РАТ „ПЕРОМ И РЕЧЈУ“: утицај француских и српских интелектуалаца на реализовање идеје југословенства

                                    РАТ „ПЕРОМ И РЕЧЈУ“:           

утицај француских и српских интелектуалаца

на реализовање идеје југословенства

Аутор: др Александра Колаковић

Велики рат је значајно изменио домет утицаја образованих људи у друштву јер је мобилисао професоре, новинаре и публицисте свих зараћених страна да своје знање, контакте и везе укључе у одбрану нације и државе. Елите сукобљених држава водиле су битке ван фронтова, а интелигенција, знање, научни аргументи и писана реч имали су снагу топова. Пропаганда, креирање јавног мњења и сарадња међу интелектуалцима не само да су помагали дипломатске офанзиве, већ су посредно утицали на ратишта и у значајној мери одредили ток и крај рата.

Док су на линијама фронта вођене тешке рововске борбе, употребљавано ново оружје и испробаване ратне тактике, иза линија фронта у великим центрима Европе, а посебно Паризу, Лондону и Риму, српски интелектуалци су водили „рат пером и речју“. Још од Нишке декларације (1914) постало је јасно да ће велики утицај на реализацију српских ратних циљева имати мисли најшколованијих Срба. Тада је Јован Цвијић за потребе српске владе израдио карту југословенског простора и написао расправу Јединство Југословена, а Србија се укључила у „борбу научних аргумената“. Прихватањем идеје научног приступа проучавању рата, истраживањима циљева рата, узрока и последица, српски интелектуалци су на равноправним основама комуницирали са својим колегама у европским центрима моћи, а пре свега Паризу и Лондону.

На почетку Великог рата српски интелектуалци очекују да Србију заштити православна и словенска Русија, а упоредо у склопу остваривања српских ратних циљева показују све већа очекивања од Француске, која постаје главна тачка њиховог ослонца након револуције у Русији 1917. године. Српски интелектуалци у Француској виде „предводника човјечанства“, као што је Јован Скерлић 1906. године писао да је она  „путовођа народима за светле истине и човечанске идеале“. Велика Британија је упоредо са Француском била значајна за подршку Србији, као и идеји уједињења Јужних Словена, а посебно од периода када је Одбор југословенске емиграције из Рима преко Париза прешао у Лондон и када је Јовану Цвијићу, Богдану и Павлу Поповићу, а касније и Јовану Жујовићу, поверено да буду у вези са овим телом.

Пред Србијом се отварају, у случају срећног исхода рата, врло лепе перспективе. Приближени и боље упознати од Руса, у вези са Енглезима и Фрaнцузима, ми ћемо имати где да црпимо подстреке за даље напредовање. Фине интелигенције и паметне главе које наш народ у довољном броју производи, поучиће се рутини и организаторском дару код Енглеза, продужиће примање духовне културе од Француза и одржаваће словенску душу и словенско срце везом са Русима.

(Лазар Марковић, „Ново Дело“, Дело, књ. 73 (1915), 6.)

Када су ратне 1914. године прокламовани ратни циљеви Србије и када је започело слање интелектуалаца у специјалне мисије у савезничке земље, у Француској је већ постојала неформална група „српских пријатеља“, коју су чинили:  Албер Мале (Albert Malet), професор српског краља Александра Обреновића, Шарл Лоазо (Charles Loiseu), дипломата, публициста и зет угледне породице Војиновић, Огист Говен (Auguste Gauvain), уредник Le Journal des debats и универзитетски професори Виктор Берар (Victor Bérard), Ернест Дени (Ernest Denis) и Емил Оман (Emile Haumant). Они су сарађивали са Миленком Веснићем, Јованом Жујовићем, Гргуром Јакшићем и Милетом Новаковићем, а главни покретач и координатор српске „научне пропаганде“ био је Јован М. Јовановић. Сарадња између поменутих француских и српских интелектуалаца постојала је још од анексије Босне и Херцеговине (1908) и Балканских ратова (1912–1913), а у периоду Великог рата је коришћена у сврху придобијања подршке савезника српским националним циљевима. Резултат њиховог заједничког рада били су чланци, књиге, јавни говори, организација Српског дана у француским школама и прикупљање хуманитарне помоћи Србима, а посредно су домети њиховог утицаја стизали и до центара политичке моћи и доношења одлука. За српске интересе, а посебно реализацију идеје југословенства, посебно је значајно да су француски интелектуалци постали чланови државних институција које су имале за циљ да научним аргументима објасне узроке и циљеве рата.

***

Идеја југословенства и уверење да геополитички положај Србије може бити побољшан уједињењем свих Јужних Словена били су присутни у радовима Јована Цвијића и пре 1914. године. Залагао се да југословенска држава буде федерација. Цвијићеве мисли обликовале су ставове француских интелектуалца, који су имали дугу традицију изучавања становника Балкана у оквиру Школе за источне језике и Катедре за словенске студије на Сорбони. У току рата био је саветник француском генералу Сарају на Солунском фронту, а учествовао је и на Конференцији мира у Версају као председник Етнографско-историјске секције. Ипак, да би се остварило уједињење било је потребно победити и на фронту пропаганде.

Када је Србију након првих победа захватила епидемија пегавог тифуса у Паризу су формирана два удружења. Прво је основан Француско-српски одбор или комитет за хитну помоћ Србима, а потом је првих дана јануара 1916. године у дому Виктора Берара у Латинском кварту основана организација La Nation Serbeen France (Српски народ у Француској), која се старала о српској избеглој омладини и обезбедила  материјалну помоћ од 10.000 франака. Поред Берара, у удружењима су били активни Емил Оман, Жан Брин (Jean Brunhes) и Ернест Дени. На иницијативу Делфе Иванић и Стане Лозанић из Кола српских сестара, посредством Миленка Веснића и Светолика Радовановића, професора Универзитета, бившег министра и делегата Србије за бригу о избеглицама, а уз подршку чланова удружења и Стефана Пишона, Француска је дозволила слање пакета српским заробљеницима у немачким и аустријским логорима.

Као тумачи свих жена и матера француских желимо да наш народ ода потпуну пошту јунаштву Срба и да измери, боље него што смо то до сада чинили, величину услуга које су њихове победе указале ствари савезника, праву нација и слободи народа. Ми нарочито желимо да, за родољубиво васпитање будућих нараштаја, дивни пример те сељачке војске, која се, у дроњцима и траљама бори, против силе читаве једне царевине, буде отсад истакнут нашој деци: сви Французи треба да знају да је, у биткама на Јадру, на Колубари и код Београда, као некада у биткама на Маратону и Платеји, или као у битки на Моргартену, – један мали народ полетео на бајонете да спасе, уз своју независност, будућност људске слободе.

Из писма новинарима француских листова групе „најотменијих Францускиња“ коју су чиниле: Жилијет Адам, публицисткиња и новинарка; супруге: П. Дешанела, председника Скупштине, А. Милрана и П. Думера, бивших министара и касније председника Републике, Жила Фериа, бившег председника владе, В. Дириа и А. Рамбоа, бивших министара просвете, Е. Буртуа, филозофа, Денијева, Оманова и Берарова; грофице де Кастелан и Јоаким Мира и глумице Француске комедије – Берта и Сгон-Вебер. Француско-српски одбор је сакупљао новчане прилоге, храну, одећу, лекове и медицинску помоћ. Алис, супруга Виктора Берара и Соланж, кћи Алфреда Рамбоа и супруга Емила Омана су у оквиру ове организације свакодневно припремала пакете за Крф и организовала помоћ за избегле Србе.

Све француске новине су током Српског дана извештавале о дирљивој патриотској манифестацији на Сорбони, којој су присуствовали професори и политичари, као и значајан број студената. Срби су описани као хероји у опанцима и бранитељи цивилизације. Посебна пажња посвећена је краљу Петру I Карађорђевићу који је приказиван како се бори заједно са својим поданицима у рововима. Организовање Српског дана у преко 100 хиљада француских школа 26. марта 1915. године дело је Виктора Берара. Написао је предавање за наставнике као пример патње коју су Срби претрпели и јунаштва које су показали у борби за одбрану своје отаџбине. Делови овог текста публиковани су у листу Le Matain, а потом је штампана брошура La Serbie (Србија). Одржавање Српског дана у француским школама, које је организовано и 1916. године, било је у функцији француске политике Светог јединства, коју је прокламовао председник Француске Ремон Поенкаре (Raymond Poincaré) како би избрисао све политичке поделе у циљу јединства земље у ратним околностима.

Критици става Француске према Србији 1915. године придружује се и Пјер Лани, ратни дописник из времена балканских ратова. Истовремено, Лани је публиковањем књиге Југославија, са предговором угледног писца Пола Адама, подржао и стварање заједничке државе. Непостојање пуне подршке Србима 1915. године у току 1916. године постепено је прерастало у неку врсту искупљивања исказану кроз подршку југословенској идеји у интелектуалним круговима Француске. Почетком августа 1916. године српски интелектуалци су настојали да покрену научну библиотеку у којој би биле штампане студије Ернеста Денија о српско-бугарским односима, на чијој би изради аутору помогао Гргур Јакшић, а планирано је и публиковање историје Срба, Хрвата и Словенаца. Док су о југословенском питању до 1915. године штампани чланци од 1916. године започело је и штампање књига на француском језику. Угледни француски издавачи Éditions du Foyer Plon, Nourrit & C покренуо је библиотеку Les Questions Yougoslave, а публиковане су књиге и чланци заговорника југословенског уједињења Хинка Хинковића, Гргура Јакшића, Љубомира Леонтића и Владислава Фабијанчића. Публиковане су књиге на француском језику о југословенском програму, земљи и народу, историји, књижевности, науци и уметности. Емпатије за српско страдање послужиле су као подршка научној публицистици за стварање повољнијих услова реализовања српских ратних циљева, а посебно уједињења. Иако је решавање југословенског питања било далеко, стварање повољније атмосфере за афирмацију српских интереса омогућила је српска трагедија, као и сарадња француских са српским интелектуалцима, а уз подршку српске владе. Француски интелектуалци су следили своје српске колеге јер су у реализовању идеје југословенског уједињења видели брану француских интереса на Балкану.

Сарадње француских и српских интелектуалаца посебно је значајна од краја 1915. и почетка 1916. године током српског избеглиштва, исцрпљујућих рововских борби и када је у Француској основана пропагандна агенције Maison de la Presse [Кућа штампе]. Велики проблем за пласирање информација била је строга цензура у Француској, а посебно у часопису Le Journal de Debats и листа Le Temps што је сметало плановима српске владе. Како би решили проблем цензуре почетком августа 1916. године интелектуалци су настојали да покрену научну библиотеку у којој би биле штампане студије Ернеста Денија о српско-бугарским односима, а на чијој би изради аутору помогао Гргур Јакшић. Планирано је публиковање и историје Срба, Хрвата и Словенаца. На основу фотографија Ристе Маријановића организована је и изложба Documents historiques Serbes у Паризу. Највећи одјек у јавности имали су описи српског страдања које су забележили Анри Барби (Henry Barby), Огист Боп (Auguste Boppe), Раул Лабри (Raul Labry) и Луј Томсон (Luis Thomson). Пол Лабе (Paul Labbé), секретар Нормандијског географског друштва, који је 1908. године обишао Србију, наставио је сарадњу са српским интелектуалцима и у периоду рата, када је настала књига L’effort serbe: la Serbie fidèle, коју је у едицији L’hommage français: publications du Comité „L’effort de la France et de ses alliés“ штампала издавачка кућа Bloud & Gay.

У 1916. тешко је било разуверити Западне силе да би опстанак посебне Хрватске и Србије успоставио раздор између њих и помагао немачки империјализам у његовој политици. Југословенски Одбор још није био ни познат ни признат, те је његова акција била у почетку више информативног карактера. Државници Француске, Енглеске, Америке, па и многи други политичари, нису ништа знали о целоме овом питању, требало их је учити, обавештавати и упућивати.

У Паризу је требало да се најлакше ради; Французи су и Србију и Југословенско Питање требали најбоље познавати. У Паризу је, међутим, ишло доста тешко. Са професорима је ишло врло добро; међу њима Денис, Ајземан, Оман, Леже, Берар, билу су одмах за нашу тезу, али други, политичари, нису. Једни су били противу цепања Аустрије, други су били за то да Србија уступи Бугарима Маћедонију.

 Јован М. Јовановић

Својим текстовима, брошурама и књигама, као и друштвеним везама у високом француском друштву, француски научници активно су учествовали у процесу југословенског уједињења. Крајем 1917. године, Станоје Станојевић и Коста Кумануди покрећу библиотеку популарних приручника и брошура Questions balkanique contemporaines. Циљ је било допунити тумачења појединих актуелних питања која нису могла бити штампана у француским часописима. Исте године, у Француској се окупила и нова група за научно студирање рата Comité d’études, у којој су између осталих били „српски пријатељи“ Ернест Дени, Емил Оман и Шарл Дил. Иако су подржали уједињење и у реализацији идеје југословенства заједно са српским интелектуалацима имали значајну улогу, француски интелектуалци нису веровали у дуготрајност заједничке државе Јужних Словена.

У време Друге мароканске кризе Огист Говен, дипломата, новинар и уредник спољно-политичке рубрике угледног Le Journal des Débats, предвидео је да ће доћи до сукоба два блока сила и да ће значајну улогу имати јавно мњење. До краја рата написао је студије о: Балканским ратовима (1912–1913), Европи пре Великог рата, узроцима првог ратног сукоба светских размера, као и о грчком и југословенском питању.Чланке штампане од 1908. до 1920. године објединио у оквиру 14 томова под насловом L’Europeaujourlejour (Европа из дана у дан). За стварање заједничке државе показаће се да је повезаност интелектуалаца са простора Балкана са Шарлом Лоазоом, дипломатом и новинаром, била од велике важности. Његова супруга Евгенија потицала је из породице Војиновић за коју се тврдило да је центар југословенства на простору Аустроугарске. На Лоазово схватање идеје југословенства утицала су Иво и Лујо Војиновић, браћа његове супруге, као и бискуп Штросмајер.

Професор Сорбоне и ауторитет за познавање Хабзбуршке монархије, Ернест Дени је још од периода Анексионе кризе подржавао српске интересе. Био је члан установе Étudesetdocumentssurlaguerre. Comité dupublication, која је од 1914. Године истраживала циљеве рата. У току рата залагао се за распад Хабзбуршке монархије и стварање великих словенских држава, написао је и дело (La Grande Serbie) Велика Србија. Дени је веровао да је у интересу Француске да успостави баријеру коју би формирале словенске државе као штит од даље немачке тежње за експанзијом. Професор Сорбоне Оман се заинтересовао за Србе у време 500-годишњице обележавања Косовске битке када је ради будућности српског народа изнео наду да се сви његови јунаци нису придружили Краљевићу Марку у легендарној пећини. Сарађивао је са Гргуром Јакшићем и Стојаном Новаковићем од 1906. године. Одржао је бројна предавања о Србији широм Француске. У периоду Балканских ратова, Оман је термин илирски покрет заменио југословенским покретом, а у току Великог рата написао је рад „Српско-хрватска народност“ („La nationalité serbo-croate“) у коме је изнео тезу о јединству Срба и Хрвата. Емил Оман је своје радове о југословенском питању и једниству Срба и Хрвата, који су настали од 1889. до 1918. године, објединио у LaYougoslavie, étudesetsouvenirs. Огист Говен је 1918. године писао да у очима западних државника Југословени изгледају уљези (intrus). За то је заслужно само њихово име. Оно у себи садржи варварску атмосферу и празно значење“, које по Говену није стварало утисак „да иза тога стоји једна реална заједница. Делом La formation de la Yougoslavie (Настанак Југославије) Говен је као сведок догађаја и као научник заокружио своја размишљања о југословенском уједињењу.

Оснивање часописа на француском језику или двојезичних француско-српских такође је био део сарадње француских и српских интелектуалаца. Иако је било више оваквих часописа као што су Гусле и Нова Србија ипак се по значају истиче La Patrie Serbe: revue mensuelle pour la јeunesse serbe en exil (Српска Отаџбина: месечна ревија за српску омладину у изгнанству). Покретач часописа био је Драгомир Иконић, професор и васпитач групе српских ђака и студената упућених на школовање у Витре у Бретањи. Уз помоћ Јаше Продановића и Јована Жујовића, Иконић је добио подршку министра просвете Љубе Давидовића, а међу сарадницима часописа били су и: Милан Грол, Миленко Веснић, Гргур Јакшић, Александар Арнаутовић, Коста Кумануди, Михаило Ибровац, Риста Одавић, Јован Радонић, Богдан и Павле Поповић. Као сарадници листа ангажовани су Французи: Едмон Ростан, песник; Жерар Варе, ректор Академије у Рену, Емил Оман, Ернес Дени и Жан Брин. Публиковање часописа La Patrie Serbe превазишло је приватну иницијативу и постало начин националне борбе коју подржавају државне структуре Србије. Намена часописа La Patrie Serbe да помогне васпитање омладине у иностранству прерасла је у средство представљања Србије у Француској и реализовања идеје југословенства, посебно у 1917. и 1918. години.

Париз је у току Великог рата постао центар српске пропаганде захваљујући везама интелектуалца које су успостављене у периоду пре 1914. године. Ратне околности наметнуле су изазове које су интелектуалци морали да превазиђу да би успели у својим намерама да заштите интересе својих отаџбина. Борба против заједничког непријатеља спајала је француске и српске интелектуалце, као и њихов рад. Ангажовање у рату за француске интелектуалце била је одбрана слобода и универзалних вредности јер су веровали да Француска „није нација као друге“. Заједничи интереси препознати од неформалне групе француских интелектуалаца, и поред њиховог угледа у друштву, споро су и ограничено продирали међу политичаре. Србија и Срби као пример храбрости и издржљивости уз истицање француског покровитељства над Србима коришћени пре свега како би се у Француској ублажиле последице дугог и исцрпљујућег рововског рата. Почетком септембра 1916. године и Огист Боп је саветовао српске интелектуалце да “треба што пре имати одређено гледиште у погледу Југословена и што пре саопштити га владама савезника”. Стога је са српске стране сарадња била пут разумевања српских интереса и уједињења. Посматрајући поменуту сарадњу са дистанцом од сто година у француско-српским односима 1916. година била је пресудна као година покретања дискусија око југословенског питања и кључна у грађењу култа „вечитог пријатељства“ Француза и Срба. Ернест Дени, један од оних чије је дело уткано у нити идеје „вечитог пријатељства“ два народа тада је написао да верује у савезништво Француза и Срба:

У свечаном часу свођења рачуна, Србија ће наћи Француску на својој страни. За њу смо учинили, ако не све што смо желели, у најмање што су нам дозволиле наше снаге. Тако је са нашим топовима Крезо извојевала своје прве победе; за време ужасних епидемија које су десетковале њено становништво, наше санитетске мисије супроставиле су се напасти и зауставиле пустошење од тифуса, наши авијатичари су били најоданији помоћници њеног Генералштаба; да је отргне од пропасти која јој је претила, генерал Сарај је ишао у својој смелости готово до граница неопрезности и не може му се замерити што није отворено повлачење њеним армијама преко Битоља и Вардара. Ми смо снабдели, опремили и опоравили њену војску на Крфу; ми смо је превезли, реорганизовали и васкрсли, у Солуну. У сузама и крви, између Србије и Француске, учврстила се једна од оних братских спона, оног побратимства који има за темељ потпуну реципрочну вредност, оданост за свако искушење и потпуну лојалност.

***

Снагом научних аргумената Јована Цвијића, дипломатском вештином Миленка Веснића и контактима у новинарско-публицистичким центрима Париза Гргура Јакшића и Милете Новаковића, српски интелектуалци су успели да за српско питање заинтересују јавност, а постепено и дипломате и државнике великих сила. Заједно са француским интелектуалцима, српски интелектуалци су, кроз рат иза линије фронта, обликовали односе Србије и великих сила. Реализација југословенске идеје последица је ангажаовања интелектуалца у политичком животу. Научни аргументи изнети преко штампе, брошура и књига досегли су моћи утицаја и били “оружје” другог фронта – пропаганде, где су “ратне операције” трајале и након 1918. године.