РЕНЕСАНСНИ ДУХ ДЕЈАНА МЕДАКОВИЋА

30/11/2022

Аутор Јованка Симић, новинар

ГОДИНА коју ћемо за тридесетак дана испратити у историју, на пољу књижевности и културе  протиче  у знаку стогодишњице од рођења академика Дејана Медаковића, једног од најзначајнијих српских интелектуалаца, књижевника, историчара уметности и непресушног борца за ренесансу српског духа, који је оставио обиман и драгоцен опус свом народу и његовој култури.

Написао је укупно 46 књига у којима је са јединственом упорношћу и научном систематичношћу ревитализовао и разјашњавао заоставштину српске уметности, како црквене тако и световне, од Хиландара, преко Карловаца, фрушкогорских манастира, Сентандреје, Трста, Беча и Темишвара.

Своја истраживања сажимао је у научне теме и радове, а истовремено је писао поезију, прозу, те склапао личну породичну сагу, своје петокњижје Ефемерис, али и упорно пратио и коментарисао савремено време у својим капиталним Данима, сећањима.

Медаковић, тај „ренесансни човек барокног духаˮ, како га је јула ове године на свечаности у сремскокарловачкој библиотеци „Бранко Радичевићˮ на отварању академикове спомен-собе (садржи више од 1.600 књига и неколико академикових личних предмета) окарактерисао др Жарко Димић, директор Архива САНУ, изданак је угледне породице која  је у континуитету од неколико векова оставила  дубок  траг у српској култури, политици, науци и уметности. Од Лике, преко Загреба, Вуковара, Новог Сада, Сремских  Карловаца, па до  Београда.

Деда по очевој линији, др Богдан Медаковић за кога је академик често истицао да је његов непревазиђени узор, био је вођа Срба у  Аустроугарској монархији, председник Хрватско-српске коалиције и председник Хрватског сабора од 1908. до 1918. године. Прадеда Данило дошао је у Србију и био у служби кнеза Милоша и кнеза Михаила. Милорад, млађи брат прадеде Дејана Медаковића, био је Његошев секретар, затим и секретар књаза Данила. Постао је државни секретар Црне Горе и први нецрногорац који је добио чин војводе. Упокојио се у Београду и  сав иметак завештао је  београдској сиротињи. По њему је београдско насеље Медаковић добило име.

Медаковићи су пореклом из села Медак у Лици. Дејан је рођен у Загребу 7. јула 1922. године као син Ђорђа Медаковића, економисте и Анастасије (Рајић), домаћице. Нижу гимназију завршио је код фрањеваца на Бадији поред Корчуле, а гимназијско образовање стицао је до 1941. године у најстаријој српској установи тог ранга у Сремским Карловцима. Колико је волео овај  град чаробне лепоте и историје, сведочи и његова реченица у Ефемерису: „Сањам моје Карловцеˮ. Његови Карловци узвратили су му љубав и поштовање прогласивши га својим почасним грађанином.

Током Другог светског рата Дејан Медаковић је водио избеглички живот у Београду. Доцније, деведесетих говорио је да су  избеглице у горем положају него пре педесет и кусур година када су он и његова породица имали тај статус: „Србија тада није била толико економски сиромашна, без обзира на окупацију и невоље које су нас пратиле. Београд је тада показивао солидарност према избеглицама. Постојала је нада да ће Немачка бити поражена и да смо у Србији само привремено. Данас нема солидарности. Има врло ружних јавно изречених изјава… Данас избеглицама није јасно која се демографска политика води. Привид је да има повраткаˮ.

Доцније,  атмосферу у Београду после  Другог светског рата описивао је да је била тешка, те да је било довољно да човек без икаквог суђења изгуби главу ако неко покаже прстом из било ког разлога или га оптужи да је био шпијун Гестапоа.

Од 1942. до 1946. године Медаковић је био је  асистент  волонтер у Музеју кнеза Павла (Народном музеју) у Београду. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду (група за историју уметности), а затим и  одбранио докторску дисертацију. Декан тог факултета био је од 1971. до 1973. године, а професор од 1954. до 1982. На челу Српске академије наука и уметности почевши од 1978. провео је пет година, а у три мандата био је и председник Вукове задужбине, као и потпредседник Српске књижевне задруге. По позиву предавао је на неколико европских универзитета и научних установа.

У фокусу његовог научног рада била је српска барокна уметност, културна историја Срба 18. и 19. века, а бавио се и немањићким периодом, као и историјатом и уметничким наслеђем манастира Српске православне цркве. Написао је и низ  историјских монографија о Србима у дијаспори. Коаутор је Историје српског народа  објављене у десет свезака у издању Српске књижевне задруге. Дела су му превођена на многе језике.

У Матици српској у Новом Саду академик Медаковић је  руководио програмом истраживања у области историје уметности. Непосредно по оснивању Одељења за ликовне уметности 1964. године, постао је секретар овог Одељења, а истовремено и члан Председништва. Ту дужност обављао је до 1986. године. Био је и  члан Савета Матице српске, уређивао је часопис Зборник за ликовне уметности Матице српске, а посао главног уредника предано је извршавао до 1965. године.

Својим импозантним стваралаштвом  показао је да је најважније бити одан своме народу, његовој култури, те афирмацији и повезивању те културе са светом. За свој опус  добио је висока признања у својој држави,  али и у Аустрији, Немачкој и Мађарској. Настојао је да  и земљама које нису увек биле наклоњене српском народу укаже на богатство српске културе.

Често  је истицао да се српски народ „мора сабрати и разабратиˮ. Сматрао је да је наш историјски суноврат  почео 1. децембра  1918. када  је Србија  ушла у заједничку државу са Словенцима и Хрватима: „Улазак у ту државу је био трагедија за Србију, јер је у њу унела све што је до тада створила, цео свој идентитет, своју личну карту. Била је поштована, на победничкој страни и веровала је да сви хоће исто: заједничку братску државу. А то се показало страховито наивно!ˮ

Изражавао је дубоко уверење  да  су даровити  млади људи велика нада српског друштва, као и да је одлазак младих образованих кадрова изван земље права национална трагедија, те  да су Срби у тако тешком стању да су изгубили право на – песимизам.

Себе је другима описивао као стваралачког песимисту: „ Овом окружењу које ме на моменте доводи до очајања супротстављам се неким унутрашњим снагама. Уколико је човек песимиста у односу на живот и на велике судбоносне токове цивилизације народа комe припадам, то осећање се може савладати, како је то рекла Исидора Секулић, једино стваралаштвом, не очајањем и демобилизацијомˮ.

Академик Медаковић упокојио се 1. јула 2008. године на Институту за онкологију у Београду. Сахрањен је у породичној гробници уз свог претка војводу Милорада. Опело су  му служили:  епископ шабачко-ваљевски Лаврентије, жички Хризостом, бачки Иринеј и шумадијски Јован, а опроштајно писмо Дејана Медаковића прочитао је митрополит црногорско-приморски  Амфилохије.

Убрзо после Медаковићеве смрти Зоран Колунџија, уредник Издавачке куће „Прометејˮ (у последње две деценије објавила 39 Медаковићевих наслова), у Сремским Карловцима 11. августа 2008. године, уз сагласност породице и са благословом владике Василија, установио је књижевну награду „Дејан Медаковићˮ коју ова издавачка кућа додељује ауторима за неговање културе сећања.

 

ЛИТЕРАТУРА:

  • Медаковић, Д. (1971). Путеви српског барока, Нолит, Београд
  • Медаковић, Д. (1988). Барок код Срба, Просвета,  Загреб – Београд
  • Медаковић, Д. (1998). Ефемерис I-V, БИГЗ, Београд
  • Медаковић, Д. (2014). Фрушкогорски манастири, Прометеј, Нови Сад

 

 

 

 

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања