RAT U UKRAJINI: KATAKLIZMA ČOVEČANSTVA

17/04/2022

Autor: msr Ognjen Karanović, istoričar

Nezamislivo se dogodilo, te se čini kao da je kolektivno ludilo zaposelo nesavršeni razum ljudski! Dok eksplozije od bombi i raketa odjekuju ukrajinskim prostranstvima nakon ruske vojne intervencije, pitamo se da li se svet nalazi pred ambisom kataklizme novog planetarnog oružanog konflikta? Da li je čovečanstvu toliko dosadilo, da je spremno da ponovo „zapali svetske meridijane“ i to „divljom vatrom“, kakvu istorija još nije upamtila?! Umesto ove prilično sumorne predstave potencijalne kataklizme čovečanstva, možda je nastupio trenutak da pokušamo da razumemo „geopolitički trenutak“ u kome je izbio novi zamah tzv. „ukrajinske krize“. Od početka nesreće koja je zadesila crnomorski basen, postavlja se pitanje – iz kojih razloga je ruski predsednik pokrenuo ovu specijalnu vojnu intervenciju? Još više, ostaju nedoumice zbog čega je to učinio baš u ovom trenutku? Nesumnjivo, u proteklih osam godina – od „krvavog Majdana“ i nasilne smene vlasti u Ukrajini – otvorena pitanja u vezi sa secesionističkim težnjama nepriznatih republika u Donbasu, kao i prisajedinjenje Krima i Sevastopolja Ruskoj Federaciji, do krajnjih granica opteretilo je rusko-ukrajinske međudržavne i međunacionalne odnose. U navedenom periodu rat je postao svakodnevica za nepriznate republike Donjecka i Luganska. Ponekad je rat imao „niži, a češće viši nivo“ intenziteta, ali, zapravo, odvijao se in continuo. Do februara ove godine u borbama u Donbasu stradalo je preko 14 hiljada ljudi. Rat u Donbasu svakako je produkovao užasne zločine nad ruskim i „proruski opredeljenim“ stanovništvom, a ti zločini počinjeni su od strane ukrajinskih oružanih i paravojnih snaga, te sa opisanog aspekta posmatranja date krize, Rusija je imala izrazito moralno pravo, pa i obavezu da pokuša da zaštiti ovaj region od daljeg stradanja. Međutim, opet postavljamo pitanje zbog čega Putin tu zaštitu nije pružio ranije, možda i 2014. godine, kada su pominjani zločini bili u jeku svoje aktuelnosti? Da li je ruski predsednik punih osam godina zaista očekivao da će ukrajinske vlasti implementirati odredbe „sporazuma iz Minska“ ili pokazati spremnost da priznaju prisajedinjenje Krima zvaničnoj Moskvi? Zar stanje u Ukrajini iz 2014. godine nije bilo mnogo povoljnije za ostvarenje vojno-političkih ciljeva Rusije, koje je ona indirektno iskazala tek pre mesec dana? Prisetimo se – Ukrajina je tada bila u opštem političkom rasulu, bez organizovane „centralne vlasti“ i sa legitimnim i legalno izabranim predsednikom Janukovičem, koji je bio onemogućen u vršenju svojih dužnosti, i to isključivo zbog klasičnog prevrata koji je tada izveden u Kijevu. Postoje ozbiljne procene da je u proteklih osam godina blizu tri miliona građana Ukrajine napustilo svoju zemlju, te da su ti građani utočište pronašli u Ruskoj Federaciji. Mnogi od njih bili su prinuđeni da „postanu izbeglice“, zato što su bili označeni kao „aktivne pristalice Janukovičevog proruskog režima“. Zapravo, na različite načine, pomenuta zajednica bila je angažovana ili se nalazila u vezi sa dotadašnjim ukrajinskim obaveštajno-bezbednosnim aparatom, a mnogi pripadnici te zajednice bili su deo rukovodećih struktura u oružanim snagama Ukrajine ili u okviru organizacije pravno-političkog sistema u ovoj državi.

Možda bismo mogli zamisliti da je ovoj zajednici Putin namenio neki sličan angažman u „postratnoj Ukrajini“, koji je imala i pre 2014. godine. U opisanim okolnostima iz 2014. godine, Putin je mogao pronaći i više prostora za ostvarenje svojih današnjih, a verovatno i tadašnjih ciljeva u Ukrajini, samo da je onemogućio Janukoviču da napusti Kijev i utočište pronađe u Rusiji. Nismo sigurni da li bi postojao objektivan razlog koji bi bilo koja institucija na političkom Zapadu mogla upotrebiti kako bi delegitimisala eventualni poziv Viktora Janukoviča upućen zvaničnoj Moskvi, da Rusija izvrši vojnu intervenciju kako bi bio zaštićen ustavno-pravni poredak tadašnje Ukrajine. Verovatno u opisanom, pomalo kontrafaktualnom scenariju, brojali bismo dane do trenutka kada bi ruske oružane snage „izbile na Karpate, sa kojih bi upitali ostatak Evrope i sveta – ‘da li još neko ima neki problem sa Rusijom?’“ Međutim, taj poziv nikada nije bio „upućen“… Jedan važan razlog, zbog kog Putin tada nije intervenisao, možda bismo mogli pronaći u činjenici da je posle 2016. godine novi „stanar Bele kuće“ bio Donald Tramp. Da je Tramp ostao američki predsednik i posle izbora 2020. godine, pitanje je da li bismo na poslednjoj Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji u februaru 2022. godine (koja je prošla gotovo nezapaženo kod većeg dela srpske javnosti, uključujući i autora ovih redova), među zaključcima sa njenih sesija mogli da pročitamo i sledeće odredbe: „Rusija je od 2014. godine neprijatelj Zapada; širenje NATO u budućnosti biće usmereno protiv Rusije; ruski zahtevi za konkretne bezbednosne garancije neprihvatljivi su…“, itd. Nekoliko meseci pre navedene konferencije, koja je na kraju produkovala ove potresne i zlokobne zaključke, oružane snage Sjedinjenih Američkih Država stacionirane u Nemačkoj, postavile su lansirnu rampu za nove američke interkontinentalne rakete, razvijene 2021. godine (the LGM-30G Minuteman III version 2021), koje su sposobne da nose nuklearne bojeve glave, kao i rakete srednjeg dometa (do 2000 kilometara), sa ogromnom razornom moći i neviđenom preciznošću (navodno, „sposobne su“ da pogode i prozor u stambenoj zgradi, ukoliko bi postojao takav cilj). Nisu li to bili dovoljni razlozi za početak Putinove intervencije? Nije li Bajden, sve vreme „mamio Putina“ da Rusija, konačno, krene u rat? Poznata fraza o tome da „u ratu prvo strada istina“, jednostavno je neispravna. U „igri prestola“ velikih sila istina strada u miru, a u ratu joj se „njene ubice samo podsmevaju“.

Najbolje dokaze ovih tvrdnji pronalazimo u strahovitom „propagandnom ratu“, koji „besni u Ukrajini“ mesec dana nakon početka ruske specijalne vojne operacije ili invazije. Naravno, u ovom „vrtlogu propagande“ možemo ustanoviti da sve sukobljene i „zainteresovane“ strane upotrebljavaju i zloupotrebljavaju mehanizme tzv. „meke moći“, kako bi kod protivnika izazvali što veću štetu. Ništa to nije nepoznato u „vekovnim bespućima“ ratovanja, još od nastanka čovečanstva. Informacije o desetinama hiljada poginulih ruskih vojnika (pominje se i cifra od 44 hiljade!), stotinama uništenih borbenih aparata ruske ratne avijacije, desetinama poginulih najviših oficira i komandanata ruske vojne operacije u Ukrajini, nezadrživoj, neizbežnoj i doglednoj propasti političko-ekonomskog sistema u Rusiji (što nagoveštava i Bajden u svom pozivu da je potrebno „srušiti Putina sa vlasti“), koje produkuju ukrajinske vlasti i mediji sa političkog Zapada, sa jedne strane; zatim, očigledno, izunuđene promene u taktici i planovima ruskih oružanih snaga u Ukrajini, koje zvanična Moskva predstavlja, kao „legitimno smenjivanje različitih faza“ u svojoj strategiji ratovanja u odnosu na „kijevske vlasti“, sa druge strane, u suštini su potpuno nevažne i istinski predstavljaju savršene „egzemplare rušilačke snage“ političke i medijske propagande u regionalnoj i svetskoj političkoj krizi, izazvanoj „ratnim požarom u Ukrajini“. Pokušajmo da „izolujemo“ fakticitete kada govorimo o navedenim pitanjima, koji bi mogli da nam pomognu da razumemo ili predvidimo budući položaj Rusije nakon svršetka rata u Ukrajini, odnosno, njen budući geopolitički položaj i političko-ekonomski karakter pomenute velike sile. Bez obzira na furioznu odbranu ukrajinskih oružanih snaga, ishod rata biće poraz Ukrajine. To je nesumnjivo i neupitno. Takođe, veoma je upitno da li je ruska vrhovna komanda planirala izvođenje „specijalne vojne operacije“ iz „više faza“, odnosno na način koji se ogleda i u sadašnjoj konstelaciji snaga na ukrajinskom ratištu. Ozbiljni poznavaoci vojnih doktrina i strategije ratovanja ukazaće na činjenicu da su ruske snage ovako obimno zamišljen opseg vojne operacije preduzele sa malim brojem oružanih snaga (svega nekoliko desetina hiljada), a da je, zaista, u početku izgledalo da je osnovni cilj ruske kampanje osvajanje Kijeva, uz generisanje situacije u kojoj bi se ukrajinski vojno-politički „vrh“, ubrzo, opredelio za određeni format kapitulacije (vojske ili države). Međutim, činjenica je da ruski vojno-politički vrh nikada nije saopštio da se u kampanji, koju je preduzeo, opredelio za „blickrig“ (blitzkrieg) „model“ ratovanja u Ukrajini. Takođe, zvanična Moskva više puta saopštila je da „…Kijev nije cilj vojne kampanje u Ukrajini“. Onda se postavlja legitimno pitanje – zbog čega su oklopne snage ruske armije već u prvim satima od pokretanja operacija usmerile svoje snage i ratne napore u pravcu ukrajinske prestonice, gde su za 48 časova „stigle“ i do kijevskih predgrađa, samo da bi tamo ostale „ukopane i nepomične“ već 33 dana? Svi koji tvrde da je ova činjenica dokaz strahovitog ruskog poraza i nekakvog vojnog uspeha Ukrajine, u dovoljnoj meri ne poznaju vojnu doktrinu i istoriju strategije ratovanja ruske vojske u poslednjih dva do tri veka. Naravno, date doktrine i strategije prilagođavane su izazovima istorijskih epoha, profilu neprijatelja protiv kojih je Rusija ratovala u prošlosti, kao i opsegu tehničko-tehnološkog razvoja različitih vidova i vrsta oružja i oruđa, ali srž te doktrine, do danas, ostala je nepromenjena.

Autor ovih redova (iako sa potpunog laičkog stanovišta), kazao bi da je opisana okolnost velika greška u ruskim vojnim doktrinama, što je dokumentovano u istorijatima i svih „ruskih ratova“ u poslednja dva stoleća, od rusko-turskih ratova u XIX veku – rata protiv Napoleona, sukoba sa „evropskim silama“ u Krimskom ratu, Velikog rata, Drugog svetskog rata, posebno „čečenskih ratova“, pa sve do intervencije u Gruziji 2008. godine. U „jezgru ruskog modela ratovanja“, nalaze se, često konfuzno zamišljeni ratni planovi (koji se gotovo nikada ne ostvare, zbog čega dolazi do njihove na „brzinu osmišljene“ revizije), kao i taktika, u kojoj u ofanzivnim operacijama ruska vojna komanda angažuje manje oružane snage (kada je reč o ljudskim resursima), da bi nakon (često) katastrofalnih rezultata tih ofanziva i nezadrživog napredovanja ruskih neprijatelja, navedena komanda preduzimala dugotrajne reorganizacije. Nakon reorganizacije, usledila bi strahovita kontraofanziva sa značajno uvećanim ljudskim resursima u kvantitativnom smislu, koja bi se nakon „pirovskih okršaja“, redovno okončala velikom ruskom pobedom. Pomenute oklnosti, takođe, redovno, bile su uslov zbog kojih su Rusi u ratovima trpeli ogromne ljudske i materijalne gubitke, koje „merimo u milionima“. Jedini put kada su odstupili od date taktike bilo je u ruskoj intervenciji protiv Mađarske revolucije 1848. godine, kada su u nezadrživoj ofanzivi protiv Lajoša Košuta, već u startu angažovali preko 200 hiljada ratnika, što se završilo gušenjem Revolucije u Habzburškoj monarhiji, 1849. godine.

 

IZVORI I LITERATURA

Luhn, Alec (6. 11. 2014). „Ukraine’s rebel ‘people’s republics’ begin work of building new states”. The Guardian (na jeziku: engleski). Donetsk. Arhivirano iz originala na datum 26. 1. 2022. Pristupljeno 31. 1. 2022. »The two ‘people’s republics’ carved out over the past seven months by pro-Russia rebels have not been recognised by any countries, and a rushed vote to elect governments for them on Sunday was declared illegal by Kiev, Washington and Brussels.«

 „Obщaя informaciя” [General Information]. Official site of the head of the Lugansk People’s Republic (na jeziku: ruski). Arhivirano iz originala na datum 12. 3. 2018. Pristupljeno 11. 3. 2018. »11 iюnя 2014 goda Luganskaя Narodnaя Respublika obratilasь k Rossiйskoй Federacii, a takže k 14 drugim gosudarstvam, s prosьboй o priznanii eё nezavisimosti. K nastoящemu momentu nezavisimostь respubliki priznana provozglašennoй Doneckoй Narodnoй Respublikoй i častično priznannыm gosudarstvom Юžnaя Osetiя.«

Lister, Tim; Kesa, Julia (24. 2. 2022). „Ukraine says it was attacked through Russian, Belarus and Crimea borders”. CNN. Kyiv. Arhivirano iz originala na datum 24. 2. 2022. Pristupljeno 24. 2. 2022.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja