredniju tekovinu tog mira. Ruski veto u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija sprečio je da Srbija postane jedina država u istoriji prikazana kao genocidna od strane ovog najvišeg međunarodnog tela. Učincima svoje politike Rusija je ponovo preuzela svoju istorijsku ulogu zaštitnika slovenskih pravoslavnih naroda, a u ovom slučaju srpskog, što je za nas veoma značajno, jer se pokazalo da kad god je Rusija bila na kolenima to se kao po pravilu veoma loše održavalo po naše nacionalne interese.

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja