Rezolucija Informbiroa 1948. godine

30/11/2019

Autor: msr Ognjen Karanović, istoričar

 

Rezolucija Infirmbiroa 28. juna 1948. godine predstavljala je vrhunac krize u jugoslovensko-sovjetskim odnosima, koja se pojavila u odnosima dve zemlje krajem 1947. godine. Do tog momenta razlike koje su postojale između spoljnopolitičkih stajališta Beograda i Moskve bile su minimalne. Jugoslavija je čvrsto stajala uz Sovjetski Savez, dok je u unutrašnjem razvitku verno pratila sovjetski model društveno-ekonomskih odnosa. Istovetna ideološka uverenja doprinosila su uzajamnom poverenju, posebno kad je bilo reči o razumevanju savremenih događaja i produbljivanju razlika sa zapadnim kapitalističkim svetom. Međutim, vremenom, primetne razlike u međusobnim odnosima koje su, logično, proishodile iz hegemonističkih aspiracija Kremlja, i povremeni nesporazumi u bilateralnoj saradnji, postajali su dovoljna nijansa koja je menjala utisak o Jugoslaviji kao vernom satelitu i Sovjetskom Savezu kao braniku nezavinosti i suverenosti država. Krajem maja 1945, u trenutku kada je Tršćanska kriza dobijala zabrinjavajući tok, Josip Broz Tito je okupljenim građanima Ljubljane održao dalekovid govor: „Govorilo se da je ovo pravedan rat i mi smo ga takvim i smatrali. Ali mi tražimo i pravedan završetak, mi tražimo da svako bude gospodar na svome, mi nećemo da plaćamo tuđe račune, mi nećemo da budemo moneta za potkusurivanje, mi nećemo da nas mešaju u neku politiku interesnih sfera. Zašto da se našim narodima uzima u zlo što hoće da budu u svakom pogledu nezavisni i zašto da im se ta nezavisnost ograničava ili osporava? Mi nećemo više biti ni od koga zavisni, bez obzira šta se pisalo i šta se pričalo – a piše se mnogo, piše se nelijepo, piše se nepravedno, piše se uvredljivo, nedostojno onih koji žive u našim savezničkim zermljama. ( …) S ovom Jugoslavijom nema mešetarenja, nema trgovine.“

Titov nastup sadržao je jugoslovensko nezadovoljstvo zbog uskraćivanja savezničkih sila Jugoslaviji prava da ovlada Trstom, ali je istovremeno bio protest protiv mogućih pritisaka na jugoslovensku nezavisnost, nepraveći razliku između eventualnih država koje bi to pokušale. Iako je bilo očito da je nova socijalistička Jugoslavija nepokolebljivo stala uz Sovjetski Savez u posleratnim odnosima, negativna rekacija na Titov govor došla je upravo iz Moskve. Titu je bilo zamereno što je tokom govora izjednačio interese zapadnih imperijalista i SSSR, i što Jugoslavija ne vodi dovoljno obazriviju politiku oko Trsta. Drugarska kritika iz Moskve bila je prihvaćena u Beogradu, ali nije zaustavila sporadične sumnje koji su u međusobnim odnosima vremenom postajale sve izraženije, naročito ako su postupci jugoslovenskih vlasti dovodili u pitanje položaj Moskve kao glavnog arbitra. Jugoslavija nije mogla da sakrije nezadovoljstvo 1946, nepovoljnim epilogom rešavanja pitanja Trsta na Pariskoj konferenciji, dok je Sovjetski Savez u nekoliko navrata obuzdavao preteranu ishitrenost jugoslovenske balkanske politike. Ona je naročito došla do izražaja tokom 1947. godine, kad su predstavnici Jugoslavije i Bugarske okončavali pregovore o bliskoj kooperaciji i konturama buduće balkanske federacije. Plan federaciji balkanskih naroda imao je dugu predistoriju još od sredine XIX veka, da bi se ponovo afirmisao nakon Drugog svetskog rata, ali ovog puta kao korisno sredstvo daljeg zbližavanja nesigurnih balkanskih komunističkih partija i država. Konsultacije bugarske i jugoslovenske delegacije o formi i načinu na kojima bi se federacija stvorila vodili su se sporadično od završetka rata, da bi u leto 1947. dobili konačne obrise. Bledski sporazum između Bugarske i Jugoslavije bio je potpisan 1. avgusta 1947, i predstavljao je osnovu zajedničkih interesa na Balkanu. Međutim, Staljin je u startu izrazio svoje rezerve i neslaganja. Smatrao je da je potpisivanje bilo preuranjeno, naročito zato što mirovni sporazum Bugarske još nije stupio na snagu. Svoje pimedbe on je u odvojenim porukama poslao Titu i Dimitrovu. Negativnom reakcijom prema sporazumu Beograda i Sofije, Moskva je pokazala da sve više sumnja kako postaje previše izuzeta iz konsultacija o definisanju strateške politike na Balkanu.

Potpisivanje jugoslovensko-bugarskog sporazuma dešavao se u trenutku kad je Moskva menjala strategiju prema istočnoj Evropi, i kad su se već pojavljivali jasni znaci o nameri Staljina da podvede pod čvršću kontrolu i disciplinu komunističke partije u Evropi. Povoljni izveštaji koji su sačinjeni o radu KPJ, kao i izveštaji ambasadora Lavrentijeva o jugoslovensko-sovjetskim odnosima, pored mnogobrojnih pohvala, nosili su i jednu dozu kritike. U proleće 1947, Lavrentijev je izveštavao o tendecijama lokal-nacionalizma u Jugoslaviji, koje se, po njegovom mišljenju, ne smeju prećutati. Sovjetski ambasador je primećivao kako se uz preterano isticanje jugoslovenske partizanske borbe umanjuje uloga Sovjetskog Saveza, kao i da jugoslovenski vodeći komunisti nastoje da isključvio sebi pripišu zasluge za oslobođenje Jugoslavije i uspehe u ekonomskoj obnovi. Krajem 1947, Lavrentijev je pojačao kritiku protiv režima u Jugoslaviji, istupajući još kritičnije prema vrhu SKJ, a naročito prema Titu, za koga se lepila etiketa nacionalističke ograničenosti. Početkom 1948. sovjetska ambasada je uveliko alarmilala Moskvu da se njena pozicija u Beogradu ignoriše, a sovjetski vojni ataše general Sidorovič je preporučivao da Informbiro mora da istraži jugoslovenske greške. Nepovoljni izveštaji ambasade iz Beograda podržali su Staljinove sumnje u nepravilnosti jugoslovenske politike na Balkanu. Odnosi između Jugoslavije i Albanije privlačili su, takođe, pozornost krajem 1947. Za interese Sovjetskog Saveza prilike na Balkanu su počele da se preterano komplikuju u trenutku kada se vršila mobilizacija protiv sovjetske politike u zapadnoj Evropi. S jedne strane, posledice građanskog rata u Grčkoj postajale su sve neprijatnije, a sa druge, samostalno delovanje Sofije i Beograda bez konsultacija s Moskvom direktno je izazivalo lagersku politiku Sovjetskog Saveza u nastajanju. Prve konsultacije Staljin je obavio sa Milovanom Đilasom, početkom 1948, radi pokušaja razjašnjavanja pravaca jugoslovenske i sovjetske politike prema Albaniji. Đilas je iz Moskve referisao Titu da su jugoslovenska i sovjetska gledišta o Albaniji istovetna, što je Tita ohrabrilo da pošalje dve jugoslovenske divizije u Korču (Albanija), kao preventivnu meru od navodnog mogućeg upada grčkih monarhofašista.

Odluka o slanju vojske u Albaniju, koja je na kraju sprečena intervencijom sovjetske vlade, u Moskvi je bila tumačena kao još jedan dokaz neobuzdane jugoslovenske spoljne politike. U telegramu V. Molotova upućenog Josipu Brozu Titu, 31. januara 1948, konstatovano je da postoje ozbiljna razmimoilaženja u shvatanju uzajamnih odnosa između naših zemalja. Problem postojanja različitih spoljnopolitičkih koncepcija, Moskva je povezala i sa namerema Bugarske nakon sporne izjave G. Dimitrova na železničkoj stanici posle potpisivanja bilateralnog sporazuma sa Rumunijom. Ponesen uspešnom realizacijom saradnje sa susednim zemljama, bugarski partijski lider je poručio da je u planu stvaranje velike istočnoevropske federacije, u koju bi, osim Bugarske i Rumunije, ušle Jugoslavija, Čehoslovačka, Poljska, Mađarska i Grčka, iako je u njoj trajao građanski rat. Izjavu je prenela moskovska „Pravda“ bez komentara, a na zapadu pogodovala je stvaranju još veće antisovjetske histerije, kao jasnom primeru ekspanzionističkih namera sovjetske politike. Susret sa Staljinom i sovjetskim partijskim vrhom, 11. februara 1948, bio je preloman momenat jugoslovensko-sovjetskih odnosa. Očekujući konstruktivne razgovore i drugarsku kritiku, članovi jugoslovenske i bugarske delegacije, E.Kardelj i G. Dimitrov, susreli su se s lavinom ponižavajućih Staljinovih optužbi. Bugarska i Jugoslavija su optužene da vode spoljnu politiku bez i najmanjeg konsultovanja sa Sovjetskim Savezom („Vi i Jugosloveni ne javljate ništa šta radite, nego mi sve doznajemo na ulici – stavljate nas pred svršen čin“). Na sastanku ništa više nije bilo prepušteno slučaju. Staljin je od obe delegacije zahtevao bezuslovno prihvatanje kritike i preduzimanje hitnih mera – ustanak u Grčkoj je morao da se okonča, a federacija Jugoslavije, Albanije i Bugarske da se obavi što pre. Kako bi se izbegli budući nesporazumi, E. Kardelj je bio prinuđen da potpiše Protokol uz Ugovor o prijateljstvu, uzajamnoj pomoći i posleratnoj saradnji između SSSR i Jugoslavije iz aprila 1945, u kome se jugoslovenska strana obavezuje na međusobne konsultacije o svim važnim međunarodnim pitanjima koja se tiču interesa dve zemlje.

Politički pritisak demonstriran u Moskvi, sa kojim su se po prvi put u takvom obliku suočili članovi jugoslovenske delegacije, bio je neočekivan i šokantan za Beograd. Prva reakcija jugoslovenskog partijskog vrha išla je u pravcu verovanja da većih razmimoilaženja sa Sovjetskim Savezom nije bilo, uz blagu samokritiku da se pogrešilo s odlukom o slanju trupa u Albaniju. Međutim, događaji koji su sledili već krajem februara, prevashodno zaoštravanjem pritiska na Jugoslaviju odbijanjem Moskve da produži trgovinski ugovor, osnažilo je uverenje kod vodećih jugoslovenskih komunista da sovjetska politika prema Jugoslaviji dovodi u pitanje glavnu tekovinu jugoslovenske revolucije i narodnooslobodilačke borbe – nezavisnost države. Rasprava na sednici Politbiroa CK KPJ, 1. marta 1948, po prvi put je u partijskom vrhu postavila pitanje kritičke ocene politike Sovjetskog Saveza i nastalih ideoloških razmimoilaženja. Politbiro je konstatovao da politika prema Sovjetskom Savezu ostaje neizmenjena, uz važnu ogradu da smo dužni da bdijemo nad interesima naše zemlje. Sednica Politbiroa bila je tajna, ali je za njen sadržaj doznala sovjetska ambasada, posredstvom člana Politbiroa Sretena Žujovića, koji je tim činom među prvima odlučio da se prikloni Moskvi u nastalom sporu. Stvorena atmosfera nepoverenja tokom marta 1948, sve više je hladila odnose Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. U samo dva dana, 18. i 19. marta, Moskva je povukla iz Jugoslavije sve svoje vojne i civilne instruktore. Ne čekajući produbljivanje spora, jugoslovenski partijski vrh je započeo seriju konsultacija u republičkim partijskim telima s ciljem pravovremenog obaveštavanja članstva o nastalom sporu sa Sovjetskim Savezom. Sa druge strane, sredinom marta u Moskvi je već bio spremljen nacrt dokumenta („O antimarksističkoj orijentaciji rukovodilaca Komunističke partije Jugoslavije u pitanjima spoljne i unutrašnje politike“), koji je predstavljao ideološku kritiku KPJ i osnovu budućeg Staljinovog pisma od 27. marta 1948. Slični dokumenti o antimarksističkim delovanjima drugih komunističkih partija u Evropi pojavili su se u isto vreme, što navodi na zaključak da se Moskva preko disciplinovanja jugoslovenskih komunista spremala za opsežnije podređivanje evropskih komunista svojim interesima.

Prepiska između sovjetskog i partijskog vrha koja je vođena od marta do maja 1948, učvrstila je nepomirljive pozicije dve partije i vodila je pogoršavanju međudržavnih odnosa. Kritika protiv KPJ u nizu Staljinovih pisama (27. mart, 4. i 17. maj) uglavnom se svodila na ideološke optužbe i dokazivanje skretanja jugoslovenskih komunista sa pozicija marksizma-lenjinizima. Optužujući deo jugoslovenskog partijskog i državnog rukovodstva da su polumarksisti i engleski špijuni, i da u svojoj okolini podržavaju antisovjetizam, pisma su zamerala KPJ da se nalazi u polulegalnom stanju, da se u njoj ne oseća duh politike klasne borbe, da jugoslovenski komunisti, po ugledu na menjševike srozavaju marksističku teoriju, te da francuska i italijanska partija imaju više zasluga za revoluciju nego jugoslovenska. Staljinova pisma imala su sasvim jasan cilj. Samouverenost Staljina i KPSS, kao već potvrđenih autoriteta u međunarodnom komunističkom pokretu, trebalo je da doprinese korišćenju njihovog uticaja za podrivanje legitimiteta KPJ, a samim tim i nezavisnosti Jugoslavije. Kako je istovetni pritisak počeo i od ostalih evropskih komunističkih partija, išlo se ka tome da se stvori utisak da spor nije samo između Moskve i Beograda, već da su se jugoslovenski komunisti ogrešili o glavna načela proleterskog internacionalizma, i da su zagazili u prostor neoprostive ideološke jeresi, te da kao takvi moraju da snose posledice. Političkim rečnikom boljševičke političke kulture morali su da iskažu samokritiku i preuzmu odgovornost. Pokajnička samokritika KPJ se pripremala na konferenciji Informacionog biroa u Bukureštu krajem juna 1948. godine.

Odgovori vrha KPJ na Staljinova pisma nisu nameravali da zaoštravaju polemiku i produbljuju spor (naročito prvo pismo SKJ, 13. aprila), ali su uglavnom odbacivali sve upućene kritičke zamerke. Izvestan pomirljivi ton kojim su odisala pisma jugoslovenskog partijskog rukovodstva, očitovao se u nameri da se prenese poruka Staljinu da Jugoslavija ne odustaje od bilo kakve promene svog unutrašnjeg i spoljnog kursa. U pismima KPJ naglašeno je da Jugoslavija ide nepokolebljivo u socijalizam i da u njoj SSSR ima najvernijeg prijatelja i saveznika. Upornost da odgovori ne doprinesu potpunom raskidu bila je primetna i nakon drugog oštreg i opširnijeg Staljinovog pisma od 4. maja 1948, kad je vrh KPJ poručio da će i dalje uporno graditi socijalizam i ostati veran Sovjetskom Savezu, i nauci Marksa, Engelsa, Lenjina i Staljina. Spor je tako s jugoslovenske strane pokazivao želju da bude postavljen na međudržavnu osnovu, a ne na međupartijsku ideološku polemiku, na čemu je insistirao Staljin. Kritiku koja je dolazila iz Moskve jugoslovensko rukovodstvo je tumačilo kao posledicu pogrešnih i zlonamernih informacija, dok su razlike na kojima je Staljin insistirao u odgovorima bile pojašnjavane kao posledica specifičnih uslova izgradnje socijalizma u Jugoslaviji. Najkrupniju razliku u odnosu prema Sovjetskom Savezu jugoslovenski komunisti isticali su odnosom prema svojoj zemlji: „Ma kako neko od nas volio zemlju socijalizma SSSR, on ne smije ni u kom slučaju manje voljeti svoju zemlju (…) za koju je palo stotinu hiljada njenih najnaprednijih ljudi.“

Rezolucija Informbiroa, objavljena 28. juna 1948, bila je finalni čin polemike vrha SKJ i KPSS. Tekst rezolucije bio je sastavljen nakon zasedanja Informacionog biroa u Bukureštu, na kome su okupljene komunističke partije raspravljale o nastalom „slučaju KPJ“. Odlukom Politbiroa KPJ, vodeći jugoslovenski komunisti su odbili poziv da učestvuju na sastanku u Bukureštu, zbog čega su već unapred bili optuženi od Staljina za „izdajstvo jedinstvenog fronta narodne demokratije i SSSR“. Rezolucija je optužila KPJ za antisovjetizam, odstupanje od marksizma-lenjinizma u unutrašnjoj i spoljnoj politici, lošu organizaciju partije, te neprihvatanje kritike. Glavna odluka Rezolucije bila je da se Jugoslavija izbaci iz Informacionog biroa. Poseban poziv bio je učinjen „zdravim snagama“ KPJ da se odupru svom partijskom rukovodstvu, prisile ga da prizna greške i promeni svoju politiku, ili ga na kraju jednostavno smeni. U zakljuku Rezolucije, Informacioni biro je izrazio nadu da će „Komunistička partija Jugoslavije ispuniti ovaj časni zadatak“. Odgovor KPJ na Rezoluciju usledio je 30. juna u partijskom organu „Borba“, i tom prilikom odbačene su sve optužbe protiv KPJ iznete u Rezoluciji. Partijski vrh KPJ je pozvao svoje članstvo da zbije svoje redove i ostvari apsolutno jedinstvo u partiji ka potrebnoj izgradnji socijalizma u Jugoslaviji, jer je to predstavljalo „jedini put i način da praksom dokažemo svu neopravdanost pomenutih optužbi“.

Staljinova nada da će poziv na visoku internacionalističku svest „zdravih snaga“ među jugoslovenskim komunistima doprineti destabilizaciji KPJ, a samim tim i čitave zemlje, pokazala se već u leto 1948. kao prilično iluzorna. Peti kongres KPJ (21 – 28. jul 1948), demonstrirao je potpuno jedinstvo jugoslovenskih komunista i podršku politici partijskog vrha na čelu sa Josipom Brozom Titom. Nastupi na kongresu vodećih komunista KPJ glorifikovali su učinak partije u izgradnji i obnovi zemlje, njenu organizacionu sposobnost i privrženost marksizmu-lenjinizmu. Otvorene kritike protiv Sovjetskog Saveza nije bilo. U svom referatu na kongresu, Tito se osvrnuo na čudovišne optužbe Rezolucije, pobijajući iznesene kritike protiv KPJ, ali je takođe ostavljao prostor za izmirenje. Tito je bio uveren da će jugoslovenska partija uspeti da popravi odnose sa SKP (b) i da će dokazati uspešno da je verna nauci Marksa-Engelsa i Lenjina. Radikalne promene nisu inicirane, niti se o njima uopšte razmišljalo, ali posledice objavljivanja Rezolucije počele su da ostavljaju trag među partijskom nomenklaturom. Partijsko članstvo je neminovno prolazilo kroz ozbiljan preobražaj, nenaviknuto na dilemu za i protiv Staljina. Izjašnjavanje za Rezoluciju bila je dilema sa kojom mnogi jugoslovenski komunisti nisu uspeli da se izbore. Izbacivanje iz partije Andrije Hebranga i Sretena Žujovića još pre objavljivanja Rezolucije, svedočilo je da u pitanjima privrženosti Sovjetskom Savezu neće biti imun ni sam partijski vrh. Tragična smrt generala Arse Jovanovića početkom avgusta 1948, koji je sa grupom istomišljenika planirao bekstvo u Rumuniju, zaoštrilo je odnos državnih organa prema unutrašnjim prosovjetskim snagama. Hapšenja pristalica Informbiroa pokrenuta su od leta 1948. kao mera kojom se nije štititilo samo jedinstvo KPJ, već i nezavisnost zemlje.

Spoljna politika Jugoslavije, kao ni unutrašnji model razvoja, nisu pretrpeli bitnu preorijentaciju zbog Rezolucije. Jugoslovenska diplomatija je i dalje pružala podršku Sovjetskom Savezu u međunarodnim odnosima, što je javno demonstrirala na Dunavskoj konferenciji u Beogradu krajem jula, i na zasedanju Generalne skupštine UN u septembru 1948. To je predstavljao deo opšte (i kratkotrajne) strategije jugoslovenskih komunsta u nameri da se optužbe o navodnom antisovjetizmu u Jugoslaviji u praksi pokažu kao netačne i time otklone svaku sumnju u iskrenost namere Jugoslavije da ostane verna internacionalističkim načelima. Međutim, mnogobrojni potezi sovjetske vlade tokom 1949, otkazivanjem aranžmana i međunarodne podrške u sporovima koje je imala Jugoslavija, vodili su zaoštravanju spora sa Jugoslavijom i njenu izolaciju na međunarodnoj sceni. Negativni primer Jugoslavije Staljin je iskoristio kao početak plana za potpunu sovjetizaciju istočne Evrope. Kritika protiv jugoslovenskih komunista poslužila je KPSS da konstruiše optužnicu za titoizam, i iskoristi šansu za uklanjanje svih sumnjivih elemenata u istočnoevropskim partijama. To je bio početak masovnih partijskih čistki i montiranih procesa u istočnoj Evropi krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina. Jedan za drugim, pod optužbom za saradnju sa Jugoslavijom, padali su visoki partijski zvaničnici: Koči Džodže u Albaniji, Laslo Rajk u Mađarskoj, Trajče Kostov u Bugarskoj, Vladislav Gomulka u Poljskoj, Ana Pauker u Rumuniji i Rudolf Slanski u Čehoslovačkoj. Na sudskom procesu Laslu Rajku u Budimpešti, u septembru 1949, pod optužbom za špijunažu i veleizdaju mađarska grupa rukovodilaca bila je optužena, između ostalog, da je bila aktivni saveznik „protivnarodne titovske klike koja primenjuje fašistički teror, koja je jurišni odred imperijalističkih ratnih huškača“. Na osnovu optužnice Laslu Rajku, Moskva je u noti jugoslovenskoj vladi od 28. septembra 1949, pod izgovorom da je sudski proces pokazao da je rukovodstvo KPJ vodilo i da produžava da vodi neprijateljsku i podrivačku delatnost protiv SSSR, raskinula uniletarno Ugovor o saradnji iz aprila 1945. Notu iste sadržine Jugoslaviji su uputile ostale države narodne demokratije, raskidajući pritom svoje ugovore sa Jugoslavijom. Jugoslovenska privreda, oslonjena na realizaciju petogodišnjeg plana koji se isključivo zasnivao na prilivu sredstava iz istočne Evrope i Sovjetskog Saveza, bila je ozbiljno ugrožena, sa nesagledivim posledicama po unutrašnje prilike u zemlji. Optužnica protiv Rajka bila je iskorišćena da sovjetska vlada uskrati gostoprimstvo jugoslovenskom ambasadoru u Moskvi, Karlu Mrazoviću, s obzirom da je njegovo ime figuriralo kao ime jednog od saučesnika u zaveri u Budimpešti.

Antijugoslovenska kampanja u Sovjetskom Savezu i satelitskim zemljama dobila je na intezitetu s montiranim sudskim procesima, uz korišćenje sadržaja optužnica kao krunskih dokaza skretanja sa puta jugoslovenskih komunista. U mnogobrojnim tekstovima u štampi i radio emisijama, rukovodstvo KPJ bilo je prikazivano kao špijunska fašistička klika koja se prodaje imperijalistima i koja je u Jugoslaviji uspostavila gestapovsko-teroristički režim fašističkog tipa. U drugoj polovini novembra 1949, održano je novo savetovanje članica Informacionog biroa u Budimpešti, na kojoj je razmatran slučaj Jugoslavije kroz prizmu sudskog proceca Laslu Rajku. Na kraju zasedanja, Informbiro je, na osnovu priloženih referata, objavio Drugu rezoluciju protiv Jugoslavije pod naslovom „Jugoslovenska komunistička partija u rukama ubica i špijuna“. U rezoluciji se navodi da je Titova šijunska grupa neprijatelj naroda Jugoslavije, i da odražava volju angloameričkih iimperijalista zbog čega je izgubila pravo da sebe naziva komunističkom. Druga rezolucija je poručivala svim komunistima da je borba protiv Titove klike zapravo internacionalni dug koji se mora ispuniti. Stvaranje neprijateljske i ratobornije atmosfere protiv KPJ trebalo je da ubedi evropske komuniste da su sva sredstva u obaranju Titove klike zapravo legalna, jer se radilo o fašističkom režimu koji služi zapadnom imperijalizmu. To je doprinelo da se ekonomskom pritisku i međunarodnoj izolaciji Jugoslavije pridoda i vojni pritisak sa istoka koji se tokom 1949. ogledao u mnogobrojnim kretanjima trupa na jugoslovenskoj granici. Mogućnost vojne intervencije protiv Jugoslavije, koja je s brojnim pograničnim incidentima bila konstantna pretnja do 1953. godine, dovela je do postojanja psihoze rata u jugoslovensko-sovjetskim odnosima.

Jugoslovenski komunisti su se 1948 – 1949. našli u situaciji koju nije predviđao ni jedan komunistički priručnik na kojem su zasnivali svoje ideje i nadanja. Domaći staljinizam bio je slomljen ekonomskom blokadom, vojnim i političkim pritiskom sa istoka. Levičarski odgovor u vidu konzistentnije nacionalizacije, kolektivizacije i čvršćeg represivnog aparata nije davao rezultate na kojima je Jugoslavija mogla da opstane. Pokazalo se da se nije moglo živeti samo od revolucionarnog entuzijazma. U traženju novih puteva jugoslovenski komunisti su pokušali da izgrade alternativu. Potpuna izolacija sa istoka, koja je otvoreno pretila da uruši nezavisnost zemlje, upućivala je Jugoslaviju na otvaranje prema zapadu. Ideološka razgraničenja sa Sovjetskim Savezom postala su, ne samo nužna odbrana od nepravednih ideoloških napada antijugoslovenske kampanje, već i misaono i intelektalno razgraničenje sa sistemom koga je proizvela Staljinova politika. Jugoslovenski komunisti su stvarali nov jugoslovenski identitet. U njegovom središu nalazila se antifašistička borba 1941 – 1945. i otpor Staljinu 1948. godine.

 

LITERATURA

Cook, Bernard A. (2001). Europe Since 1945: An Encyclopedia, Opseg 2. Taylor & Francis.

Hall, Richard C. Consumed by War: European Conflict in the 20th Century. University Press of Kentucky.

Hopf, Ted (2012). Reconstructing the Cold War: The Early Years, 1945-1958. Oxford University Press.

Krleža, Miroslav (1969). Enciklopedija Leksikografskog Zavoda (III tom – Heliodor-Lagerlof). Zagreb: Jugoslovenski leksikografski zavod.

Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije: Socijalistička Jugoslavija 1945-1988. Beograd: Nolit.

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja