Ropstvo u Zeti i Hercegovini tokom srednjeg veka

24/04/2022

Autor: prof. dr Boris Stojkovski

Dubrovačka republika je na Balkanu i uopšte među srpskim i južnoslovenskim zemljama srednjeg veka imala najistaknutiju ulogu u trgovini i ekonomskom životu uopšte, pa tako i u trgovini robljem koja je tokom dobrog dela srednjeg veka bila privredna grana koja je donosila ne male prihode.

Ali, zaleđe Dubrovnika (današnja Hercegovina), te donekle i Zeta bili su prostori gde se, iako skromnijih razmera, takođe odvijala trgovina robljem. Treba razlikovati činjenicu da je prostor današnje Hercegovine bio neposredno zaleđe Dubrovnika, te da je tu zabeležena nešto veća aktivnost. Zeta, pak, sa druge strane, bila je deo srednjovekovne srpske države u kojoj se nije moglo trgovati hrišćanskim robljem. Stoga podataka o ovom prostoru nema mnogo, ali su oni zanimljivi jer svedoče o postojanju ove prakse i u balkanskom kontekstu, a ne samo u primorju, ili, pak, u zemljama vizantijskog carstva.

Kontakti Dubrovnika sa zaleđem su veoma stari i odnose se i na trgovinu žitom, drvetom, ali i ljudima. Roblje je kupovano mletačkim dukatima/matapanima na ušću Neretve gde je bila pijaca roblja. Mlečani su tamo kupovali ljude i nisu u Dubrovniku plaćali carinu na bosansko roblje, jer je Venecija bila vrhovni gospodar Dubrovnika. Drijeva na reci Neretvi bio je važan trg u prodaji roblja, kao i uopšte  u ekonomskoj delatnosti zaleđa. Takođe i kod današnje Gabele (gabela na italijanskom znači carinarnica) bio je važan trg gde su se prodavali brojni artikli, pa i ljudi. Žene su vredele oko 10,5 perpera, a muškarci oko devet, a vrednost roba je bila oko tri vola, a robinja je vredela 260 kilograma jagnjetine, ili pak 430 kilograma pšenice.

U dolini Neretve roblje su kupovali i stranci. Braća Onofro i Jakopo su držali carinu na so i vino 1377. godine, a 1381. godine zakupac celog trga na Neretvi bio je Firentinac Tadeo Jakopov sa jednim građaninom Bolonje Talentijem. Jakopi je imao pravo da izdvoji prvo 90 dukata kao svoju platu, ali i da ubire druge dažbine na so, vino i drugu robu, pa i na roblje. Bio je vrlo aktivan na ovom području, te je 1378. godine prodao 13 robova oba pola. Prekupac je bio njegov zemljak iz Firence koji je imao zaradu od 100% na ovaj posao sa ljudskim bićima. On se i naredne godine bavio kupoprodajom patarenskih zarobljenika, a posebno je ovo bosansko roblje preprodavao u ortakluku sa nekim Mlečaninom. Drijeva je bio i mesto na kome su ljude kupovali i prodavali i Gvido Tomazin, takođe Italijan, ali nepoznatog porekla, kao i jedan Đenovljanin po imenu Ambrozo Spinola. Roblje sa Neretve u poznom srednjem veku najviše su kupovali Katalanci i odvodili ga u Apuliju i Siciliju.

Jedan od razloga rata bosanskoga kralja Stefana Ostoje i Dubrovnika bila je i trgovina robljem, a Stefan Ostojić tražio je čak i ukidanje trga Drijeva zbog ove trgovine. Ona je, međutim, postojala i posle ovog rata, i uprkos zabranama, pa čak i formalnom ukidanju trgovine robljem u Dubrovniku 1416. godine, ova praksa nije nestala sa Jadrana i Balkanskog poluostrva, već je samo promenila formu. No, vratimo se trgovini robljem u dubrovačkom zaleđu. U Dubrovačkom arhivu pod 30. avgustom 1385. godine pohranjen je spis o prodaji većeg kontigenta ljudi. Leo Masi iz Ankone kupio je u Drijevima od Živka Hrvatinića robinju Radoslavu, koju potom prodaje jednom drugom italijanskom trgovcu iz Mesine. Drugo ime jednog Neretvljanina koji prodaje roblje ovom Ankonitancu je Vukosav Milunović koji je Masiju prodao Grivnu, kao i roba Novaka koji odlazi takođe u Mesinu istom trgovcu, čime su zapravo u jednom danu preprodali čak troje ljudi za Mesinu.

Brštanik je takođe bio značajan trg na kojem se obavljala  trgovina ljudskim bićima, a kojom su se bavili i domaći ljudi. Čak je zabeleženo da i Stojislava, ćerka bosanskog kralja Dabiše, prodaje roblje na Neretvi. Brajan Mikulić, zlatar iz republike Svetog Vlaha je kupio bosansku patarenku i kasnije je prodao u Dubrovniku nekom Mlečaninu. Značajan poslovni čovek Petar Doj, poreklom Katalanac, takođe je i na Neretvi je kupovao roblje, a koji se istovremeno bavio trgovinom i drugim artiklima na veliko. Sudio se sa dubrovačkim vlastima zbog tri Bosanke, koje su tvrdile da su hrišćanke, a ne patarenke, i stoga nisu mogle biti držane kao robinje. Sud ih je oslobodio, a Petra Doja uputio na prodavca robinja Tonka Milkovića da traži od njega novac i da sa njim namiri potraživanja. U drugoj polovini 1393. godine odlučeno je da Milković vrati katalanskom trgovcu novac i da naknadu traži od onih koji su mu prodali robinje, predstavljajući ih kao pripadnice patarenske jeresi, iako su bile hrišćanske vere.

Postoje i retki, ali neverovatno zanimljivi zapisi koji prikazuju kako su stanovnici određenih mesta trgovali domaćim robljem, sugrađanima. Radoslav iz Pljevalja kupljen je od strane Vukosava Pribilovića, a prvi vlasnik i docniji prodavac mu je bio izvesni Bosanac Dragić, inače trgovac robljem na Neretvi. Trgovci sa Neretve su išli često na ovakva putovanja da bi nabavili roblje koje je menjalo vlasnike, ali često završavalo u Dubrovniku. Bogdan Mihejlović je kupljen prvo u Drijevima, pa je 16. februara 1394. prodat u Dubrovačkoj republici. Petko Tolanović je još jedan neretvljanski trgovac koji je ljude prodavao u Drijevima, ali i Dubrovniku, poput siročeta, devojčice Velke.

I u trebinjskoj oblasti bilo je trgovine robljem i ropstva kao institucije. Sve do 70-ih godina XIV stoleća, Frančesko Mangana, iz Barija, ali dugogodišnji stanovnik grada pod Srđem bio je veliki kupac trebinjskog roblja. Za cenu 2-12 perpera on je u Trebinju kupovao roblje i preko Dubrovnika ih odvodio u Mletke na dalju preprodaju ili pojedinim vlasnicima koji su roblje kupili već u samom Dubrovniku. Navedeni trgovac kupovao je roblje u prve dve decenije XIV veka, od domaćih građana Zbislava Batinića, Medoje i Budisav koji su mu prodali zajedno jednu robinju, kao i jedan Trebinjac Obradović. Takođe, iz Rudina kupio je robinju od tamošnjeg stanovnika Preljuba Tomislavića i brzo ju je i preprodao.

Kotor je predstavljao važan primorski grad u sastavu srpske države. Jedno je od retkih mesta na tom području gde je zabeležena trgovina robljem. Kotorani su robove zvali vlastaci, verovatno od reči za vlast. Kotorske knjige, odnosno arhivski dokumenti, sačuvane su od 1326. godine. Trgovina ljudskim bićima, doduše, tada u samom gradu zamire, iako ne nestaje. Prijatelj (to mu je bilo ime) iz Trebinja, sin Dražislava, prodaje Marku Simonovom, Kotoraninu, robinju Dobroslavu sa dva mala roba Pribilom i Bosilom za 30 perpera. Prodaja se desila 7. novembra 1326. godine, a uslov naveden u ugovoru je da, ako neko od njih pobegne, novac ima da se vrati. Dalje, 18. avgusta 1332. godine sudije potvrđuju testament Grube Abre po kome je robinja Kalija slobodna. Širom Mediterana postojala je ova praksa. Roblje je oslobađano pred smrt vlasnika neretko iz želje da se vlasniku time oproste svi grehovi, te da na samrtnoj postelji učine neko dobro delo.

Postoje i informacije o položaju i statusu roblja, posebno robinja u srednjovekovnom Kotoru. One su tretirane kao vlasništvo gospodara, a u statutu samog Kotora se tretiraju kao stvari koje se mogu založiti. Dakle, u ovom pogledu nema značajne razlike u odnosu na Dubrovnik i tamošnji status roblja. Robinje se nisu mogle žaliti sudu, a mogle su se davati i u miraz. Tako na primer, uz 50 aksađa zlata, 70 perpera, garderobu i druge stvari, i jedna robinja je data u miraz Slavi od strane njene majke Milesije, žene Teodora Kandića iz Kotora. Akt je donet 23. jula 1332. godine pred notarom u gradu Kotoru. U braku između Kotoranke Roze i Baranina Ilije jedna robinja je bila takođe deo miraza. Ovaj ugovor datira od 11. avgusta 1332. godine. Još dve robinje su bile deo dva miraza koji su zapisani kod notara 28. januara 1333. godine. Ukoliko su se žalile sudu bez patrona sud bi kaznio upravo robinju, a ne bi se obazirao na prestup. Brak između robova i slobodnih je bio zabranjen, ali za brak između robova ne znamo ništa. Dva brata su, posle očeve smrti, podelili robinje, ne pitajući ih za to, i to je jedan specifičan kotorski arhivski dokument koji svedoči o položaju roblja, koje je ipak imalo određena prava kada su u pitanju testament i zaveštanja kotorskih građana. Arhivski izvori Kotora o trgovini robljem i ropstvu u ovom primorskom srpskom gradu daju još neke zanimljive slike i priloge za istoriju ove institucije u srednjem veku. Tako, neki Jeronim iz Zete sudio se sa Nikolom Umianom, koji je poticao iz mletačke Albanije. Sudili su se oko robinje koju je Nikola prodao Jeronimu i koja, prema tvrdnji tužioca, očigledno nije zdrava, iako njen prodavac uporno tvrdi da jeste i da je takva bila i u momentu kada je prodata. U slučaju da je tako, Nikola je trebalo da vrati kupcu novac, kako sugerišu odredbe vezane za trgovinu robljem u Kotoru. Iz ovog spisa saznajemo i kako se završila ova parnica. Sud je naredio povraćaj i novca i robinje, koja je četiri godine ranije radila kao dojilja kod Umiana.  Iz 1377. godine je i slučaj samoprodaje u ropstvo dve slovenske robinje Eliji Zaguriću. Ovakvih slučajeva bilo je dosta u srednjem veku i to posebno u siromašnijim krajevima, kao što su Bosna, Hercegovina, dubrovačko zaleđe, a slične paralele se mogu povući sa Kavkazom. I tamo su roditelji prodavali svoju decu zbog bede i gladi, a bilo je i samopredaje u ropstvo zbog teške situacije.

Tačno vek nakon poslednjeg citiranog događaja, 1477. godine, Radič Mladenović iz Perasta bio je izručen Skender-paši. U zamenu za slobodu ponudio je svoju ćerku kao robinju, ali su je Peraštani spasili otkupom. Period turske najezde je doba kada se trgovina robljem počinje svoditi na preprodaju zarobljenika iz osmanskih pohoda i pljački zaleđine Dubrovnika i Kotora, te drugih delova Balkana i srpskih zemalja.

Kotor je bio i mesto gde se, dakako u maloj meri, vršila i trgovina robljem iz Afrike. Crna Saracenka Cita kupljena je od strane uglednog kotorskog građanina Pavla Kontarena, člana jedne od najuglednijih kotorskih patricijskih kuća. Cena joj je bila dosta visoka, 30 mletačkih dukata. Pavle se takođe obavezao da se dobro ophodi prema crnkinji. Ima i nešto domaćeg roblja, pa tako 12. marta 1336. godine, Klara, ćerka Poloha, izjavljuje da je robinja Marka, sina Draga Basilja. Marko ju je, po njenim rečima,  kupio za svoj novac.

Takođe, ima spomena o odbeglim robovima, slično kao i u Dubrovniku, ali i drugde na Mediteranu. Roblje je neretko bežalo od svojih gospodara, pre svega zbog nehumanog statusa i najnižeg položaja u društvenoj hijerarhiji srednjega veka. Isto tako, ne treba izgubiti iz vida ni činjenicu da je roblje često bilo tretirano nehumano, a robinje su u velikom broju slučajeva postajale, svojevoljno, ili pak češće ne, i ljubavnice svojih gospodara. Zakonodavne i statutarne odredbe širom Mediterana nisu dozvoljavale vlasnicima da ubiju roblje po svom nahođenju, ali je ipak položaj robova bio poprilično loš i, kao što je pomenuto, najniži u srednjovekovnoj socijalnoj stratifikaciji. No, srednjovekovna legislativa je beg roblja smatrala prestupom koji se imao kazniti, često i prilično strogo. Ako vlasnik uhvati odbeglog roba ili robinju, može da radi sa njima šta god želi, bilo je propisano u Kotoru. Kažnjavani su i oni koji su bili jataci odbeglog roba. Statut Kotora je pružao i mogućnost oslobađanja roblja, kao i drugde na Mediteranu.

Kotor je jedino primorsko mesto u kome postoji spomen roblja u srpskoj srednjovekovnoj državi. U Budvi nema statutarnih odredaba o robovima, ali pojedini istraživači zaključuju na osnovu reči libero u nekim delovima statuta, da je ipak bilo i neslobodnih ljudi. Budvanskih arhivskih dokumenata o kupoprodaji roblja nema. Jasno je da Kotor, koji je bio najvažniji srpski srednjovekovni primorski grad, nakon Dubrovnika, takođe nije imao preterano razvijenu instituciju ropstva niti trgovinu robljem raširenu kao u Dubrovniku. Od dalmatinskih gradova ropstvo i trgovina robljem spominju se još i u Trogiru i Zadru, gde postoji dosta očuvanih arhivskih spisa, koji dokumentuju veliki promet muškaraca i žena koji su prodavani u neslobodne ljude širom Mediterana, ali naravno, najviše kako domaćim ljudima, tako posebno i ljudima na Apeninskom poluostrvu.

U Dubrovniku, pak, od 1282. godine, pa sve do kraja srednjeg veka prodavalo se osim roblja iz Bosne, Srbije i drugih južnoslovenskih regija, i saracensko roblje, te crnci, zatim roblje poreklom iz Rusije, Turske, kao i tatarsko, pa i grčko roblje. Robinje i robovi sa Levanta i Istočne Evrope bili su predmet trgovine katalanskih trgovaca, odnosno Aragonaca, zatim prodavaca i kupaca iz svih delova Italije, kao i mletačkih poseda Mediterana. Sa druge strane, jug Jadrana nije bio tako razvijen u ovoj poslovnoj grani. Mogu se nazreti negde dva ključna objašnjenja zašto je u Kotoru bilo tako malo roblja u poređenju sa Dubrovnikom, iako je grad bio relativno važan. Prvo, ovaj grad nije bio na velikim karavanskim putevima kao Dubrovnik, a drugo, bio je i deo srpske države, gde se nije smelo prodavati hrišćansko roblje. Iako za Srbiju značajan, Kotor je bio ipak drugorazredni mediteranski centar, dok su ostali gradovi bili još manje značajni, ali to ne znači da roblja nije bilo, naprotiv.

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja