Razvoj kulture od prisajedinjenja Vojvodine Srbiji do danas

04/12/2017

RAZVOJ KULTURE OD PRISAJEDINJENJA VOJVODINE SRBIJI DO DANAS

 

Autor: Divna Dodić

 

Novi Sad je osnovan 1694. godine, dugo vremena je bio sedište kulturnog, političkog i društvenog života celokupnog srpskog naroda, koji tada nije imao sopstvenu državu. Prema podacima iz prve polovine 19. veka, Novi Sad je bio i najveći grad nastanjen Srbima.

Bogat kulturni život bio je snažan odraz stvaralačkog kretanja u to doba. Novi Sad je dobio laskav naziv Srpska Atina, čime je iskazana sličnost sa kulturnim i naučnim centrom antičkog sveta, grčkom Atinom.

Dok je do prisajedinjenja srpska nacionalna misao izražena kroz umetničko stvaralaštvo i kulturne obrasce bila progonjena, nepoželjna i maksimalno cenzurisana, pod uticajem velike represije vlasti, što se neretko završavalo progonima i kaznama, odmah po prelasku pod srpsku kapu, usledilo je renesansno doba.

Takav ishod je, na kraju krajeva i uobičajen u svim postrevolucionarnim periodima ili periodima usled velikih društvenih tranzicija, naprasno nastalih, koji iz korena i radikalno menjaju sve okolnosti u sociološkim situacijama, kada dolazi do procvata „zanosne“ nacionalne misli.

Taj razvoj, čije posledice uostalom, u dugogodišnjem kontinuitetu poznatom u sociološkoj teoriji i praksi, „živimo“ i danas i sve moderne kulturološke tekovine jesu plod tog dešavanja, na ovaj ili onaj način, u većem ili manjem intezitetu.

U tom duhu, ekspanzija novosadske scene može se podeliti u nekoliko epoha:

  • Prvobitni zanos,
  • Posleratni umetnički talas,
  • „Vesele šezdesete“,
  • Urbanizacija krajem osamdesetih,
  • Alternativna scena devedesetih,
  • Strategija i urbana politika danas.

 

Prvobitni zanos doneo je pre svega povratak velikih umetničkih imena, istovremeno politički i nacionalno aktuelnih, a koja su bila progonjena na ovaj ili onaj način, što je omogućilo dodatno podgrejavanje ionako više nego izraženog entuzijazma.

 

POSLERATNI UMETNIČKI TALAS

 

Komunistička obnova zemlje, utemeljena na antifašizmu i jugoslovenskoj utopijskoj ideji, nije podrazumevala samo razvoj mehanizacije, zadruga i druge objekte oživljavanja privredno posrnule zemlje, već i veliki broj kulturniih i umetničkih programa.

U takvom duhu, dolazi do obnove rada pozorišta, velikog broja domova kulture, amaterskih programa, revitalizacije amaterskih glumačkih trupa, kao i drugih oblika delovanja.

U tome nastaju i, iz današnje vizure, „režimski protežirani umetnici“, koji će kasnije doživeti status legende ili kulta, kako lokalnog, tako i nacionalnog tipa, a neretko će se njihovi radovi vezati i van tada jedinstvenog tržišta od preko 20 miliona ljudi. Konkretan primer jeste, recimo, Želimir Žilnik, čuveni režiser, čiji su autentični filmovi sa jedinstvenim lokalnim šmekom i danas aktuelni, gledani i cenjeni.

 

 

VESELE ŠEZDESETE

Logičan sled nalagao je da se utemeljene i obnovljene, iz pepela dignute institucije, podignu na jedan viši nivo i postanu rasadnik ideja i jednog novog, autentičnog stvaralačkog talasa, u skladu sa aktuelnim miljeom. U toj atmosferi, razvija se pesnička škola, počinju da se organizuju za to vreme avangardne tribine, udaraju se temelji onoga što će se kasnije zvati Tribina mladih, književne večeri i kritički duh, zdrava misao, postaju okosnica novosadske scene.

Istovremeno, razvija se i novinarstvo, koje ima jedinstvene izdanke – kasnijih godina, zahvaljujući tom duhu, pojaviće se neponovljivi Mika Antić, kao možda najbolji produkt takve škole.

Bojažljivo se razvija i muzička scena, koja će imati nežne i sentimentalne tonove, prigodne „laloškom“ tlu.

 

URBANIZACIJA KRAJEM OSAMDESETIH

Upravo je ubrzo akcenat stavljen na tu muzičku scenu – veoma brzo, od laganih nota, prešlo se na daleko ozbiljniju muziku i žanrovski raznosvrsniju ponudu.

Veoma brzo, Novi Sad, potpuno iznenada, postaje pank prestonica ondašnje države, a kultni sastavi poput „Pekinške patke“ ostavili su toliki trag da se danas i pojedine ulice u gradu nazivaju po njima.

 

 

ALTERNATIVNA SCENA DEVEDESETIH

Taj zvuk postao je još tvrđi, ali i prepoznatljiviji, a postao je ujedno izlaz u vremenu beznađa i urlik jedne izgubljene generacije – koliko je to tačno, pokazuje činjenica da se jedan od najpoznatijih bendova tog vremena nazivao „Generacija bez budućnosti“, a interesantno je da je basista tog sastava bio Borko Stefanović, kasnije nosilac veoma važnih društvenih funkcija.

Grad je živeo pank, grad je bio pank – tako se razmišljalo, tako živelo, a bunt je postao drugo ime za novosadske ulice. Nije ovo bila samo muzika, već su postojale i ozbiljne diskusije u povećim krugovima, kao alternativa razorenoj državi, sistemu i institucijama i atmosferi nedostatku nade.

Upravo je takav duh nešto kasnije stvorio „Egzit festival“, jedan od najpoznatijih brendova Novog Sada, koji je pre komercijalizacije nastao kao simbol „urlika izgubljene dece“, o čemu uostalom svedoči i simbolično ime.

 

STRATEGIJA I URBANI RAZVOJ DANAS

Za razliku od prethodnog veka, kada se radilo stihijski, po osećaju ili inerciji, danas je situacija znatno drugačija. Aktuelna gradska vlast prva je koja ima jasno definisane strategijske ciljeve, smernice i postavljene normative, a celokupna politika usmerena je ka realizaciji istih.

Jedna od stubova nosilaca takve politike jeste laskavo priznanje „Evropske prestonice kulture“, koja Novi Sad pretvara u istinsku stvaralačku oazu, ali svakako i pojačane aktivnosti Kulturnog centra Novog Sada koji sigurno i suvereno preuzima ulogu  motora daljeg razvoja.

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja