Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Рудолф Кјелен (1864 – 1922), шведски научник и политичар, сматра се родоначелником модерне геополитике као дисциплине која се бави истраживањем односа просторног и политичког. Овај у своје време истакнути професор историје и политичких наука на универзитетима у Упсали и Гетеборгу, у делу Студија о шведским политичким границама (1899) први је употребио појам геополитика, који је од следеће године почео и јавно да користи на предавањима Увод у географију Шведске у оквиру Гетеборшке високе школе. Мада по образовању није био географ, његова дела се у највећој мери ослањају на истраживања знаметитог немачког научника Фридриха Рацела којег је на једном месту описао као „великог орача на пространом и делимично нетакнутом тлу геополитике“.
Р. Кјелен је у својој капиталној студији Држава као животни облик (1916) дотадашња научна поимања „државе као правног субјекта“ редефинисао и на основу емпиријских истраживања проширио, са дотадашње јуристичке, на социјалну, привредну, географску и демографску димензију. Иако није оспоравао правничко гледиште о територији као најважнијем елементу државе, сматрао је да такво строго стајалиште „науке о држави“ треба модернизовати. Истицао је „да нам је потребна наука о држави која се синтезно уздиже над тезом старе науке о држави и антитезом географије“. Таквој другачијој науци о држави свакако доприносе „појаве народа и земље“ које знатно проширују дотадашњи предмет њеног истраживања. Оваквом логиком Кјелен је дошао до закључка „да су државе, како их у историји сусрећемо и у збиљи се међу њима кретати морамо, чулно разума бића – баш као људи“. Занимљиво је да је инспирације за овакво становиште проналазио у античким мислиоцима: Платону (теоријско-филозофски приступ) и Мененију Агрипи (став о устима и стомаку), али и шведском политичару и правном писцу Хансу Јерту и његовим теоријама о томе да „држава живи“ , те да је „функција правне заштите само један од задатака државе“, баш као што је „кора дрвету потребна за заштиту, иако у њој живот дрвета не цвета и не доноси плодове“.
Сагласно оваквом „биологистичком“ поимању, држава као и сваки живи организам има својство пролазности (рађање, раст, развој). У вези с тим указивао је „да рађање државе није проблематично, ако је примарно“ тј. ако држава настаје не угрожавајући дотадашњи међународни поредак, земље и народе у окружењу. Проблем настаје оног тренутка када њен „секундарни настанак“ у оквиру постојећих државних ентитета крши међународни поредак , на штету једног или више суседа, најчешће уз подршку великих сила. Кјелен је наводио настанак албанске државе 1913. године као пример нове државе која се није формирала на државотворној свести албанског народа, колико посредством интереса страних сила, у чему препознаје „нешто вештачко, што будућности детета не доноси ништа добро“. Било би занимљиво чути Кјеленово мишљење о тзв. „независности Косова“ које је последица агресије НАТО на СРЈ 1999. године, и које озбиљно угрожава егзистенцијелне интересе суседа Албаније: Србије, Црне Горе, С. Македоније и Грчке, сталном претњом „обједињавања албанских етничких територија“ (концепт Велике Албаније). Из ове перспективе веома је важно Кјеленово запажање да једна држава постиже суверенитет тек међународноправним признањем и пријемом у систем држава (тзв. крштење државе). У свом најзначајнијем раду Кјелен је описивао и „смрт државе“ која је најчешће последица заузимања њене територије или „опадања националног осећаја испод критичног нивоа“. Разуме се да је могућа и њена обнова (реинкарнација држава) али само под условом да није наступила смрт једне нације (која је телесна и вечита, за разлику од националитета као синонима за „душевну“ смрт).
Биополитика
Кјелен је као најбољи Рацелов следбеник у потпуности прихватио његово биологистичко схватање државе из чега проистиче и закључак да ће наука о држави своју самосталност моћи да стекне једино као изразито политичка наука. Сходно томе феномени права и правног поретка не могу да опстану као једина ексклузивна улога државе, што условљава отклон од историјских (временских) обухвата државе ка њеним просторним (географским) перспективама. Све то подразумева и поновно одређивање основних функција државе. Тако Кјелен истиче да, поред управне и економске, у новом друштвеном контексту држава има и интегративну и социјалну функцију. Интегративна улога државе се манифестује у њеној способности да повеже становништво различитих етницитета, док је њена социјална фукција у формирању „једног друштва“ које чине припадници различитих класа, занимања, образовних нивоа. На овој основи Кјелен је изградио читав категоријални апарат који чини пет подсистема: геополитика, кратополитика, демополитика, екополитика и социополитика.
Геополитику је дефинисао као подсистем чији предмет истраживања није само простор као такав (земља) него и његова политичка организација (отуда дефиниција о опросторењу политике). Други подсистем је означио као владавинску политику или кратополитику (уставна и управна политика), затим трећи подсистем је демополитика као наука о политички организованој људској маси, четврти подсистем је заправо субсистем и налази се између геополитике и демополитике и у његовом средишту је живот народа и државе (екополитика), док је последњи, пети подсистем, дефинисан као социополитика, тј. као наука о држави као друштву у специфичном смислу (субсистем између демополитике и кратополитике). У вези с наведеним подсистемима врло је важно његово инсистирање на „закону компактности и складности“ , а од чега у крајњој линији зависи снага државног организма.
Организам државе и њен биолошки карактер се ипак најнепосредније испољавају кроз простор и народ, па је у вези с тим највећу пажњу потребно посветити геополитици и демополитици (у многим савременим теоријама се наглашава да је демографски фактор чинилац од много већег значаја у односу на природне ресурсе – прим. аутора). Ова два фактора чине тзв. природну страну државе. То је сама суштина и средиште теорије о држави као животном облику. Други део „бића“ једне државе је њена културна страна (привреда, друштво, власт) за које Кјелен тврди да се нужно прожимају с њеном природном страном.
Геополитика
Рудолф Кјелен је геополитику дефинисао као науку о држави као географском организму која се испољава у конкретном простору. То је по њему наука о држави као земљи, територији, области или најдиректније о пространству. Он је геополитику схватао као политику коју спроводе државне институције у конкретном географском простору, и она јесте, према његовом схватању, емпиријски део учења о држави, а не грана географске науке. То га у одређеној мери разликује од Рацела који је „политичку географију“ смештао у оквире антропологије. Управо зато, Кјелен је демографски фактор позиционирао изван геополитике, потенцирајући истовремено нераскидиву везу између државе и територије. Он је сматрао да је тло сама суштина државе, тј. део државног организма са којим је везана многим нитима.
Пишући о повезаности државе и њене територије, Кјелен је указивао на неколико битних својстава једне државе. Прво њено својство је пространост за коју је тврдио да не зависи само од националне воље и организованости власти, истичући да је територија државе заправо њено тело. Он је још на почетку 20. века заступао став о томе да државе по правилу лакше подносе демографске од територијалних губитака, поредећи такву могућност са оперативним одстрањивањем дела тела једног организма. У својим ставовима ишао је и много даље тврдећи „да географски простор има лековиту снагу“ и да представља „телесни организам једне државе“.
У промишљањима о територијалности заступао је став о томе да сви делови државног простора немају исту геополитичку вредност. Одатле је извлачио закључак да губитак одређених територија не мора нужно да води нестанку државе, али и да постоје витални простори чијим губитком једна држава престаје да постоји. То су пре свега главни градови и саобраћајне жиле–куцавице за које је тврдио да су у органском односу са државом. Уопште, борба за простор је толико важна да се може посматрати као главна покретачка снага историје. Такође је указивао да је процес територијалног ширења условљен „географском предиспозицијом једне државе“ и на тај начин објашњавао историјско запоседање руских степа, америчке прерије, али и енглеско ширење на морима.
Други појам који је тангентално везан за државну територијалност јесте питање граница. Своје ставове о границама објашњавао је „борбом за простор“ и „географском индивидуалношћу“, захваљујући чему држава настоји да изнутра хамонизује физичкогеографски простор у једну органску целину. Кјелен је као најбоље означавао природне поморске границе (Јапан, Енглеска) дајући на тај начин предност „острвским државама“ наспрам континенталних држава чији је „политички мотив првог реда постизање изласка на море“. Као типичан пример овакве геополитичке мотивације наводио је тежње Русије, Пољске и Србије.
Шведски геополитичар је сасвим другачије посматрао питање идеалних природних копнених граница. Он је истицао да то свакако нису реке, него планински венци „који имају баријерну улогу“. Истина, оваква „баријерна улога“ планинских венаца може да буде релативизована речним долинама, превојима, добром проходношћу, па чак и етнопсихолошким карактеристикама неких народа спремних да превазиђу такве баријере. Указивао је да су се због недостатака које су имале неке природне копнене границе, градиле вештачке границе – препреке попут Кинеског зида, римског лимеса или Трајановог бедема. Из свега наведеног произилази његов закључак да је најважније „квалитативно својство добре границе“. То је она граница која истовремно представља саобраћајну препреку, али не и изолатора једне државе од међународне трговине. Коначно, простор заокружен границом мора да задовољи два принципа: хармоничност (складност) и индивидуалност (особеност) што је за последицу имало историјски различите форме државности.
Магнетизам копна
Кјеленови погледи на политичку мапу света били су условљени ширим епохалним процесима, посебно догађајима уочи и за време Великог рата. У средишту његове пажње било је немачко-енглеско сучељавање интереса око Блиског истока за које је истицао да је представљало најјачи подстицај за почетак Првог светског рата. Као убеђени германофил био је присталица телурократског (копненог) погледа на свет, тврдећи да „циркумаринском типу држава (поморском типу држава) не припада будућност“. Разлоге оваквих ставова треба тражити у тадашњем интензивном развоју копнених саобраћајних веза, које су – како је веровао, убрзано поништавале предности поморског саобраћаја.
Нарочито је указивао на важност економске самодовољности (аутаркије) као основне претпоставке државне самосталности, а највећу препреку у остваривању овог концепта видео је у физичкогеографској једноличности једног државног простора који због тога „не омогућава разноврсну производњу и прехрану становништва“. Врло је занимљиво да аутаркија посматрана из овог угла (Кјелновог) није дефинисана само као последица одговарајућих физичких карактеристика простора, него је њено остварење итекако повезано с креативним потенцијалима становништва да економски валоризује обележја одређеног простора. На потпуно истоветан начин објашњавао је и превазилажење проблема слабости природних граница неких држава.
Шведски политичар је стварање великих држава посматрао као природан историјски процес, указујући да велике државе исказују једну врсту „геополитичког магнетизма“ у односу на околне мање просторе. На тој основи настала је Кјеленова концепција „великог средњоевропског простора“, под вођством Немачке. У разматрањима „изазова немачке централности“ (реч је о настојању да се артикулише немачки животни простор од уједињења 1871) заступао је два концепта ове стратегије. Први је заснован на идеји немачко-аустроугарске осовине, уз придодату Пољску, док је други концепт ширења немачког животног простора укључивао и подручје Леванта. Тако је његова теорија настала за време Великог рата (1916) била у савршеној коинциденцији са ставовима Ф. Наумана о немачкој „Мителевропи“ као једном изразито геополитичком појму који по свом садржају надилази дотадашње националистичке пангерманске идеје о политичко-економском преуређењу средње Европе. Кјелен је настојао да „немачки продор ка истоку“ оправда и њеним деликатним положајем у односу на бројне суседе и њихове концентричне притиске, указујући на супротан положај Енглеске „као острвске државе коју не угрожавају копнени суседи“. Такође је указивао да је енглески интерес да контролише Немачку „тако што ће је држати далеко од ушћа Рајне“.
Коначно, положај једне државе није доживљавао као статичку категорију, већ као динамичан појам, а што је темељно доказивао на примеру Шведске. Из садашње перспективе посебно је занимљиво његово гледиште о томе да „положај, развој и општа перспектива државе зависе и од отклона историјског клатна“. Тако је, у историјском смислу, Шведска варирала између два суштински различита идентитета: балтичког и скандинавског, из чега је проистекла и дилема о томе да ли је природније средиште ове државе Стокхолм или Гетеборг? Р. Кјелен је на сличан начин предвиђао и „сеобу америчког државног тежишта од истока ка западу“, а што је у једном ранијем огледу Ф. Рацел описао као „померање историјске стране“.
Занимљиво гледиште у вези с „померањем историјске стране“ износили су руски евроазијци (П. Савицки) који су између два рата указивали на „двосмисленост немачке централности“ која историјски стално пулсира између њене југозападне баварско-аустријске матрице (која је ближа атлантизму) и словенско-германске Прусије (која је ближа континентализму). Ова разлика је нарочито дошла до изражаја приликом доношења стратешких одлука Рајха у предвечерје Другог светског рата (1938 – 1941) и као таква је објективно допринела „геополитичкој катастрофи“ идеје Великог копна (познато је колико су напора атлантисти уложили како би Хитлерове ратне циљеве преусмерили ка Совјетском Савезу, а што им је коначно успело јуна 1941).
Демополитика
Као што смо већ указали, Кјелен је део науке о држави као народном организму назвао демополитиком. Овај појам сматрао је примеренијим у односу на дотадашње коришћене појмове попут политичке антропологије или етнополитике. Његова демополитика подразумева вишедимензионално прожимање простора и народа који живи унутар њега. По својој генези држава може да буде млађа од народа (посебно при њеном примарном стварању, о чему је било речи-прим. аутора), али се „народ поистовећује с државом тек када се нераскидиво интегрише с територијом и организује друштво“.
Према Кјелену, јединство народа и државе не заснива се на њеном односу према појединцу, већ је на односу према колективитету. На тај начин до изражаја долази његово биологистичко поимање које се препознаје у органској вези државе не само према тренутним становницима, него с народом у његовој прошлости, садашњости и будућности. Дакле, народ се из ове визуре посматра као историјска категорија који поседује својства „континуитета и унутрашње кохезије“. Заједничко порекло, језик и припадности „духовној заједници“ истицао је као основе националне самосвојности. Кјелен је указивао да је елемент припадања „духовној заједници“ у сфери субјективног или психолошког и да је као такав посебно дошао до изражаја приликом конституисања енглеске нације. У складу са својим светоназором о „нацијама као природним бићима“ истицао је два начина њиховог рађања (настанка). То су процес „асимилације“ када временом долази до мешања различитих нација (Америка, Енглеска), и процес аклиматизације (прилагођавања) различитих „људских елемената“ природно предиспонираној области коју је означио као једну врсту „калупа“. Као типичан пример наводио је португалску и холандску нацију које су настале у „специфичним земљама ушћа“.
Свестан променљивости националног осећања, Кјелен је наглашавао важност улоге државе у управљању популационим процесима, и предлагао контролу природног и механичког кретања становништва, истицао значај бројности, потом просторни размештај и густину насељености. У вези с питањем нације, веома су занимљива његова гледишта о односу нације и друштва. Док је нација у основи један „вишегенерацијски континуитет свести о заједничкој припадности“, дотле је „друштво само једна (последња, садашња) генерација“, која је на основу сличних интереса класно структурисана. Кјелен је сматрао да аналогно природном складу географских, културних, економских и других различитисти, држава треба да тежи постизању хармоније разних интересних група у друштву. Реч је о настојању које је означавао као „социјалитет“, а што је сматрао поузданим индикатором снаге или слабости одређене државе. Такође је указивао да у вишенационалним и вишеконфесионалним државама улогу класа преузимају национални и религијски колективитети, који могу да подстакну дезинтегративне процесе (наводио је случајеве Аустроугарске, Русије, Немачке и Блиског истока као примере из свог времена).
Да резимирамо, упркос бројним и суштинским примедбама на Кјеленову биологистичку теорију о држави и његово становиште о природној (физичкогеографској) предодређености одређених простора (држава), његов допринос конституисању геополитике као научне дисциплине је изузетно значајан. Занимљиво је да његова теорија о „новој науци о држави с елементима географичности“ није извршила толики утицај на правнике, колико на историчаре, географе, политикологе и војне стручњаке. Са становишта практичне политике идеје о „држави-организму“ убризгале су неопходну „инфузију“ у промишљањима о односу просторног и политичког у немачкој науци. Занимљиво је да су дела попут Држава као животни облик, али и она посвећена актуелним велесилама, затим политичким проблемима Првог светског рата, или основама система геополитике, иако штампана у Шведској, наилазила на веома добар одјек у немачкој јавности. Кјелена је немачкој јавности свакако препоручивало нескривено германофилство, али и конкретне геополитичке препоруке у којима је означавао правце немачке експанзије (преко Турске до Дарданела, Персијског залива, те преко Египта, укључујући и Суецки канал, и Судана до екватора у Африци). Кјеленове тезе о доминантној и интегративној моћи германског фактора суштински су се поклопиле с „идејом Мителевропе“ чији је потенцијал, чини се и данас, једно од најважнијих питања европске политике.
ЛИТЕРАТУРА: Рудолф Кјелен, Држава као животни облик, Издање И. Ђ. Ђурђевића, Београд, Сарајево 1923; Александар Дугин, Основи геополитике, Еко-прес Зрењанин 2004; Миломир Степић, Геополитика: идеје , теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд 2016.
Остави коментар